Sredinom pretposlednje ratne godine, 17. jula 1944. zbio se događaj koji je uvršćen u zvanična dokumenta pod nazivom “Pratnja ratnih zarobljenika, nemačkih fašističkih osvajača u Moskvi”. Evidentiran je u operativnim dokumentima NKVD-a kao operacija “Veliki valcer”, a ostao je u narodnom sećanju kao “parada pobeđenih”. Bilo je, međutim, i drugih, mnogo manje eufemičnih imena. Detaljno je sve ovekovečeno u novinama, kino-hronikama, itd. Ipak, pomnijim ispitivanjem ispostavilo se da se ne zna baš mnogo detalja o operaciji ”Veliki valcer”.
Koji motivi su vodili rukovodstvo SSSR-a na tako neobičan, prilično skup, pa i rizičan korak? Istoričari su saglasni: “Veliki valcer” bio je neophodan Sovjetskom Savezu da još jednom naglasi razmere rušilačkog poraza Vehrmahta, koji se dogodio tokom strateške napadne operacije “Bagration”, koja je počela 23. juna 1944. i u vreme moskovske “Parade pobeđenih” i dalje je trajala, iako je bila u završnoj fazi.
Tokom ovog niza bitaka, za koje vojni istoričari smatraju da su među “najvećim bitkama svih vremena i naroda”, Centralna grupa armija nemačke vojske praktično je prestala da postoji; Crvena armija je otvorila brešu na glavnom odbrambenom pravcu same Nemačke. Nemci su proterani s teritorije Belorusije i baltičkih država, a zatim i snažno potisnuti u Istočnu Poljsku. Tako je rat proteran s teritorije SSSR. Neprijateljske žrtve bile su katastrofalne. O njihovoj pravoj veličini raspravlja se do danas. Mnogi istraživači skloni su da smatraju čak i cifru od 400.000 ubijenih i više od 150.000 nacističkih zarobljenika veoma potcenjenom. Samo generala zarobljeno je 21, što je skoro polovina sastava Vermahta ovog nivoa, ranga korpusa i divizija! Ono što bi kod tako velike i organizovane, iskusne armade trebalo da bude povlačenje, pretvorilo se u sumanutu, stihijsku bežaniju koju ni veoma mobilne sovjetske trupe nisu mogle da stignu.
Očekivano je da se u taboru saveznika takve vesti s oduševljenjem prihvate. Međutim, od njih su stizale pomalo cinične primedbe da je o tom nizu pobeda ”Moskva trubila iz svakog gvožđa, takoreći iz svake pegle”. Počele su da kruže zlurade, tempirane opaske o ”lovačkim pričama” sovjetskih medija, preuveličavanju i hvalisanju. Na prvi pogled ova reakcija saveznika (osim što je bila nepristojna i nevaspitana), bila je očekivana i nikoga nije iznenadila! Tih dana pokrenuta je operacija ”Overlord” i nije se baš razvijala onako kako je planirano…a pri tom najelitnije nemačke trupe bile su na Istočnom frontu, očajnički pokušavajući da zaustave RKKA. Šta je doprinelo takvom neviteškom i potcenjivačkom reagovanju zapadnih saveznika? Upravo neubedljivi rezultati invazije. Tokom prvih nekoliko nedelja Nemci su uspeli da zarobe više od 20 hiljada “oslobodilaca Evrope” i odluče … da ih postroje u paradu i izlože sramoti na ulicama Pariza. Nemci su odlučili da se ta parada održi 17. jula 1944. godine iz istih razloga iz kojih su i angloameričke trupe pričale o svojim uspesima – radi podizanja poljuljanog morala svoje javnosti.
Sovjeti su u ovom propagandnom ratu bili mnogo mudriji i praktičniji, a pri tom su imali i realno pokriće za svoje poteze. Dakle, istog dana kada zarobljeni Amerikanci, Britanci, Kanađani, Francuzi, Poljaci prolazili glavnim avenijama Pariza, to isto je priređeno i Nemcima u Moskvi! Razlike su, međutim drastične: postoje nepobitni dokazi da su kolone zarobljenika u Parizu pljuvane, tučene, gađane svim i svačim od strane istog stanovništva koje će nekoliko meseci kasnije ljubiti oklop američkih tenkova. U Moskvi, osim prezira sa trotoara, nije poletelo ništa. Na ”Veliki valcer” pozvani su predstavnici saveznika koji su bili preneraženi brojem zarobljenika i neverovatnom organizacijom samog ”događaja”. Ponovimo: istog dana kada su njihovi vojnici, kao zarobljenici, prolazili pariskim avenijama.
Sovjeti su imali mnogo razloga da organizuju ovaj defile. Znali su da se rat mora završiti u Berlinu i da svako otezanje predstavlja jačanje sumnjičavosti i nepoverenja u moć Crvene armije. Pri tom niko u SSSR nije zaboravio da su hitlerovci obećali takvu paradu u Moskvi, ali sa zarobljenim crvenoarmejcima. Poruka Nemcima (a Sovjeti su se potrudili, pri čemu su im saveznici i nehotice pomogli da ona stigne do njih) bila je jasna: bićemo milosrdni koliko god je to moguće posle vaših zverstava. Očekuje vas iskupljenje i patnja, ali ne i istrebljenje kakvo ste obećali Slovenima. Sovjetski planeri odlično su znali da će tom porukom spasiti mnogo života.
Glavni organizator
Mnoštvo zverstava i patoloških poteza obeležavaju ličnost Lavrentija Pavloviča Berije. Reč je o čoveku koji je imao i perverznih sklonosti (po njegovom nalogu vršene su manje-više javne otmice lepih žena nad kojima se on potom iživljavao) za koje je znala cela Moskva. Međutim, ovu akciju sproveo je činovnički pedatno; reč je o logističkoj operaciji bez presedana. Istina je da je ideja bila Staljinova jer je sovjetska obaveštajna služba na vreme saznala za ”Parisku paradu”. Formalno, Berijina služba je bila zadužena za zarobljenike. Oficiri NKVD odlično su poznavali karakter i psihološki profil nemačkih vojnika. Može se reći da su ovladali svojim profesionalnim znanjima, pa ipak, postojao je veoma značajan rizik u organizaciji. Te 1944. godine još uvek se nije video kraj rata, bez obzira kako to nama sada, sa ove distance, izgleda. Nemci još nisu bili slomljeni i nameravali su da se bore do kraja, u šta su nas potom događaji i uverili. U takvom momentu, SSSR kao ratujuća strana sa najvećim operativnim naporima i angažovanjem, rešava da kroz Moskvu sprovede gotovo četiri pešadijske neprijateljske divizije. Približno 58.000 ljudi bilo je uključeno u ”Veliki valcer”, što je skoro dva i po puta više od one kolone u Parizu.
Sovjeti su neprijatelje stavili u isti koš, pa nije poštovana norma za zarobljenike da budu odvojeni po činovima i zvanjima. U normalnim okolnostima, Konvencija je predviđala razdvajanje zarobljenika u oflage i stalage, odnosno oficirske i vojničke logore i to je urađeno logično. Čak i u logorskim uslovima, polazilo se od pretpostavke da sposobne starešine mogu organizovati bekstvo, pobunu ili ustanak. U Moskvi je bilo drugačije – Tverskom ulicom i drugim prospektima ravnopravno su koračali vojnici i generali. Sovjeti su imali još jedan razlog da povuku ovakav potez: gotovo polovina pripadnika pokreta otpora u Evropi sastojala se iz sovjetskih zarobljenika koji su uspeli da pobegnu tokom transporta ili iz logora! Ustanak u Sobiboru, bez presedana u istoriji Drugog svetskog rata, podiglo je 14. oktobra 1943. godine samo 550 pripadnika RKKA. Tri stotine njih je uspelo da preživi i uključi se u borbu. U Mauthauzenu 1945. godine dogodilo se isto.
Pripreme i realizacija
Priprema ”Velikog valcera” imala je svoju kontraobaveštajnu komponentu koja je na precizan način sprovedena: svi učesnici prošli su kroz višestruku proveru NKVD, kako bi se izbegle provokacije koje bi mogle da dovedu do spontanog linča. To bi bio moralni, politički i propagandni poraz SSSR i potpun promašaj osnovne ideje, a to nije smelo da se dogodi. Oni koji se razumeju u ovakav način rada (bezbednosne i obaveštajne procene) odlično razumeju kakav je zadatak stajao pred iskusnim oficirima NKVD. Parada je protekla bez ijednog jedinog incindenta. Ipak, bez obzira na disciplinu Moskovljana, Berijini profesionalci bili su veoma oprezni. Povorka je najavljena tek ujutru na dan održavanja (ponedeljak!), a ”Pravda” je duplirala ”informativnu poruku komandanta moskovske policije” o predstojećem događaju. U svom saopštenju on je uputio stanovnike Moskve u to kako da izbegnu provokacije i da ”ne dozvole nikakve trikove” u vezi sa zarobljenicima – i građani su to u potpunosti ispoštovali. Istina je da se na trotoarima našlo i tabli s parolama ”Smrt Hitleru”, ”Smrt fašizmu”, ali i to je bilo pripremljeno i dozirano od strane Berije. Beskrajnu nemačku kolonu pratila je potpuna tišina! Ona je padala teže nego bilo kakav povik, psovka ili kletva. Čuo se jasno šum cokula po asfaltu.
Da je organizacija bila besprekorna svedoči podatak da ni svi u Kremlju nisu znali za predstojeći događaj. Čak ni mnogi direktni realizatori nisu imali potpunu sliku. Mozaik događaja bio je samo kod Berije i njegovog apsolutno odanog okruženja. Njegov štab je pokazao da u ovom poslu nema sitnica: ni jedan jedini zarobljenik nije odabran nasumično, svi su pažljivo regrutovani, pri čemu su prošli i lekarski pregled. Svaki učesnik ”parade” morao je da se kreće samostalno i da izgleda zdravo. Namera je jasna: eliminisati svaku mogućnost sažaljenja prema nemoćnima. Taj pregled obavljen je čak dvaput! Jednom u logorima gde je vršena prvobitna trijaža, a zatim na prihvatnim mestima u centralnim železničkim stanicama ”Beloruska teretna” i ”Begavaja” (protočna, ubrzana stanica), gde su dovoženi u Moskvu. O tome da je posao obavljen savršeno, govori činjenica da su od 58.000 ”plesača” tokom trajanja ”mimohoda” koji se odigrao toplog letnjeg dana, samo četvorica zatražila lekarsku pomoć. To je daleko ispod prosečnih incidenata na velikim fudbalskim utakmicama.
Ova operacija imala je i svoju skrivenu, fiziološko-sanitarnu komponentu. Nije bilo dovoljno da se tolika masa zarobljenika jednostavno prošeta ispred Moskovljana koji su s prezirom gledali, kao ni ispred savezničkih misija. To bi oni nekako i podneli, kad su već jednom digli ruke i predali se. Sovjeti su na raspolaganje zarobljenicima dostavili neograničene količine vode, ali ne za pranje i brijanje. Trebalo je da se arijevci pojave u punoj slici svoje prljavštine pred onima za koje su tvrdili da su niža ljudska vrsta. Nije prljavština bila jedina koja je obeležila ovu kolonu. Pozadinci su veoma izdašno nahranili zarobljenike. Znajući da su vojnici uvek gladni, nije bilo teško da sprovedu svoju nameru. Zarobljenici su dobili i hranu u velikim, neograničenim količinama. Na jelovniku je bila heljda, ražani hleb, kaša i slanina.
Tada je, prolaskom kolone, “stavljena tačka na j” kada su cisterne s vodom krenule da peru ulice. Bilo je tu i simbolike jer su novinari to tumačili kao “simbolično ispiranje fašističke nečistoće sa sovjetske zemlje”. U Rusiji se, inače, od davnina, pere pod u kući nakon ispraćaja pokojnika. Međutim, već spomenuti smrad nije došao samo od nekupanja. Fiziologija je došla po svoje jer mnogi stomaci, pre toga izgladneli i poluprazni, nisu mogli da izdrže to iskušenje pa se dogodilo ono što ne vredi pristojnim rečima opisivati. Pri tom je u igri bio i psihološki faktor: većina zarobljenika je bila ubeđena da će baš na ulicama Moskve doći do linča, masovnog, javnog pogubljenja. To osećanje je bilo utemeljeno i u njihovom saznanju da su ga i zaslužili. Samo u Belorusiji desetine hiljada sela potpuno je spaljeno – zajedno sa stanovnicima. Od ukupnih žrtava rata u SSSR, gotovo dve trećine stradalo je genocidno.
Tog dana nisu samo Nemci doživeli obrnuto ”prosvetljenje”. U kolonama zarobljenika bili su imigranti iz Francuske, Holandije, legionari Vermahta ili SS. Videvši na tribini francuskog generala Ernesta Petita, predstavnika Šarla de Gola, oni su očajnički dovikivali: ”Živela Francuska! Mi nismo dobrovoljci, bili smo naterani”. Ogorčeni general je pljunuo na svoje sunarodnike i nazvao ih ološima.
Godinama posle toga iz sećanja su izranjali gotovo nebitni detalji. Pored šuma cokula i povremenog stenjanja, čuo se apsurdni zvuk – zveket limenih porcija. Nemci su ih koristili i za hranu i za vodu. Međutim, onako prazne, one su zvučale kao da ulicama prolaze stada goveda sa medenicama oko vrata. Da li je to neko pre toga proverio i znao da će doći do takvog efekta? Znajući koliko je detaljno planirana ova operacija, nema sumnje da su i ovi ”zvučni efekti” (sound coulisse) bili predviđeni i izrežirani. Naravno, čak i da su znali, zarobljenici nisu to mogli da spreče jer bi u tom slučaju morali da odbace najdragoceniji deo svoje opreme.
Interesantno je to da je u novinama tog vremena bilo srazmerno malo fotografija i da su sve pažljivo i sa određenim rakursom snimane. Korišćeni su širokougani objektivi koji su naglašavali širinu i dubinu mase. Danas je dostupno mnogo fotografija iz otvorenih arhiva. Na svima njima može se videti da je organizacija uspela u svom naumu – na licima građana Moskve videlo se tačno ono što su očekivali, kao i na licima zarobljenika.
Odakle ime ovom događaju?
I kao finale ove interesantne i unikatne priče neka posluži i podatak koji je proveren. Bez obzira na to što smo navikli da nam od Sovjeta dolaze razna, neobična imena, svi su se pitali – zašto baš ”Veliki valcer” kada nije bilo ni muzike, pa ni plesa kao takvog. Publika nije bila obučena za tu prilku, ali ni učesnici. Pomalo je bizaran podatak, ali i tačan: Josif Visarionovič je veoma voleo filmove i u Kremlju, kao i u svim njegovim dačama, imao je salu za projekcije. Kasnih tridesetih (1938) u SSSR-u bio je veoma popularan američki film ”Veliki valcer” (”Большой вальс”, ”The Great Waltz”) o životu Johana Štrausa. Paradoksalno je da je glavnu žensku ulogu igrala (i otpevala) Milica Korjus (Miliza Elizabeth Korjus), koja je emigrirala iz SSSR, a muziku je komponovao Dmitri Tomkin (Тёмкин, Дмитрий Зиновьевич), jedan od Rusa koji su utemeljili Holivud, poznat po muzici iz filmova ”Tačno u podne”, ”Obračun kod OK korala”, ”Starac i more” i mnogih drugih. Možda je to bila Staljinova duhovita ideja, a možda je Berija hteo da se dodvori svom ”hazjajinu” – ko zna? Možda je Staljin hteo da pokaže saveznicima i na toj sitnici (izborom naziva filma koji su izneli Rusi) da nije uskogrud? Poruke su, svakako, bile višeznačne, ali nisu bile nejasne. ”S vama ili bez vas, stići ćemo do Berlina”.
Post festum ovog događaja? Hruščov, koji se potpuno udvorički ponašao prema Staljinu i u svemu ga oponašao, sličnu, ali manju paradu napravilo je mesec dana kasnije u Kijevu. Godine 1949. SSSR je potpisao Treću ženevsku konvenciju koja takve događaje zabranjuje kao nehumane.
Ipak, jedna takva parada se dogodila i mimo Ženevske konvencije (kao i mnogo toga u Donbasu): u Donjecku, 24. avgusta 2014. godine sprovedena je kolona zarobljenih pripadnika ATO, kaznene ekspedijcije, tzv. ”Antiterorističke operacije”. Bio je to izraz ogorčenja zbog pogibije velikog broja dece prilikom bombardovanja Gorlovke i Donjecka, o čemu svedoči i ”Aleja anđela”, ali to je neka druga priča koja još, nažalost, nije završena.
