Haubica – prva pratilja kraljice bitaka

Predstavljamo vam u prvom delu teksta najpoznatije ruske (sovjetske) haubice. Zahvaljujući ogromnom prostranstvu i dugim frontovima, Rusija je, htela ne htela, razvijala sve artiljerijske modele, pa i haubice. U ratu ništa nije višak, pa se ove kojima ćemo se baviti, ali i starije, mogu  videti ( čuti i osetiti) na stepama Donbasa i Ukrajine. 

Artiljerija i danas pokazuje da je s pravom ponela epitet kraljice bitaka. Jedna od njenih najznačajnijih ”pratilja” je haubica. Ova imenica pripada tzv. ”rečima turistima” jer je iz češkog jezika kao houfnice (oruđe za izbacivanje kamena) stigla u nemački jezik u obliku haubitze, pa kod nas egzistira u gotovo neizmenjenom obliku. Rusi je zovu (prema njihovom fonetskom sistemu) га́убица (ranije su je zvali гауфница, bukvalnim preuzimanjem, kalkom, iz češkog), Englezi Howitzer, Francuzi Obusier, a Italijani Obice. Španci nisu odmakli od italijanskog korena pa haubicu zovu Obús. Prvenstveno je bila namenjena za navođeno gađanje sa skrivenih vatrenih položaja, pri odsustvu vidljivosti cilja. Tako je ostalo i do danas, ali su joj se tehnički parametri promenili.

U početku je haubica bila relativno kratke cevi, dužine od 22 do 30 kalibara, a kalibri su bili od 100mm do 305mm. Bile su predviđene za gađanje po najvažnijim ciljevima kao što su fortifikacijski objekti (bunkeri, blindaže, osmatrački punktovi, komandni centri, itd). Granata je izletala pod uglom od 21º do 45º. Pri početnoj brzini od 500 do 600m/sec haubice su dobacivale do 15 kilometara. Smanjenje početne brzine projektila (u odnosu na klasične topove) postizano je skraćivanjem cevi i smanjenjem mase barutnog punjenja. Asortiman punjenja granata kretao se od  osam do 12 vrsta. 

Prve haubice bile su dva do tri puta lakše od topova istog kalibra. Postojala su i oruđa koja su u sebi imala svojstva haubica i topova (haubice-topovi). U današnje vreme razlika je nejasna jer sve moderne haubice imaju cevi topovskih dužina do 52 kalibra, a imaju i mogućnost direktne paljbe. Stoga je ova podela više istorijska nego stvarna, pogotovo što su u arsenalu artiljerijskih oruđa sada i granate sa opremom za navođenjem, mogućnošću promene putanje, što ih čini veoma opasnim oruđima. Na taj način artiljerija prevazilazi one pojmove koji se za nju vezuju iz vremena Prvog svetskog rata (”topovsko meso”, ”artiljerijska priprema” i sl). Sada se ratna prostorija ne zasipa satima tonama dragocene municije, već se gađa ”snajperski”. Većina današnjih haubica je na podvozu, dakle samohodno, dok stariji i neki složeniji sistemi imaju vučnu (buksirovanu) metodu kretanja. Prosečan tempo gađanja je od 10 do 12 zrna u minuti sa tehničkom pauzom za hlađenje, a daljine dosežu i do 50 kilometara. Zahvaljujući naprednoj municiji, ima i haubica koje mogu da dobace i do 80 kilometra. Danas se haubice dele na četiri osnovne kategorije:

• Univerzalne.
• Stacionarne (obalsko-tvrđavske).
• Vučene.
• Samohodne.

U zavisnosti od tradicije, u nekim zemljama postoji i drugačija podela pa se pojavljuju brdske haubice, opsadne, itd.

1. “D-20 top-haubica”  152 mm

Sigurno najdugovečnija i najmasovnija sovjetska posleratna haubica. Reč je o vučenom oruđu koje se puni ručno. Prvi put je registrovana na Zapadu 1955. godine pa je u NATO kodifikaciji dobila tu oznaku – “M1955″. Inače, indeks GRAU joj je ”52-P-546”. Pojavila se odmah posle završetka Drugog svetskog rata. Razvijena je u ”Istraživačkom konstruktorskom birou  br. 9” (OKБ Завод № 9 Jekaterinburg, tada Sverdlovsk)  koji je predvodio F. F. Petrov (Петров, Фёдор Фёдорович). Došla je kao zamena za haubicu-top ”ML-20 M-1937” u 152 mm. Počelo se s kontrukcijom klasične haubice da bi početkom pedesetih preimenovana u top-haubicu ”D-20”. Slovo D je indeks fabrike.

Pokazalo se da je ugao elevacije ograničen na  45º, pa je to bilo razlog preimenovanja. ”D-20” je postala prvo oruđe sa poluautomatskim klin-zatvaračem koji se kretao vertikalno. Sama cev sa mehanizmom za okidanje pokazala se veoma upotrebljivom pa je u modifikaciji ”D-22” (indeks GRAU ”2A33”) korišćena na samohodnoj haubici ”SAU 2S3 Akacija” – bagrem). Proizvodnja je počela 1953. godine u istom zavodu gde je i projektovana, a dve godine kasnije premeštena je u Zavod br. 221 (”Barikade” – Volgograd, nekada Staljingrad, Caricin). Dužina cevi oruđa (kalibra 152,4 mm) je 34 kalibra, dužina kanala cevi je 27,2 kalibra, a dužina narezanog dela cevi je 3.467 mm. Maksimalni domet je 24 kilometra, a standardni 17 kilometara. Proizvođena je u tri varijante – ”52-P-546”, ”52-P-546M” i ”M-390”. Još uvek se koristi u 18 armija, a korišćena je ili je u rezervi u još 18 zemalja, dok je u nekima proizvođena po licenci.