Svaki vojnik dobro zna šta je to istureni položaj. On može biti na svim nivoima, od taktičkog do strateškog. Ovi položaji kojima se bavimo u tekstu jesu mnogo više od toga; reč je o geostrateškoj pojavi koja postoji otkad postoje i hegemonističke ili ekspanzionističke težnje.
One se danas predstavljaju u politički korektnom govoru kao mesta sa kojih se brane nacionalna bezbednost i interesi jedne države, omogućava međunarodna saradnja u borbi protiv terorizma, itd. Istina je, naravno, mnogo jednostavnija: velike sile, na osnovu osvojenog i stečenog istorijskog prava, svoje interese štite i van granica svoje države. Ponekad i hiljadama kilometara daleko.
Može im se.
Najbrojnije su baze SAD. Ratno vazduhoplovstvo (USAF) ima baze u 36 država, Kopnena vojska (United States Army) u 61, Marinci (United States Marine Corps) u 20, a Ratna mornarica ( United States Navy) u 16 država. Pored njih, OS SAD imaju za ova četiri vida i 13 zajedničkih baza na svojim teritorijama. SAD imaju više od 1.000 baza van svoje teritorije (u taj broj ušle su samo one koje imaju više od četiri hektara i obim investicija od najmanje deset miliona dolara). U periodu relativno dobrih odnosa sa Rusijom od 1988. do 1995. godine zatvoreno je nešto manje od sto baza.
Nezavisno od savezništva, ”gvozdenog prijateljstva”, itd, baze jesu velika obaveza u svakom smislu reči. One moraju biti uknjižene i pravno definisane po važećim propisima dotične države. Baze su i veliki potrošači, države u državi. Njihov svakodnevni život sastoji se, pored osnovnih obaveza, iz istih briga kao svih drugih gradova ili naselja – režijski troškovi, sanitarni problemi, sport, kultura, zabava, lečenje, itd.
Pri tom je, po pravilu, reč o eksteritorijalnim objektima, s pravima i zaštitom u rangu diplomatskog tretmana. Istovremeno, one su i izvor prihoda za mnoge, jer se služba u njima plaća prema posebnom pravilniku, ali su i mogućnost bržeg napredovanja u službi. U njima se može zaposliti, posle provera, i lokalno stanovništvo za pomoćne potrebe i poslove. Sve u svemu, postaviti bazu u drugoj državi je složen pravni, građevinski i materijalni napor, ali i unosan posao.
Kako stvari stoje s Rusima?
Istorija sovjetskih (ruskih) baza van granica države počinje naredjenjem ministra odbrane SSSR maršala A. M. Vasiljevskog od 15. marta 1951. godine. Tom naređenju prethodila je posebna uredba Saveta ministara SSSR od drugog marta iste godine.
U skladu s naređenjem glavnokomandujućeg iz sastava GRU (Главное разведывательное управление Генерального штаба ВС СССР), Glavne obaveštajne uprave, izdvojeno je Deseto odeljenje. Od njega je formirana Deseta uprava Generalštaba Sovjetske armije.
Ona je bila potčinjena prvom zameniku načelnika Generalštaba. Zadatak ove Uprave, koja je u početku imala samo 16 oficira i 18 službenika bila je organizovanje vojne i vojno-tehničke saradnje SSSR sa drugim državama. Tako je počelo.
Podsetimo da su Hladni rat zapadni saveznici iskoristili da veoma brzo osnuju NATO, već 1949. godine. Nastao je kao odgovor na ”pretnju” Istočnog bloka, samo četiri godine od najvećeg rata u istoriji do tada. Od prvobitnih 12, NATO se proširio na 31. članicu, tako da to sada nije samo vojno-politička, već i poslovna multinacionalna korporacija.
Članice, pored svojih baza, imaju i zajedničke baze, štabove i službe koje su uvezane u sistem komandovanja, koordinacije i kontrole. Varšavski ugovor je, pak, nastao tek šest godina kasnije, 1955. godine. Kap koja je prelila čašu bio je prijem Zapadne Nemačke 1955. godine u NATO. Do tada je vojna moć SSSR bila sasvim dovoljna da parira nekadašnjim saveznicima. Varšavski uguvor je imao osam članica, od kojih je Albanija dugo bila samo formalni član, da bi se 1968. godine povukla iz Pakta, oslanjajući se na dolazeću svetsku silu Kinu.
Rumunija nije učestvovala u operaciji ”Dunav”. Varšavski ugovor je raspušen prvog jula 1991. godine u Pragu. Pre toga je 25. februara u Budimpešti potpisan Protokol o ukidanju ove vojne organizacije. Kako i zašto se raspao (”urušio”) VU, SEV i ostale organizacije koje su bile formirane oko moćnog SSSR jeste posebna tema, kao što je i posebna tema kako je Rusija prošla kroz teški period tranzicije, prešavši put od ivice ambisa, do države koja svakako nije više ona Rusija iz jeljcinovskog vremena.
SSSR je imao u vreme svoje najveće moći baze i misije u više zemalja, shodno svojoj doktrini proleterskog internacionalizma. Međutim, nezavisno od nje, moćna oružarska industrija morala je da ima svoja predstavništva širom sveta, a sovjetski stručnjaci su često bez prekida, decenijama, boravili u mnogim zemljama u koje je pristizala njihova tehnika, pa je bilo potrebe da se ona instalira, zadejstvuje, održava, a lokalne snage obučavaju. Napomena: ove baze i misije ne treba mešati s vojno-diplomatskim predstavništvima koje države međusobno akredituju.
I Sovjetima su baze na tuđim teritorijama predstavljale isto ono što i Amerikancima i njihovim saveznicima – potencijal za realizaciju i zaštitu geostrateških i političkih ciljeva, sa što manjom ugroženošću svoje teritorije. Pored članica VU, SSSR je imao pomorske i kopnene baze u Siriji, Etiopiji, Kini, Vijetnamu, Angoli, Finskoj, Afganistanu, Somaliji, Sejšelskim ostrvima, Jemenu, Kubi, Iranu, Egiptu, Indoneziji, Tunisu, Mauricijusu, Gvineji, Mongoliji, Kubi i Libiji. U Austriji je takođe imao baze do 1955. godine. Njegovi specijalisti nalazili su se i u drugim zemljama, ali to nije bilo u statusu baza, već vojno-tehničke pomoći i saradnje (Indija, Sao Tome I Principe, Mozambik, Kongo, Venecuela; do 1948. i rezolucije Informiroa i kod nas, itd). Baze avijacije Ratne mornarice SSSR je imao u nekima od gore navedenih država: Egiptu, Etiopiji, Somaliji, Jemenu, Kubi, Gvineji, Angoli i Vijetnamu.
Tranzicija SSSR u Rusku Federaciju prošla je kroz više faza kada je reč o bezbednosnoj arhitekturi. Uticaj SSSR (tehnološki, sistemski, ekonomski, itd) bio je isuviše veliki da bi se tek tako otklonio. Rusija je kroz ZND (Zajednicu nezavisnih država, Содружество Независимых Государств – СНГ) i razne protokole o saradnji, držala i drži i dalje oko sebe zemlje koje značajno zavise od nje; pri tom je intenzivno radila na utemeljenju doktrine bezbednosti koja neće biti na osnovama sovjetske teorije. Sve do 1997. godine Ruska Federacija nije imala poseban dokument koji bi profilisao bezbednosnu strategiju, već su ta opredeljenja bila ”rasejana” po većem broju akata i dokumenata na različitim nivoima.
Tada se počinje s radom na Konceptu nacionalne bezbednosti koji je petog oktobra 1997. godine odobrio Savet bezbednosti RF, a Duma usvojila januara 2000. godine. Taj dokument je redefinisan 2009. godine kada je doneta nova Strategija nacionalne bezbednosti. Od mnoštva razloga, navedimo i onaj najočigledniji: u Berlinu, petog juna 2008. godine, Rusi su predstavili svoju Inivijativu za formiranje nove bezbednosne arhitekture u Evropi, u svetlu širenja NATO ka ruskim granicama.
Time su pojačali svoj stav koji je ozvaničen još 1994. godine, kada je potpisan Budimpeštanski sporazum kojim se Ukrajina odrekla svog nuklearnog potencijala. U Berlinu je proklamovana strategija u čijoj osnovi je bilo pravo Rusije da brani svoje nacionalne interese na bilo kojoj tački Zemljine kugle. Do tada su se na takvo pravo pozivale samo SAD sa svojim saveznicima. Da Rusi misle ozbiljno, pokazali su već u Gruziji.
Ruske baze i objekti u inostranstvu služe jačanju politike i translacije moći i po tome se ne razlikuju od analognih baza ”suprotne strane”. Međutim, Rusi pokazuju značajno fleksibilniji odnos prema svojoj doktrini jer smatraju da je ona stalno na ispitu i mora biti bez ustezanja stalno revidirana prema razvoju situacije. Očigledno je da su učili na tuđim i svojim greškama.
Trenutno su ruske baze zvanično razmeštene na teritoriji osam država: Abhazije, Jermenije, Belorusije, Kazahstana, Kirgizije, Sirije, Tadžikistana i Južne Osetije, kao i u Pridnjestrovlju čiji suverenitet Moskva još ne priznaje. Te baze se razlikuju po nameni i mogućnostima: od poligona za testove u Kazahstanu, do grupe VKS (Воздушно-космические силы Российской Федерации) i baze RM u Siriji. Motivi za njihovo podizanje i čuvanje su takođe različiti. Na osnovu motiva njihovog postavljanja i sadašnje namene, Rusi ih dele na četiri grupe:
Grupa 1:
U ovoj grupi se nalaze baze koje se bave rešavanjem problema postsovjetske dekonfliktacije, odnosno smirivanja napetosti i razrešavanja sukoba. Te baze nalaze se u Abhaziji, Jeremeniji, Pridnjestrovlju, Tadžikistanu, Južnoj Osetiji.
Grupa 2:
Ove baze obezbeđuju funkcionisanje Oružanih snaga Ruske Federacije. Baze se nalaze u Belorusiji, Kazahstanu, Kirgistanu, Siriji, Tadžikistanu.
Grupa 3:
Njihov zadatak je obezbeđivanje izvršenja obaveza u okviru Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti i jedinstvenom sistemu PVO ZND (Организация Договора о коллективной безопасности – ОДКБ и единой системы ПВО стран СНГ). Te baze nalaze se u Jermeniji, Kirgistanu, Tadžikistanu.
Grupa 4:
Zadatak ovih baza je obezbeđivanje interesa RF van granica bivšeg SSSR: Sirija. Godine 2017. potpisan je ugovor na besplatno korišćenje baza u sledećih 49 godina.
Kada je reč o bazama iz prve grupe, one su posledica istorijata postsovjetskih oružanih sukoba. Kao što znamo, nije sve baš išlo miroljubivo u ”razdruživanju”; na mnogo mesta izbile si i izbijale čarke, konflikti, pa i ozbiljni ratni sukobi. Ruske baze formirane su u Abhaziji i Južnoj Osetiji tokom rešavanja sukoba ovih republika i Gruzije početkom devedesetih godina.
Posle Petodnevnog rata (Пятидневная война, Августовская война 2008) ti objekti su preimenovani u punopravne vojne baze zadužene za bezbednost Abhazije i Južne Osetije. Suverenitet ove dve republike Moskva je priznala iste, 2008. godine. Isto to se može reći i sa rusko vojno prisustvo u Jeremeniji, zbog projermenske pozicije Moskve tokom sukoba u Karabahu i savezničkih odnosa koji su nastali tim povodom. Istovremeno, ruske vojne garancije važe samo za teritoriju Jermenije, bez mešanja u sukob u Nagorno-Karabahu. Bezbednost stanovnika te nepriznate republike posle rata 2020. godine obezbeđuje posebna mirovna misija.
Na specifičan način ispostavilo se rusko vojno prisustvo u Pridnjestrovlju, s tom razlikom što Moskva nikada nije priznala suverenitet ove republike, o čemu smo svojevremeno pisali. Operativna grupa ruske vojske u Pridnjestrovskom regionu Republike Moldavije (ОГРВ ПРММ – объединение Вооруенных сил Российской Федерации) od 1995. godine obezbeđuje ogromna skladišta MES (minsko eksplozivnih sredstava, municije i opreme) rasformirane 14. armije OS SSSR.
Reč je o jednom od najvećih magacinskih kompleksa na svetu. U Tadžikistanu situacija je nešto drugačija, ali s istim ciljem: ova baza formirana je na osnovu postojanja kontingenta 201. motorizovane divizije. Njen glavni zadatak je mirotvorni – da spreči nastavak građanskog rata.
Istorija baza koje su svrstane u drugu grupu je najjednostavnija: one se nalaze na teritorijama onih država s kojima je Ruska Federacija zaključila bilateralne sporazume na osnovu kojih može da izgradi i koristi poligone, centre za komunikaciju, logističke baze i sve druge objekte potrebne za neometano funkcionisanje (po pravilu) elitnih jedinica i flote (u Siriji).
U trećoj grupi nalaze se baze gde je proširena funkcionalnost i uloga već postojećih objekata. Ruska baza u Jeremeniji inkorporirana je u jedinstven sistem PVO ZND; to podrazumeva i uključivanje delova 201. baze u Tadžikistanu u Kolektivne snage za operativno reagovanje ZND (Коллективныe силы оперативного реагирования – КСОР, СНГ). Izgrađen je i novi objekat – vazduhoplovna baza VKS RF u Kirgistanu, stacionirana na aerodromu Kant. Ona je postala vazduhoplovna komponenta Kolektivnih snaga za brzo raspoređivanje (KSBR) u sklopu ODKB (Организация Договора о коллективной безопасности, Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti).
U četvrtu grupu spadaju baze i punktovi u samo jednoj državi – Siriji. Rusija je 2015. godine dramatično povećala svoje vojno prisustvo i angažovanje u ovoj republici, pokrenuvši operaciju na zahtev i poziv Damaska. Vojne operacije uperene su protiv militanata Islamske države i terorističkih organizacija Al Kaide. Obe organizacije zabranjene su i u Ruskoj Federaciji.
Napomena:
U zapadnim vojnim izvorima i teoriji postoji i peta grupa - baze OS Rusije na teritorijama zbog kojih se vodi Specijalna vojna operacija. Rusija ove teritorije smatra po ustavu svojima, pa se u tom smislu ne može govoriti o bazama na tuđoj teritoriji. S druge strane, Ukrajina i značajan broj zemalja ne priznaje takav formalno-pravni status. Autor ovog teksta se stoga neće baviti presuđivanjem ili svrstavanjem na jednu ili drugu stranu, jer obe strane imaju svoje argumente. Praktičan razlog takođe ide u prilog da se ne bavimo takvom vrstom popisa: u pitanju je ratna prostorija pa se podaci bilo koje vrste ne mogu upotrebiti kao validna građa za bilo kakvo zaključivanje.
Kako se Rusija odnosi prema svojim bazama?
Samo vojni objekti iz druge i četvrte grupe donose praktičnu geostratešku korist Moskvi. Baze druge grupe koriste se za svakodnevno funkcionisanje OS Rusije i, štaviše, u izvesnom broju slučajeva one su nezamenjive. Na primer, gotovo nemoguće je zameniti borbene poligone Sari-Šagan u Kazahstanu ili poligon Kapustin Jar koji se nalazi u Rusiji, a čiji se objekti nalaze i u Kazahstanu. Dragocen je i optoelektronski kompleks za kontrolu svemira ”Prozor” u Tadžikistanu.
Njegova lokacija, zbog jedinstvene kombinacije povoljnih svojstava atmosfere (prozračnost i stabilnost meteoroloških uslova), kao i blizine ekvatora veoma je važna. Rusija nema bolju poziciju na svojim južnim prostorima od ove. Takođe, izuzetno je teško zameniti komunikacione centre Ratne mornarice raspoređene u Belorusiji i u Kirgistanu, ili radarsku stanicu sistema ranog upozorenja na raketni napad, koja se takođe nalazi u Belorusiji. Brojni drugi objekti se teorijski mogu zameniti, ali to zahteva složene organizacione i zakonske mere, troškove, ali (što je i najvažnije) prekid rada tih baza dok se ne formiraju nove.
Vojno angažovanje Rusije u Siriji omogućilo je da se unište logistički centri i živa sila brojnih islamističkih terorističkih grupa, od kojih je značajan broj njih bio sastavljen od imigranata s teritorija bivšeg SSSR. Time je naglo eliminisana i minimizirana borbena moć terorističkog podzemlja u postsovjetskim republikama.
Osim toga, uspešan operativni rad obaveštajnih i kontraobaveštajnih organa Ruske Federacije omogućio je da se značajan broj terorista neutrališe u samoj Rusiji i njenim prijateljskim i partnerskim državama. Rusi se veoma fleksibilno, kako smo već naveli, ponašaju prema statusu svojih baza.
Istina je da obaveze koje je Rusija preuzela prema navedenim sporazumima nisu značajno povećale njenu bezbednost, jer ona ima mnoštvo drugih, odvraćajućih mogućnosti sa svoje teritorije. To ne znači da će ona ograničiti svoje prisustvo u tim zemljama, ali će sprovesti reziviziju uslova ostanka, kao i uslove produženja ugovora.
Slučaj Pridnjestrovlja je priča za sebe. Tamo su se trupe zatekle kao taoci sukoba u Ukrajini i očigledno je da će njihova dalja sudbina zavisiti od konačnih rezultata Specijalne vojne operacije.
Međutim, isto se može reći i za celokupnu arhitekturu postsovjetskog bezbednosnog sistema.
Sposobnost Moskve da promoviše svoje uslove, ciljeve i viziju ovog koncepta, kao i moć da transformiše ODKB u neko funkcionalnije rešenje, u velikoj meri zavisi od toga kakve će zaključke izvući potpisnici tog ugovora u svetlu događaja u Rusiji. Ukoliko ona potvrdi svoj kredibilitet kao vojna sila, sigurno je da će pozicija u pregovorima oko baza i dalje saradnje biti povoljnija.
Najveću perspektivu pokazali su odnosi Sirije i Rusije; međutim, trenutno je teško govoriti o raspoređivanju novih baza iz objektivnih razloga: SVO guta ogromna sredstva, tehniku i ljude i ona je sada u prvom planu. Stoga ostali potencijalni partneri čekaju, jer je jasno da SVO nije samo sukob Rusije i Ukrajine, već globalno odmeravanje snaga, preraspodela uticaja i moći.
Pored ovog vojnog aspekta, na angažovanje baza i svih ostalih resursa svakako utiču svetska ekonomska zbivanja. Međutim, nezavisno od toga, Ruska Federacija trenutno pregovara o vraćanju svojih baza u zemlje kao što su Vijetnam, Sudan i Egipat. Očigledno je reč o trci na veoma duge staze, rezervisanoj samo za najjače i najbogatije države.
