Situacija se menja – ne postoji imperija koja bi zavladala planetom

Promena geopolitičke i geostrateške situacije u Persijskom zalivu ali i šire, uticaće na američki vojni angažman. Planove strateškog zaokreta ka Pacifiku prvo je poremetio sukob u Ukrajini a trenutne krvave borbe u pojasu Gaze drastično su uticale na njihovu realizaciju.

Mnogi smatraju da je agresivnost američke administracije izazvana narastanjem BRIKS-a. Bez obzira što se radi o novom ekonomskom konglomeratu koji nije nikakav pandam vojnom savezu poput NATO, za Vašington je zabrinjavajuće da su se za njega zainteresovale i zemlje poput Irana, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudi Arabije. – znači, upavo zemalja Zaliva.

Drugo, većina zalivskih država nije zdušno prihvatila uvođenje sankcija Rusiji, uključujući i NATO članicu Tursku, koja vodi lavirajuću i teško predvidljivu politiku. Verovatno kao finalni udarac je srdačna poseta Putina UAE i Saudi Arabiji.

Sve ovo, naročito nakon surove odmazde Izraela nakon 7. oktobra, povećava tenzije u regionu sa latentnom mogućnošću da se za sada lokalni, proširi u regionalni, pa čak i svetski sukob. Tako se postavlja pitanje kakvim bi snagama SAD bile u stanju da reaguju u slučaju najgoreg scenarija.

Gde su sve SAD stacionirane u Persijskom zalivu

SAD održavaju ograničen broj snaga na Bliskom istoku, prvenstveno u zemljama Saveta za kooperaciju arapskih zemalja Golfskog zaliva (Cooperation Council for the Arab States of the Gulf, GCC). U suštini, radi se o političko-ekonomskoj uniji Bahreina, Kuvajta, Omana, Katara, Saudi Arabije, i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Rastuće tenzije u Persijskom zalivu krajem 2019. dovele su do dodatnog raspoređivanja američkih trupa, raketnih baterija Patriot i borbenih aviona u širom Zaliva. Cilj je, navodno, bio odvraćanje Irana od agresivnih namera.

No, većina ovih snaga kasnije je privremeno povučena. Do januara 2022, CENTCOM je rasporedio između 40.000 i 60.000 američkih vojnika u 21 zemlji unutar svoje zone odgovornosti. 

Sa eskalacijom rata između Izraela i Hamasa, Sjedinjene Države rizikuju da se umešaju u veći sukob i aktivno angažuju svoje trupe raspoređene širom regiona.

Naime, od iznenadnog napada Hamasa na izraelske civile i vojnike 7. oktobra, američke trupe i vojni izvođači u Iraku i Siriji postali su meta u nekoliko desetina napada milicija koje podržava Iran. 

Američki ministar odbrane Lloyd Austin upozorio je na „perspektivu značajne eskalacije napada na američke trupe i ljude širom regiona“. Između redova se može naslutiti da napadi, kao i širi rat, mogu da preokrenu napore ulagane poslednjih godina u smanjenju prisustva SAD na Bliskom istoku kao delu strateškog zaokreta ka Pacifiku.

Šta je dovelo do promene stavova

O čemu se, zapravo radi? Osnovni javni postulati američke politike u ovom regionu su se odnosili na mir i regionalnu bezbednost. Naravno, to je zahtevalo saradnju zemalja sa Vašingtonom i koordinaciju politike, prvenstveno vojnobezbednosne. To je ujedno značilo i zavisnost od američkog vojno-industrijskog kompleksa (unifikacija naoružanja u cilju pojednostavljenja logistike).

No, geopolitička zbivanja su u poslednje vreme pokazala niz pukotina u ovakvoj politici koje su sve više obespokojavale zemlje Zaliva. Proces uspostavljanja demokratije u zemljama poput Iraka, Libije, Afganistana ili (još uvek) Sirije, doveo je do potpunog ekonomskog razaranja i krajnje nestabilnosti sa permanentim plemenskim, verskim i političkim sukobima.

Pax Americana je na svoj način postao bauk od koga su svi počeli da zaziru. Saradnja na bezbednosnom planu podrazumevala je ulaganje ili prenos kapitala zalivskih monarhija u zapadne, prvenstveno američke banke.

No, nakon početka sukoba u Ukrajini, uvođenje nezapamćenih sankcija (ne samo finansijskih nego i kulturnih, što nije zabeleženo ni u dva svetska rata), pokazali su da ne samo državna, nego ni lična imovina (inače svetinja zapadne demokratije) u tren oka može biti oduzeta.

Iako se o tome ćuti, sigurno je da je to bila ne crvena lampica, nego sirena za uzbunu kod svih zalivskih monarhija. Moguće je da je to blo istina još uvek slabašno ali ipak svetlo na kraju tunela – u vidu BRIKS. Slobodna trgovina i trenutno nipodaštavana nezavisna politika ponovo su dobile svoju šansu.

Drugi udarac opet je usledio kao posedica nesrećnih zbivanja u Ukrajini. Iznenada su na svetlo izbile dve činjenice: Toliko hvaljeno, visokotehnološko zapadno naoružanje, nije opravdalo svoju slavu. Pokazalo se da nije primenljivo za svakoga i u svim borbenim okruženjima, da je skupo čak i za održavanje te da još uvek nije dovoljno dostupno u uslovima ratne proizvodnje.

Novi udarac ne toliko za vojno-industrijski kompleks koji svakako ostvaruje profit, koliko za zemlje porekla kojima je služilo kao snažan motivacioni faktor za privlačenje pod svoj bezbednosni kišobran. Konačno, tu je i energija. Bez obzira za rezolutno zalaganje za obnovljivu energiju, ruka nad naftnim izvorima zalivskih zemalja bila je jedna od poluga moći. 

I, tako, pokazalo se da je, zbog nesigurnog zaleđa, rano okrenuti se Pacifiku. Ublažavanje ishitrenog postupka predstavljao je pokušaj otopljavanja odnosa sa Pekingom. No, i Kina isključivo gleda svoje interese i nju je teško fascinirati ili zasrašiti. Na stolovima vašingtona razvijene su karte: da li je trenutno prisustvo vojnih snaga u Zalivu dovoljno za slučaj razbuktavanja sukoba? 

Koliko je američkih snaga u regionu Zaliva

Prema podacima dostupnim u oktobru 2023, na Bliskom istoku, u 11 zemalja, raspoređeno je oko 45.400 američkih vojnika i izvođača. Najviše ih je u Kuvajtu, oko 13.500. Potom slede Bahrein sa 9000 i Katar sa 8000. Postoji najmanje jedna američka baza u Izraelu i nekoliko stotina vojnika u Omanu.

U Saudijskoj Arabiji je 2700, u UAE – 3500, u Jordanu – 2936, u Iraku – 2500, u Turskoj – 1885, u Siriji – 900, u Kataru –  8000, u Omanu – nekoliko stotina, a u Izraelu je nepoznat broj ali se zna za postojanje bar jedne baze. Ovaj raspored treba uzeti uslovno zbog fluktuirajuće prirode vojnih operacija u regionu.

U međuvremenu, Pentagon je poslao ili pripremio za raspoređivanje nove hiljade ljudi. To uključuje već poznate dve grupe nosača aviona sa otprilike 7500 ljudi svaka i dva amfibijska broda na kojima su ukrcani Marinci. Austin je takođe stavio oko 2000 ljudi u stanje povećane pripravnosti.

Ne očekuje se da će trupe koje se šalju u region imati borbene uloge, iako Bela kuća razmatra mogućnost upotrebe vojne sile ukoliko Hezbolah iz pravca Libana ne otvori novi front.

Prema javno dostupnim podacima, raspored američkih snaga u regionu je sledeći:

Sirija: 

Otprilike 900 vojnika nalazi se u Siriji u cilju vođenja protivterorističkih operacija protiv ISIS. Oko 100 vojnika podržava koaliciju opozicionih milicija – tzv. Slobodnu sirijsku armiju, u tekućem sirijskom građanskom ratu.

Prema Pentagonu, osoblje u američkoj vojnoj ispostavi u Siriji bilo je na meti najmanje tri napada dronovima i projektilima, dok su udari raketama i bespilotnim letiliacma na američko osoblje u Iraku izvedne najmanje 10 puta od 17. oktobra.

Nijedan američki vojnik nije poginuo, ali je najmanje 21 zadobio lakše povrede.

Irak: 

U decembru 2011. godine, SAD su zvanično završile povlačenje trupa iz Iraka, ostavljajući samo 150 pripadnika u američkoj ambasadi u Bagdadu. Kasnije, nakon napredovanja snaga, SAD su prerasporedile hiljade vojnika u zemlju da pomognu iračkim snagama u borbi protiv ID i podrže razvoj borbenih sposobnosti domaće vojske.

U julu 2021, Bajdenova administracija je objavila da će se američka borbena misija u Iraku završiti do kraja godine i da će preostale američke snage preći na savetodavnu ulogu. Nivo američkih snaga u Iraku navodno je opao sa 5200 u 2020. na 2500 u januaru 2021. ali Ministarstvo odbrane nije javno otkrilo tačan broj vojnika u ovoj zemlji.

Američki i irački zvaničnici su se u julu 2021. složili da američko vojno prisustvo u zemlji prikažu na čisto neborbenu savetodavnu ulogu, označavajući zvanični kraj tamošnje borbene misije SAD. Američki vojnici sada obučavaju i savetuju iračke oružane snage i pružaju obaveštajne podatke u njihovoj tekućoj borbi protiv ISIS.

Izrael: 

Nejasno je koliko je američkih vojnika stacionirano u Izraelu, ali SAD imaju najmanje jednu vojnu bazu u zemlji. Veruje se da se u bazi, pod kodnim nazivom „Site 512“, nalazi radarski sistem za nadzor koji može da otkrije i prati pretnje balističkih projektila protiv SAD. 

Jordan: 

Iako je prisustvo američke vojske osetljivo unutrašnje pitanje u jordanskoj politici, tamo je do juna 2023. bilo oko 2900 ljudi na zahtev jordanske vlade. Oni su tamo rspoređeni da podrže operacije Jordana protiv ISIS, da poboljšaju unutrašnju bezbednost i stabilnost i da promovišu regionalnu stabilnost.

Naime, zbog događaja u susednoj Siriji, pored drugih vojnih sredstava kao što su borbeni avioni i sistemi protivvazdušne odbrane, „približno 3147 američkog vojnog osoblja je raspoređeno u Jordanu radi „operacija protiv ISIS, poboljšanja bezbednosti Jordana i promovisanja regionalne stabilnosti“.

Jordanske vazdušne baze su posebno važne za američke obaveštajne misije u Siriji i Iraku. Prema CENTCOM, Jordan je „jedan od najjačih i najpouzdanijih partnera [SAD] u podregiji Levanta. Iako u Jordanu nema američkih vojnih baza, SAD imaju dugu istoriju izvođenja vežbi obuke iz jordanskih vazdušnih baza. 

Katar: 

Kao još jedan veliki saveznik van NATO, Katar je ključan za vojnu strategiju SAD u regionu. Između 8000 i 10.000 ameičkih vojnika raspoređeno je u velikoj vazduhoplovnoj bazi Al Udeid jugozapadno od Dohe, u kojoj se nalazi regionalni štab Centralne komande SAD CENTCOM. Vazdušna baza SAD je najveći vojni kompleks na Bliskom istoku, iako se u njoj nalaze i katarske vazduhoplovne snage i snage drugih država, uključujući i Veliku Britaniju.

SAD upravlja kombinovanim vazdušnim operativnim centrom u bazi, koja je ujedno i jedna od najvažnijih u svetu. Ovde se akođe nalazio štab koji je rukovodio kampanjom protiv ISIS. Odavde poleću teški bombarderi, tankeri, transporteri i ISR (obaveštajni, nadzorni i izviđački) avioni. U Al Udeidu je postavljena američka vojna oprema zaštićena raketnim sistemima Patriot. Nedavne tenzije između Katara i drugih arapskih država nisu uticale na odnose Sjedinjenih Država sa Katarom.

No, Katar je takođe dozvolio političkoj kancelariji Hamasa da radi u Dohi više od jedne decenije. U njemu se nalazi nekoliko visokih zvaničnika Hamasa, uključujući vrhovnog vođu te organizacije, Ismail Haniyeh-a. Katar je žestoko kritikovan što je domaćin kancelarije, ali tvrdi on tvrdi da mu to omogućava da posreduje u odnosima sa Hamasom i Zapadom i može pomoći u uspostavljanju izraelsko-palestinskog mira.

Međutim, američki zvaničnici su nedavno rekli da bi Katar, nakon što se oslobodi preko 200 Hamasovih talaca, mogao biti podvrgnut preispitivanju zbog prisustva Hamasa u zemlji. Uskoro je usledila i pretnja Tel Aviva „da će naknadno svesti račune sa Katarom“.

Bahrein: 

Naval Support Activity (NSA) Bahrein, američkoj pomorskoj bazi koja je sedište Centralne komande američkih pomorskih snaga i Pete flote SAD, od 2022 godine je bilo dodeljeno preko 9000 američkog vojnog osoblja. Pošto je Bahrein sediše Pete flote SAD, većina tamošnjeg vojnog osoblja pripada američkoj mornarici.

Značajan broj osoblja američkog vazduhoplovstva deluje iz vazdušne baze Shaykh Isa, gde su stacionirani avioni za nadgledanje F-16, F/A-18 i P-8. Američki raketni sistemi Patriot takođe su raspoređeni u Bahreinu.

Luka Khalifa bin Salman, zbog mogućnosti prijema brodova sa velikim gazom, jedan je od retkih objekata u Zalivu koji može da primi američke nosače aviona.

Kuvajt:

Hiljade američkih snaga stacionirano je u Kuvajtu od 1991. godine kada je multinacionalna koalicija predvođena SAD proterala iračke snage iz zemlje u okviru prvog Zalivskog rata. Zemlja je takođe služila kao glavna logistička baza za američke i koalicione snage tokom rata u Iraku.

U Kuvajtu je 2021. bilo 13.500 američkog osoblja i hiljade komada opreme, prvenstveno u kampu Arifjan i vazduhoplovnim bazama Ahmad al-Jabir i Ali al-Salem. U Kuvajtu je takođe raspoređeno veliko skladište unapred postavljene opreme i eskadrila lovaca i raketnih sistema Patriot.  Zemlja, koja je glavni saveznik van NATO, takođe je domaćin hiljadama nemačkih, japanskih i južnokorejskih vojnika.

Saudijska Arabija: 

Sjedinjene Američke Države su u vazduhoplovnoj bazi Eskan Village, 13 milja južno od glavnog grada Rijada,  šest decenija sprovodile misiju za vojnu obuku. Osim toga, ovde se već četiri decenije nalazi Kancelarija rukovodioca Programa modernizacije Nacionalne garde Saudijske Arabije.

U junu 2021, predsednik Bajden je izvestio Kongres da je oko 2.700 američkog vojnog osoblja raspoređeno u Saudijskoj Arabiji „da zaštiti snage i interese Sjedinjenih Država u regionu od neprijateljskih akcija Irana ili grupa koje podržava Teheran“. Predsednik je potvrdio da ove trupe, „delujući u koordinaciji sa Vladom Kraljevine Saudijske Arabije, obezbeđuju vazdušne i protivraketne odbrambene kapacitete i podržavaju rad borbenih aviona Sjedinjenih Država“.

No, Bajdenova administracija je iste godine obustavila američku podršku ofanzivnim operacijama Saudijske Arabije protiv pobunjenih Huta u Jemenu koji su, navodno, imali podršku Irana. Istovremeno, Vašington Rijadu nije stopirao defanzivnu podršku, ma šta to značilo. U decembru 2022.

U Saudijskoj Arabiji je još uvek bio stacioniran isti broj američkih vojnika. Njihov zadatak je bio da obučavaju, savetuju i pomažu domaćim oružanim snagama i da dalje štite interese SAD u regionu od Irana i njegovih zastupnika. Osim toga, američki vojnici održavaju vazdušne i protivraketne odbrambene sisteme i podržavaju rad vojnih aviona.

Ujedinjeni Arapski Emirati: 

UAE su godinama ključni saveznik SAD na Bliskom istoku i ugošćuju do 3500 američkog osoblja. Amerikanci su prvenstveno bazirani u vazduhoplovnoj bazi Al Dhafra, u kojoj se nalazi i Centar za vazdušni rat u Zalivu (Gulf Air Warfare Center) — regionalni centar za obuku protivvazdušne i protivraketne odbrane, kao i uluci Jebel Ali i pomorskim objektima u Fujairah.

Luke u zemlji su važne za američku mornaricu, jer zajedno primaju više brodova od bilo koje druge luke van SAD. Luka Džebel Ali je najprometnija luka američke mornarice za nosače aviona. Osoblje američkog ratnog vazduhoplovstva koje je stacionirano u UAE koristi vazduhoplovnu bazu Al Dhafra za upravljanje lovcima, bespilotnim letelicama (UAV), avionima za punjenje gorivom i avionima za nadzor.

Pored toga, Sjedinjene Države su redovno raspoređivale borbene avione F-22 Raptor u Al Dafru, a u aprilu 2021. godine, zbog eskalacije tenzija sa Iranom, rasporedile su borbene avione F-35. Patriot i Terminal High Altitude Area Defense (THAAD) raketni sistemi su raspoređeni za vazdušnu i protivraketnu odbranu.

Oman: 

Oman je 1980 postao prva država Zaliva koja je prihvatila američku vojnu bazu. Danas Oman dozvoljava Vazduhoplovnim snagama da obavljaju preko 5000 preleta i 600 sletanja svake godine, dok su američki brodovi u mogućnosti da izvrše 80 pristajanja. Pristup luci je proširen 2019. godine.

Broj američkog vojnog osoblja u Omanu pao je na nekoliko stotina, prvenstveno delovi US Air Force. Prema Istraživačkoj službi Kongresa, „Sjedinjene Države navodno imaju pristup vojnim aerodromima Omana u Muscat-u (glavnom gradu), Thumrait-u, ostrvu Masirah i Musnanah“, kao i (u skladu sa Strateškim okvirnim sporazumom iz marta 2019) lukama Al Duqm i Salalah.

U prvoj polovini 2023. godine SAD su prebacile dodatni razarač i borbene avione u blizini Omana kao odgovor na iransku mornaricu koja je zaplenila trgovačke brodove u moreuzu Hormuz i Omanskom zalivu. 

Turska: 

SAD imaju u Turskoj, inače članici NATO, preko 1.000 vojnika. Oni su raspoređeni prvenstveno u vazduhoplovnoj bazi u blizini grada Adana i vazdušnoj stanici u blizini Izmira.

Da li je to dovoljno

Ukrajina i Gaza su dokazali da su dronovi, elektronsko ratovanje, mediji i društvene mreže (bez zrnca baruta) potpuno izmenili ratovanje. No, što izgleda apsurno, opet se sve vrati na rovove Velikog rata i ulične borbe Staljingrada. Zastarelo oružje ne postoji.

Kalašnjikov još uvek dominira a stari, odbačeni  tenkovi se ubrzano modifikuju. Sa sce kavezima kao odličnom odbranom od dronova. Spacijalne jedinice, proslavljene (uglavnom medijski) u sukobima oganičenog dejstva, protiv milicijskih snaga, u ozbijnom sukobu su nedovoljne.

Amerikanci tvrde da su Kijev savetovali za masovni udar na jednom pravcu. Pa zar to nije bila glavna zamerka Sovjetima u njihovoj doktrini? Očito je da Vašington mora da odbaci mitove o svemoći i počne da sagledava realan svet.