Osinje gnezdo – lansirno mesto ”Fau -2”

Objekat poznat u istoriji i među hobistima kao ”Kupola Elfo” (La coupole d’Helfaut, Bauvorhaben 21 – građevinski plac 21), jedan je od dokaza nemačke promišljenosti, ali i megalomanije, pa i upotnosti do granica očaja.

Pisali smo već o ”rodnom mestu” raketa ”Fau-1” i ”Fau 2” i o njihovim taktičko-tehničkim osobinama. Pošto ove rakete, usled relativno malog dometa, nisu mogle da se lansiraju iz baze, nađeno je, na Hitlerovo insistiranje, mesto u Francuskoj, što bliže Engleskoj, ali dovoljno zakamuflirano i zaštićeno prirodnom okolinom. 

Izabrano je mesto u blizini seoskog naselja Elfo i po njemu je kupola i nazvana. Vidljivi ostaci pretvoreni u muzej nalaze se na 50º 42′ 18′ severne širine i 2º 14′ 37” istočne dužine, u reonu Kalea. Bunker, sa okolnim kompleksom, podigla je ”Organizacija TOT” u toku 1943-1944. godine.

Odbrano je prirodno utvrđenje – napušteni kamenolom koji je svojom konfiguracijom obezbeđivao bezbedniju zaštitu. Gradnja je kasnila usled intenzivnog bombardovanja, jer su Englezi već dobro znali s kojom namerom se ona zida i šta može da izazove. Kompleks nije mogao da bude završen usled neprekidnog bombardovanja, mada sama kupola nije mogla biti razrušena usled njenih gigantskih dimenzija i tehničkih svojstava. 

Nemci su bili svesni da ne mogu da odgovore na pravi način intenzivnom bombardovanju svoje teritorije i da će to biti sve gore. Stoga su očajnički radili na tome da odgovore oružjem odmazde.

Međutim, bez obzira na zaprepašćujuću pojavu ove rakete, saveznici su znali da je reč o veoma komplikovanom i logistički zahtevnom sistemu. Nije bilo dovoljno naciljati raketu i pritisnuti dugme. Najveći problem predstavljala je proizvodnja kiseonika i ona je morala da bude sprovođena u velikim fabričkim i laboratorijskim kompleksima u neposrednoj blizini lansirnih mesta. Kao kad biste pored benzinskih pumpi pravili rafinerije nafte. Tečni kiseonik je visokoisparljiv pa je to bilo odlučujući faktor, nezavisno od preciznog britanskog i američkog bombardovanja. 

Inžinjeri iz Penemindea predložili su ono što su i mogli – duboke bunkere pod zemljom, zaštićene krovovima od armiranog betona i čelika. Oni bi istovremeno bili i lansirna mesta. Protiv toga se izjasnio Valter Dornberger (Walter Robert Dornberger, jedan od utemeljivača teške raketne industrije Nemačke). On je smatrao da su ti bunkeri, zbog svoje statičnosti, veoma ranjivi jer će ih savezici kad-tad uništiti upornim bombardovanjem. Međutim, Hitleru se ideja dopala i tu više razgovora nije bilo. Smesta se krenulo s izgradnjom nekoliko lansirnih bunkera. 

Kako je konstruisan i podignut ovaj bunker? Nemcima se ne može odreći izvanredno tehničko znanje i veština u izgradnji ovakvih građevina. Kada je 27. avgusta 1943. godine saveznička avijacija uspešno bombardovala bunker Eperlek (Le Blockhaus d’Éperlecques – koji je bio u izgradnji i bio predviđen za smeštaj 100 raketa), Nemci su promenili plan.

Klasične metode – utemeljenje, zidanje, izlivanje kupole i ploča, pokrivka zemljom, isuviše su bile spore i izložene napadima neprijatelja. Nemci su se stvarno ponašali svuda kao da će njihov rajh zaista trajati narečenih hiljadu godina. Gigantsko utvrđenje pravljeno je u vreme kada je i svima bilo jasno da će saveznici uskoro stupiti na tle Francuske.  Međutim, to ih nije sprečilo da nastave s radom. 

U posao se umešao vrhovni graditelj rajha i Hitlerov intimus, Albert Šper. Na sastanku s Hitlerom 30. septembra 1943. godine predlaže novo, izvanredno i do tada retko korišćeno rešenje: Na mestu lansirne rampe najpre podići gigantsku čelično-betonsku kupolu koja će celom svojom veličnom zaštiti gradnju od bombardovanja. Kada se napravi taj gigantski krov, koji bi u potpunosti pokrivao teren za igradnju, ispod nje bi se izvukla zemlja u dimenzijama projektovanog prostora i u njemu bi se dovršila gradnja lansirnog kompleksa.

Spomenuti kamenolom ranije je bio predviđen za čuvanje i dostavljanje raketa u lansirni kompleks Eperlek. U blizini kamenoloma predviđena je bila izgradnja čelično-betonske kupole debljine 5,1 metra, dijametrom od 71 metra i masom od 55.000 tona. Ispod nje bi se nalazio prostor za dopunu i lansirnu pripremu raketa.

Sve prostorije, magacini, fabrički pogoni, bili bi spojeni tunelima ukupne dužine 7,4 kilometra, sa železničkom vezom i lansirnim rampama u samom kamenolomu. Grana pruge koja se odvajala od glavne železničke pruge prolazila je kroz tunel ”Ida”. On je okruživao kupolu u polukrugu, ponovo se spajajući sa glavnom prugom. Tako je omogućen kružni tok, bez okretanja vozova.

Tunel je takođe bio i bezbedna istovarna stanica za projektile koji su iz Penemindea dovoženi železnicom. Oni su dalje slati na transportnim kolicima kroz dva tunela (”Matildu” i ”Hugo”) koji su vodili direktno u kupolu. Oba tunela takođe su imala brojne bočne ogranke u kojima se skladištilo desetine projektila, spremnih za lansiranje. 

Srce sistema nalazilo se direktno pod osmougaonom podzemnom salom prečnika 41 metar i visine 33 metra. Sala je bila podeljena na nekoliko horizontalnih galerija i služila je za predstartnu pripremu i dopunu raketa gorivom i tečnim kiseonikom. Fabrika tečnog kiseonika nalazila se nivo više, pa je za presipanje u raketu bila dovoljna gravitacija. Rakete su istovremeno dobijale bojevu glavu i podizane u vertikalni položaj jer ih u horizontalnom položaju nije bilo moguće transportovati.

Na zapadnoj strani sale, praktično naslonjene na kamenolom, nalazile su se dve visoke galerije ”Gustav” i ”Grethen” koji su vodile iz kupole. Po tim podzemnim hodnicima visokim 17 metara i širokim četiri metra, spremne rakete su odvožene iz sale za pripremu na lansirnu rampu.

Spoljni ulazi bili su zaštićeni vratima težine nekoliko stotina tona. Od lansirnog mesta do Londona rastojanje je iznosilo 188 kilometara. Očekivan tempo lansiranja bio je 30-50 raketa dnevno. Hitler je zahtevao da kompleks bude spreman do kraja 1944. godine, ali nije se samo on pitao, tako da njegov zahtev nije nikada bio ispunjen. 

Gradnja je počela 1943. godine. Napadi su znatno usporili rad. Samo u maju 1944. godine usled vazdušnih uzbuna rad je prekidan 229 puta. Ova građevina je izuzetak po tome što su je gradili uglavnom visokokvalifikovani nemački radnici, uz veoma mali broj zarolbjenika.

Gradnji je dat najviši priroritet, pa je do juna 1944. godine tu radilo 1.400 radnika. I za njih je, naravno, trebalo naći bezbedno skloništi ih i obezbediti sve životne i sanitarne uslove. Pod zemljom su se nalazile i bolnica, komandno-štabne prostorije, kuhinja, spavaonice, agregati, filteri, itd.  

Već tokom rada podnožje kupole je naknadno zaštiećana ”suknjom” protiv bombi, odnosno pristenom koji je pokrivao i štitio njenu osnovu. To je bila armirano-betonska konstrukcija širine 14 metara i debljine dva metra koja je sprečavala da bombe naruše osnovu kupole kako se ne bi urušila. Blizu kupole, na vrhu kamenoloma, postavljena je kockasta betonska konstrukcija koja je štitila ventilacione šahtove. Za rad sa raketnim gorivom bio je potreban snažan ventilacioni sistem. U slučaju da on otkaže, sve bi stalo. Međutim, ni ti šahtovi nisu završeni do momenta kada su Nemci morali da napuste kupolu.

Kako smo već naveli, ovo nije moglo da promakne saveznicima i smesta su krenuli s bombardovanjem. Kupola je bila i cilj operacije ”Arbalet” (operation ”Crossbow” – samostrel), sistematsko bombardovanje svih nemačkih lansirnih rampi i postojenja. Tokom 16 naleta iz 811 bombardera bačeno je 4.260 tona bombi.

Ogromna šteta nanesena je okolini; međutim, kupola je ostala čitava. Dobra kamuflaža, relativno mala građevina (u odnosu na fabričke gigante) pokazalo se kao veliki izazov za bombardere. Za sve to vreme samo jedna bomba pala je na kupolu i nije joj nanela nikakvu štetu. Time je i potvrdila svoj konstrukciji kocept i osnovnu ideju.

Ni taj prkos nije dugo trajao. Tokom juna i jula 1944. godine RAF je počeo da koristi nove, Valisove petotonske seizmičke bombe ”Tallboy”. Počeli su s bombardovanjem 24. juna, a 17. jula zadatak je bio završen. Detonacije bombi koje su duboko prodirale u zemlju uništili su unutrašnjost kupole. Nije bilo potrebe za direktnim pogotkom jer je već i bliska eksplozija bila fatalna.

Bombe su prodirale do 30 metara u dubinu. a pored detonacije izazivale su i efekat zemljotresa. Jedna bomba je prodrla kroz padinu iznad kupole izazvavši urušavanje unutrašnje strukture. Time su potpuno blokirani tuneli ”Gustav” i Grečen”. Sama kupola i dalje nije bila oštećena, ali su detonacije oslabile stenje oko nje, uništile zaštitne ”suknje” i ona se praktično urušila (”legla”) u kamenolom. Tek onda su Nemci konačno odustali.

Dan kasnije, po dobijenom izveštaju o razrušenom lansirnom centru, Nemci su odustali od ideje da ”Fau 2” lansiraju iz bunkera. Izvesno vreme su razmišljali kako da iskoriste ostatke konstrukcije za prozivodnju kiseonika, ali iskrcavanje saveznika je i tu računicu pokvarilo, kada su oni petog septembra stigli do kupole i osvojili je.

Obavljena je detaljna istraga pod rukovodstvom Danakana Sendsa. Pregledali su objekt i sastavili detaljan tehnički opis. Ustanovljeno je da je kupola mogla služiti za lansiranje i većih raketa. U stanju u kojem je zatečena, bila je potpuno bezopasna za saveznike, ali i neupotrebljiva.

Šta se dogodilo s njom posle rata? Pošto se našla na privatnom zemljištu, po njoj je počeo da pada zaborav u obliku humusa, rastinja, trave. Kamenolom je odavno bio isrcprljen. Međutim, širom Evrope, polako zaboravljajući na ratne strahote, otkrivani su različiti neverovatni nacistički kompleksi i bilo je pitanje dana kada će oni početi da se koriste u turističke svrhe. Tako je bilo i s ovom kupolom. Ona je bila skrajnuta od očiju javnosti, kao i mnogi objekti duž Atlanskog zida, sve do 1986. godine. Tada uprava Pa-de-Kalea investira 10 miliona franaka i od kupole i ostataka kompleksa pravi muzej posvećen Drugom sv. ratu i ”Oružju odmazde”. Muzej je bio predstavljen 20-21. jula 1987. godine u prisustvu arhitekte koji je projektovao kupolu – Vernera Flosa. Deo galerije ”Ida” otkrivena je takođe za turiste.

Danas je to muzejski kompleks koji je za ogomnan novac uz učešće EU gotovo u potpunosti obnovljen, odnosno rekonstruisan, blizak prvobitnom stanju. Svi tuneli su rašćišćeni i dostupni posetiocma. Njih je samo u 2011. godini bilo više od 120.000.