Koje lake prenosne PVO sisteme Oružane snaga Rusije koriste tokom aktuelnih sukoba?

Ovi sistemi su, kao i većina sredstava, proizvod Hladnog rata i često spominjane doktrine stalnog napada ogromnim oklopnim kolonama.

Rusi za zovu ”Переносной зенитный ракетный комплекс” (PZRK), a Englezi ”Man-portable air-defense system” (MPADS ili MANPADS), pa su to i dve najpoznatije skraćenice vezane za ovo sredstvo koje se pojavljuju u literaturi, ili u sredstvima javnog informisanja.

Radi zaštite u ešelonima kopnene PVO SSSR i Rusije (o čemu smo već pisali), kao posebnog roda, trupa je tražila pojedinačno sredstvo koje bi bilo nezavisno od gusenica, točkova  i puteva. Dovoljno lako da ga može nositi jedan čovek, a opasno i efikasno na određenoj visini i daljini, taman toliko da se frontovska avijacija ili helikopteri ne zapute tako lako prema nekoj od tih kolona. Pri tom se operater mogao vrlo lako maskirati ili zauzeti teško uočljiv i neočekivan položaj.

Ova sredstva, bez obzira na svoje relativno skromne tt mogućnosti, idealna su za zasede, a one se iz aviona teško mogu otkriti dok ne bude kasno.

U ešeloniranju PVO oni su zauzimali (i zauzimaju), najbliži krug odbrane. To su, u početku, bili neupravljivi raketni projektili sa velikim rasipanjem, ali ipak dovoljno opasni i obećavajući kao koncept. Sada im je, osim već navedenog, i  prednost im je što je reč o vođenim sredstvima koja se koriste protiv relativno sporih letilica (jurišna avijacija ima ograničenje brzine do koje može precizno da dejstvuje i da pilot uopšte uoči cilj).  

O njihovom prethodniku, prvom među prvima, nemačkom ”luftfaustu” ili vazdušnoj pesnici, već smo pisali. Nešto slično su pokušali da razviju Sovjeti između 1966. i 1968. godine. Sredstvo se zvalo ”Kolos” i delovalo je kao  bestrzajno oruđe. Sovjeti su s njim požurili kako bi pomogli Vijetnamcima, ali ono nije ušlo u naoružanje.

Ova dva sistema bili su prethodnici MPADS i delovali su na vrlo primitivan način, jednostavnom balistikom izbacivanja granata, odnosno bojevih punjenja, bez upotrebe senzora i drugih sistema. ”Kolos” je koristio nevođene rakete ”NRS-30”. Mora se reći da su sve zemlje intenzivno radile na razvoju MPADS, a prvi modeli su ušli u naoružanje krajem šezdesetih godina, kada su korišćeni u ”Ratu na iznurivanje” 1969. godine između Arapa i Izraelaca.

Bila je to sovjetska ”Strela 2”, a za njom slede desetine drugih modela sa svojim licencama, kopijama i modifikacijama (”Redeye”, ”Stinger”, ”Mistral”, ”Blowpipe”, itd).  Interesantno je da se nomenklatura ”Strela 1” pojavila nešto kasnije, tek na lansirnom vozilu ”9P31” koje je koristilo šasiju ”BRDM-2”.

Već smo utvrdili da OS RF imaju u KoV veoma razvijen sistem PVO, koji uključuje sve komponente i praktično sve dohvatne visine, od  površine do najvišeg plafona letelica. Tokom SVO i na jednoj i na drugoj strani sovjetska škola prenosnih sistema pokazala je svoju vrednost, s tim što treba naglasiti da su i ukrajinske trupe zasićene i brojnim sredstvima stranog porekla. 

Na ratištu SVO do sada su zabeležena dejstva sledećih sistema:

• ”Verba” (Ruska federacija). 
• ”Igla” (SSSR/Ruska federacija).
• ”Igla 1” (SSSR).
• ”Mistral” (Francuska).
• ”Strela 2” (SSSR).
• ”Strela 3” (SSSR).
• ”FIM-92 Stinger” (SAD).
• ”Grom” (Poljska”).
• ”Piorun” (Poljska).
• ”RBS 70” (Švedska).
• ”Starstreak” (Velika Britanija).

Napomena: ovo su samo osnovni modeli, predvodnici ‘porodica”. Sve zemlje VU, kao i većina zemalja NATO, imaju iste ili slične modele pod različitim imenima, pa ne bi trebalo nikog da iznenadi neka bugarska ili rumunska licenca, itd.

Imamo ih i mi, mada smo značajan deo uništili ili rasprodali. Rat je nepredvidiv, a snalažljivost trgovaca oružja takva da nas ne bi iznenadila pojava sasvim neočekivanih modela na područuju SVO. 

Kakava su ruska iskustva s ovim sredstvima? 

Trenutno osnovni PZRK (da ovom prilikom upotebimo rusku skraćenicu) u OS Ruske Federacije su neki modeli iz porodice ”Igla”, poreklom još iz osamdesetih godina, kao i derivati novog sistema ”Verba” (vrba) koji se pojavio 2014. godine.

To oružje formacijski imaju različite jedinice i ono se dopunjava sa sistemima srednjeg i dalekog dometa kopnene PVO. S obzirom na žestinu sukoba i potpuno nove uslove informaciono-obaveštajnog rata, može se reći da su operatori na ovim sistemima značajno obogatili svoja iskustva inovirajući ih novim metodama kako bi opstali na ratištu.

Osnovni ciljevi su im u početku bili standardni – avioni ili helikopteri koji bi uspeli da se probiju kroz druge ešalone kopnene PVO, pa su u toj kombinaciji prvih nedelja naneli veliku štetu protivničkoj avijaciji, najčešće zasednim dejstvom (iz zgrada, s krovova, iza drveća, iz useka, kanala, itd).  

Poslednjih meseci spisak ciljeva se uočljivo i značajno promenio, pa i upotreba prenosnih sistema. Glavni protivnici su sada BPL – mali, teško uočljivi, nepredvidivi ciljevi. Ukrajina je izgubila veliki broj aviona i helikoptera i pokušava da njihovo dejstvo koliko-toliko nadoknadi upotrebom BPL.

Svejedno, prenosni sistemi su pokazali visoku sposobnost da upravo takve ciljeve pogađaju, što dodatno pogoršava stanje vazdušne komponente ukrajinske vojske. Najlakši plen ovim sistemima su jurišnici ”Su-25” i helikopteri svih vrsta, posebno ”Mi-24” koji su koncipirani tako da se nađu tamo gde je najveća bitka.

Naročito pouzdanom pokazala se ”Verba” koja s lakoćom presreće i obara ukrajinske BPL ”Furija” i ”Leleka”. Bez obzira na medijsku zasićenost netačnim informacijama, dezinformacijama pa i lažima, čak ni ukrajinska strana ne može poreći da su njihove BPL lak plen za prenosne sisteme.

Kod Ukrajinaca je takođe ostala velika količina PZRK ”Strela 2” i ”Igla” raznih modifikacija. Pri tom su počeli kao pomoć da dobijaju već navedene sisteme sa Zapada. Naravno da ne propuštaju priliku da ih upotrebe. Problem Ukrajincima stvara to što se teško navikavaju na zapadnu tehnologiju, pa se dešava da čak i po helikopteru (koji je relativno lak cilj), troše od pet do deset raketa.

Pri tom ni ruske obaveštajne službe ne sede skrštenih ruku. Relativno lako se dolazi do podataka o skladištenju borbenih rezervi koje ubrzo zatim postaju žrtve preciznih raketnih i bombarderskih udara, čime se značajno smanjuje borbena moć Ukrajine. Više puta je do sada naglašeno da ni zalihe sa Zapada nisu beskrajne.

Mnogim dostavljenim raketama istekao je resurs pa se često događa da se helikopteri ruskih snaga vraćaju u bazu s manjim oštećenjima, a veliki deo raketa jednostavno proleti pored njih jer su Rusi razvili veoma značajne mere ometanja.

Kakvi su, realno, potencijali udarnih ruskih kompleksa?

Najnoviji modeli su ”9K338 Igla S” i ”9K333 Verba”. Oni su najmasovniji modeli za ovakvu vrstu borbe, jer su stari kompleksi ili potrošeni ili otpisani.

U arsenalima je ostala velika količina upotrebljivih ranijih verzija ”Igla-S”, a proizvodnja novih ”Verbi” je u punom zamahu. ”Igle” se prave po tradicionalnom postupku – raketa se smešta u lansirnu tubu-kontejner koja sadrži mehanizam za okidanje, izvor napajanja energijom i druge detalje (nišani, nosači, itd).

Pripremu za lansiranje obavlja jedan operator. Dejstvo ovih raketa može se unaprediti i korišćenjem prenosnih radarskih sistema.  

Sličan metod, pa i probleme, imaju i Ukrajinci. Stari sistemi, koji su kod njih u većini (sovjetski, ali i ovi koje dobijaju iz zaliha NATO) imaju problem s tim što su sovjetski konstruktori unapredili sredstva zaštite koji se kreću u spektru od lažnih vučenih ciljeva, preko IC mamaca nove generacije, do zaštitnih PED kompleksa na samoj letilici.

Vojnim analitičarima najveću zagonetku i izazov predstavlja uvid u rezultate i proučavanje borbe MANPADS sa dronovima lake i srednje klase.

To su letilice koje najčešće pogone elektromotori sa značajno manjim toplotnim potpisom. U njih su Ukrajinci polagali mnogo nade. Međutim, ruski konstruktori su taj problem, izgleda, rešili na interesantan način: glava za samonavođenje ima poboljšane rashladne senzore koji zauzimaju veću masu od same bojeve glave.

Relativno laka bojeva glava  garantovano uništava lake i srednje BPL jer ih novi senzori lakše lociraju, a sami dronovi su nemoćni i protiv municije većeg kalibra, pa time i protiv eksplozivnih punjenja. Treba imati na umu i to da ruska armija ima mogućnosti i vremena da u dubini teritorije obuči maksimalno svoje operatere, što je preduslov bilo kakvog uspešnog delovanja. Kada obučeni operateri stignu u zonu SVO, imaju od koga da nauče najbolje taktičke postupke. 

Rusi računaju pre svega s tim da su BPL malih razmera, a da posebno dobru manevrabilnost pokazuju kvadrokopteri. Tu ne pomaže mnogo televizijsko navođenje. Zato se u najnovije ”Verbe”  ugrađuje poluautomatski radarski sistem samonavođenja.

Vođeni iskustvom borbe protiv ”Dževlina” koji je pokazao solidnu efikasnost, konstruktori su se opredelili za tu verziju modernizacije. Pri tom treba prepraviti stare PZRK, prepraviti krilne površine, ugraditi autopilot..

Sve je to skupo i traži vreme, ali u ratu neke stvari nemaju cenu. Na ovaj način ”Verbe” povećavaju svoj domet. Pri tom su one već podešene da mogu dejstvovati s prevoznih sredstava. 

SVO je pokazala još jednu iznenađujuću stvar: potentnost kompleksa ”Strela”, odnosno njegovu mogućnost da se mnogo više unapređuje nego što su to prvobitno konstruktori mislili. ”Strela 10M3” i ”Strela -10MN” koriste raketu ”9M333”. Upravo sistemi iz ove porodice pokazali su najbolje rezulate u borbi s BPL! Za tu raketu prvi put se saznalo 2020. godine.  

Kao naslednik kompleksa ”Strela-10” razvija se novi sistem pod radnim nazivom ”Sosna”. On je prošao testove i dobio je preporuku trupe. Sada se rešavaju pitanja masovne serijske proizvodnje i početka isporuke. Dugoročno, Rusi smatraju da će ona moći da zameni postojeću ”Stelu -10” s velikim mogućnostima unapređivanja.

Srce ovog sistema, raketa ”9M333” pogoni čvrsto gorivo; dužine 2,2 metra i dijametrom od 120 mm, ima masu od 41 kilograma. Sama bojeva glava ima masu od pet kilograma i suštinski je otežala u poređenju s ranijim sistemima. Koristi usavršenu IC glavu za navođenje. Daljina dohvata cilja je do pet kilometara. Rusi se nisu na tome zaustavili. Razvijena je potpuno nova raketa ”9M340”.

Po svojoj konstrukciji samo liči na ”9M333” ali ima savršeno drugačiji sistem navođenja. Umesto IC glave navođenja (Ruska abrevijatura:  ИКГСН, odnosno Инфракрасная головка самонаведения, na engleskom Heatseeker) ona koristi sistem upravljanja po laserskom zraku. Za navođenje rakete koristi se poseban sistem uvezan s laserskim navođenjem, pri čemu se postiže visoka tačnost uz otpornost na smetnje.

Daljina joj je gotovo deset kilometara, plafon do pet, što daleko prevazilazi parametre njenih prethodnika. Sudeći po težini, verovatno će je opsluživati dva čoveka uz korišćenje pogodnog stativa.

Neki ruski analitičari predlažu radikalne mere koje i nisu neka novost: najbolje sredstvo za borbu protiv BPL je druga BPL, ali veća i bolje naoružana. Čime je naoružati?

Uzimajući u obzir njihovu lakoću i relativnu nestabilnost, bilo koje pneumatsko oružje, čak i lovačka puška, biće sasvim dovoljni da na nebu bude jedna ukrajinska BPL manje.

Često se primenjuje i taran kao vrlo efikasno sredstvo. Dovoljno je podvlačenjem krila pod krilo neprijateljske BPL nju izbaciti iz ravnoteže ili je prevrnuti. Došlo je vreme ratovanja iz fotelje. Ono, naravno, nikada neće zameniti čizmu, ali će uštedeti desetine hiljada života.