Koliko puta ste u poslednje vreme čuli da je neka informacija ”procurela”, pogotovo u vestima vezanim za SVO na jugoistoku Ukrajine? Ovaj glagol (procureti) koristi se da skrene pažnju čitaocu, ali i radi slikovitosti, kao metafora. Dakle, lingvistički je ispravno, a navodnike stavljamo zato što je često pod znakom pitanja da li se to s informacijom stvarno dogodilo.
Govorimo o tajnim podacima koji su otkriveni ili kompromitovani, ugroženi, jer je do odliva došlo namerno ili slučajno. Najčešće – namerno.
Prerušite se, dolaze prerušeni
Šekspir
Razloga da se dodatno osvrnemo na ovu pojavu ima sasvim dovoljno. Naš portal redovno objavljuje vesti na tu temu, a u posebnom, analitičkom tekstu bavio se nedavnim objavljivanjem pojavom podataka koji su vrlo direktno i nedvosmisleno doveli našu državu u žižu medijske pažnje. Da li će to biti nakratko ili je ovde u pitanju deo duže i kompleksnije operacije, pokazaće vreme. Pogledajmo stoga šta se iza ovog načina i sredstva obaveštajnog i medijskog rata nalazi.
Šta treba o odlivu ili curenju informacija znati što će čitaocu pomoći da lakše pronikne u neki od brojnih tekstova koji o tome govore? Podsetimo se na to kako je sve započelo: pre tri i po decenije kod nas je još vladalo ”kameno doba” interneta. ”Dial-up” veza bila je osnovna i prilično je koštala.
Malo njih je moglo sebi da priušti zaseban broj za internet, minute su se uplaćivale u pošti, kao sada kredit za mobilni telefon. Jednom je u zbornici profesor informatike pred svima nama rekao, kao za sebe: ”Internet će sve progutati. Videćete…”. Da li je imao dobre profesore ili bio vidovit, ne znamo, ali sadašnjica potvrđuje te reči – od reči do reči. Digitalni svet gotovo je istisnuo onaj raniji, analogni.
Kako se jedna korisna stvar pretvorila u oružje? Gde se sakrila proklamovana ”radost korišćenja podataka” (the Joy of using Data)?
O medijskim ratovima već smo pisali, ali stalno se treba podsećati, pogotovo kada je ova tema, otkrivanje, odliv ili podmetanje važnih informacija, u pitanju. Da li treba podsetiti na to da je internet najpre izmišljen za potrebe vojske i da bi vojska prva morala znati šta je to vojna tajna i kako se klasifikuje, čuva, štiti? Ne, naravno, pogotovo kada ide u sintagmi s imenicom rat. Time smo se već bavili u tekstovima na našem portalu. Kako se na tom polju snalaze profesionalci, pisali smo u tekstu o OSINTU. Kao posledica smišljenog, planskog i dugotrajnog rada stvorena je internet-javnost kao nezaobilazan faktor uticaja, odnosno pritiska na vladajuće strukture od strane kreatora medijskog rata. Internet je postao veoma efikasno sredstvo za pretvaranje tvrde u meku moć, idealno oruđe za hibridno ratovanje kakvo je danas uobičajeno.
Vratimo se stoga u istoriju, onu blisku, da se podsetimo kako zaista izgleda odliv i podmetanje informacija i do čega to dovodi. Evo nekoliko najupečatljivijih primera koji svedoče o tome koliko je smrtno ozbiljan posao plasiranje dezinformacija, koliko je složen i kakve posledice može izazvati. Oni govore o tome kako se može mnogo postići na bojnom polju, ako se kontraobaveštajne radnje pravilno, profesionalno i kreativno, nešablonski, sprovedu.
Operacija ”Mleveno meso” (”Mincemeat”) jeste primer kako se filigranski precizno neprijatelj dovodi u zabludu, i to ne bilo kakvu, već kardinalnu. Britanski kontraobaveštajci su u izvanredno osmišljenoj, isplaniranoj i sprovedenoj ”igri” nadmudrili svoje nemačke kolege. Podmetnuli su u vodama formalno neutralne Španije leš jednog beskućnika kao oficira visokog ranga s kurirskim zadatkom.
Izveli su strateško ratno lukavstvo i tako naveli Hitlera da poveruje kako će se operacija ”Haski” (prelazak savezničkih snaga iz obližnje Afrike na tle južne Evrope) dogoditi u Grčkoj, a ne na Siciliji. Šta je presudilo pa se maštovitost i drskost isplatila? Jedna jedina trepavica odlučivala je o ishodu operacije!
Britanski obaveštajci su u jednu od koverti, u kojoj se nalazilo pismo visoko pozicioniranog admirala, stavili trepavicu. U pismu se primaocu biranim rečima, rutinski oprezno, ezopovskim jezikom nagoveštavaju ratni planovi, ali tako da te naznake i rebuse pametan, upućen čitalac može razumeti. Nemački islednici su izvukli posebnom tehnikom pismo, pročitali ga i snimili. Vratili su ga u kovertu i ponovo stavili u vodu kako bi izgledalo da ga nisu ni otvarali. Teorijski, ono je trebalo da bude samo u rukama lokalnih, španskih vlasti.
Britanci su, naravno, od Španaca tražili telo nastadalog oficira kako bi sve bilo uverljivo u potpunosti…Videli su da nedostaje spomenuta trepavica i znali su da su Nemci ”progutali udicu”. Tako je strela bila odapeta. Posle je sve bilo lakše i jasnije jer je Jodl urgentno prebacio glavninu snaga upravo tamo gde su ga Britanci ”uputili”. U noći između devetog i desetog jula 1943. godine obala Sicilije bila gotovo nebranjena u trenutku invazije. Zašto?
Zato što su Nemci svoje najvažnije trupe poslali u Grčku kako bi sprečile invaziju. Tako je upotreba jedne obične trepavice pokazala najviši nivo kreativnosti, spremnost na rizik najvišeg političkog i vojnog vrha Velike Britanije i poverenje u svoje službe. Inače, ovu operaciju ne treba mešati sa operacijom istog naziva (nem. Hackfleisch) koju su zajednički sprovele jedinice Vermahta, četnika i snaga NDH protiv partizana u Istočnoj Bosni, avgusta 1944. godine.
Sličnim kontraobaveštajnim uspehom mogu se pohvaliti i angloamerički planeri koji su više od godinu dana pleli mrežu dezinformacija u vezi sa ”Danom D”, odnosno operacijom ”Overlord” i operacijom ”Neptun”, kako je označeno samo iskrcavanje. U tu svrhu izmišljena je i cela jedna, ”fantomska” armija, o čemu je naš portal već pisao. Vodilo se računa o svemu. U maju 1944. godine u novinama ”Daily Telegraph” pojavila se ukrštenica u kojoj su se nalazile šifre za ”Dan D”. Munjevitom proverom ustanovljeno je da su tu ukrštenicu radila deca koja su u obližnjoj vojnoj bazi čula nepovezano neke od tih reči, pa do kompromitovanja informacija nije došlo. Kako je rezultirao napor obaveštajaca?
Iz istorije znamo tok bitke, ali vredi ponoviti da je iznenađenje bilo potpuno kao rezultat kontraobaveštajnog rada i ratnog lukavstva. General Romel, zadužen za sektor severnog dela Francuske, šestog juna bio je kod kuće u Nemačkoj proslavljajući rođendan svoje supruge. Saradnici su mu rekli da su more i snažan vetar nepovoljni za iskrcavanje morskog i vazdušnog desanta. Njegov vođa, koji ga je kasnije osudio na smrt iz drugih razloga, Adolf Hitler, spavao je do podneva jer se do tri sata ujutru družio s prijateljima. Niko se nije usudio da ga probudi.
Slično se dogodilo, ali u manjoj meri, i na Istočnom frontu i to ne jednom. Karakterističan je, po svom obimu i posledicama, kontranapad u Staljingradskoj bici. On je bio pažljivo pripreman, u vrlo teškim uslovima. Više stotina kilometara pozadine predstavljale su stepe pod demaskirajućim snegom, pa su pokreti trupa, koje su primicane iz dubine teritorije SSSR, morali biti obavljani noću ili u teškim vremenskim prilikama, kada nemačka izviđačka avijacija nije mogla da deluje. Prema svedočanstvu maršala Jerjomenka, a na osnovu dostupnih ratnih dnevnika obeju strana, rad nemačke obaveštajne službe ocenjen je kao katastrofalan. Nemci ne samo da nisu znali da će krenuti protivofanziva, već nisu imali podataka čak ni o tome protiv kojih jedinica se bore, kako im se zovu komandanti, itd.
Takvih primera ima u istoriji ratovanja još, ali ove smo naveli kao klasičan primer kontraobaveštajne veštine zavaravanja protivnika kada do izražaja dolaze podmetnuti podaci. Ono što je tada tražilo vrhunski, kreativni i profesionalni kapacitet službe, danas se pretvorilo u takoreći bezazlen odliv informacija. Istina je, međutim, drugačija: kada se takve stvari dogode, onda posle izvesnog vremena ceo svet sazna za imena kao što su Alfred fon Redl, Mata Hari, Rihard Zorge, Kuznjecov, Abel, Kim Filbi i ”Kembridžka petorka”, a istorija poprimi neočekivan tok.
Jasno je, na osnovu samo nekoliko navedenih primera, da se rat informacijama vodio vekovima pre pojave interneta; međutim, internet je svojom dostupnošću učinio da to bude još složenije – i jevtinije. Ovde dolazimo do veoma važnog saznanja: savremeno curenje informacija nije uopšte naivno, naprotiv, pogotovo ako se cela država (kao što je to slučaj s nama) nađe na meti takvih manipulacija. Danas, sa mnoštvom (na prvi pogled) dostupnih informacija, ova igra i nadmudrivanje dobijaju novu, mnogo složeniju dimenziju, a timovi analitičara moraju šahovskom intuicijom i kombinatorikom da predvide više koraka odjednom. Sve se može dovesti u sumnju, pa čak i očigledna istina! Uporedo s vojnim značajem neke informacije, na delu je i njen geopolitički uticaj.
Timovi profesionalaca smišljaju vesti zasnovane na istinama, poluistinama i lažima, dobro znajući kojoj se ciljnoj grupi i kada obraćaju. Tada se opet vraćamo azbuci obaveštajne analitike: ko šalje poruku, kome je upućena i koji efekat se od nje očekuje. Dok se prosečni čitaoci vode principom pretpostavljene tačnosti (on glasi – objavljeno je na internetu, dakle tačno je), medijske kuće broje ”klikove” i zadovoljno trljaju ruke naplaćujući posećenost i čitanost.
S druge strane, u svetu profesionalaca malo toga se doktrinalno promenilo. Poznato je da se u službama vojne i građanske bezbednosne arhitekture nalaze kompjuteri koji ni fizički ne smeju biti povezani na internet. Tako otpada mogućnost da neki regrut uđe u bilo koju važnu bazu podataka ustanove koja je prva uvela internet. Pri tom ne treba zaboraviti zlatno trojstvo koje važi za sve islednike: samo informacija koja je potvrđena iz tri nezavisna izvora jeste pouzdana i korisna. U nedostatku ta tri izvora, analitičari se uzdaju u svoje znanje, iskustvo i procenu. To čini razliku u odnosu na površnost, ali i proračunatost medija za koje se ne može baš tako lako utvrditi do koje granice su samostalni u svom pisanju.
Očigledno je svima da se rat na internetu vodi nesmanjenom žestinom, svakog dana, svake sekunde i svim sredstvima, a najviše informacijama i dezinformacijama! I on ima svoje ciljeve, metode, snage, ”municiju”, sadržaj, istoriju i budućnost. Ona je vezana ne samo za realan život, već baš za internet jer niko, za sada, ne može sa sigurnošću reći šta će i s njim biti. Poznato je da države mogu kontrolisati (i kontrolišu) internet, ali ne postoji jedinstveno dugme za njegovo isključenje. Ono što jeste jedino izvesno u istoriji civilizacije, to su promene. U kom smeru će se internet, i ratovi na njemu, kretati, jeste priča za posebnu temu. Dotle, prihvatimo odliv, odnosno curenje informacija, kao jednu od najvažnijih taktičkih radnji i veština u večitoj borbi između obaveštajaca i kontraobaveštajaca.
