Prema različitim statistikama, da bi se ubio neprijateljski vojnik u Drugom sv. ratu bilo je trošeno od 18.000-25.000 metaka.
Razlozima takve ”potrošnje” već smo se bavili. U ovu masu municije nije ubrojano još jedno sredstvo jer je, iz razloga u koje ćemo vas uputiti, to bilo nemoguće.
Videli smo da je na ratištu moguće naići na sve i svašta. Mašta ratnika bila je neiscrpna, u šta smo se uverili u tekstu o miniranom okviru za municiju. To je bila improvizovana naprava. Ova ”iskra” kojom se bavimo nije improvizacija, naprotiv.
Reč je o metku koji se ničim nije razlikovao od običnog metka. Da bi se naneli gubici neprijatelju, smišljen je ”sabotažni”, odnosno diverzantski metak koji je umesto barutnog imao eksplozivno punjenje! Sanduci s tom municijom takođe se ni po čemu nisu mogli razlikovati od standardnih fabričkih pakovanja.
Bacani su padobranima ili podmetani, tako da izgleda da ih je odneo vetar od planirane prostorije, da su ostavljeni u povlačenju ili bekstvu, itd, itd. Razlika bi se uočila (kasno) tek kada bi strelac povukao obarač.
Tada bi metak eksplodirao u ležištu cevi raznoseći mehanizam, obavezno povređujući strelca. Šteta je bila manja u frontovskim, regularnim jedinicama s obzirom na to da su se trupe snabdevale iz proverenih izvora, dok ilegalci i partizani nisu mogli s tim da računaju; stoga su se hvatali svega na šta naiđu.
Ko se dosetio ovakvoj podmuklosti koja je mogla da uništi lično naoružanje, povredi korisnika, unese pometnju u neprijateljske redove, uspori sve radnje? Učinili su to Britanci. S njihovog ostrva slalo se mnogo opreme i oružja širom okupirane Evrope. Ponovo ćemo se setiti knjige Miloša Vasića ”Specijalno i prigušeno oružje” posle koje nas ništa više ne može iznenaditi.
Inspiracija i polazni model Britancima bio je metak 7,9mm ”P 490” koji je proizvođen u fabrici ”Hugo Schneider AG”, u Altenburgu, Nemačka. Zaljubljenicima u municiju ovi podaci nisu nepoznati, no da podsetimo zašto je baš taj metak izabran.
Metak 7,9 mm jeste sredstvo koje zaslužuje (a sigurno i ima) posebnu enciklopediju, a svakako i mnogo naučnih radova različitih stepena i namena. Samo u Nemačkoj proizvođeno je 35 vrsta metka ovog kalibra. Ovim unosnim poslom bavilo se ni manje ni više nego 19 fabrika.
Čega su se Britanci dosetili? U čauri se nalazilo, umesto baruta, 1,2 grama plastičnog eksploziva. Ni prilikom pažljivijeg rukovanja, iskusni strelac nije mogao da oseti razliku u težini, koja je inače bila minimalna, a pri tom je i raspored unutar čaure bio promenjen da metak ne deluje preteško i nebalansirano.
Kako je to delovalo, već smo opisali. Najčešći način podmetanja bio je izbacivanjem iz bombaredera tokom redovnih noćnih bombardovanja. Da bi sve bilo uverljivije, često su takvi sanduci dostavljani malim avionima koji su lako uspevali da slete na razne livade širom Evrope i da potom nestanu u mraku. Njihov zvuk bio je dovoljan signal da nemačke patrole krenu u potragu za diverzantima ili unosnim ratnim plenom…a ostalo znamo.
Međutim, nije se dugo čekalo na odgovor; kao i mnoga druga uspešna sredstva, tako je i ovo ubrzo kopirano. Sedmog avgusta 1942. godine u novinama ”Allgemeinen Heersmitteilungen” pojavila se informacija OKW (Oberkommando der Wehrmacht) kako je, prema više puta dostavljenim informacijama s Istočnog fronta, primećeno da ruski avioni na pozicije nemačke vojske izbacuju puščane i mitraljeske metke u kalibru 7,9 mm sopstvene proizvodnje, koje se ni po čemu ne razlikuju od nemačkog originala.
Ispitivanja su pokazala da ti meci vrlo efikasno raznose oružje, nanoseći teške povrede strelcu. Tek kasnije, 1944. godine Nemci otkrivaju i engleske metke i opisuju ih radi prepoznavanja: pažljivim posmatranjem uočila bi se razlika koja se nalazila na crveno lakiranom mestu spoja kapisle s čaurom i uštancovanim tekstom ”P 490S*1639”.
Stoga ni Nemci nisu ostali dužni: proizveli su metak ”Metallröhre R 762” takozvani ”sabotažni puščano-mitraljeski metak 7,62x54R s lakim zrnom”, koji je u najvećoj tajnosti razvijen 1944. godine u fabrici ”WASAG” u Reinsdorfu. Projekat je dobio kodni naziv ”Metallröhre R762” (metalna truba, cev) gde je indeks ”R” označavao metak za rusko oružje.
Nemačka komanda je htela, pored raznih mina-iznenađenja, da neprijatelju prilikom povlačenja ostavlja i ovakvu vrstu ”poklona”. Međutim, već u avgustu 1944. godine u šifrovanim depešama i dokumentima RKKA koji se mogu naći u CAMO ili na sajtu ”Podvig naroda”, zabeleženo je sledeće cirkularno saopštenje:
”U pojasu dejstva Lenjingradskog, drugog i trećeg Pribaltičkog fronta zapaženo je bacanje i ostavljanje na oslobođenim teritorijama municije koja umesto barutnog punjenja sadrži eksploziv. Po spoljnom izgledu meci se ni po čemu ne razlikuju od običnih metaka.”
Uputstvo koje se ubrzo pojavilo u trupi vrlo precizno je opisalo taj metak kao i način kako da se s njima postupa. Pošto su Nemci ovaj metak razvili i proizvodili u ratnoj žurbi, Sovjetima nije bilo teško da uoče razlike koje ovde nabrajamo:
- Spoj zrna i čaure je labav, pa se zrno može vrteti oko svoje ose unutar čaure.
- Kada se protrese metak, ne čuje se tiho, ali karakteristično šuštanje baruta.
Ovi meci nisu otišli u ”penziju” posle rata jer su viđani u Vijetnamu, Čečeniji i u drugim konfliktima, pa čak i u obračunima kriminalnih grupa. Mnoge zemlje koristile su ovakvu ”smicalicu”, ali posebno se izdvaja SSSR. Ovaj metak doživeo je svoju renesansu u Afganistanu. Sovjetska vojska je raznim kanalima ”prodavala” ove metke mudžahedinima. Metak 7,62×39 mm vođen je pod kodnim imenom ”Iskra”. Ovakav način dostave Sovjeti su vrlo lukavo razradili, tako da liči na klasičnu korupciju.
Često se događalo da preko posrednika, neutralnih ili ”proruskih” Afganistanaca, dolazi do razmene hrane, droge, lekova, pa i municije. Nikome nije padalo u oči, niti je neko mogao (tako se činilo) da u gudurama proverava šta to rade lokalni komandanti ”kojima je dosta rata”. Tako je ova municija manje-više neometano, a opet prikriveno, stizala do ”duhova”, kako su Sovjeti zvali mudžahedine. I u sovjetskoj verziji ovaj metak je izazivao teške povrede.
Čak i da nije bilo povreda, strelac bez oružja na ratištu predstavljao je sigurnu i laku metu. Ova diverzantska aktivnost, mora se reći, izvođena je, čak i za sovjetske prilike, neobično tajno i efikasno. Komande su različitim kanalima izveštavale odvojene logističke centre o prijemu municije, tako da su samo određeni oficiri znali za pravu prirodu sadržaja sanduka.
Da bi se izbeglo demaskiranje, sovjetskim vojnicima naređeno je da ako naiđu na municiju na neprijateljskom položaju nikako je ne diraju, jer je možda minirana. Njima to nije trebalo dvaput govoriti jer su i Afganistanci imali svoje trikove.
Da Sovjeti (Rusi) nisu odustali od ovog sredstva svedoči i pojava metka iste namene i konstrukcije, ali u kalibru 5,45×39 i 9×18 Makarov. Da li su ovi meci korišćeni ili se koriste tokom SVO u Ukrajini u otvorenim izvorima nema podataka, ali ne bi trebalo nikoga da začudi ako se i oni pojave ili su se pojavljivali na ovom ratištu bez presedana.
