Produkt hladnog rata, strateški program odvraćanja – Perimetar – ruska ”mrtva ruka”

Ovih meseci, sve češće, u vezi s dešavanjima na poljima bitke SVO u Ukrajini, spominje se taktičko nuklearno oružje, a ratoborna retorika se pojačava, kao u vreme Berlinske ili Kubanske krize. Dodatnu tenziju izaziva sukob Irana i Izraela.

Nije prvi put, kako vidimo, da se ono spominje. Teško je reći da se ”zvecka” nuklearnim oružjem, ali prihvatimo taj izraz kao jedan od mogućih. Scenario od kog svi beže, a koji mnogi pominju (da li i prizivaju?), naveden je u citatu jednog od najpametnijih ljudi civilizacije, Alberta Ajnštajna.

Ne znam kojim oružjem će se voditi Treći svetski rat, ali će se Četvrti svetski rat voditi motkama i kamenjem, - Albert Ajnštajn

Njega je citirao i Vladimir Putin u jednom razgovoru s novinarima, sedmog juna 2018. godine. Podsetimo da je to bila izborna godina kada je Putin dobio mandat tako što je, između ostalog, govorio o Rusiji posle Putina, ratovima za vodu, situaciji u Donbasu, itd.

Ravnoteža straha, nastala u doba Hladnog rata, ponovo se vratila na veliku scenu i drži u neizvesnosti čovečanstvo.

Dve najveće atomske sile imaju slične mehanizme za korišćenje nuklearne trijade. Slogan Strateške komande OS SAD je ”Mir, to je naš posao”. Ruska komanda ima mnogo direktniji: ”Posle nas – tišina”.  

Sve češće se spominje strateški program odvraćanja pod nazivom ”Perimetar” za koji se mislilo da je relikvija Hlavnog rata i da će tamo i ostati. Englezi ga zovu ”Mrtva ruka” (Dead hand).

Podsetimo, radi lakšeg praćenja teme, šta u anglosaksonskom govornom području označava ova sintagma; većina će se najpre setiti kombinacije karata (dva asa tref, dve osmice pik i ”žandar” karo) koje je u rukama imao Divlji Bil Hikok kada je ubijen s leđa. Međutim, ovde je stvar mnogo ozbiljnija.

Ova sintagma se pojavljuje još u XIV veku kao pravni institut i preuzeta je iz francuskog jezika. Simbolično ona znači – ”ugnjetavajuća prošlost” jer  čovek može da kontroliše i ”upravlja” svojom imovinom, diktirajući kako se ona mora koristiti čak i kada umre, stvarajući pravni osnov da obaveze i prava ne nestaju njegovom smrću. Danas takave primere imamo, između ostalog, u autorskom i naslednom pravu. Očigledno, nije reč o naslovu iz petparačkih priča.

Međutim, u vojnom rečniku ova sintagma ima mnogo drugačije značenje! 

To znači da onesposobljeni ili uništeni protivnik može da odgovori na smrtonosni napad, čak i tada kada je mrtav ili gotovo istrebljen, pa takav sukob, praktično ne bi imao pobednika.

Takav program je koncipiran i pokrenut u SSSR pod nazivom ”Perimetar”, ali i u SAD, pod nazivom ”AN/DRC-8 Emergency Rocket Communications System”.

Treba napomenuti, upravo zbog onih koji ponovo spominju nuklearni sukob, da su sistem koji se u vojnoj terminologiji naziva ”Kompleks automatskog upravljanja masovnim uzvratnim nuklearnim odgovorom”, najpre počeli da razvijaju upravo u SAD.

Amerikanci tvrde da su od tog programa odustali još početkom devedesetih pošto je bio skup i nedelotvoran i da sada imaju druge načine da pravovremeno odgovore na nečiji napad, pa i da ga preduprede.

Ovom prilikom bavićemo se ”Perimetrom” i njegovom sudbinom, dok ćemo američki analogni sistem obraditi u nekom od sledećih tekstova. ”Perimetar” je smišljen u jeku Hladnog rata.

Namenjen je za potpuno sigurno i neometano slanje izvršnih borbenih naređenja od strane Generalštaba OS RF i komande RVSN (Ракетные войска стратегического назначения Российской Федерации – raketna vojska strateške namene RF) svim komandama, štabovima i samostalnim punktovima lansirnih mesta strateških raketa (ICBM) u slučaju vanredne sitaucije, kada su linije komunikacije oštećene ili onemogućene.

U vreme Karipske krize 1962. godine SSSR je koristio sistem radijskih i žičanih veza koji se zvao ”Monolit” i služio je upravo za slučaj Armagedona.

”Monolit” je bio visokozaštićen sistem s jednim ogromnim nedostatkom – poslate komande nisu se mogle opozvati. Bilo je još nedostataka. On je koristio jednostavne koverte sa šiframa za slučaj nuklearnog rada. One su bukvalno morale da se otvaraju makazama da bi se preuzele šifre.

Na više vežbi (za koje osoblje nije znalo da li su fingirane ili je napad stvaran) oficirima su drhtale ruke, pa im je bilo potrebno više minuta da otvore kovertu i počnu s procedurom. Makaze su zamenjene specijalnom kopčom na koverti, pa je vreme otvaranja i reakcije svedeno na 18 sekundi. Sedamdesete godine, masovnijom pojavom računara i digitalizacije, neumoljivo su nametale radikalno nov način delovanja i automatizacije. ”Monolit” je zamenjen sistemom ”Signal” koji je bio znatno brži i, što je najvažnije, preko njega je moglo da se povuče naređenje.

Za sve to vreme postojao je tzv. ”crveni telefon” koji je takođe igrao značajnu ulogu u lancu donošenja odluka na obema stranama (Moscow-Washington hotline, Горячая линия Вашингтон – Москва). Ona je aktivirana, kad je već spominjemo, 1963. godine i prošle godine je obeležila šezdeset godina postojanja. 

Ratne igre su nastavljene ubrzanim razvojem efikasnih sredstava za elektronsko ometanje borbenog upravljanja strateškim snagama. Stoga su supersile, svesne da mogu ostati gluve i neme za pravovremeno reagovanje, morale da drže neke lansirne rampe u punoj borbenoj gotovosti;  neprekidno su dežurali parovi strateških bombardera, smeštane su podmornice da mesecima sede ”na dnu” ispred neprijateljskih obala, itd.

To je bilo veoma skupo, rizično i naporno. Posade su na taj način umarane, snižavan je nivo kvaliteta i brzine reakcije, preovladavala je rutina, itd. Stoga je predložen i koncipiran rezervni komunikacioni kanal koji bi se nalazio na specijalnim komandnim raketama. One bi bile opremljene moćnim radio-uređajem i bile bi lansirane u slučaju potvrđenog uništenja komandno-štabnih struktura. S njih bi komandu da polete dobile sve rakete nuklearne trijade u naoružanju SSSR. Program je dobio naziv ”Perimetar” (u vojnoj terminologiji – kružna odbrana, ali i prednji, istureni deo odbrane). 

Konstruktorski biro ”Južni” u Dnjepropetrovsku dobio je naređenje Uredbom vlade SSSR br. 695-227 od 30. VIII 1974. godine da razvije projekt. Posle nekoliko proračuna kao bazna raketa izabrana je ”MR-UR-100 UTTH” (indeks ”14 A16”). Nato kod ove rakete bio je ”Spanker” (rus. konj galoper). Konačan indeks raketa je dobila kao ”15A11”, a u decembru 1975. završen je idejni projekt. 

Realizacija sistema

Umesto standardne bojeve glave ove rakete bile su opremljene specijalnom glavom ”15B99” u kojoj se nalazio radio-tehnički primopredajni sistem. Poseban modul koji je korišćen za tačnu  orijentaciju i stabilizaciju u letu koristio je hladni, komprimovani gas. Rakete su izrađene u fabrici ”Strela” u Orenburgu.

Najpre su obavljena zemaljska ispitivanja, a zatim letna, iz dva lansirna silosa na specijalnom poligonu izgrađenom za tu svrhu. Prva raketa je poletela sa eksperimentalnim modelom predajnika dana 26. XII 1979. Razvijeni su složeni algoritmi za povezivanje svih sistema koji se ispituju, omogućavajući sposobnost rakete da obezbedi zadatu putanju leta i rad svih servisnih sistema u normalnom režimu.

Probe su potvrdile ispravnost tehničkih rešenja, pa je umesto svih deset lansiranja, obavljeno šest uspešnih i jedno delimično uspešno, što je bilo dovoljno za neophodne korekcije. Postavljene su dodatne antene i prijemni uređaji, a pri tom su učinjene i neke manje modifikacije.

Pošto su se konstruktori uverili i sposobnost rakete da obavi osnovnu namenu i u uslovima najveće radijacije (na poligonu ”Nova Zemlja”), proširili su njenu ulogu i na slanje poruka strateškim podmornicama, kao i bombarderima strateške avijacije RV i Mornaričkog vazduhoplovstva. Sva ispitivanja obavljena su i završena do marta 1982. godine i u januaru 1985. godine ”Perimetar” je postavljen na  borbeno dežurstvo.

Funkcionisanje ”Perimetra”

Mora se naglasiti da je on alternativni komandni sistem svih rodova koji imaju atomsko oružje.

Reč je o rezervnom sistemu veza, ukoliko bi ključni čvorovi sistema ”Kazbek”, bili uništeni u iznenadnom udaru ograničenog nuklearnog rata.

Da bi garantovao ispunjenje svoje uloge, sistem je prvobitno projektovan kao potpuno automatski, kako bi u slučaju masovnog napada samostalno, bez učešća ljudi, ili s njihovim minimalnim uključenjem, mogao da reaguje.

Odvraćajuća moć tog sistema bi trebalo da obeshrabri napadača, jer čak da pogine najveći broj ljudi ili da budu uništeni gradovi, privredni i vojni objekti, rakete iz SSSR (Rusije) mogu poleteti u neodbranjivu odmazdu po unapred zadatim ciljevima.

Međutim, sistem je služio i da predupredi brzopletu odluku na osnovu neproverenih informacija. Po prijemu signala da je lansiran napad, najviši državni rukovodioci mogu da aktiviraju ”Perimetar” i posvete se drugim zadacima, uz puno poverenja da  njihovo eventualno uništenje neće moći da spreči odmazdu.

Time je u potpunosti isključena mogućnost donošenja odluke u slučaju lažne uzbune. ”Perimetar” bi reagovao samo na naređenje s najvišeg mesta. Komandne rakete ”15P011” sa specijalnom glavom ”15B99” bile bi lansirane i odmah, kada dostignu neophodnu visinu, emitovale bi komandu za lansiranje svim lansirnim mestima koja imaju uparene prijemnike. 

Komponente sistema

Najpre, da bi mogao da funkcioniše, da prima i uzvraća poruke, na zemlji, u specijalnim silosima nalik na lansirne, nalazili su se komandni punktovi. Oni su bili dovoljno daleko jedan od drugog, ali i udvostručeni, kako bi se ostvarila mogućnost preživljavanja.

Vitalni deo sistema bile su rakete s ineksom ”15A11” razrađeni na osnovi rakete ”15A16” (MRUR-100U). Specijalna glava sa neophodnim uređajima nosila je oznaku ”15B99”. Svi prijemnici u silosima, kao i svi nosioci nuklearnog oružja atomske trijade, imali su uparene kriptovane kodove (menjane u nepravilnim intervalima) kako bi mogli trenutno da reaguju.

Bili su direktno povezani sa lansirnim mestima kako bi obezbedili autonomno lansiranje. Kod pokretnih nosača – aviona, podmornica ili brodova, ta veza je bila neposredna.  

Ključna komponenta sistema, koja je dobio u javnosti mitske razmere, jeste autonomni kontrolno-komandni sistem. O njegovom postojanju nema nikakvih zvaničnih podataka. Na osnovu koordinacije svih raspoloživih faktora neki analitičari pretpostavljaju da je taj sistem, kad se pojavio, trebalo da donosi samostalno rešenje o neophodnosti uzvratnog udara.

Drugi pak tvrde da je on mogao da reaguje samo ako ga vrhovni komandant prevede u bojevi režim.  Posle toga, ako u određenom vremenu komandni punkt ne povuče komandu, kreće se s lansiranjem komandnih raketa s kojih se, kako smo već naveli, šalju odmah poruke nosačima nuklearnog oružja radi uzvratnog udara. 

Eksploatacija sistema i njegov tekući status

Kada je postavljen na borbeno dežurstvo, kompleks je bio u potpunosti operativan i periodično su s njim rađene štabne vežbe, ratne igre, kao i obuka.  Zna se da je kompleks bio na borbenom dežustvu do juna 1995. godine, kada je u sklopu ugovora ”Start I” (potpisan od strane Džordža Buša Starijeg i Mihaila Gorbačova 31. VII 1991. godine) skinut sa statusa borbenog dežurstva.

Pri tom nije saopšteno da li je i ugašen. Po drugim podacima, to se dogodilo 1. IX 1995. godine kada je rasformiran 510. raketni puk (iz sastava Sedme raketne divizije) koji je u svom naoružanju imao komandne rakete. U to vreme počelo je i preoružavanje Raketne vojske, kada je sedma raketna divizija umesto raketa ”MR UR-100” počela da dobija pokretni raketni kompleks ”Topolj”. 

Smatra se da je komandni punkt kompleksa smešten u planini Kosvinski Kamen (Косьвинский Камень, severni Ural, sverdlovska oblast). S ovim kompleksom ima više problema. Njegovo održavanje je veoma skupo;velika je frekfencija kadrova, pa se događa da u smenama opada kvalifikovanost personala.

Bez obzira na to, najviše rukovodstvo RF više puta je uveravalo sve zainteresovane da rizik od slučajnog ili nepropisnog lansiranja ne postoji. Nepoznanica je mnogo jer je reč o vrhunskim državnim i vojnim tajnama. Časopis ”Wired” (objavljuje se mesečno u San Francisku, Kalifornija) je 2009. godine tvrdio da ovaj sistem funkcioniše i da je njegova borbena gotovost takva da može trenutno odgovoriti na bilo čiji udar. Tri godine kasnije, 2011. komandant Strateških snaga, general Sergej Karakajev objavio je da je ”Perimetar” na nesmetanom borbenom dežurstvu. 

Priča o ovom veoma važnom programu komplikuje se 2018. godine kada je bivši načelnik glavnog štaba Strateških snaga Viktor Esin ustvrdio da se ovaj sistem ne bi pokazao efikasnim u slučaju izlaska SAD iz Ugovora o uklanjanju raketa srednjeg i malog dometa (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty, IRNFT, potpisan od strane Regana i Gorbačova 1987. godine).

SAD mogu da razmeste svoje rakete po Evropi i duž granica RF i da unište većinu ruskih odvraćajućih sredstava, pre nego što ”Mrtva ruka” odreaguje! Tako je tvrdio bivši načelnik… 

Poznato je da je Donald Tramp početkom februara 2019. godine najavio izlazak iz tog dogovora. Nešto kasnije, drugog avgusta iste godine, ovaj Dogovor je prestao da važi. General je bio prilično pesimističan u prognozama rekavši da su Rusi dovedeni u situaciju da ne mogu efikasno odgovoriti, jer bi većina njihovog potencijala bila uništena, a ostatak bi mogla da presretne američka protivraketna odbrana.

Da li je to bio blef, igra živaca, ili samo jedan međukorak u daljem snaženju nuklearne trijade i brzine reagovanja Ruske federacije, nadamo se da nećemo saznati na delu. 

Ova turobna prognoza nije bila dovoljna da se pod znak pitanja dovede ”Perimetar”. Ipak, najglasniji kritičari sredstva Sudnjega dana prigovaraju sledeće:

• Svi dosadašnji sistemi (bazirani na ”Perimetru”) komponovani su tako da ne dozvole slučajno lansiranje. Nikakvi kompjuteri u sistemu lansiranja se ne koriste, već se to radi stvarno pritiskom na dugme. Stoga postojanje ”Parametra” protivreči toj koncepciji.
• Performanse i pouzdanost sistema s višestrukim zaštitnim komponentama i senzorima zavise upravo od njihovog stanja. Međutim, operativnost tih sistema podrazumeva i postojanje komunikacije između komandnih mesta (jednostavnije rečeno – ako se nešto pokvari, ili se pojavi problem, treba javiti nekom ko nije mašina, već čovek), što omogućava ljudima da donose odluke – bez pomoći automata. A ljudi mogu da budu u različitim stanjima duha i svesti u datom trenutku.  
• U slučaju prekida veza sistem može da reaguje samostalno, bez mogućnosti da se bilo kakva radnja opozove.
• Ruski programer Vladimir Jarinič je za časopis ”Wired” izjavio da ”Perimetar” nije oružje Sudnjeg dana, jer komandu za lansiranje izdaje ljudsko biće. Da li je i njegova izjava bila deo nadmudrivanja dve supersile?

Rusi su mnogo toga u ovom scenariju lukavo razradili, pa se mnogi pitaju da li ”Perimetar” uopšte postoji i, ako postoji, da li je i koliko efikasan. Oni tvrde da su ”Perimetar” nasledili slični sistemi PKP ”Barijera” i PKP ”Granit” (PKP – Приёмно-контрольные приборы, prijemno-kontrolni uređaji). ”Interesantno je da je dodatnu zabunu u celu ovu priču uneo i podatak da je ”Perimetar” izvesno vreme nosio naziv ”Barijera”. 

Najviši rukovodioci Strateške komande RF u doziranim izjavama poručuju da planovi napada na RF ne vode ničemu, tvrdeći da trenutno u Rusiji nema  automatskog sistema lansiranja koji bi poslao osvetničku salvu posle uništenja komandnih punktova u Rusiji.

Za tim nema potrebe, jer su komandni punktovi, kao i komandne rakete izvanredno zaštićene i mogu da obave svoj zadatak šaljući komande za uzvratni udar. Ruska Federacija je pošla od toga da će protivnička strana napasti prva i to stalno naglašava, stoga je razvila ovakva sredstva predupređenja napada.  

Koliko u priči o ”Perimetru” ima istine, a koliko legendi i nadmudrivanja?

Kao i u svakoj vitalnoj vojnoj sferi, ni manje ni više. Reč je o nečemu od čega zavisi opstanak jedne države koja zauzima šestinu Zemljine kugle, pa i celog čovečanstva. Sve nuklearne sile imaju svoje programe odvraćanja.

Šta je to, uostalom, ograničeni nuklearni rat? Da li treba da se setimo Černobila i oblaka koji ne znaju za nacrtane granice? Došlo je vreme Novog hladnog rata i varljivog mira, zasnovanog na strahu od sveukupnog uništenja. A dok se ljudi ne urazume, razvijaće još ubistvenija oružja, ali i još efikasnije protivmere.