Mažino, Zigfrid, Rupnik, Manerhajm, Staljin…
Šta je zajedničko ovim imenima? Fortifikacije, između ostalog. Jedna od najplodnijih oblasti istorije ratovanja. Uporedo s razvojem napadačkog oružja ljudi su smišljali efikasne načine da se fizički zaštite, uz mogućnost da odgovore na napad.
Sve do pojave artiljerije, masivne građevine su bile kakvo-takvo rešenje. Kao svako sredstvo i one su imale mana i protivoružje, o čemu smo pisali u tekstu ”Opsada – poslednje rešenje”. Ipak, napasti i osvojiti jednu tvrđavu bio je zahtevan, mukotrpan i težak posao, često i uzaludan. Ako su te tvrđave bile uvezane zidovima ili prirodnim preprekama, posao je bio utoliko teži. Danas, širom zemljine kugle stoje tragovi takvih lanaca odbrane, kao svedočanstvo da ništa nije nesavladivo, samo je pitanje cene i žrtava.
Bavićemo se čuvenim linijama odbrane koje su obeležile svoju epohu. Sve one su građene godinama, čak i decenijama; morale su da ispune dva osnovna zadatka: da budu prepreka koja će zaustaviti ili usporiti napadača, i da odbrane teritorije, ljude i bogatstva. Sve su one građene s uverenjem i ambicijom da budu nesavladive. Neke od njih nisu nikad dočekale da budu iskorišćene jer su građene na pogrešnom mestu, ili su bile predmet odvraćanja; neke su zaobiđene ili savladane, mnoge su bile zamka za sopstvene branioce… A sve njih je pobedio najuporniji neprijatelj: vreme.
U najpoznatije takve strateške linije odbrane pre modernog vremena spadaju: ”Veliki kineski zid” i pored njega još 10 (!) zidova u Kini koje malo ko spominje; ”Teodosijeve zidine” (ili zidine Konstantinopolja), poslednja velika fortifikacija Antike. ”Anastasijev zid” (zapadno od Konstantnopolja), ”Aurelijanov” (oko Rima), ”Limes Germanicus” (na severnim granicama Rimskog carstva prema nemačkim plemenima); Hadrijanovi i Antoninovi zidovi koji su delili Veliku Britaniju na severni i južni deo. Tu je i ”Trajanov zid” koji se nalazio na teritorijama današnje Rumunije, Moldavije i Ukrajine, ali i desetine (!) ništa manje velikih i značajnih zidova širom Zemljine kugle. Ova praksa se nastavila i u moderno doba, bez obzira što je sve kazivalo da će brzi manevri i do tada neviđena moć vatrenog oružja izbaciti iz igre ove mastodonte. Savremeni graditelji su se uzdali u kubike armiranog betona, splet podzemnih utvrđenja, prave male gradove sa samostalnim izvorima energije, vode i snabdevanja, kao i u uzvratnu moć posadnog oruđa, dobro planiranim mestom i sigurnom pozadinom. Takve su bile (na papiru) linije ili bedemi za koje zna i prosečan poznavalac istorije:
Mažino linija
Građena je pet godina kao rezultat beznadežno zastarelog razmišljanja, zasnovanom na lovorikama Velikog rata; njenu izgradnju predložio je maršal Žofr (Joseph Jacques Césaire). Tvorac ratnog plana Francuske i pobednik na Marni, već 1916. godine bio je smenjen zbog niza neuspelih operacija. Podržavao ga je, naravno, Peten, a njima su se bezuspešno suprotstavljali oficiri modernog načina razmišljanja – Pol Rejno i Šarl de Gol, zagovornici upotrebe avijacije i brzih oklopnih jedinica. Ko je bio graditelj najpoznatije i najpromašenije odbrambene linije? Andre Mažino (André Maginot) bio je političar i ministar rata u dva mandata. Umro je 1932. godine ne dočekavši da vidi kolosalni promašaj kome je on kumovao, jer su Nemci zaobišli liniju i preko Belgije ušli u Francusku. Istine radi, treba spomenuti da je ”Mažino liniju” počeo da gradi Pol Penleve (Paul Painlevé), da bi nastavio Mažino, koji je bio najpre ministar za pitanja veterana. Deo bedema prema Italiji nazivan je češće ”Alpska linija”. Građena je s manjim prekidima 12 godina, dužine oko 400 kilometara i dubine od 10-22 kilometara, sa još četiri do 14 kilometara rezervnog pojasa. Svoju crnu slavu nepromišljenog i glupog bacanja novca i igranja sudbinom velike zemlje potvrdila je takođe 1944. godine kada su je i saveznici zaobišli. Tada su oko nje vođene samo dve manje bitke u području Meca i severnog Alzasa.
Zigfridova linija (Westwall – Zapadni bedem)
Izgrađena je kao reakcija na ”Mažino liniju”, po uzoru na sličnu iz Prvog svetskog rata. Nemci su iskoristili svoja iskustva iz tog rata kada su se rešili da odgovore Francuzima. Linija je bila dugačka 630 kilometara, sa preko 18.000 raznih bunkera i prepreka. Protezala se od granice s Holandijom, pa sve do Švajcarske. Linija je obnovljena i dograđena za samo dve godine, od 1938. do 1940. Izgradnja se najpre, zbog zavaravanja odredbi Versajskog sporazuma, zvala ”Limes program”, kako bi se stvorio utisak da je reč o arheološkim iskopavanjima na nekadašnjim severnim granicama Rimskog carstva. Kako se ona pokazala u Drugom svetskom ratu? Tokom gradnje bilo je problema sa nabavkom oklopnih ploča, vrata, zaštita za ambrazure, itd, što nije moglo da se skrije čak ni na propagandnim fotografijama, pa su bunkeri potencijalno bili lak plen artiljerije. Tokom ”Lažnog rata” između protiv Francuske ona nije ni korišćena. Sva pokretna oruđa su potom prebačena na druge frontove pa su položaji zapušteni, a bunkeri korišćeni kao skladišta raznih namena, pre svega za poljiprivredne alatke. Dan ”D” je reaktivirao ovu liniju, pa je Hitler 24. avgusta 1944. godine naredio hitno obnavljanje položaja. Bez obzira na sumanutu brzinu obnavljanja i veliki broj radnika, svima je bilo jasno da ona neće biti veliki činilac jer su, u međuvremenu, razvijena efikasna sredstva protiv takve vrste utvrda. Na delovima linije oko Ahena i tokom ofanzive u Ardenima, ”Zigfridova linija” je malo usporila saveznike, ali je konačno i ona pala posle šest meseci borbe. Mnogim nemačkim vojnicima je, zbog svojih loših osobina, postala zamka i grob.
Benešova linija
Još jedna linija je dobila ime po jednom državniku – ”Benešova linija”, čehoslovačko granično utvrđenje na granicama Nemačke, Austrije, Mađarske i Poljske. Građena je tri godine – uzalud. Još jedan od dokaza političke nepromišljenosti i loše procene. Čehoslovaci su po uzoru na ”Mažino liniju” užurbano počeli da prave odbranu od pretnji Trećeg rajha, s ciljem da se kompletna linija završi do početka pedesetih godina (!). Potpisivanjem Minhenskog sporazuma nikada nije dovršena. Nemci su je koristili za smeštaj svojih snaga i ispitivanja konstrukcije kako bi lakše savladali ”Mažino liniju”. Deo objekata je oštećen ili srušen tokom nemačkih eksperimenata, a deo, standardno, prilikom povlačenja Nemaca. Većina objekata danas je otvorena za javnost, iznajmljuje se avanturistima-istraživačima, služi kao filmski set, a deo se i danas koristi kao skladišni prostor za potrebe OS Češke. Praktični Česi su napravili od ove linije lanac muzeja koji su veoma posećeni.
Rupnikova linija
Ova linija je dokaz da sindrom ”slavnog promašaja” i megalomanije nije mimoišao ni nas. Leo Rupnik bio je slovenački general u Vojsci Kraljevine Jugoslavije. Kralj je sledio svoje francuske uzore. Za sobom je ostavio (do danas) preko 5.500 blokhausa, utvrđenja u obliku kvadra, često dvospratna, koja se u narodu pogrešno zovu bunkerima. Reč je o objektima stalne zaštite duž komunikacija, pa se mogu videti na oba kraja većine tunela, mostova i vijadukata širom nekadašnje Jugoslavije. Rupnikova linija bila je veoma siromašna verzija svog uzora i nastala je kao odgovor na italijansku ”Vallo Alpino”. Bunkeri su bili predviđeni za privremeno posedanje, a vojska je boravila u barakama koje su bile van utvrđenja. To je bio simboličan lanac više otpornih tačaka, od kojih su mnoge predstavljale adaptaciju prirodnih udubljenja. I ona je u Aprilskom ratu jednostavno zaobiđena.
Vallo Alpino
”Alpski zid” je ambiciozni odbrambeni lanac fašističke Italije. Italijani su takođe pošli za fortifikacijskom ”modom”, držeći se svojih istorijskih korena i probuđene imperijalne svesti. Benito Musolini je podigao 1.851 kilometar dug sistem utvrđene linije pod nazivom ”Vallo Alpino – Alpski zid”. Trebalo je da zaštite granice prema Francuskoj, Švajcarskoj (!), Austriji i Jugoslaviji. Borbenu posadu činila je ”Pogranična garda” (”Guardia alla Frontiera – GAF”), koja je bila posebno formirana samo tu potrebu. Najveći deo linije izgrađen je između 1931. i 1943. godine. U momentu kapitulacije Italije, bilo je izgrađeno 1.475 pozicija. Za vreme Drugog svetskog rata ni ovaj kompleks tvrđavskih pozicija nije se ”naratovao”. Tokom italijanskog prodora u Francusku 1940. godine neki zapadni forovi razmenili su artiljerijsku vatru sa svojim suparnicima na alpskom delu ”Mažino linije”. Fort Šaberton je smesta pokazao uzaludnost takve gradnje jer su ga francuski minobacači kalibra 280 mm teško oštetili. Neka od utvrđenja kratko vreme su korišćena od strane Nemaca 1944. godine. Posle Drugog sv. rata deo je pripao Jugoslaviji, a tokom Hladnog rata nastao je novi ”Alpski zid”, ovaj put samo prema Jugoslaviji u reonu Trsta. On je konačno napušten 1993. godine.
Manerhajmova linija
Građena je deset godina na Karelijskoj prevlaci i u potpunosti je zatvarala taj prolaz pružajući se od Finskog zaliva do Ladoškog jezera u dužini od 135 kilometara. Finci su je podigli radi odbrane od Sovjeta, što je bilo potpuno logično jer su njihovi vekovni odnosi bili uvek komplikovani i zategnuti. Ime je dobila po maršalu Karlu Gustavu Emilu Manerhajmu, baronu, ruskom i finskom vojskovođi švedskog porekla (!), predsedniku Finske od 1944. do 1946. godine. U toku gradnje ona se zvala ”Enkelova linija”, da bi službeni naziv dobila po završetku radova. Zahvaljujući povoljnom položaju i relativno maloj dužini, linija je bila zasićena svim vrstama otpornih tačaka, kombinacijom čelika, betona i drveta. Bez obzira na temeljnu gradnju i žestok otpor, masa sovjetskih divizija je za nekoliko dana probila liniju koja je posle toga razrušena, a delovi utvrđenja su izlagani u Moskvi, Lenjingradu i drugim gradovima.
Atlanski bedem (Atlantikwall)
Može se reći da je on lažna, izvikana zvezda ovih ”zidova”. Građen četiri godine, a savladan je, praktično, za jedan dan. Planirano je da se gradi osam godina, ali najintenzivniji period gradnje bio je samo dve godine i završeno je ne više od petine planiranog. Za logistiku je bio zadužen surovi Fric Tot kog smo više puta do sada spominjali. On je bio i glavni inžinjer. Bedem je bio linijski sistem bez ešeloniranja po dubini odbrane, a ona je bila duboka svega dva do četiri kilometra. To je i bilo razlog njegovog brzog pada, bez obzira na to što je oko njegovog ojačanja bio angažovan i Romel. Pored toga, može se reći da je ovaj bedem bio žrtva propagande jer su Nemci jednostavno blefirali, prenaglašavajući njegovu neprobojnost. Međutim, ne može se sporiti temeljan rad na pojedinim delovima linije jer su zemlje, kroz koje prolazi bedem, bezuspešno pokušavale da razore neke od utvrda koje su utonule u pesak.
Staljinova linija
Malo poznata i retko spominjana. U pitanju je, bolje rečeno, niz kompleksa utvrda i otpornih tačaka, tzv. ojačanih reona (Укреплённый райо́н, укрепрайон, УР) na zapadnim granicama SSSR. Izgradnja ovih utvrđenja počela je 1929. godine, istovremeno sa izgradnjom ”Karelijskog utvrđenog reona” na istoimenoj prevlaci (rus. Карельский перешеек, fin. Karjalankannas) čiji zadatak je bilo da zaštiti Lenjingrad s finske strane. Gradnja je krenula od Kijevskog UR, a od 1930 – 1932. godine počelo je s gradnjom i opremanjem još šest takvih reona na teritoriji Ukrajine, u sastavu Kijevskog posebnog vojnog okruga (КОВО – киевский особый военный округ), kao i Minskog (Белорусский военный округ – БВО). Ova linija bila je, ustvari, niz geografski povezanih bliskih otpornih tačaka. Najveća dubina odbrane je bila oko pet i po kilometara, dok su objekti rađeni po etapama i nikad nisu kompletirani. Veliku prepreku u izgradnji ovog dobro zamišljenog lanca utvrđenja bila je doktrina Vorošilova. Ona je predviđala da se SSSR neće braniti niti voditi ratove na svojoj teritoriji, pa se nerado gledalo na ulaganja u ovakve fortifikacije. One su dugo bile naoružane samo lakim i teškim pešadijskim naoružanjem. Tek s jasnim znacima dolazećeg rata počelo je i ojačavanje artiljerijom. Staljinova linija je najvećim delom bila okrenuta ka Poljskoj, od koje se očekivao glavni napad. Sovjeti su ubrzano počeli da popunjavaju breše između UR, posebno na zapadnom pravcu.
Posle pripajanja Zapadne Ukrajine, Zapadne Belorusije, Besarabije i tri baltičke državice, rad na ovom delu Staljinove linije je prekinut i Sovjeti su se okrenuli pomerenim zapadnim granicama, počevši da grade ”Molotovljevu liniju” koja nije ni završena do početka rata. Delimično je bio izgrađen ukupno 21 UR. Suprotno mitovima, ”Staljinova linija” nikad nije bila pravljena kao ”Mažino linija”, s obiljem betona i metala, jer se očekivalo da Poljaci neće napadati tenkovima, već tradicionalno – konjičkim jedinicama i pešadijom. Stoga su spomenuti reoni konzervirani, o čemu svedoče memoari maršala G.K. Žukova. Ovo je, svejedno, bila impozantna strateška linija, sa dužinom od 1.835 kilometara, sa oko 3.000 vatrenih tačaka, kaponirima i ambrazurama prilagođenim za mitraljeze ”Maksim” na specijalnim postoljima. Godine 2005. otkriven je i muzej ”Staljinova linija” u Belorusiji. Paradoksalno je da je ”kum” ovoj liniji bio Gebels koji je posle početka napada objavio ”na sva zvona” kako je probijena moćna Staljinova linija” što je bilo daleko od istine jer je reč, kako smo već naveli, o nizu fizički obližnjih otpornih tačaka.
Posle Drugog svetskog rata ljudi nisu postali mnogo pametniji, ali su proredili gradnju takvih strateških, kapitalnih struktura. Posle Berlinskog zida, metafore za ideološke razlike, najdugovečnija i najutvrđenija linija je još uvek ona između Severne i Južne Koreje kojom smo se bavili u jednom od tekstova. Danas se grade druge vrste zidova – oni koji treba da spreče ekonomske i druge migrante da pređu iz države u državu. Najpoznatija takva je, svakako, granica Meksika i SAD, ali se već po Evropi grade slične barikade između Poljske i Belorusije, Slovenije i Hrvatske, itd.
Istorijska istina govori da su najtrajnije ostale do sada dve linije, odnosno dva političko-religiozna zida koji su se pokazala mnogo jačim i trajnijim od fizičkih zidova. To su ”Gvozdena zavesa” kojoj je kumovao Vinston Čerčil i katoličko-pravoslavna granica koja je već vekovima simbolično (a na mnogim mestima i fizički) oličena u reci Bug, a koja postoji od Raskola iz 1054. godine. Kako vidimo ovih meseci, obe ove granice su, po ko zna koji put, mesto gde se sudaraju i krvare pripadnici nesrećne ljudske vrste. U opštoj kulturi fortifikacije su bile oduvek omiljena tema, bez obzira da li je reč o bajkama, istorijsko-ratnim filmovima ili muzealskim kompleksima. Ni opšta lingvistika nije ostala bez tog nasleđa, pa su svima poznati izrazi koji su izvorno primenjeni u umetnosti i veštini fortifikacije, često menjajući svoje osnovno značenje: banket, anvelopa, blok, eskarpa, češki jež, kaponir, kavalir, kontragard, kroše, parapet, rampa…
