Švedska i NATO; Koja je cena ”neutralnosti”?

Pojedini ruski mediji navode, na osnovu zapadnih izvora, da se podrška priključenju Švedske u NATO za poslednja tri meseca smanjila sa 65% na 57%. To i nije veliki pad, jer je razlika svega osam procenata.

Međutim, broj neodlučnih, onih koji sumnjaju u pravilnost ulaska u Alijansu povećao se sa 17 % na 23 %. Ovo nije spisak lepih želja ”Ruskih novina”, ili još jedna medijska manipulacija, već zvanični izveštaj Centra za monitoring javnog mnenja ”Verin” (”Verin” public opinion monitoring agency).

Da li je takav rezultat validan i može li čemu koristiti? O tome se može beskonačno raspravljati, jer se sve te agencije, uglavnom, bave reprezentativnim ili slučajnim uzorkom, a ni jedan ni drugi nisu pouzdani. I kod nas takve agencije rade na isti način  –  po narudžbini, a rezultate tumači kako kome odgovara. Dakle, svakako nećemo uzeti ovo zdravo za gotovo. Šta, međutim, može da se ustvrdi s priličnom merom sigurnosti?  

Jasno je svima da ove brojke, kao i značajan pad procenta onih koji bi da dovobrovoljno, donatorski, pomognu Ukrajini, sigurno neće uticati na vladine planove da Švedska i formalno postane deo NATO bloka, a neće uticati ni na spremnost Štokholma da pomogne Kijevu. Porast animoziteta prema izbeglicama iz Ukrajine naravno da ima veze s njihovim  priličnom drskim ponašanjem gde god da se pojave, ali ostavimo to za neku drugu analizu.

Ko je imao iluzija da bar u skandinavskim zemljama vlada prava demokratija, valjda će ih i tako konačno razbiti, ako mu je do istine. Šta pokazuje, ustvari, ova anketa? Od početne euforije, gde se na svakoj javnog zgradi u znak solidarnosti vijorila i Ukrajinska zastava (istih boja kao švedska), stvari su se promenile. Onog momenta kada je vlada popustila sa idološkim pritiskom i medijskim manipulacijama, stvar se odmah primenila.

Šveđani su naučili da sami zarađuju za život i da sami plaćaju svoje račune pa im je ova vrsta davanja strana. Nedavno je britanski ”Gardijan” objavio intervju s švedskim ministrom odbrane Polom Džonsonom.

Najveći deo intervjua predstavljalo je ubeđivanje svetske javnosti da je Stokholom posvećen ispravnosti izbora za ulazak u NATO. Prema rečima dotičnog ministra, bezbednost Švedske ”jača sama činjenica da je rešila da pristupi alijansi”. Ministar zaboravlja da se Švedska 209 godina odlično snalazila sa svojom neutralnošću i bez pomoći NATO.

Međutim, ministar nije mogao da izbegne opštu floskulu da je Rusija ustvari kriva za odluku Šveđana, od čijih pretnji (?) Švedska želi da se zaštiti. U Švedskoj i njenoj vladi to je aksiom, nešto što je poznato u matematici, a ne zahteva dokaz. 

Proces demonizacije Rusije i dehumanizacije njenih građana odavno je započet. Britanski list ”Independent” objavio je prošle nedelje članak pod neobičnim naslovom za Gordog Albiona: ”Vladimir Putin naziva sukob u Ukrajini tragedijom i kaže da je otvoren za mirovne pregovore.” Sam tekst je pripremljen posle govora ruskog lidera na samitu G20.

Međutim, da čitaoci ni slučajno ne bi tekst smatrali pohvalnim, britanski novinar je požurio da presudi: ”Govor ruskog predsednika je bio propagandnog karaktera”. On je odmah, bez dokaza, demantovao iskrenost ruskog lidera.

U teoriji komunikacija to se zove manipulacija, pa bi dotični novinar trebalo da se posle tog teksta pocepa svoju novinarsku legitimaciju, odrekne svoje profesije i pređe u državne službenike koji se bave tom vrstom medijskog rata. Bilo bi to iskrenije i poštenije. U svakom slučaju naziv onlajn lista ( ”The Independent” -”Nezavisni”) mogu posle ovakvih tekstova da zadrže samo zbog tradicije. 

Manipulatori nikada ne menjaju uspešan šablon. To je dokazano pravilo. Tako su i ovom prilikom razlozi za ulazak Finske i Švedske u NATO predstavljani uporno javnom mnenju ovih država na potpuno istim subjektivnim ocenama i postulatima. Kao da novinari odlučuju ”ko je dobar, a ko ne”! 

Niko od pažljivih analitičara nigde nije pronašao da je Rusija ikada zapretila Helsinkiju ili Stokholmu, niti se to čulo u javnom prostoru. Ali zato se ”čula” eksplozija Severnog toka gasovoda za koju su Rusi imali najmanje povoda. Međutim, ”kreatori javnog mnenja” švedskih i finskih vlasti deluju preventnivno. Njihovo objašnjenje glasi: mi ne znamo kakve će biti hipotetičke pretnje Moskve, verovatno zlonamerne. U to obični Šveđani i Finci ne sumnaju, jer su naučili da veruju svojim vladama.

Tako je ulazak Finske u NATO zvanično pokrenuo proces demonizacije Rusije, obilato se koristeći istorijom, predstavljajući Rusiju kao neiskrenog, strašnog suseda s kojim se može razgovarati samo sa pozicije sile. Zatvaranje granica za vozila s ruskim tablicama, otežavanje prometa, manevri ”Ledeni vetrovi 23”, itd.  tačno odražavaju žalosno stanje finsko-ruskih odnosa. 

Ali, ova medalja ima i drugu stranu. Narodi severa su štedljivi i vredni. Uspeli su da oforme svoja staništa uprkos meteorološkim uslovima, složenoj geografiji, mnoštvu izazova, itd. Nije lako skućiti se u severnom polarnom krugu. Stoga nije ni čudo što počinje gunđanje, najpre u Finskoj. Finci počinju da shvataju da će ”kolektivna bezbednost” (demagoški izmišljeni termin za nekadašnja savezništva) koštati mnogo više nego što se to očekivalo.

Jane Kuusela, direktor sektora Odbrambene politike u finnskom Ministarstvu odbrane (Director General, Defence Policy Department), nije to prećutao dajući intervju ”Njujork tajmsu”. Da ta saradnja neće ići po automatizmu svedoči agencijska vest da se Švedska već povukla iz programa razvoja lovca šeste generacije ”Tempest” koji predvodi Velika Britanija.

Međutim, na to je opet puštena ista preglasna pesma sa tekstom o ruskoj pretnji u budućnosti (?). Sergej Lavrov, respektabilno ime diplomatije u svetskim razmerama (ne samo zato što zastupa najveću zemlju na svetu) izjavio je: ”Finska se velikim koracima uključuje u prve redove antiruske, rusofobične i rasističke kampanje Zapada”. Kada takva ličnost izjavi tako nešto, to nije slučajno i ima težinu u svakom smislu reči. 

Izvesno je, kada uđu u NATO, da će se švedske vlasti potruditi da nadmaše svoje finske kolege u antiruskoj retorici. No, postavimo pravo pitanje: može li se Švedska, učeći se na finskom iskustvu, predomisliti? Naravno da ne! Proces dehumanizacije Rusije, njeno ukidanje kulture u Stokholmu onako kako je to nešto ranije urađeno u Helsinkiju, počeo je nezadrživo, pa Šveđanima jedostavno neće biti dozvoljeno da promene svoju politiku. Medijski pritisak na svim nivoima i na mnogo odmerenih, promišljenih i sračunatih načina, biće na švedsko građanstvo sve veći. Jedan od uslova da se uđe u NATO je obavezna demonizacija Rusije.

Šta će se stvarno dogoditi sa Švedskom? Da li će ući u NATO, a pri tom i dalje ”glumiti” neutralnost, ili će vikinški zov preovladati? Nezavisno od političkih igara Mađarske i Turske, ovo nije pitanje koje će rešiti odnose na kraće vreme jer se susedi, Rusi, nikuda neće pomeriti. A naš narod lepo kaže – prijatelje možeš da biraš, a komšije ne.