Zamenik ruske Državne dume Andrej Guruljov podigao je talas debata i kritika nakon što je izjavio da je Rabotino idealno mesto za upotrebu taktičkog nuklearnog oružja.
Poslanik je napomenuo da su se na ovom mestu svi okupili na gomili i da je pri tom ofanzivna grupa bila prekrivena bakarnim bazenom. Gurulev je izrazio mišljenje da je moguće dalje napredovanje čak i sa sadašnjim snagama, uključujući i oslobađanje Zaporoške oblasti.
„Svi su se okupili u gomili. Savršeno jednostavno. I u ovoj ofanzivi grupacija je bila prekrivena bakarnim bazenom. Dalje, čak i sa snagama koje imamo, moći ćemo da idemo napred, oslobađajući Zaporožje, pa čak i Dnjepropetrovsku oblast. I stvoriti pretnju grupi koja se bori u regionu Donjecka. Ako to uzmete sa Kupjanskom, onda je to zapravo blok “, rekao je Gurulev.
Gurulevova izjava je prilično brzo izazvala reakciju stručnjaka, jer je upotreba taktičkog nuklearnog oružja na sada već ruskoj teritoriji očigledno i ozbiljno preterivanje, pogotovo što se Tokmok nalazi samo 20 kilometara dalje.
Guruljov
Pod sankcijama od strane britanske vlade i Sjedinjenih Država, Andrej Guruljov je jedan od nažešćih i najekstremnijih kritičara kolektivnog Zapada.
Tokom eksalacije sukoba u Ukrajini 2022, on je jasno stavio do znanja da u slučaju novog svetskog rata Rusija treba bombardovati London pre nego Varšavu, Pariz ili Berlin.
Guruljov je navodno 30. avgusta 2022. „ohrabrio Putinov režim da pokrene raketne udare na britanska ostrva“ i rekao da bi to „bio kraj britanske krune“.
U aprilu 2023. došao je na ideju da Putinov režim treba da ponovo uvede staljinistički teror iz 1930-ih protiv „neprijatelja naroda“ unutar Rusije. Takođe je 26. maja 2023. sugerisao da Rusija ne mora da napada američku državu Teksas, već da se umesto toga fokusira na Aljasku.
U odgovoru na pobunu Vagner grupe, Guruljov je rekao: „Čvrsto sam uveren da za vreme rata izdajnici moraju biti uništeni! Danas, ma ko šta priča, kakve god bajke pričaju, metak u čelo je jedini spas za Jevgenija Prigožina.
U julu 2023. Guruljov je objavio glasovnu poruku general-majora Ivana Popova, koji je komandovao 58. kombinovanom armijom. General je tvrdio da je smenjen nakon što je svojim pretpostavljenima opisao situaciju na frontu.
Kako bi mogao da izgleda nuklearni napad u Ukrajini?
Da bi taktički nuklearni udar imao smisla, Rusi bi morali da pokrenu tri do pet udara.
Međutim, rizik od eskalacije bi u takvom slučaju bio visok, kaže Jan Kofron, stručnjak za bezbednost sa Fakulteta društvenih nauka Čarlsovog univerziteta u Pragu.
Koliko je verovatno da će Putin upotrebiti nuklearno oružje?
Šansa postoji, ali veoma mala. Pre ruske mobilizacije procenio sam je na oko 1,5 odsto. Mislim da je sada još manja. Pored toga, radi se o potencijalnoj upotrebi van operativnih područja – na primer, negde iznad mora ili u stratosferi, kao demonstracioni udar.
Pozivanjem rezervista za Ruse se povećala šansa da stabilizuju front, a samim tim se smanjila potreba da se pribegne ovako radikalnom koraku kao što je nuklearni udar.
To svakako nije tvrda nula – i ako neko to misli, neka mi pokaže na osnovu čega to tvrdi i dokaže svoje prediktivne sposobnosti iz prošlosti. Za sada niko ne bi trebalo da beži na drugu stranu sveta, šansa je još uvek mala…
A šta je sa upotrebom manjeg, takozvanog taktičkog nuklearnog oružja direktno na linijama fronta?
Naravno, mogao bi se pokrenuti ograničeni nuklearni udar – idealno na neku stacionarnu metu kao što je most, logistički centar i slično. Međutim, mislim da je verovatnoća takvog napada još manja. Borbena vrednost takvog udara bila bi relativno mala.
To smo videli, na primer, u napadima u kojima se koriste konvencionalni HIMARS sistemi, gde udarna moć takođe nije zanemarljiva. Ukrajinci već nedeljama navodno ‘’jurišaju’’, ali još nije ni približno postignut željeni efekat.
Pokvaren most se uvek može popraviti, a čak ni uništen most ništa ne rešava. Zaista bi trebalo tri, četiri do pet taktičkih nuklearnih bombi. Takođe se, naravno, rizik od eskalacije značajno povećava.
Šta je sa napadom na ukrajinske jedinice koje napreduju?
Gustina sile u Ukrajini je relativno mala. ‘’Rep’’ je prilično dugačak, nešto poput jasne linije fronta između Baltika i Alpa kao u vreme Hladnog rata ne postoji.
Tada je Sovjetski Savez mogao racionalno pretpostaviti da bi, ako bi napao saveznike koji su napredovali, sa dva ili tri nuklearna udara u pravo vreme, uništio stotine tenkova.
Ako Rusi sada pokušaju da napadnu oblast gde misle da je neprijatelj, mogli bi da ‘’nokautiraju’’ eventualno, ukrajinsku četu. Postavlja se onda pitanje da li bi im to uopšte vredelo.
Koliko je destruktivno takvo taktičko nuklearno oružje? Da li treba da zamislimo novu Hirošimu ili pak nešto poput malo destruktivnijeg konvencionalnog oružja?
Zaista zavisi od vrste. Destruktivnost nuklearnog oružja varira od jedne do sto kilotona TNT-a. Ono što su Saveznici bacili na Hirošimu imalo je razornu snagu od otprilike deset kilotona. Kumulativni efekat većih savezničkih ofanziva iz 1943. godine se pretopostavlja.
Međutim, Rusi imaju artiljerijske granate čija je razorna moć negde oko kilotona TNT-a. Takva municija uništava ljudstvo u radijusu od oko pola kilometra do jednog kilometra.
Dosta, naravno, zavisi od toga gde se tačno detonira, da li je pešadija u rovovima itd. Oklopna vozila koja se nalaze na ovim udaljenostima prilično dobro prođu u takvom napadu.
Koliko nuklearne municije Rusi zaista imaju? Zar ne mogu da blefiraju, kao sa konvencionalnom municijom?
Čak i tokom 1990-ih, kada je Rusija bila u relativno lošem ekonomskom stanju, nastavila je da ulaže u nuklearno naoružanje. Dakle, čak i pod pretpostavkom da je možda trećina njihovog arsenala nekim čudom nestala, i dalje im je ostalo dve trećine. Znači, ima ih dosta.
Ovde ne govorimo o Severnoj Koreji, koja ima nekoliko bojevih glava. Neki skepticizam je prikladan, ali umeren. Rakete Iskander možda nisu toliko precizne kako Rusi tvrde, ali to i nije presudno za situaciju na bojnom polju.
Ako zvanično tvrde da pogađaju metu sa tačnošću od pet do deset metara, a u stvarnosti je 30 metara, kao i kod nuklearnog oružja, sobirom na jačinu udara ta odstupanja nisu važna. Ako moraju da sruše most, srušiće ga.
A šta ako Zapad ne prizna Putinovu aneksiju Donjecka i Luganska u narednom periodu – zar to ne bi bio dobar trenutak za takav demonstracijski nuklearni napad?
Ne verujem. Po mom mišljenju, mobilizacija je zaista odložila takav trenutak. Rusi mogu izgubiti rat za tri meseca – ali svakako poraz neće biti tako katastrofalan.
Rečeno narodnim jezikom, šta god da se desi, Ukrajinci ih „neće pregaziti“. Možda smo čak u potpunsti pogrešili pa ćemo za tri meseca razgovarati o tome kako pomoći Ukrajini da zadrži ono što sada ima. Veoma je teško predvideti.
Čisto hipotetički: šta bi se moralo dogoditi da Rusi zapravo pribegnu nuklearnom udaru?
Morao bi neko da zapreti potpunim uništenjem ruske vojske ili napadom na teritoriju Ruske Federacije, ali naglašavam da pod ovim mislim na ono što prosečan Rus shvata kao Rusiju – a to nisu Donjeck i Lugansk.
U velikoj meri je tačno da Rusi ne žele da ginu za Ukrajinu. Naravno, naša percepcija situacije je iskrivljena. Međutim, to ne menja činjenicu da Ukrajina nije vredna takvog rizika za većinu Rusa pa se postavlja pitanje zašto upotrebiti nuklearno oružje.
oruzjeonline.com prenosi intervju Jana Kofrona za češki sajt lidovky.cz. Procene, mišljenja i komentari Jana Kofrona su njegovi lični i ne odražavaju stav redakcije.
