Sklonište – kako sačuvati živu glavu?

O njima u miru malo ko razmišlja. Prostorije koje treba da efikasno zaštite u slučaju rata, najčešće se koriste za druge namene.

Prođu i decenije pre nego što zatrebaju, a za to vreme se i one ruiniraju, podležu obnavljanju, ojačavanju, osavremenjavanju u skladu s aktuelnim ili dolazećim opasnostima. Sklonište – jedno od iznuđenih staništa. U njemu se ne može dugo i konforno obitavati, ali se može  preživeti, a to jeste najvažnije. 

Šta kaže definicija? Sklonište (eng. shelter, nem. Shutzraum, rus. убежищте, fr. avri) jeste fortifikacijski objekat za zaštitu žive sile, naoružanja i opreme, od dejstva neprijatelja i od prirodnih faktora. Po načinu izrade i obliku ono samo podseća na zaklon.

Osnovna i glavna razlika je u tome što se iz skloništa ne dejstvuje, pa se zato i konstruktivno razlikuje od zaklona.

Dok se zaklon nalazi u zoni borbenih dejstava, sklonište (i skladište, kome ćemo posvetiti zaseban tekst) mogu se nalaziti u gradskim sredinama, van područja bitke, u prirodnim i veštačkim prostorijama, pećinama, itd. Po načinu izrade skloništa se dele na podzemna, ukopana, poluukopana i nadzemna.

Prema vrsti materijala od kog se prave mogu biti zemljana, drveno-zemljana, kamena, od opeke, betonska, armirano-betonska, od prenapregnutog betona, od armiranog asfralta, metala, ali i od snega i leda. Prema karakteru zaštite ona mogu biti otkrivena i pokrivena. Pokrivena se, prema vrsti pokrivke, njenom mestu i otpornosti, dele na podgrudobranska, laka, srednja i teška.

Za nas je najvažnija sledeća podela: skloništa se načelno dele na vojna i građanska, pa se shodno toj podeli i nameni i određuje način konstrukcije, izbor materijala, pristup skloništu, način njegovog napuštanja ili evakuacije, mogućnost odbrane i mirnodopske upotrebe, itd.

Vojna skloništa

Vreme pre izolučene artiljerije

Do sredine XIV veka zadatak graditelja skloništa nije bio jednostavan, ali je bio lakši nego potonjim generacijama. Služila su kao zaštita žive sile i materijalno-tehničkih sredstava (ili kao mesto za rezervne snage) od raznih bacačkih sredstava (katapulta) i opsadnih tehnika. U tu svrhu  korišćeni su bedemi, visoke ograde (palisade), nadstrešice, ali i obični, solidno građeni gradski i tvrđavski objekti.

U njima bi se borci osećali sigurno od tadašnjih napadnih sredstava, mogli su da se odmore, okrepe, zaleče rane. Kada se pojavila pretnja u obliku vatrenog oružja, moralo se odgovoriti na pravi način. Počelo je s izgradnjom zaštitnih kazamata i blindaža. Kazamati (podzemna odeljenja) izrađivani su u tvrđavama; najpre u eskarpama, a kasnije, zbog povećanja moći vatrenog oružja, u kontraeskarpama i u zadnjem delu utvrđenja.

To su, uglavnom, bile zasvođene prostorije galerijskog tipa sa zemljanom pokrivkom od tri pa do pet metara, nekada i debljom. Blindaži (”slepa mesta”, mrtvi uglovi), su pak, ukopavani sa horizontalnom ili kosom pokrivkom od masivnog drveta i zemljanim pokrovom, jer su se nalazili na prednjoj liniji borbene prostorije. Oni su morali biti tako konstruisani da se mogu brzo i lako posesti ili napustiti.

Interesantno je da su (zahvaljujući ruskim iskustvima) naši ustanici veoma rano shvatili značaj blindaža i skloništa, pa su već 1864. godine (o čemu svedoči ”Tehnička pionirska služba” – inžinjerijsko pravilo srpske vojske) propisali kako se štite šančevi, smeštaj za vojsku i ranjenike, municiju, itd. Municijska skloništa (skladišta) odvajana su traverzama, radi smanjenja efekta lančane eksplozije.

Artiljerija i avijacija kao novi izazov za skloništa

Trka između napadnih i zaštitnih sredstava nije prestajala. Uglavnom su napadna sredstva bila ta koja su diktirala uslove gradnje skloništa. Izolučena artiljerija, razvoj hemije, metalurgije i mogućnost konstrukcije razornih i zapaljivih ubojnih sredstava, terao je inžinjeriju da traži nova rešenja. Ona su uglavnom bila jednostavna, bez revolucionarnog načina promišljanja: na povećanje kalibra i ubojne moći, odgovaralo se povećanjem dimenzija zaštitnih sredstava, što je u tadašnjim inžinjerijskim pravilima i propisivano. To je činjeno na dva osnovna načina – snižavanjem profila na prednjem kraju odbrane  i povećanjem debljine pokrivke, ali i upotrebom novih materijala – betona i čelika.

Navedimo kao primer tog načina razmišljanja i delovanja i neke norme: već početkom XX veka smatralo se da je kao zaštita od zrna merzera kalibra 180 mm dovoljan red balvana debljine 33 cm, dva reda unakrst postavljenih oblica, ili fašina, i sloj zemlje do tri metra. Novost u zemljanoj pokrivci bilo je korišćenje rasprskača.

U sloju od 30 do 60 centimentara korišćeni su šljunak ili tucanik koji su veoma efikasno ublažavali udarni efekat granate. Pesak se takođe pokazao kao odličan zaštitnik, pa je on kao međusloj u kazamatima nasipan u debljini do jednog metra, a za posebno važna skloništa korišćen je u to vreme veoma skup materijal – čelične ploče. Situacija za skloništa postala je komplikovanija kada je iznađena mogućnost napada pod uglom od 90º, dejstvom iz minobacača i aviona.

Šta je ovakvim načinom sklanjanja ljudi i sredstava dobijeno, a šta izgubljeno? Ova skloništa nisu mogla zaštititi od bojnih otrova, ali su uspešno koristila onome čemu su namenjena. O tome svedoči i krvavi pozicioni, višegodišnji rat na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu. Jednom izgrađeni i uređeni položaji (zasvođeni, patosirani, sa rešenim sanitarnim i atmosferskim problemima), zaštićeni minskim poljima i slojevima bodljikave žice, teško su osvajani, pa i teško napuštani.

Išlo se dotle da su pravljene specijalne maske za poljske kuhinje i izvore toplote, kako ne bi bili otkriveni. Bili su to pravi mali gradovi, pa je i sama pomisao na izgradnju istih takvih na nekom drugom mestu bila mučna sama za sebe. Najkraće rečeno, pozicioni rat, koliko god krvav bio i s kakvom god namerom da je započet, potpuno je degradirao manevarski rat kao takav, a bez njega nema ni prodora, ni osvajanja, pa ni konačne pobede. 

Skloništa između dva rata i u Drugom sv. ratu

U jednom tekstu bavili smo se i inžinjerijskom ”modom” tog vremena. Poučene (da li?) iskustvom iz Prvog svetskog rata, države su počele da prave gigantske odbrambene linije, duge i više stotina kilometara. One jesu bile opremljene najnovijim izumima tog vremena. Filteri za vazduh, opne sa natpritiskom radi zaštite od bojnih otrova i udarnog talasa, skladišta svih vrsta. Pod zemljom, ispod više metara betona i čelika, nalazile su se kasarne, bolnice, magacini, rezervoari za vodu, železnica (!), putevi, rezervni izlazi, bunari za svežu vodu, itd, itd.

Sve je učinjeno da živa sila preživi početni udarac za koji se pretpostavljalo da će biti iz svih dimenzija. Potom bi trupe brzo posele utvrđene otporne tačke (uglavnom čelične bunkere) i počinjale bi da dejstvuju u skladu s odbrambenom doktrinom i datom situacijom. Lepo zamišljeno, ali ovaj put skloništa te vrste bila su obesmišljena novom strategijom: munjevitim ratom, odnosno blickrigom.

Sve te linije, nazivane prema vladarima ili glavnim konstruktorima, uspešno su zaobilažene, ili savladavane oruđima na koje međuratni inžinjeri i građevinari nisu računali. Na delu se, u punom sjaju, pokazao manevarski rat, a skloništa klasičnog tipa su se pretvorila u frontovske blindaže kao s početka Prvog svetskog rata. O takvim skloništima i fortifikacijama mogu da delimično svedoče preživeli borci koji su osetili užase Istočnog fronta. Međutim, taktika rapidnog napada RKKA takođe nije mnogo marila za građevine sa zidovima od više metara betona i čelika.

Rat je neumoljivo vodio napred, a osvojena i napuštena skloništa ostajala su kao nemi svedoci nečijih pogrešnih procena. Nemci su na Istočnom frontu neuobičajeno brzo reagovali na promenu taktike i  prilagođavali se u hodu. Njihovo pravilo iz 1942. godine, ”Neuzeitlicher Stellungsbau”, predviđalo je sklonište-nišu za jednog čoveka, s pokrivkom od 0,7m zemlje, kako bi se izbegli grupni gubici, a napadač naterao na što veću disperziju paljbe.

Na taj način ljudstvo je bilo bolje zaštićeno od ”Staljinovih orgulja” i talasa tenkova. Jedine megastrukture koje su pokazale svoju upotrebnu vrednost bile su građevine duž Atlanskog okeana, pre svega podmorničke baze. Sam Atlanski bedem, neverovatno ambiciozan i skup promašaj, savladan je veoma brzo, a mornaričke baze su padale u ruke saveznika onako kako su se Nemci povlačili.

Šta je Kraljevina Jugoslavija radila između dva svetska rata, osim što je spavala na lovorikama i pravila vojsku ”na tri kazana”? I u ovoj oblasti država se pokazala nespremnom. Vojska nije imala velikih problema sa skloništima, jer je već bila usvojena strategija da se u slučaju neposredne ratne opasnosti i rata kasarne napuštaju, a trupe i sredstva štite manevrom i posedanjem rezervnih položaja. Strateške rezerve MES nalazile su se duboko ukopane u planinama ili u posebno pravljenim skladištima. S građanstvom je stvar izgledala drugačije.

Najveći broj zgrada bio je rađen po starom modelu (”treger grede” s karatavanom), bez betonskih ploča, čak i u Beogradu. Poznat je slučaj da je jedna od retkih zgrada koja je pretrpela bombardovanje bila čehoslovačka ambasada koja je bila građena prema savremenim standardima.

Mnoga skloništa koja su rađena u parkovima ili na drugim javnim površinama, usled direktnih pogodaka postala su grobnice mnogih Beograđana. Ukoliko su skloništa bila poluukopana, pokrivka je rađena pod uglom, radi rikošeta. Tadašnja ”Uputa za utvrđivanje” iz 1939. godine predviđala je tablicu u kojoj je za vojna skloništa propisano: 

• Kalibar bombe od 200 kg. izdržavala je pokrivka od 1,2 metra betona, odnosno 0,8 metara armiranog betona.
• Kalibar bombe od 300 kg. izdržala bi pokrivka od 1,35 metara betona, odnosno 0,9 metara armiranog betona.
• Kalibar bombe od 500 kg tražio je pokrivku od 1,5 metara betona ili metar armiranog betona.
• Kalibar jednotonske bombe trebalo je da izdrži pokrivka od 1,9 metara betona, odnosno 1,5 metara armiranog betona. 
• Kalibar bombe od 2.000 kilograma tražio je pokrivku od  2,25 metara betona, odnosno  1,8 metara armiranog betona. 

Kako se skloniti od nuklearnog oružja?

I od ovog zastrašujućeg oružja ima zaštite, ako se ljudstvo na vreme skloni u odgovarajuća skloništa koja su mnogo zahtevnija od onih klasičnih. Na osnovu iskustava i naučnih istraživanja iz Japana, ali i posleratnih eksperimenata, utvrđeni su čak i standardi kakva treba da budu skloništa da bi u određenoj meri zaštitila ljudstvo i tehniku.

Sva savremena skloništa prave se sa protivnuklearnom, hemijskom i biološkom zaštitom, a isto se radi i sa tehnikom. Najsigurnija su, naravno, namenski rađena skloništa, komandni centri i drugi podzemni objekti koji se nalaze ukopani duboko ispod zemlje, ili su tunelskim tipom uzidani u planine.

To je, naravno, najskuplji način zaštite, ali i najbezbedniji. Uz takva skloništa obavezno se grade i strateška skladišta raznog materijala koji treba da bude upotrebljen kada prođe atomski napad i padne nivo kontaminacije.

S obzirom na to da je razvijen i veliki broj taktičkih nuklearnih oružja, planeri smatraju da bi dovoljno duboki podgrudobranski zakloni i skloništa takođe značajno umanjili gubitke. Ipak, najbolja zaštita od nuklearnog oružja jeste ravnoteža straha, jer i kada se preživi napad, treba stupiti na kontaminiranu prostoriju. 

Građanska skloništa

Ako je gradnja skloništa za vojne potrebe komplikovana, skupa i teška iz razumljivih razloga (a pri tom su ta skloništa legitiman vojni cilj), s građanskim skloništima situacija je još složenija i delikatnija. Teorijski, konvencije zabranjuju bombardovanje gradova i naseljenih mesta, posebno ako su ona pri tom još proglašena nebranjenim.

Međutim, ratna lukavstva i podmuklosti često dovode do toga da se značajna ubojna sredstva i tehnika skrivaju u trgovinskim centrima, podzemnim garažama, sportskim halama, verskim objektima, te time postaju meta. No, ako to zanemarimo, ostaje niz drugih problema u izgradnji i održavanju građanskih skloništa.  

Najpre, postoji problem ekonomičnosti i nedostatka prostora u gusto izgrađenim gradovima. Stoga se skloništa prave u podrumima višespratnica. Sa odbrambene tačke gledišta to je dobro rešenje jer gornje spratne ploče usporavaju bombu i aktiviraju je pre nego što stigne do podrumskih prostorija.

Proračuni su pokazali da armirano-betonska ploča podrumskih prostorija (namenjenih za skloništa) debljine 80 cm zamenjuje dvostruko deblji betonski monolit. Smatra se da već petospratna zgrada uspešno štiti ljude u skloništu, jer se dva do tri plafona (ploče) uruše i tako spreče brizantno dejstvo eksplozije. 

Ekonomičnost prostora nije jedini problem kod izgradnje i organizacije skloništa i prostora za to namenjenih. Takve prostorije moraju se nalaziti vrlo blizu stambene zgrade ili u njoj, s mogućnošću da se do njih brzo stigne pešice ili u invalidskim kolicima, pri pretpostavljenoj situaciji nestanka struje (nemogućnost korišćenja liftova). Pri tom ona moraju biti zaštićena od oblaka prašine i šuta od eventualne eksplozije ili urušavanja zgrade. Ulaz u sklonište mora biti dovoljno daleko od mogućeg mesta urušavanja kako bi se sklonište moglo napustiti ili se osloboditi ulaz u slučaju zatrpavanja ruševinama.

Pri tom se računa da će u skloništu biti ljudi različitog pola i životnog doba, pa se moraju obezbediti higijenski i sanitarni uslovi za neometan višečasovni, pa i višednevni boravak (ležajevi, toaletni čvorovi, kuhinje, kompleti prve pomoći, itd).

Građanska skloništa moraju biti opremljena filterima s natpritiskom, agregatom i rezervom vode. Sama unutrašnja konstrukcija prolaza mora biti pod nepoklapajućim pravcima radi izbegavanja direktnog udarnog talasa, a spojevi obezbeđeni čeličnim pregradama. 

U građanska skloništa prve kategorije u svetu ubrajaju se metroi, a za njima podzemne garaže. U svim metroima konstrukcijski su predviđene protivpožarne prepreke koje su raspoređene duž tunela i na ulazima/izlazima perona. Za slučaj da u jednom delu metroa izbije požar, automatski se zatvaraju protivpožarna i protivudarna vrata koja služe i kao zaštita od radijacije. U mirnodobsko vreme te pregrade su zaklonjene maskom.

U slučaju potrebe, pregrada probija masku i zatvara određeni segment. Skloništa druge vrste mogu biti podrumske prostorije zgrada o čemu je investitor dužan da vodi računa u projektu. U novim naseljima (kakav je Novi Beograd) postoje i namenski izgrađena skloništa koja se u mirnodobsko vreme koriste za skladištenja robnih rezervi i slične potrebe. Industrijski objekti takođe imaju svoja skloništa, posebno oni koji se bave namenskom industrijom. 

Kako kod nas ”stoje stvari” sa skloništima?  

Zakoni iz ranijih vremena, oslonjeni na koncepciju ONO i DSZ, s posebnim osvrtom na Civilnu zaštitu, odlično su regulisali ovu oblast…samo što nisu računali s nemarom i javašlukom. Otrežnjenje je nastupilo 1999. godine, kada su preko noći mnoge prostorije za koje se znalo da su predviđene za skloništa, morale da budu ispražnjene, očišćene i pripremljene za svoju namenu.

Interesantan je slučaj poznatog pozorišta ”Sklonište” u Batajnici koje je stvarno nastupalo u skloništu, svesno da mogu svakog trenutka da budu odatle iseljeni. Publika je mogla da gleda pozorišnu predstavu, ali i da povremeno skrene pogled na razne filtere, instalacije, zaptivne ventile i slične detalje, što je svakako doprinosilo neobičnosti umetničkog čina. 

Našim Zakonom o odbrani (Sl. gl. RS br. 45/91, 58/91, 53/93, 67/93, 48/94) Vlada Republike Srbije osnovala je 1992. godine odlukom 05/08-74/08 15.01.1992 (Sl. gl. RS br.  3/92, 18, 92, 63,/01, 112/06),  ”Javno preduzeće za skloništa” i definisalo njegove zadatke.  U evidenciji ovog Preduzeća nalazi se 1.442. javna i blokovska skloništa na teritoriji 48 opština. Njima se upravlja kao sredstvima u državnoj svojini.

Osnovni zadatak ovog Javnog preduzeća je organizacija izgradnje javnih skloništa, održavanje i tehnička kontrola javnih i blokovskih skloništa; međutim, ono se bavi i praktičnom stranom njihovog postojanja, pa može izdavati u zakup dvonamensska skloništa i poslovni prostor u mirnodopskim uslovima. Sedište je u Beogradu, a ispostave su u našim najvećim gradovima – Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu.