Iskander – iskušenje svake PVO

Svaki put kad se spomene ovo ime, zna se da je negde u Ukrajini nastala prilična šteta. Ovo je jedno od retkih ruskih (sovjetskih) sredstava koje je dobilo lično ime. Ili dobijaju imena po biljkama (vasiljok, ljepestok, akacija, gvozdika, hrizantema, maslačak), ili po konstruktorima.

Ko je bio taj Iskander pa je zaslužio da jedan izuzetno ubojan i efikasan taktički kompleks dobije njegovo ime? Niko drugi do najveći vojskovođa svih vremena, Aleksandar Makedonski.

Mnogi arapski vlastodršci su kao najvišu privilegiju smatrali da mogu poneti ovo ime i nisu jedini. Ruski srednjovekovni istoričar, autor ”Istorije o zauzeću Konstantinopolisa” uzeo je to ime (Нестор Искиндѣр, XV vek), ali i veliki knez Nikolaj Konstantinovič, prvi sin velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, mlađeg brata ruskog imperatora Aleksandra II.

Turci i Arapi su tako zvali Aleksandriju. Stoga nije čudo što je operativno-taktički raketni kompleks ”9K720” poneo to impresivno ime. Od ”kumova” iz NATO dobio je naziv ”SS-26 Stone”.

Pored simboličnog imena, konstruktori mogu da se pohvale da su napravili univerzalni sistem s nekoliko tipova raketa, spektrom bojevih glava raznih vrsta, uključujući i specijalne.

Kako je nastao ”Iskander” i kako se pokazao?

Sovjeti su imali veliko iskustvo s raketama svih vrsta, pa je kao naslednik ”Točke” (o kojoj smo već pisali), on projektovan kao porodica operativno-taktičkog raketnog kompleksa. Bazična varijanta je ”Iskander”, a modernizacije se nastavljaju pod istim imenom (”Iskander”) sa sufiksima ”M”, ”K” i ”E”.

Konstruktorski tim je deo naučno-proizvodne korporacije ”Konstruktorski biro mašinogradnje-KBM – Конструкторское бюро машиностроения (Коломна, Moskovska oblast). Proizvodnja je poverena Ljuberckom zavodu poljoprivrednih mašina u Moskovskoj oblasti (Люберецкий завод сельскохозяйственного машиностроения).

Za pažljivije čitaoce našeg portala nije iznenađenje što je ta fabrika naslednik čikaškog odeljka ”International Harvester”, firme koja se takođe bavila proizvodnjom poljoprivrednih mašina.

Zamišljen kao taktička raketa, prvobitni domet mu je proračunat na 500 km, a u javnosti se pojavio prvi put na ”MAKSU” 1999. godine. Lansirno vozilo je delo korporacije ”Titan-Barikade” (”Титан-Баррикады”) u Volgogradu, nekadašnjem Staljingradu (Caricinu). 

Automatiku i ostale sisteme razvio je ”Naučno-istraživački institut elektronskih pribora – Научно-исследовательский институт электронных приборов” u Novosibirsku. Prvi primerci su ušli u naoružanje 2006. godine i potčinjeni su armijskom nivou komandovanja.  

Tri osnovna modela

Sistem je dobio ineks GRAU ”9K720” ( ГРАУ; da podsetimo – Главное ракетно-артиллерийское управление Министерства обороны, Glavna raketno-artiljerijska uprava Ministarstva odbrane RF, skraćenica kojom OS RF interno obavljaju klasifikaciju bezbrojnih modela).

Razvijajući drugom polovinom osamdesetih godina prvu vrijantu, pokazala se perspektivnost ovog projekta, pa je uporedo počeo rad na drugim modifikacijama. ”Iskander” ne prestaje da se razvija, dobijajući nove komponente i proširujući spektar funkcija i zadataka.

Možda i najvažnija činjenica vezana za njega je ta da je iskustvo u radu s ”Iskanderom” dovelo do razvoja još ubojitijeg, zastrašujućeg kompleksa ”Kindžal”, modifikaficije rakete ”I-9K720”.

Razvojem početnog ”Iskandera” nastala su spomenuta tri osnovna modela raketa. One su predviđene za razne klase bojevih glava i radikalno se razlikuju po konstrukciji, što profesionalci lako zapaze. Isto tako zapaze i da sve te rakete koriste univerzalni lanser i imaju slične borbene kvalitete.

Prvo se pojavila kvazibalistička raketa ”9M723”. Pogonjena je tvrdim gorivom kao jednostepeno bojevo punjenje dužine 7.300 mm i masom od 3.800 kg. Serijske rakete ovog tipa dobile su sistem upravljanja putem inercijalne i satelitske navigacije.

Takođe su razrađivani i drugi načini upravljanja i navođenja, između ostalih i samonavođene bojeve glave koje samostalno pronalaze cilj.  Rane verzije imale su dolet oko 300 km. U daljem razvoju on je povećan na preko 400 km. Zapadni analitičari procenjuju da ovaj model rakete može da dobaci od 450 do 480 km.

Projekat se nije na ovome zaustavio. Modifikacija ”Iskander-M”, pored rakete ”9M723”, a može koristi i krilatu raketu ”9M729” o kojoj će biti više reči u daljem tekstu. Raketa ”9M723” spolja je slična raketi ”9M728”, ali nije poznato kakav je unutrašnji sklop.

Raketa ”9M728” takođe je dozvučna i ima domet od oko 480 km. Sa Zapada su stizale primedbe da ona ima domet veći od 500 kilometara te da je na taj način Rusija prekršila međunarodne sporazume vezane za ovu vrstu raketa.

Iskanderi s balističkom trajektorijom

Raketa ”9M723”, početna varijanta celog sistema, može je da ponese koristan teret od 480 kg (gotovo pola tone eksploziva). Za njom su stizale ojačane varijante, posebno za ”Iskander – M” koji je prošao duboku modernizaciju. Tako je startna masa prešla 4,6 tona, a masa bojeve glave procenjuje se na 700 do 800 kilograma.

Načelno, bojeva glava jeste glavni deo borbene opreme i kompatibilna je sa bilo kojom modifikacijom. Ona predstavlja monoblok visokoeksplozivno-fragmentarnog dejstva. Na Zapadu je poznato da postoji mnogo verzija bojeve glave, ali Rusi taj asortiman do sada nisu mnogo reklamirali, osim na bojnom polju.

Poznato je da za njega postoji i termobarična bojeva glava, ali i glava specijalno ojačana da uništava posebno zaštićene ciljeve. Ni to nije sve. Ima nekoliko (nepoznatih) varijanti kasetne bojeve glave koje su ušle u naoružanje. Po nekim podacima, rakete porodice ”9M723” s kasetnom bg mogu nositi fragmentarno-fugasne, kumulativno-fragmentarne i samonavođene protivtenkovske bojeve projektile. ”Iskander” ima i mogućnost nošenja nuklearnog taktičkog oružja.

U maskiranju bojevih glava Rusi su primenili jednostavam metod: specijalne bojeve glave ne razlikuju se po masi i razmerama od konvencionalnih. Snaga i namena primete se tek kad ona eksplodira. Snaga nuklearne bojeve glave je od pet do 50 kilotona i ona se može regulisati u zavisnosti od taktičkog zadatka. Prema neproverenim podacima za rakete ”9M723” napravljeno je najmanje 70 nuklearnih bojevih glava, a za ”9M792” 20.

Krstareće mogućnosti

Razvijena je modifikacija ”Iskander – K” koji može da koristi krilatu raketu ”9M728” (poznata je i po oznaci ”R-500” i naslednik je rakete ”S-10 Granat”). ”R-500” (raketa ”3M14E” je njena izvozna varijanta) razvija visoku dozvučnu brzinu, a dostiže do 500 kilometara.

”Iskander K” ima klasičnu konfiguraciju koja podrazumeva startni motor na čvrsto korivo i turboreaktivni marševski motor. Ona po dužini podseća na balističku raketu ”9M723”, ali ima primetno manji dijametar. Masa je nepoznata. Lansirni komplet  se često kombinuje s dvema raketama – ”R-500” i nekom drugom (često je to krstareća raketa ”9M729”).

Treba naglasiti da je raketa ”9M729” kopnena verzija ”Kalibra” i da ima domet od 2.500 do 5.000 kilometara, što je povuklo za sobom značajne međunarodne posledice. Podatak o dometu je potvrđen na više mesta. Raketa ”9M728” za ”Iskander-K” ima krstareće mogućnosti; uprkos manjim dimenzijama ima sličnu borbenu opremu kao druge rakete.

Ona nosi visokoeksplozivnu fragmentarnu bojevu glavu u obliku monobloka mase 480 kg. Ne zna se da li ova krstareća raketa može nositi i druge bojeve glave iz širokog spektra arsenala ovog sistema. Izuzetno je prilagodljiva za modifikacije i dopune novom opremom.

Međutim, njena naslednica, nova raketa ”9M729” (Rusi umeju da budu zamorni sa svojim sistemom obeležavanja) značajno se razlikuje od svojih prethodnica, ali ima slične dimenzije i težinu, shodno zahtevu da se lansira sa istih lansera kao i druge rakete.

Bojeva glava je od 480-500 kg. Ne zna se tip borbene opreme koju koristi, mada se pretpostavlja da nema smetnji za nošenje i nuklearnih bojevih glava, pored niza već postojećih konvencionalnih. Kao i sve druge rakete ove porodice, ona ima ostavljene otvorene konstruktivne mogućnosti za doradu, odnosno modernizaciju svih nivoa.  

Da je ”Iskander” sa svojom novom raketom asimetrična opasnost najavio je već državni sekretar SAD Majk Pompeo četvrtog decembra 2018. godine kada je najavio da će se SAD povući iz ovog sporazuma ako Rusija ne prestane da krši odredbe u roku od 60 dana. Drugim rečima, SAD su tražile od Rusije da uništi rakete ”9M729” do februara 2019. godine.

Pregovori koji su održani u Ženevi 15. januara završeni su očekivanim neuspehom. Zamenik državnog sekretara za kontrolu naoružanja i međunarodne bezbednosti Andrea Tompson (Andrea L. Thompson) izjavila je da će SAD početi da se povlače iz Ugovora od drugog februara i proces će trajati šest meseci. SAD su 23. januara izvestile Rusiju da je odluka o povlačenju konačna.

Istog dana Ministarstvo odbrane Rusije i Ministarstvo spoljnih poslova pozvali su strane vojne predstavnike i novinare, gde su prvi put otkrili neka tt svojstva krstareće rakete ”9.M729”.  Prezentaciji nisu prisustvovali predstavnici SAD i njihovih ključnih saveznika. Reklo bi se da su Rusi uspeli u svom naumu – da ovaj arhaični sporazum bude raskinut, a da za to ne budu oni krivi.

Komponente sistema ”Iskander”

Iskander je složeno i skupo sredstvo. Stoga u sastav raketnih kompleksa ove porodice ulaze različita sredstva i oprema sa precizno raspodeljenim funkcijama. Reč je o konvoju od pet vozila.

• Lansirna rampa (”SPU-9P78-1”). Četvoroosovinsko vozilo mase 42 tone, na karoseriji ”MZKT-7930”. Posadu čine tri čoveka.  
• Transportno-utovarno vozilo (”TZM- 9Т250/9Т250Э”) mase 40 tona i s posadom od dva čoveka. Karoserija je takođe ”MZKT-7930”. Poseduje kran nosivosti do 18 tona.
• Komandno-štabno vozilo (”КŠМ – 9С552”) . Koristi vozilo ”КамАЗ-4310”, ima posadu od četiri čoveka i odgovarajuću komunikacijsko-navigacionu opremu.
• Mašina za kalibražu i održavanje (”MRTO”), mase 13.5 tona. Posada od dva čoveka za 18 minuta može da proveri sve parametre borbenog sistema pre početka dejstva.
• Punkt za pripremu informacija (”PPI – 9С920”), koristi vozilo ”Kamaz 43101”. Posada od dva člana daje završne koordinate za dejstvo.
• Vozilo za obezbeđenje bivakovanja (”MŽO”) služi za odmor, razmeštaj i prehranu borbenog sastava. Ima šest mesta za spavanje, dve kasete za lične stvari, sedišta, stolove na sklapanje, svoj rezervoar s 300 litara vode, sušilicu za odeću, toalet, itd.  Recimo da je to kasarna u malom. Smeštena je na šasiji ”Kamaz 43118”.
• Komplet borbene opreme (razni kablovi, zatezači, klinovi, karbinjeri, podmetači, itd) i školsko-vežbovna sredstva.

Kako se pokazao ”Iskander” na bojnom polju?

Balističke rakete na pokretnim lanserima su oduvek bile problem za PVO većine zemalja zbog svojih osobina koje su takve da mogu dejstvovati s potpuno neočekivanih mesta. Visoka pokretljivost i mogućnost promene trajektorije jesu njihove prednosti.

”Iskander” se iskazao najpre u Rusko-gruzijskom ratu, zatim u Siriji, a sada i u SVO. Pored već navedenih tt karakteristika (dužine, mase, dometa, načina funkcionisanja), treba napomenuti da se na njoj koristi veoma moderan sistem za navođenje.

Osnovni ”Iskanderi” imaju inercijalno navođenje; ”Iskander M” navodi optički ”DSMAC” (Digital scene-matching area correlation). ”Iskander-K” koristi ”TERCOM” (terain comparation). Pored toga, kao rezervna mogućnost tu je i ”GLONASS”, ruska verzija ”GPS”.

Svi ovi sistemi mu omogućavaju odličnu preciznost za ovakvu vrstu oružja; krug ”promašaja” je od tri do pet metara, kada koristi optičko navođenje. U autonomnom režimu gađanja prečnik je veći i kreće se od 30 do 70 metara. Korisnici su, osim Ruske Federacije i oružane snage Alžira, Jermenije i Belorusije. Napravljeno je (prema stanju iz 2020. godine) 140 kompleta.

Posvetimo i pažnju nečemu što se inače ređe spominje, a to je samozaštita ove rakete i to njenih najnovijih varijanti. Kod ranijih varijanti, u lansirnom delu putanje, dok nabira visinu, raketa intenzivno manevriše uz pomoć visokoupravljivih površina. Na balističkom delu putanje ona leti na visini od približno 50 kilometara i dozvučnom brzinom.

Kada je reč o najnovijoj raketi ”9M729” koju mogu da koriste svi lanseri, ali je načešće koristi ”Iskander” K” priča je sasvim drugačija. Ona leti na što manjoj visini, koristeći ”TERCOM”. Pri tom ima i ”kvazibalistička” svojstva. Rusi pod tim podrazumevaju da ona može manevrisati, ne skrećući mnogo s putanje, ali dovoljno da zbunjuje protivničku odbranu. U završnom delu putanje raketa manevriše s opterećenjima od 20-30 G, prvenstveno zahvaljujući sistemu kormila razvijajući brzinu između pet i šest Maha.

Kada napada PVO sisteme, ”Iskander” kao glavnu razornu municiju koristi kasetne bojeve glave. Zbog skoro vertikalnog obrušavanja moguće je relativno rano ispustiti ove bojeve glave, čak i na 1,4 km. iznad cilja, što potpuno degradira mogućnosti PVO sistema.

Čak i da bude pogođena fragmentima PVO rakete, bojeva glava ”Iskandera” će nastaviti da leti balističkom putanjom, pa je protiv nje efikasan samo direktan, fizički pogodak, pri čemu treba računati i s efektima eksplozije same bg u vazduhu. U zavisnosti od visine na kojoj je pogođena, ona može napraviti isto tako veliku štetu, jer je njeno telo neodvojivo.

Ono ”u komadu” leti pod početka do kraja. Kada nešto dugo preko sedam metara i teško oko četiri tone padne na zemlju, makar i pogođeno,  s tim treba računati ozbiljno. Opet se treba podsetiti ukrajinskih ”S-300” koje njihovi susedi proklinju zbog zalutalih trajektorija i nanesene štete i ljudskih žrtava, ili ostataka raketa ”Patriot” rasutih po gradskom jezgru Kijeva. 

Raketa se od PVO može braniti i aktivno jer ima ugrađene aktivne ometače koji značajno ometaju radarske uređaje i sisteme komunikacija. I tu mnogo zavisi od varijante rakete. Modul za ometanje kod rakete ”9M723” može smanjiti domet detekcije rakete, ali ne značajno, jer zbog njene pojave na velikoj visini, ona brzo biva detektovana, pa je vreme za aktivno ometanje protivnika relativno kratko. Postoje tvrdnje da raketa u toku SVO koristi i IC mamce, ali dokaza za to nema. Postoje snimci sa vežbi, ali sa ratišta ne.

U sredstvima masovnih komunikacija najčešće se spominje samo ”Iskander” bez ulaženja u ove brojne finese, dok prosečan čitalac ne zna da li je reč o nekoj ranoj varijanti (koja je odavno postala dostižan plen za PVO) ili ovim najnovijim koje su veliki izazov i za namodernije sisteme PVO.

Kao primer, analizirajmo kolika je verovatnoća uništenja ”Iskandera M”, rane verzije? Sa svojim karakteristikama ona treba da se čuva od svih novih PVO sistema i da ih zaobilazi. Na osnovu karakteristika glavnih odbrambenih sistema NATO, ”Iskander – M 9M723” može biti presretnut, ako je na vreme otrktiven, svim sredstvima i na različitim delovima putanje.

Satelitisko izviđanje i rad AWACS-a omogućavaju odbrani da zna i trenutak kada je raketa lansirana. Da li će uspeti da je presretnu zavisi od mnogo faktora. Najnovija taktika preporučuje da se raketa ne kreće višom trajektorijom, već što nižom, jer je najsavremeniji sistemi mogu otkriti na svakom delu putanje. Dakle, jedno od sredstava odbrane ove rakete je bilo i ostalo iznenađenje, odnosno promišljen i profesionalan rad posade.  

Kako se brani Iskander-K?

Ono što je jedino izvesno jeste to da prilikom probijanja PVO sistema ”Iskander K” koristi izuzetno malu visinu leta pre napada na cilj. Drugih podataka nema. Skoro svi sistemi protivraketne odbrane visokog nivoa mogu da unište i balističke i aerodinamičke ciljeve (u ove spada i ”Iskander K”), ali je njihova upotreba neprikladna iz mnogo faktora: rakete većine takvih sistema skuplje su od ”Iskandera”, visina radarskog horizonta može takođe biti prepreka, a ponekad je reč i o neekonomičnosti, pa i riziku jer cilj može biti i lažni, posle koga dolaze rojevi dronova ili prave rakete.

Zbog toga PVO sistemi visokog nivoa antiraketne opreme (npr. ”Patriot”) moraju biti okruženi sistemima nižeg nivoa, uključujući i cevnu PVO, što dodatno gomila sredstva i izlaže položaje demaskiranju. Mala visina leta krstareće rakete zahteva radare za osmatranje iza horizonta ili avione tipa AWACS.

Pri tom i sami rizikuju da budu otkriveni, napadnuti i uništeni, jer i neprijatelj poseduje antiradarske rakete novih generacija. Posebnu opasnost predstavljaju rojevi dronova-kamikaza od kojih, često nema odbrane. Svakako da uništenje jednog čvorišta PVO sistema visokog nivoa predstavlja izuzetno težak, ali ne i neostvariv zadatak.

Dodajmo i to da Rusi, po običaju, za ovako dragocene sisteme imaju i zabranu izvoza, tako da ni Saudijska Arabija nije mogla da ih dobije. Postoji uprošćena verzija s oznakom ”Iskander-E” koja ima domet do 280 kilometara. Uz nju Rusi ne isporučuju samonavođene i kasetne bojeve glave.

Razlog skraćivanja dometa izvozne varijante je bio zabrana izvoza raketa srednjeg dometa preko 300 km, na osnovu spomenutog međunarodnog sporazuma koji su potpisali Gorbačov i Regan (Договор о ликвидации ракет средней и меньшей дальности – Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty).

Taj dogovor i komplikacije oko njega skrenule su pažnju na ovu raketu, a njeno učešće u SVO i drugim okršajima učinio je ostalo. Sigurno je da će balističke rakete biti sve lakši, ali i manje unosan cilj, kao što je sigurno da će i konstruktori tih raketa pronalaziti načine da njihovi ”proizvodi” stignu do cilja sa što većim efektom.