Gde su ukrajinske ”Točke”? Ukrajinski balistički program malog dometa

Taktičke balističke rakete su na neki način, zaostatak, atavizam Hladnog rata. Imale su ih gotovo sve države. Čak smo i mi imali ”Lune”, beznadežno neprecizno i zastarelo oružje koje je služilo za medijsku larmu. 

U odličnom tekstu koji je nedavno objavio naš portal detaljno je, koliko je to moguće, opisana budućnost primene balističkih raketa malog (i srednjeg) dometa na teritoriji SVO.

Međutim, kao i svakom oružju, i takvom oružju našlo se i naći će se mesta na ratištu. S dometom koji od nekadašnjih maksimalnih 90-120 kilometara ima sada mogućnost dubljeg napada do 300, pa i 400 kilometara (zavisi od lansera) one postaju ponovo opasno oružje.

Šta jeste protiv njih i šta ih polako tera na rashod istorije? Кrupne su, kabaste, lako uočljive, lansiranje se vidi kilometrima daleko, a stepen njihovog obaranja ili neutralisanja u toku leta je veoma visok.

Poznato je, uostalom, da su sistemi ”Tor” još pre gotovo tri decenije na sajmu naoružanja u Abu Dabiju s lakoćom obarali haubički plotun kalibra 155 mm ispaljen s nepoznate lokacije.

Po čemu je ”Točka” (bila) interesantna? 

Samo njeno ime (тачка, interpunkcijski znak) trebalo je da sugeriše kako je to oružje veoma precizno. Zaista, u odnosu na ”Skadove”, ”Lune” (koje je nasledila)  i druge modele, ”Točka” je mogla da ostvari mnogo bolju tačnost. Problem Ukrajincima, za vreme SVO, pored rizične upotrebe ”Točke” (Rusi su poznavali i poznaju infrastrukturu Ukrajine kao svoj džep), stvarao je nepromišljen, euforijski dogor o uništavanju svega i svačega, zarad pokazivanja dobre volje Zapadu kako su Ukrajinci opredeljeni za mir i evropske intgegracije. Tako su stradali i ”Beli labudovi”.

Međutim, Ukrajinci su ostali bez dalekometnih raketnih sistema raznih klasa! Njih je sada gotovo nemoguće proizvesti, a dobiti ih od strane neke od zemalja NATO nije samo političko pitanje, već i strateško. Ni one ih nemaju za rasipanje. Stoga je i ono što je ostalo od ”Točki” brzo potrošeno uz mizeran učinak.

Sovjeti su Ukrajincima ostavili veliku količinu balističkih raketa kopnene vojske, pa su oni dobili ”Točku R” i ”Točku U”. Na početku 2022. godine Ukrajinci su imali oko 90 samohodnih lansera i rezervu od oko 500 raketa. 

Da podsetimo da je ”Točku” razvio još 1968. godine ”Конструкторское бюро машиностроения (Коломна)” a proizveo ju je ”Воткинский завод” (Удмуртия, privološki federalni okrug). Smatra se da je proizvodnja počela 1973. a da je u naoružanje ušla 1975. godine. 

NATO joj je dodelio oznaku SS-21 Scarab A -balegar”. Do pojave ”Točke” glavna taktička raketa bila je ”Luna M” koja odavno nije zadovoljavala uslove savremenog ratišta. Inače, ”Točku” koriste artiljerijsko-raketne jedinice OS, ali o tome nema previše pouzdanih podataka.

Sigurno je da je stanje ”Točki” u naoružanju Rusije neuporedivo bolje nego onih u Ukrajini, čime se ovde i bavimo. Zvanični podaci govore da Rusi ove, 2023. godine imaju 50 operativnih sistema ”Točka” koje koriste po svom nahođenju. Inače, SSSR je imao do 300 ovih sistema. Ostali su bili, srazmerno potrebama kod saveznika i kupaca. 

Da ovo oružje u pravim rukama uopšte nije bezazleno tvrde i zapadni izvori. Oni navode da je osmog aprila 2022. godine Rusija nanela udar po železničkom čvoru Kramatorsk sistemom ”Točka U” sa kasetnim bombama. Poginulo je 58 građanskih lica i ranjeno više od sto. Nešto ranije registrovano je višekratno dejstvo raketa 9M79K s kasetnom bojevom glavom. Kad god mogu, Rusi ”Točku” koriste umesto ”Iskandera”. 

Taktički raketni kompleks iz porodice ”Točka” koristi balističku raketu startne mase od dve tone i može da ponese klasičnu bojevu glavu raznih tipova mase od 450-480 kilograma. U osnovnoj verziji ”Točka” je mogla da dejstvuje na ciljeve u dometu od 15 do 70 kilometara. Modernizovana ”Točka U” imala je povećan domet do 120 km.

Već od februara prošle godine ukrajinske jedinice regularno su ispaljivale ove rakete protiv ruskih oružanih snaga, ali i na naseljena mesta Donabasa. Međutim, Ukrajinci su rakete koristili u još jednu svrhu koja će svakako jednog dana, kada se ova SVO završi doći i pred međunarodni sud. Dokazano je da su, radi provokacija, u prvim nedeljama oni gađali čak i svoje teritorije, optužujući za to rusku stranu.

U radu s ”Točkom” ukrajinski raketaši sudarili su se s nizom karakterističkih problema. Pre svega starost kompleksa bila je  nepopravljiva. Kod lagerovanih raketa odavno su istekli svi rokovi čuvanja i dolazilo je do degradacija motora na čvrsto gorivo, ali i pratećih mehanizama, pa su otkazi bili vrlo česti, čak i poražavajući na samom lansirnom vozilu. Korupcija, nemar, javašluk u državi učinili su svoje. Raketaši više nisu mogli ni približno da se pouzdaju u ovaj, nekada koristan i upotrebljiv sistem.

 
To je bio samo jedan od problema. ”Točke” su jednostavno bile tako zastarele da su postale laki ciljevi za rusku PVO. Redovno je saopštavano o presretanju i obaranju tih raketa koje su sadistički usmeravane na naseljena mesta Donbasa. Pored toga, Rusi nisu sedeli skrštenih ruku već su ”Točke” uništavali na stajalistima, u pokretu, ili na lansirnoj poziciji koja je zahtevala duže inžinjerijske pripreme.

Stoga se u poslednje vreme ”Točka” veoma retko spominje. Poslednji put je njeno obaranje prijavljeno od strane MO RF još u junu. To će reći: ili je protivnik potrošio sve zalihe te stoga park ”Točki” više ne postoji, ili su odustali od korišćenja njihovih ostataka koji su se pokazali opasniji za korisnika nego za protivnika.

O njenom nasledniku, malobrojnom ”Gromu” naš portal je već isrcpno pisao. Treba dodati da su 30. septembra 2002. godine ruske OS nanele moćni udar po pogonima ”Južnog Mašinskog zavoda” u Dnjepropetrovsku. Taj udar je značajno usporio razvoj ”Groma”, odnosno ”Грiма”. 

Kako su i da li su Ukrajinci nadoknadili nedostatak sredstava u artiljerijsko-raketnim jedinicama?

Prvih meseci SVO ruske oružane snage nanele su raketnim jedinicama i artiljeriji veoma ozbiljne gubitke. Dok su se Ukrajinci snašli, uništeno je stotine oruđa, višecevnih raketnih bacača i taktičkih raketnih kompleksa.

Sa Zapada su užurbano počele da stižu jedinice tehnike kojima je, uglavnom, zajedničkih bio samo kalibar. Potpuno nova tehnologija, drugi metrički sistem, nepoznavanje jezika, učinili su svoje.

Obuka je sprovođena na terenu, sa svim rizicima i nedostacima koje sa sobom takav rad nosi. Tako su neke sisteme Ukrajinci definitivno prihvatili kao standardne, odbacujući svoje, pre svega preostale ”Točke”, ali i mnogo vučene artiljerije i višecevnih raketnih bacača.

Pre otprilike godinu dana u Ukrajinu je stigao ”M142 HIMARS” i ”M270 MLRS”, kao i njihove modifikacije. Zajedno s njima stigle su i vođene rakete serije ”GMLRS” (”Guided Multiple Launch Rocket System”). Ukrajinci su za kratko vreme zatrpani nekolikim desetinama lansirnih rampi i značajnom količinom BK: kasnije su inostrani partneri obećali čak i rakete ”GLSDB” (”Ground Launched Small Diameter Bomb”) kontruisane da mogu zameniti taktičke raketne komplekse, s mogućnošću lansiranja kao upravljivim avio bombama.

”GMLRS 227 mm” reaktivna zrna imaju domet do 90 km i nose fragmentarno-fugasnu bojevu glavu mase 91 kg.  Imaju satelitsku i iniercijalnu naviaciju koja im obezbeđjuje visoku tačnost pogađanja na svim daljinama gađanja. Očigledno je da je ”GLSDB” napravljen kombinacijom motora za ”GMLRS” i upravljive bombe ”GBU-39 SDB”. Proizvođač deklariše maksimalan domet na 150 km, a bojeva glava uz mala prilagođavanja može koristiti sve granate kalibra 227 mm. 

Ukrajinci su pokušali da primene taktiku korišćenja ”Točki” prilikom upotrebe ”HIMARS” i ”MLRS” kao zamenu za izgubljene svoje taktičke raketne komplekse. Međutim, ”zvezda” ratišta ”HIMARS” nije baš tako precizan kako je najavljivano i kako se bučno svaki put komentariše njihovo dejstvo, a sami Ukrajinci tvrde da su stare ”Točke ” bile mnogo preciznije i lakše za primenu. Pri tom su prinuđeni da se stalno sklanjaju od svemogućih dronova i ”HIMARS” koriste u krajnjoj nuždi. Ostaje im da im verujemo, ili da sami ostanu u zabludi.

Nade koje su Ukrajinci imali u sisteme ”M142” i ”M270” pokazale su se razočaravajuće. Ruska PVO je vrlo brzo uspela da pronađe ključ za masovno i rutinsko uništavanje njihovih plotuna.

Osim fizičkog napada na te rakete putem PVO sredstava, pokazalo se da su one veoma ranjive na PED, te da uticaj ruskih protivelektronskih sredstava je i te kako moćan prilikom skretanja ovih raketa s njihove putanje. Pored toga, pokazalo se da su ”Pancir” i ”Tor” pun pogodak upravo za takve rakete, pa najveći broj njih nije ni dospeo do cilja. 

Međutim, pojavio se i nov ”igrač” u ovoj trci. Amerikanci, koji su se dugo nećkali o tome da li da Ukrajincima predaju svoje projektile ”gmMS” (”MGM-140 Army Tactical Missile System”)  i to uvijali u razne medijske i političke poteze, saopštili su da su tajno dostavili Ukrajini ove projektile 17. oktobra 2023. godine. Da li je taj datum tačan, sada i nije bitno za istoriju ”Točke”. 

Kakve su njihove karakteristike i mogu li one značajnije uticati na ishod SVO? Ovu raketu dizajnirao je 1986. godine ”Ling -Temco -Vought” iz Dalasa u Teksasu, proizveo je ”Lokid Martin” i koristi se od 1991. godine. Ni ona nije u cvetu mladosti, tek je nešto mlađa od ”Točke”. Koristi je više zemalja.

Može da se lansira sa ”M270” i sa ”HIMARSA”. U porodici ”ATACMS” razrađen je niz raketa, od čeka se pet modela proizvodi serijski, u većim količinama. Prvi model ove porodice ”MGM-140A” imao je domet 165 kilometara i mogao je da ponese bojevu glavu mase 560 kilograma kasetnog tipa. Kasniji modeli kao što su  ”MGM-140B” ili ”MGM-168” imaju domet i do 300 kilometara i nose raznovrsnije bojeve terete.

Kakvi su tačno modeli dostavljeni u Ukrajinu nema zvanične potvrde, bez obzira što su neke od njih već obarane i svakako analizirane. Izgleda da je ovo nešto krupniji zalogaj za medijski rat i telegram kanale. Šta je za sve njih tipično? Sve tu to balističke rakete i lete predviđenom trajetorijom.

Pored toga, daljina gađanja u rasponu od 165 do 300 kilometara značajno ih usporava u prilazu cilju i silaznoj putanji što ih čini ranjivijim. Prema mišljenjima ruskih profesionalaca, pripadnka PVO kao i specijalista iz artiljerijsko-raketnih jedinica, ovu raketu ništa nije teže oboriti od ”Točke”. Danas uhvatiti PVO na spavanju je sve teže. Rusi kažu – ”opasna, ali nije strašna”. 

Moramo na kraju teksta da podsetimo (makar povremeno) na osnovne ciljeve SVO: jedan je denacifikacija Ukrajine (što je političko pitanje), a drugo je demilitarizacija, što je već vojni problem. Taktički raketni kompleksi su priroritentni ciljevi i uvek se najpre oni gađaju, kad god je to moguće.

Takav pristup OS RF doveo je do toga da su ukrajinske ”Točke ” u potpunosti uništene (prema ruskim izvorima koji već izvesno vreme ne beleže njihovu pojavu na ratištu), kao i zalihe za njih. Spomenuli smo i toplo preporučujemo tekst najavljen na početku o proizvodnji novih kompleksa ”Grom”.

Stalna bombardovanja značajno su umanjila proizvodne mogućnosti. Štabovi na terenu moraju da popune rupu između taktičkih raketnih kompleksa i artiljerije sistemima višecevnih raketnih bacača, pri čemu su to, uglavnom proizvodi zapadnog porekla. Takva taktika ima svoje nedostake i probleme i nema potrebe nabrajati ih. Dovoljno je spomenuti veliki demaskirajući faktor.

Kao rezultat tih procesa opasnost od taktičkih raketnih napada (bez obzira na medijsku galamu) sve je manje. Međutim, ruske oružane snage potpuno su svesne činjenice da će ovakvo oruđe i dalje stizati na prednje linije, a da će muka naterati ukrajinske vojnike da se naviknu na drugačije sisteme u odnosu na one na kojima su se decenijama obučavali.

Pri tom ostaje otvoreno pitanje kolike su i kakve mogućnosti dotura rezervne municije jer ni one nisu večne. Neke države su već diskretno odbile da pošalju neke sisteme pod logičnim opravdanjem da treba njima. 

Ovim tekstom nisu obuhvaćene rakete ”Stormshadow” odnosno ”Scalp-EG” jer je reč o drugoj porodici oruđa i zahtevaju posebnu komparativnu analizu s obzirom na to na koji način se ”dostavljaju” protivniku.