Početkom proleća prošle, 2022. godine države članice NATO, po ”preporuci” SAD, počele su da dostavljaju kijevskom režimu vojno-tehničku pomoć. Jedina koja je ostala po strani bila je Rumunija i to joj nije prvi put da odbije ”horsko pevanje”.
Setimo se operacije ”Dunav” 1968. godine, kada su odbilli, tada vrlo moćnom Varšavskom ugovoru, da se uključe u intervenciju u Čehoslovčkoj. Rumunije je jasno saopštila Ukrajini da ne može da još pošalje oružje ili vojnu tehniku, jer joj to njeni zakoni ne dozvoljavaju, ali i da na taj način izbegne štetu koju bi nanela svojoj armiji.
Pri tom treba naglasiti da su rumunski arsenali, magacini i tehnički park bili vrlo primamljivi za Ukrajince, jer su Rumuni svoju vojnu industriju razvili i osamostalili najviše na sovjetskim licencama, dodajući samo poneku sitnicu i menjajući im oznake.
Za razliku od Rumuna, ukrajinska vlada od samog početka operacije nije pokazala mnogo dostojanstva i hrabrosti, kada se već usudila da neskriveno podržava ultradesničarske i nacističke organizacije u svojoj zemlji. Tim organizacijama mi smo na vreme posvetili dovoljno prostora (”Azov”, ”Desni sektor”, ”Ajdar”, ”Kraken”, itd).
Umesto toga, smesta je krenula lavina molbi drugim vladama i državama za koje je Ukrajina mislila da su ogorčeni protivnici Rusije. Ukrajinska diplomatija, na čelu sa svojim predsednikom u SMB majici, uz obavezni military look, rastrčala se po svetu manje-više otvoreno i drsko zahtevajući pomoć i ne birajući previše reči.
Deo država se saglasio odmah i smesta počeo da šalje potrebnu ”pomoć”, dok su druge države obećale da će razmotriti tu molbu i doneti rešenje posle toga. Naravno, takvo otezanje nije uticalo na krajnju njihovu odluku.
Bez obzira na odbijanje Rumunije, sredinom aprila iz Kijeva u Bukurešt stiže odgovarajući zvanični zahtev vladi. Koliko je poznato, u zahtevu se nisu nalazile konkretne stavke. Ukrajinska diplomatija je maksimalno pojednostavila taj dokument tražeći sve što Rumuni mogu da joj daju u zaštiti od ”ruske agresije” i, ukoliko je moguće, u što većim količinama. Posle nekoliko dana istim kanalima usledio je zvanični odgovor.
Ministarstvo Rumunije saopštava o nemogućnosti slanja bilo kakvog naoružanja, tehnike ili neke druge opreme Ukrajini. Takvom slanju pomoći na putu stoji pozitivno rumunsko zakonodavstvo prema kome predaja oružja i slične opreme može da se obavi samo u granicama NATO. Međutim, u to vreme Ministarstvo odbrane je razradilo i iznelo predlog aneksa, prepravke zakona kojim bi se takva dostava sredstava omogućila!
Već sledećeg dana ministar odbrane naglasio je da je Rumunija principijelno spremna da pomogne kijevskom rećimu, ali je istakao da to može uslediti tek posle zakonskih promena koje moraju teći svojim ustavnim putem. Nezavisno od ”vernosti idealima NATO” Rumunija nije žurila da se zabavi prepravkama svojih zakona i tako omogući slanje svog materijala. Međutim, ta principijelnost ima i svoju drugu stranu.
Rumunije nije ostala po strani u procesu vojno-tehničke pomoći Ukrajini, u bukvalnom smislu. Pošto se graniči s Ukrajinom, preko njene teritorije i kroz njen vazdušni prostor, kao i kroz Poljsku, kreću se glavne magistrale logistike i snabdevanja kijevskog režima.
Zašto se Rumunija deklarativno uzdržava da Ukrajini pošalje bilo kakvu vojno-tehničku pomoć? Da li je to tačno i kako stvarno stoje stvari?
Nije bilo teško primetiti da su Rumuni formalno otkazali slanje ubojnih sredstava i tehničke pomoći. Rumuni su bili čak spremni da preprave i rekonstruišu, ojačaju, svoju železničku mrežu za prevoz pomoći iz država NATO, ali nemaju nameru da Ukrajini šalju bilo šta svoje.
Formalni razlog su ponovili nekoliko puta: njihovo zakonodavstvo im to ne dozvoljava, a njegova promena vezana je za nove izbore, promenu vlade, skupštine i, u krajnjoj liniji i ustava. Vlada se bavila predlozima uredbi koje bi mogle da nekako zaobiđu te zakone, ali posle toga ništa se nije dogodilo niti je bilo konkretnih rezultata.
To je, razume se, i članice NATO i druge analitičare motivisalo da malo dublje pogledaju i prouče naličje otkazivanja pomoći zemlje koja je pristala na logističku pomoć, prihvatila i propustila mnogo izbeglica, naslušala se i nagledala duž zajedničke obale s Ukrajinom raznih eksplozija i požara, ali oružje ne da! Bar se tako javno izjašnjava…
Analiza ovakvog ponašanja Rumuna rađena je na različitim nivoima – od svakodnevnih, neizbežnih analitičara i istraživačkog novinarstva, do mnogo ozbiljnijih mesta – vrhova u komandi NATO, Evropske unije i na onim mestima na kojima se odlučuje sudbina sveta, a za obične smrtnike nisu dostupna. Trenutno stanje tih OS Rumunije je takvo da bi bilo kakvo slanje tehnike, oružja i municije vrlo brzo i ozbiljno ugrozilo funkcionisanje rumunskih oružanih snaga.
Koliko god se Rumuni batrgali i pozivali na svoj legitimitet, ostaje činjenica da arsenal i vozni park njenih oružanih sila jeste posebno interesantan i sve interesantniji Ukrajicima. Već smo spomenuli da je Rumunija značajno razvila svoju vojnu industriju i to brže od većine članica VU; s lakoćom je u svoje naoružanje uvodila licence modela sovjetske proizvodnje.
Logično je da Ukrajinci žele upravo takvu pomoć, jer ne bi u tom slučaju gubili vreme na njihovo usvajanje, preobuku, prilagođavanje radionica i pogona, itd, itd. Da nije reč o simboličnim količinama svedoče sledeći podaci: Rumuni imaju ne manje od 400 tenkova u nekoliko modela. To su najpre sovjetski ”T-55AM”, odnosno njihova licenca ”TR -580”, kao i modernizovane varijante ”TR-85” i ‘TR-85M1”.
Morska pešadija koristi solidne borbene mašine pešadije ”MLI-84”, prerađene varijante poznatog sovjetskog ”BMP-1” koji se pokazao na ratištu SVO upotrebljivijim od ”Bredlija”. Takođe, Rumunija ima mnoštvo svojih verzija sovjetske porodice ”BTR-60/70/80”. Ni to nije sve: i rumunske OS zasićene su raznim PT sredstvima.
Ona su, u osnovi, zastarela. SSSR im je slao ručne raketne bacače ”RPG-7” koji su u Rumuniji proizvođeni pod licencom ”AG-7”. Osnovu PT arsenala čine samohodni ili prenosni raketni kompleksi ”Maljutka”, ”Konkurs” i ”Fagot” na svim mogućim šasijama. Posmatračima SVO nije promaklo da je reč o još uvek veoma potentnim sredstvima, ukoliko ih korite uvežbani i iskusni vojnici.
I kod artiljerije, koju Ukrajina nemilice troši i gubi, stvar je slična. Tehnika je sovjetska. Najmasovnija su oruđa ”M-30” kalibra 122 mm, kao i samohotke ”2S1 Gvozdika” i ”M89”. Pored toga, Rumuni imaju i originalne artiljeriske sisteme koji su za Ukrajince dragoceni jer koriste sovjetsku municiju 152mm.
Reaktivna artiljerija koristi stare sisteme ”APR-40” u kalibru 122 mm (nevođene rakete), ali ima i sopstvene modernizovane modele na toj osnovi. Jedinice PVO postepeno uvoze tehniku NATO, alli se ni ni tu nisu odrekli sovjetskih modela. Imaju izvestan broj zastarelih radara tipa ”P-18”, ”P-37” i drugih, ali i nekoliko diviziona samohodnih raketnih sistema ”Kub” i ”Osa”, uz ogroman broj prenosnih protivavionskih raketnih sistema, bilo sovjetskih, bilo svojih po licenci.
Kad je reč o RV, može se reći da su tu Rumuni ”najtanji” jer na svaki način čuvaju jedine dve preostale eskadrile lovaca-bombardera ”MiG-21” kasnijih modifikacija, modernizovanih poslednje decenije. Oni su čak jednom i povlačeni iz naoružanja pa vraćani. Njihov vek polako dolazi do kraja. Da li će ih dati Ukrajincima, to je veliko pitanje. Možda će čak veće pitanje da li bi ih Ukrajinci uopšte i uzeli. Naravno, ne treba zaboraviti da su (po rumunskim podacima) dobili od Portugalije, po odobrenju SAD, 17 F-16 AM blok 15 (po drugim podacima 15 aparata).
Rumunska mornarica formalno ima jednu podmornicu ”887Э”, ali ona od 1996. godine stoji u rezervi. U borbenom sastavu flote nalazi se šest raketnih čamaca (katera) naoružanih zastarelim raketama ”P-15”.
Iz svega navedenog jasno je zbog čega se Rumuni opiru da pošalju oružje. jer se stanje njihovih Oružanih snaga ne može nazvati ni masovnim, ni razvijenim, ali ni modernim. Ukupna brojnost ne prelazi 72.000 ljudi, od kojih gotovo polovina služi u KoV. Vojni budžet poslednjih godina postepeno raste, ali ostaje u rasponu od 5,2 do 5,5 milijardi US dolara.
Tehnički gledano, rumunska armija raspolaže u osnovi tehnikom svih klasa koje odgovaraju njenim zadacima i potrebama. Njima su još uvek tenkovi na platformi ”T-55” sasvim dovoljni, ”Gvozdike” ih takođe zadovoljavaju, kao i vučena oružja od 152 mm. Slično je u i u RV i RM, mada se tu zapaža težnja da se nešto uloži i zanovi. Međutim, njih, pošteno govoreći, odavno više niko i ne ugrožava. Čemu onda toliki oprez? Nepoverenje u NATO?
Tako gledano, Rumuni jednostavno nemaju šta da dele s trećim stranama. Međutim, ovde dolazimo i do onoga na šta Rumuni ne mogu mnogo da utiču, a to je geostrateški momenat. Očigledno je da Rumuni odlično razumeju i uviđaju svoj položaj, međunarodnu situaciju i iz toga izvlače zaključke. Reklo bi se da su prošle godine doneli principijelno rešenje da otkažu vojnu pomoć Ukrajini i do sada se toga drže. Ta situacija, kako sada stvari stoje, neće se u bliže vreme izmeniti jer već sadašnje potrebe Ukrajine, koja bespoštedno troši sve što joj se pošalje, prevazilaze i to malo što Rumuni imaju. Oni će, naravno, kao i do sada ustupati svoje saobraćajnice za logistiku NATO koja bi preko Dunava u Ukrajinu prebacivala nove količine pomoći.
Međutim, uzevši u obzir etnogenetiku, ne može se baš tako olako i s nerazumevanjem ceniti rumunski položaj. Nisu oni tako naivni kako se predstavljaju, niti tako odlučni u zaštiti svojih zakona:
- U VaP Rumunije, dakle na njihovom nebu, dežuraju 24 sata ”Avaksi” koji nadgledaju sve što se dešava na Južnom krilu SVO.
- S rumunskih aerodroma redovno poleću teške BPL radi izviđanja akvatorije Crnog mora.