Iz Drugog sv. rata SAD su izašle kao moćna oružana sila, sa ogromnim ratnim iskustvom, posebno vezanim za dejstvo avijacije. I oni su učili od drugih, kopirali po potrebi i preuzimali tuđa iskustva.
Rat jeste bio i ostao najsurovija provera svih ideja. Pokazalo se da su Sovjeti bili u pravu kada su koncipirali i stvorili ”leteći tenk”, avion ”Il-2 štormovik” (jurišnik). On je bio projektovan isključivo za jurišno-bombarderske zadatke (mada su beleženi i brojni slučajevi obaranja nemačkih lovaca).
Bez obzira na to što je imao značajan procenat gubitaka usled taktike napada iz niskog leta, ”Štormovik” je postavio obrazac za takve avione. Amerikanci su za tu ulogu koristili lovce-bombardere.
Posle rata razvijali su avione za taktičke napade ciljeva na zemlji, a po izmenjenoj nomenklaturi oni dobijali bi prefiks A (atack). Veći broj modela izvorno je konstruisan za potrebe Ratne mornarice, pa neki nikad nisu korišćeni od strane samog USAF.
Međutim, zahvaljujući iskustvu iz Koreje i Vijetnama, kao i drugih lokalnih sukoba, uočena je u redovima Oružanih snaga (KoV) potreba za ”čistokrvnim” jurišnikom koji bi krčio put trupama, neutralisao neprijateljsku živu silu i sredstva na pravcima napada, itd.
Mornarički avion ”A-7 Corsair II” u verziji D posebno je pravljen za USAF, sa jačim motorom i unapređenom elektronikom.
Ipak, njegovi dometi bili su iscrpljeni; šestocevni top ”M61 Vulkan” u kalibru 20 mm nije više bio dovoljan protiv novih tenkova, a i sam trup nije bio oklopljen, pa bi avion postao laka meta samohodnoj cevnoj artiljeriji kakvu su Sovjeti već razvili.
”Šiljka”, kao trupna PVO, bila je realna opasnost, pa je trebalo projektovati avion koji će izdržati njenu paljbu napadajući zemaljske ciljeve, pre svega tenkove i druga oklopna vozila.
Ideja se brzo raščula pa ju je praktično ”preoteo” USAF, odnosno Ratno vazduhoplovstvo. Nije to bilo samo zbog dobre ideje, već i zbog rivaliteta, pa i sujete najvišeg rukovodstva avijacije. Oni nisu mogli da se pomire s činjenicom da KoV može dobiti svoju avijaciju ( Sovjeti su u to vreme imali frontovsku avijaciju, ali i kod njih je ona bila deo Ratnog vazduhoplovstva).
Konkretizacija ove ideje usledila je 1966. godine kada je USAF počeo da se bavi proučavanjem potrebe za takvim avionom kroz program ”A-X” (”Atack – eXperimental – udarni eksperimentalni”). Šestog marta 1967. godine na adrese 21 kompanije (!) koja se bavila proizvodnjom aviona u SAD poslati su uslovi konkursa.
Traženo je da se projektuje relativno jevtin, oklopljeni jurišnik brzine od najmanje 650 km/h, visoke manevrabilnosti na malim visinama, uz mogućnost korišćenja neuređenih i zemljanih pista, moćno topovsko oružje i veliki broj mesta za podvešavanje ubojnih sredstava.
Na konkurs se javilo šest kompanija, a u najuži izbor ušle su ”Nortrop” (”Northrop Corporation”, Hautorn u Kaliforniji) i ”Ferčajld Ripablik” (”Fairchild Aircraft”, Džermantaun, Merilend).
Ove dve renomirane koroporacije (sa pogonima u više država) svoje modele označile su kao ”YA-9A” i ”YA-10A”. Za oba modela odabran je top ”GAU-8 Avenger” kalibra 30 mm, getling sistema, razvijen u ”Dženeral Ilektriku” (”General Electric” u Bostonu) a proizvođen u ”Dženeral Dajnamiksu” (”General Dynamics”, Reston – Virdžinija).
Sada znamo ko je pobedio. Gubitnici obično brzo padnu u zaborav. Međutim, Nortropov ”YA-9A” nije bio ništa lošiji po tt osobinama od pobednika. Kompanija je napravila dva eksperimentalna aparata jer je to bilo jedan od brojnih uslova da bi se prijavila na konkurs.
Avion je bio slobodnonoseći visokoplan. Za pogon je koristio dva turboventilatorska motora ”Avco Lycoming ALF 502” potiska 3.400 kN. Koliko je jurišnik kao klasa aviona bio važan Amerikancima može posvedočiti i podatak da je država finansijski podržala ova dva projekta kako bi ubrzala rad.
Nortrop je dobio 28,9 miliona dolara, a ”Ferčajld” 41,2 miliona dolara. Prvi je poleteo ”YA-10A”, maja 1972. godine, dvadeset dana pre konkurenta. Kako bi se izvršila uporedna opitovanja, formirana je posebna komisija JTF (Joint Test Force) u kojoj su se nalazili najiskusniji piloti, inžinjeri, zemaljski eksperti, itd. Ova ispitivanja počela su 24. oktobra 1972. godine.
Mesto ”duela” bila je čuvena baza ”Rajt Peterson” gde se ispitivala žilavost i otpornost aviona na sovjetsko oružje, konkretno na ”ZU-23/4 Šiljku”. Uporedo, testiranja su vršena i u odnosu na avion koji je već bio u naoružanju; reč je o već spomenutom ”A-7D”, kopnenoj verziji posleratnog ”Korsera”.
Tokom testiranja pokazalo se da ”Nortropov” prototip ima nešto bolju manevrabilnost i perspektivniji računarsko-elektronski sistem. S druge strane, njegov rival ”Ferčajld Ripablik” bio je ekonomičniji i jednostavniji za opsluživanje.
Na kraju, januara 1973. godine proglašeni su rezultati. Prototip ”YA-10A” dobio je ugovor vredan tadašnjih 159 miliona dolara za predserijsku proizvodnju deset aparata radi ispitivanja u trupi.
Nesuđeni jurišnik bio je po dimenzijama, pa i na prvi pogled, sličan pobedniku, s tim da je mogao da opciono prihvati jedan od dva modela getling topa – u kalibru od 20 mm i 30 mm.
Da li su u ”Nortropu” pravili planove za izvoznu, jevtiniju verziju sa topom manjeg kalibra, ostaje nepoznato. To nije bila jedina razlika. Ono što je prevagnulo može se videti samo malo pažljivijim posmatranjem i poređenjem fotografija.
”YA-9” je imao visokokrilnu konfiguraciju i motore uz trup, što je značajno izlagalo pogonsku grupu dejstvu protivničke PVO. ”YA-10” je uradio potpuno suprotno: njegova nisko postavljena krila velike površine, pružala su dobru zaštitu visokopostavljenim motorima umanjujući demaskirajući IC trag, što je njegova upotreba širom sveta i dokazala.
Tako je nastala nova generacija jurišnika, vraćajući se na neka proverena rešenja, pre svega na oklop i veliku nosivost. Kao što se može videti, avioni te generacije u svojoj klasičnoj misiji (podrška trupama na prvoj borbenoj liniji) još nemaju dostojnog zamenika, mada se na njima radi.
Deo njihovih zadataka mogu da urade dronovi, ali je njihova nosivost mnogo manja. Inače, prema rasprostranjenom mišljenju, trka ova dva proizvođača motivisala je konstruktore u OKB ”Suhoj” da neka rešenja i TT karakteristike upotrebe na jurišniku ”Su-25”. Na njemu se vidi i uticaj ”YA-9” jer su motori i krila u istoj konfiguraciji.
Da posvetimo nekoliko redova i pobedniku, kad smo se već bavili gubitnikom
”A-10 Thunderbolt II” koji je službeno ime dobio u počast slavnom prethodniku iz vremena Drugog svetskog rata (”P-47”), poneo je ružan nadimak ”Bradavičava svinja – Warthog”. Zaista, njemu lepota nije jača strana, ali su se zato kontruktori potrudili da sve na njemu bude preduslov za što veću žilavost i opstanak na nebu.
Dva široko razdvojena, visoko postavljena motora po konceptu su postala standard za većinu dvomotornih letilica jer bi jedan motor, u slučaju pogotka u drugi, mogao da dovede avion do aerodroma, što se dešavalo, čak i za vreme agresije na SR Jugoslaviju.
Interesantno je da konstruktori savremenih jurišnih aviona nisu morali mnogo da lutaju u konceptu i doktrini upotrebe ovog aviona, već da primene novu tehnologiju i materijale. Ovakvi avioni već su postojali u naoružanju Luftvafe.
Reč je o modelu ”Ju-87 G”, mnogo poznatijem pod nazivom ”Štuka”. Zahvaljujući novog elektronskoj i komunikacijskoj iopremi, ”A-10” je proširio svoje mogućnosti, pa može pred početak napada da koordinira i navodi druge avione u zoni dejstva.
Do toga bi došlo mnogo kasnije, da nije bilo konkurencije i utakmice, a u svakoj utakmici neko mora i da izgubi. Stoga smo posvetili ovaj tekst ”slavnom gubitniku”, bez koga ni ”bradavičasta svinja” ne bi bila tako uspešna.
