Kao i svaki rat, i Drugi svetski rat doneo je nekoliko veličanstvenih pronalazaka. Oni bi svakako bili smišljeni tokom vremena, ali rat je proces ubrzao. Čuvena teorija ”šta bi bilo kad bi bilo” gotovo je idealna za pitanje: šta bi se dogodilo da Nemačka nije ušla u sumanuti rat protiv sveta? Da li bi se na Mesecu vijorila najpre nacistička zastava?
Time se svakako nećemo baviti, ali ćemo stoga ukratko predstaviti mesto u kome je začet raketni program koji se kasnije razvio u kosmički, promenivši istoriju čovečanstva u svakom smislu reči.
Poligon Peneminde (Heeresversuchsanstalt Peenemünde) bio je raketni opitni centar Uprave oružanih snaga Kopnene vojske Nemačke. Nalazio se u u blizini istoimenog gradića na severoistoku Nemačke. Izgrađen je već 1937. godine što svakako svedoči o ozbiljnosti namera nemačkog vrha, ali i poverenja u sopstveno znanje i tehnologiju.
U tom Centru projektovana je i uspešno isprobana prva balistička raketa na svetu – ”V-2”. To je prvo veštačko telo sa sopstvenim pogonom koje je probilo granice stratosfere i kroz mezosferu stigla do početka termosfere. Bila je to prva letilica koja je probila zvučni zid. Što je najgore i po čemu će je mnogi pamtiti – to je prvo oružje od koga nije bilo odbrane.
Međutim, u istoriju je ušla i kao osnov raketnog i kosmičkog programa dve najveće sile pobednice – SAD i SSSR. Verner fon Braun, ”otac” američkog kosmičkog programa, mogao je da bude ponosan kada je trećeg oktobra 1942. godine obavljen prvi uspešan start, kojom prilikom je raketa dosegla visinu od 80 kilometara, odnosno granicu termosfere. Tako je ”V-2” postala prvi veštački objekat koji je izvršio suborbitalni let u svemir. U prvoj polovini 1944. godine konstruktori su eksperimentisali s produženim trajanjem rada motora (do 67 sekundi), kojom prilikom je raketa dosegla 188 kilometara.
Nemci su bili potpuno svesni vrednosti ideja i projekta u koji su se upustili. Kada je reč o oružju na raketni pogon oni su bili pioniri praktično u svim oblastima. Peneminde je imao najveći aerodinamički tunel u Evropi koji je napravljen za samo pola godine. Tu se nalazila i najveća fabrika tečnog kiseonika, dragocenog sastojka za mnoge reakcije, a posebno one sa zapaljivim i rušilačkim delovanjem.
Kako su se stvari razvijale na frontovima, uvidevši da blickrig nije uspeo, a da postoji realna mogućnost da budu savladani, nemački stratezi su insistirali na oružju odmazde, odnosno čudesnom oružju odvraćanja. Stoga je u bazi već 1943. godine radilo više od 15.000 ljudi. Nove platforme omogućavale su ispitivanja motora sa potiskom od 100 kg do 100 tona.
Na ostrvu Uzedom (nem. Usedom) u neposrednoj blizini grada bile su opremljene startne platforme za rakete, sa bunkerima odakle se upravljalo lansiranjima. Duž trase u pravcu sever-severoistok bila su postavljena sredstva za upravljanje i nadgledanje leta rakete.
Angloamerikanci su takođe bili svesni kakva im opasnost preti s tog poligona. Znajući da Nemci rade i na razvoju atomske bombe, nije bilo teško sabrati dva i dva i setiti se, da bi, ako se sjedine ta bomba i njen nosač, tok rata mogao biti značajno drugačiji. Stoga je 17. avgusta 1943. godine posle opsežnog planiranja i upotrebom ratnog lukavstva (flota bombardera je menjala smer zavaravajući službu javljanja i uzbunjivanja PVO Nemačke), RAF izvršio napad na Peneminde. Gotovo šeststo (597) bombardera ”Avro Lankaster” i ”Hendli Pejdž Halifaks” izbacilo na Opitni centar hiljade fugasnih i zapaljivih bombi.
Nemci su uspeli da obore samo 47 aviona. Šteta koju su bombarderi izazvali bila je veoma značajna: poginulo je 735 ljudi, među njima i glavni konstruktor raketnih motora dr Valter Til, a uz njega i mnogo vodećih specijalista. Šteta je bila takva da je zamenik komandanta Luftvafe, zadužen za PVO tog reona, general-pukovnik Ešonek (Hans Jeschonnek) izvršio samoubistvo.
Istovremeno s napadom na Peneminde bombardovane su fabrike komponenti u Nemačkoj, ali i kompleksi lansirnih položaja u priobalju Francuske. Kao rezultat ove masovne operacije, serijska proizvodnja ’’V-2’’ odložena je najmanje za pola godine. Englezi su tepih bombardovanjem zasuli kompletnu površinu Centra, uključujući i barake konclogora. U njima je stradalo mnogo radnika, među njima čak i Poljaci koji su izveli pravi obaveštajni podvig; oni su u gotovo nemogućim uslovima uspeli da dostave Londonu tačne planove Centra.
Istine radi – britanska obaveštajna služba je uz veliki rizik javila svojim saradnicima u logoru da se sklone, ali za vreme napada logorska straža nije dozvolila logorašima da napuste barake. Poginulo je 213 logoraša: 91 Poljak, 23 Ukrajinca, 17 Francuza i 82 pripradnika drugih nacionalnosti za koje nije bilo moguće ustanoviti poreklo. Posebna epizoda vezana je za neverovatan podvig sovjetskih zarobljenika. Oni su osmog februara 1945. godine, predvođeni pilotom-lovcem Mihailom Devјаtajevim (Михаи́л Петро́вич Девята́ев), gardijskim oficirom, uspeli da pobegnu zaplenjenim nemačkim bombarderom ’’Hajnkel 111’’!
Raketni centar bio je direktno povezan sa podzemnom fabrikom raketa. U njoj je bilo proizvedeno oko 5.000 komada, a na vrhuncu proizvodnje mesečno je iz pogona izlazilo 900 primeraka. Blizu fabrike ’’Mitlverke’’ (”Mittelwerke”) na južnoj padini planine Konštajn nalazio se koncentracioni logor ’’Dora’’ (”Dora Mittelbau”) koji je obezbeđivao radnu snagu za fabriku. Usled loših uslova života smrtnost logoraša bila je veoma visoka. Posle oslobođenja u logoru su pronađeni ostaci 25.000 logoraša, dok je još pet hiljada ljudi (kao nepoželjnih svedoka) streljano neposredno pred dolazak američkih trupa.
Sa lansirne rampe broj sedam 14. februara 1945. godine uzletela je poslednja raketa s fabričkim brojem 4.299. Sovjeti i Angloamerikanci značajno su zaostajali u razvoju balističkih raketa, pa su im trofejni primeci dobro došli. Od modifikovanih raketa ’’V-2’’ započet je raketni i kosmički program u obe zemlje, što se može videti na prvim primercima njihovih raketa. Amerikanci nisu čak previše ni krili da su ratnog zločinca, Vernera fon Brauna, preveli u svoje redove.
Posle izvesnog vremena on je postao cenjeno ime u SAD, a let na Mesec je bio vrhunac njegovih ideja i karijere. Ni Sovjeti nisu bili gadljivi na nemačke izume i njihove naučnike, ali to nisu tako glasno obelodanjivali.
Šta je danas s Penemindeom?
Danas je to opštinsko mesto u Nemačkoj, u oblasti Meklenburg – Bliža Pomeranija (Mecklenburg-Vorpommern). Nalazi se u sastavu reona Bliža Pomeranija-Grajfsvald (Vorpommern-Greifswald) koji administrativno pripada oblasti Usedom – Nord.
Samo naselje ima, prema popisu iz 2010. godine, svega 326 stanovnika i nalazi se na površini od 24,97 км². Da je ovo mesto odigralo istorijsku ulogu u pionirsko vreme raketne tehnologije svedoči Muzej vazduhoplovne, raketne i ratno-pomorske tehnike.
