Predaja zamaskirana ”evakuacijom”
Po svemu sudeći, epopeja oko čeličane “Azovstal” je završena. Od 16. maja, ukrajinske snage postepeno se predaju i napuštaju zavod. Prema zapadnim medijima, opsada je trajala 82 dana, a prema našem proračunu – najviše pedesetak dana (same fabrike). Pri tome, dolazi do izražaja težnja da se prikaže višestruka nadmoćnost ruskih snaga te da se, u najmanju ruku kontraverzna, jedinica “Azov” glorifikuje kao ”heroj otpora”. Medijska propaganda ide i korak dalje – za Ukrajinu i Zapad bilo je nepojmljivo da se branioci predaju! Tako je ”Centar za suzbijanje dezinformacija pri Savetu za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine”(Центр протидії дезінформації при РНБО України, CPD)saopštio kako je poruka ruskih ”propagandista” o predaji nekih od boraca ”Azova” – lažna!Prema CPD, ”ruski ‘propagandisti’ izveli su informativnu operaciju kako bi pred internom publikom opravdali evakuaciju ranjenih branilaca ‘Azovstala’.Većina ruskih medija je od samog jutra objavljivala izveštaje da je prva grupa ukrajinskih vojnika napustila ‘Azovstal’ pod belom zastavom, a to je, prema ‘propagandistima’, bio početak predaje branilaca”. Kasnije je, prema CPD, ”’Rospropaganda’ izvestila da su pregovarači izašli pod belom zastavom i da su se složili oko predaje većeg dela ukrajinskih vojnika. U stvari, ova ‘informativna buka’ bila je samo izgovor za eventualnu evakuaciju ranjenih ukrajinskih vojnika blokiranih na teritoriji čeličane”. CPD je pretpostavio da je ”Kremlju takvo ‘pokriće’ bilo potrebno u cilju uništavanja imidža ‘nepobedivih branilaca Mariupolja’, koji su se ‘ipak predali’ i uveravanja Rusa koji bi mogli da budu ogorčeni takvim Putinovim ustupkom ‘neonacistima’, da je u Mariupolu postignut veliki uspeh”.
Zašto je reč predaja tako neprihvatljiva? Pa, setimo se izjava zapovednika opkoljenih trupa da će se boriti do zadnjeg metka, da će položiti svoje živote za slobodu Ukrajine, da predaja ne dolazi u obzir. Setimo se podrške zapadnih mas-medija i potresnih izjava Zelenskog o herojstvu “Azovaca”. Vicepremijerka ukrajinske vlade Irina Vereščuk (Ірина Андріївна Верещук) je 18. aprila zatražila od Moskve “da otvori humanitarne koridore za evakuaciju žena, dece i drugih mirnih stanovnika”. Pri tome, zapretila je da će “odbijanje da se otvore koridori biti povod da se svi odogovorni za humanitarnu katastrofu privedu licu pravde”. No, i pogibija istih vojnika nije dolazila u obzir! Volodimir Zelenski je bio još eksplicitniji. Pema njemu, pogibija vojnika opkoljenih u “Azovstalu” označila bi kraj svih mirovnih pregovora. “Slučaj Mariupol može biti gori od deset Borodjanki (Бородянка,mesto u kome su, slično kao u Buči, navodno počinjeni ratni zlčini). Uništenje naših vojnika, naše dece, stavilo bi tačku na sve pregovore.” Istoga dana je vršilac dužnosti komandanta 36. OBRMP, major Sergij Volinskij ”Volina” (Волинський Сергій Ярославович ”Волина”), uputio apel za pomoć papi Francisku (Franciscus,Jorge Mario Bergoglio) a dva dana kasnije (sada već kao zvanični komandant marinaca, umesto poginulog pukovnika Volodimira Anatolijeviča Baranjuka) obratio se liderima Džo Bajdenu (Joseph Robinette Biden Jr.), Redžepu Tajip Erdoganu (Recep Tayyip Erdoğan), Borisu Džonsonu (Alexander Boris de Pfeffel Johnson) i Volodimiru Zelenskom, sa molbom da deblokiraju Mariupol radi evakuacije civila, uključujući decu, ranjene i poginule, koji su se nalazili u bunkerima opkoljenog “Azovstala”. Pri tome, predlagalo se da vojnici-branioci ”Azovstala” budu prebačeni u “treću zemlju”! Ideja o “trećoj zemlji” izgledala bi kao da su poljski borci iz Vesterplatea 6. septembra 1939. transportovani u Vatikan, Paulusova VI armija iz Staljingrada 5 januara 1943. evakuisana u Švedsku ili da su se nacisti 3. maja 1945. iz Berlina prebacili u, recimo, Švajcarsku. ”Volina” je 27. aprila uputio još jedan, ništa manje ekstreman poziv na izvlačenje boraca i civila “operacijom po uzoru na Denkerk”! Ovaj apel upućen je šest dana nakon što je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu (Сергей Кужугетович Шойгу) izvestio predsednika Putina da je grad Marijupol zauzet i da su se “preostale nacionalističke snage sakrile u industrijskoj zoni fabrike Azovstal”‘. Putin je naredio da se otkažu planovi o jurišu na “Azovstal”, da se zavod samo drži pod strogom blokadom te da se preostali ukrajinski borci pozovu na predaju.
U to vreme Kijev je, izgleda, “zaboravio” da se nakon neuspelih akcija izvlačenja, oko 270 ukrajinskih marinaca još 5. aprila predalo zajedničkoj grupaciji snaga RF i DNR. Operaciju, koja se odvijala pod unakrsnom vatrom na neutralnoj teritoriji, zajednički su organizovale ruske specijalne službe i vojska. Predaji su prethodila četiri dana teških pregovora koji su tekli uporedo sa borbama. Teritoriju fabrike “Azovstal” prvo je napustilo 28 vojnika i oficira 501. bataljona (501 окремий батальйон морської піхоти) 36. brigade a u roku od devet sati, predalo se još 239 ljudi. Od toga dana, permanentno su beležene grupe vojnika koje su se predavale. Istovremeno, strogo skriveno od javnosti, Kijev je vodio pregovore o izvlačenju preostalih opkoljenih trupa.
Već je rečeno da je ruska strana, uprkos kontraverznim izveštajima protivnika, vise puta otvarala tzv. “zelene” koridore za evakuaciju civila. Tako je do 22. aprila iz Mariupolja bilo evakuisano oko 144.000 civila i 341 stranac, kao i 1844 vojnika Oružanih snaga Ukrajine koji su se predali. Iako to ni sa jedne strane nije bilo oficijelno potvrđeno, prvi pomak ka konačnoj predaji usledio je nakon što je generalni sekretar UN, Antonio Guteres (Antonio Manuel de Oliveira Guterres), od 26. do 28. aprila posetio Moskvu i Kijev. Naime, jedna od tema razgovora u obe prestonice bila je rešavanje statusa opkoljenih Ukrajinaca uz pomoć OUN i Međunarodne organizacije Crvenog krsta (ICRC). Da su pregovori ipak moćniji od rata, govori podatak da je 30 aprila, tokom novog “režima tišine”, katakombe napustilo 46 civilnih osoba. Predstavnici UN i ICRC su 1. maja angažovali oko 70 autobusa koji su civile, uz podršku ruske vojske, iz “Azovstala” prebacivali u Bezimene (Безiменне), mesto 33 km istočno od Marijupolja, na teritoriji DNR. Ovde im se pružila prva humanitarna i medicinska pomoć. Zanimljivo je da je BBC još krajem marta izneo procenu da se u Bezimenom ”trijažnom centru” nalazi oko 5000 ukrajinskih civila! Konačno, 16. maja, komandant puka Azov, potpukovnik NGU Denis Prokopenko ”Redis” (Денис Геннадійович Прокопенко) obratio se javnosti: “Branioci Marijupolja su ispoštovali naređenje i, uprkos svim teškoćama, 82 dana su privlačili nadmoćne neprijateljske snage na sebe i tako omogućili ukrajinskoj vojsci da se pregrupiše, obuči i uveća personalni sastav, te primi značajne količine naoružanja od partnerskih zemalja. No, nijedno oružje neće dejstvovati bez stručno obučenih vojnika, što ljude čini najvrednijim elementom vojske. U cilju spasavanja života, ceo garnizon Mariupolja ispunjava odobrenu odluku visoke vojne komande i nada se podršci ukrajinskog naroda. Kritičko razmišljanje je uvek stvaralo nedoumice u mojoj glavi, sumnju u ispravnost odluke. U ratu ne postoje potpuno sigurni planovi i operacije, uvek se rizikuje. Glavno je da shvatite da li su svi rizici proračunati, da li je izrađen i plan B, da li ste se u potpunosti posvetili ovom planu, koji treba da kombinuje ispunjenje postavljenog zadatka uz maksimalno očuvanje života i zdravlja ljudi. Možda je zato rat umetnost, a ne nauka, kao, na primer, kada ste izvršili zadatak i zadržali maksimalan broj kadrova. Ovo je najviši nivo komandovanja i kontrole, posebno kada vašu odluku odobri vojno rukovodstvo zemlje.”
Prema rečima Aleksandra Sladkova (Александр Валерьевич Сладков) i izveštaju “RIA Novosti”, koji su se nalazili na licu mesta, pregovarači sa ruske strane stigli su toga dana u Mariupol oko 17 časova. Na mestu pregovora –ulica Merzljaka, koje su obezbeđivala dva GAZ-SPM “Tigr”, već su se nalazili predstavnici UN i ICRC. Prema poslednjim informacijama, u zavodu se nalazilo 2026 ljudi, među njima 400 ranjenika, od toga 55 teško. Među ovim borcima bilo je 800 pripadnika puka “Azov”; ostali vojnici pripadali su ukrajinskoj Nacionalnoj gardi i različitim brigadama VSU. Dogovore o proceduri predaje pred samim “Azovstalom” pripadnici GRU su vodili isključivo sa vojnicima “Azova”. U razgovore je bio uključen i deputat IX saziva Dume, predsednik Udruženja afganistanskih veterana, Aleksandar Kovaljev (Александр Иванович Ковалев); njegov zadatak je bio da utvrdi da se pripadnici ”Azova” predaju dobrovoljno. Jedan od uslova ”Azovaca” bio je da ih reporteri ne fotografišu. Verujemo da je za njih bilo bolno da se nakon svih velikih reči upućenih Ukrajincima fotografije predaje pojave na svim medijima širom sveta. Istini za volju, ovaj zahtev nije ispunjen. Upravo zbog snažne propagande CPD, svetu je trebalo pokazati pravu istinu. Konačno, oko 22 časa, kolone autobusa sa zarobljenicima napustile su Mariupol. Jedna se uputila ka Olenovki (Оленівка), gde se nalazio imrovizovani zarobljenički centar a druga, sa ranjenicima, ka bolničkom punktu u Novoazovsku. Do 18 maja ruskim snagama se predao 1731 vojnik, od toga 694 iz puka ”Azov”. Među zarobljenicima se nalazio i zamenik komandanta puka, kapetan Svjatoslav Palamar “Kalina” (Святослав Ярославович Паламар ”Калина”). Dva dana kasnije, broj vojnika puka ”Azov” koji su napustili zavod popeo se na 1908 a ranije je u zarobljeništvo prešlo 1387 marinaca. Tako je ukupan broj zarobljenika dostigao cifru od 3295 boraca.
Nakon 16. maja, u prvom televizijskom obraćanju, Volodimir Zelenski je pažljivo izbegavao reči “poraz” i “predaja” i rekao da se nada da će moći da zameni “evakuisane” (čitaj zarobljene) iz ”Azovstala” za ruske vojnike zarobljene u Ukrajini. ”Nadamo se da ćemo uspeti da spasimo živote naših momaka. Među njima ima i teško ranjenih. Oni sada imaju neophodnu negu. Ukrajini su potrebni živi ukrajinski heroji”. Ubrzo je Zelenski dao izjavu da su ”najuticajniji međunarodni posrednici” uključeni u pregovore sa Rusijom o sudbini poslednjih ukrajinskih vojnika evakuisanih iz ‘Azovstala”’. No, predaja je poslužila za novu antirusku kapmanju. Verovatno se sećajući ”idealnih, humanih uslova”, koje je američka vojska obeezbedila za zarobljenike ISIL u Guantanamo Bay detention camp, kao i ”pravno međunarodno (ne)opravdanih” saslušanja na skrivenim lokacijama u drugim prijateljskim zemljama (zaboga, mučenje je bilo samo deo neophodne procedure, zar ne?), sada se uveliko piše o ”nehumanom tretmanu zarobljenika iz ‘Azovstala”’!
Među prvima se opet oglasio savetnik gradonačelnika Mariupolja Petro Andrjuščenko (Андрющенко Петр Павлович). ”Svi oni koji nisu prošli filtraciju i koji su prepoznati kao ‘nepouzdani’ u filtracionim logorima u blizini Mariupolja, odvedeni su u prostorije bivše popravne kolonije №52 (Енакиевская исправительная колония максимального уровня безопасности №52) u Olenovki (Оленівка), Donjecka oblast. Zatvor je prepun. Prvobitno je bio predviđen za prihvat 850 ljudi ali, prema svedocima, danas se u njemu nalazi najmanje 3000 ljudi, uglavnom iz Mariupolja i Mariupoljskog okruga”. On je napomenuo da je ova kolonija predviđena za one koji ne pripadaju ukrajinskim оružanim i snagama bezbednosti. U njemu su smešteni rođaci vojnika, bivši policajci, aktivisti, novinari i ljudi koji su jednostavno bili sumnjivi (uključujući i samo zbog ”patriotskih” tetovaža po telu). Okupatori su za postupak filtracije odredili tačno 36 dana (koliko iznosi i moguća minimalna zatvorska kazna), tako da se ‘zvaničnо’ ne radi o zatvoru, već o filtraciji. Tamo su prostorije toliko pune da je u njima nemoguće ležati. Ljudi su prisiljeni da stoje ili čuče. Hrana se ne deli svaki dan a tokom 24 časa jedna limenka vode sleduje na desetine zatvorenika. Odlazak u toalet je dozvoljen jedanput dnevno a šetnje na otvorenom ne postoje. Sve ovo je praćeno satima ispitivanja, mučenja, pretnji smrću i prinudama. Ko ima sreće da posle 36 dana bude pušten, primoran je da potpiše neke papire” objasnio je Andrjuščenko. No, neki se odvode u Donjeck, u zatvor ”Izolacija”, koji je Ministarstvo bezbednosti DNR formiralo posle 9. juna 2014, u prostorijama bivšeg kulturnog centra ”Арт-фонд Изоляция”. Za koloniju №52 ”se može reći da je to pravi koncentracioni logor XXI veka, koji je Rusija stvorila u srcu Evrope”. Savetnik gradonačelnika je naveo da je ukupna površina kolonije u Olenivki 14.300 m3, uključujući stambenu površinu od 7000 m3, a od novinara je zatražio da šire ovu informaciju. Slične izjave dala je i Olena Haluška (Олена Галушка), član ukrajinskog ”Centra za borbu protiv korupcije” (Центр протидії корупції). Šta više, američka ambasadorka u UN, Linda Tomas-Grinfild (Linda Thomas-Greenfield), još 5. aprila je tvrdila da na osnovu ”kredibilnih izveštaja” zna za ”filtracione logore u koje Rusi prebacuju desetine hiljada Ukrajinaca”! No, među najmonstruoznije izveštaje ubrajamo tvrdnje Gradskog veća Marijupola iz aprila 2022, ”kako Rusi koriste mobilne krematorijume kako bi prikrili tragove svojih zločina”! Predstavnici UN i ICRC za sada ne daju nikakve izveštaje o ovim lokacijama a ne postoji ni mogućnost nezavisne novinarske potvrde Andrjuščenkovih i reči Haluške, tako da (dez)informacije preplavljuju sve medije.
Smatramo da ovde treba donekle izneti neke nepobitne činjenice.
Ruske i snage Donjecke Narodne Republike (DNR) su operacije prema Marijupolju započele 25. februara a grad se 3. marta 2022. našao u potpunom okruženju. To je, praktično, bio prvi dan opsade grada. Opsadu su držali ruska 810. posebna gardijska brigadа mornaričke pešadije (810-я отдельная гвардейская бригада морской пехоты), 11. posebni motostreljački puk (11-й отдельный гвардейский мотострелковый полк, ranije bataljon “Istok” – “Восток”) Narodne milicije DNR i 141. specijalni motorizovani puk “Kadirova” (141-й специальный моторизованный полк). U obruču su se nalazili ukrajinska 36. posebna brigada mornaričke pešadije (36-та окрема бригада морської піхоти), posebni odred specijalne namene Nacionalne garde “Azov” (Окремий загін спеціального призначення “Азов”) kao i manje policijske (Національна поліція України, НПУ), graničarske (Державна прикордонна служба України, ДПСУ) i snage državne bezbednosti (Служба безпеки України, СБУ). Činjenica je da se ukrajinski otpor u gradu 12. aprila skoncetrisao isključivo u famoznom “Azovstalu”, gde je uspeo da se probije deo marinaca iz “zavoda Iljiča”. Nakon Putinovog naloga od 21. aprila o odustajanju od juriša i držanju “Azovstala” u blokadi, zbog smanjenja obima operacija i sužavanja operativne prostorije, broj angažovanih ruskih trupa znatno je redukovan. Prema (istina, nama neproverljivim) tvrdnjama Aleksandra Sladkova, tokom predaje 16. maja bili su prisutni samo pripadnici GRU, borci 102. posebne brigade (102-я отдельная бригада оперативного назначения Национальной гвардии) i 107. specijalnog motorizovanog puka NG (107-й специальный моторизованный полк). Otpor koji su pružali Ukrajinci blokirani u Mariopulu, a potom samo u “Azovstalu”, još od marta meseca nije “privlačio (značajnije) nadmoćne neprijateljske snage, što bi omogućilo ukrajinskoj vojsci da se pregrupiše, obuči i uveća personalni sastav, te primi značajne količine naoružanja od partnerskih zemalja”. No, u propagandnom smislu, otpor “Azova” imao je neverovatan odjek u ukrajinskoj i svetskoj javnosti; za domaću javnost, značio je u moralnom, a u međunarodnoj, uvek gladnoj priča o herojima, probudio je solidarnost. Pri tome, Moskva, po bičaju, nije uspela da adekvatno medijski parira ni lažnim ni isitinitm informacijama.
Postavlja se pitanje zašto je baš “Azov” odabran za “zvezdu” otpora. Činjenica je da je ovaj puk imao bogato borbeno iskustvo, dobru disciplinu, opremu i naoružanje. S druge strane, po našem ličnom mišljenju, za razliku od ovih, praktično profesionalaca, veće divljenje su zasluživali marinci 36. OBRMP. No, zbog same biografije i sastava, sa “Azovom” je bilo lakše medijski manipulisati i, u krajnjoj nuždi – žrtvovati ga, stvarajući svevremenu legendu.
Formalni nastanak kontraverzne jedinice “Azov” vezan je za 13. april 2014. godine kada je tadašnji ministar MVD Ukrajine Arsen Avakov (Арсен Борисович Аваков) saopštio da je doneto rešenje o formiranju specijalnih jedinica patrolno-stražarske službe. U tom cilju, ukrajinsko rukovodstvo je 4. maja 2014. odlučilo da se ujedine dve paramilitarne grupe –”Automajdan” (Автомайдан – mobilna jedinica Євромайдан-a, ”nacionalno-patriotksog” pokreta tokom zbivanja 2013-2014, koju je činila grupa nezavisnih vozača. Pokret je de facto stvoren 30. novembra 2013) i “Patriot Ukrajine” (Патріот Украї́ни). Tako je na osnovu odluke o formiranju bataljona specijalne policijske patrolne službe (батальйони патрульної служби міліції особливого призначення, BPSMOP), 5. maja 2014. godine u Berdjansku osnovan bataljon “Azov”. Konkurs za prijem novih boraca raspisan je 20. maja a regruti pukovskih bataljona položili su zakletvu 23. juna i 17. avgusta 2014. U ove jedinice regrutovani su civili i ljudi sa vojnim iskustvom, koji su prošli ubrzanu dvonedeljnu obuku u okviru MVD. U početku je sastav jedinice činilo (uz “Patriote Ukrajine” i “Automajdan”) ljudstvo ekstremno nacionalističkih i neonacističkih organizacija kao što su ultranacionalistički “Crni ljudi” (черные человечки) Igora Mosijčuka (Ігор Володимирович Мосійчук), “Socijal-nacionalni zbor” (Соціал-національна асамблея, 2007-2017) sa “Socijal-nacionalističkim sindikatima Ukrajine” (Соціал-Національні Профспілки України), aktivisti “Zdrave nacije” (Здорова Нація) i “Omladine Velike Ukrajine” (Молодь Великої України), kao i pripadnici 17 “sotnji” (bukvalno “stotina”, kozački eskadron) “Samoodbrane Majdana” (Самооборона Майдану). Za njima su se uključili “ultraši” (ekstremni navijači) klubova kao što je “Dinamo”, zatim članovi “Sveukrajinske partije Bratstvo” (Всеукраїнська політична партія “Братство”) Dimitrija Korčinskog (Дмитро Олександрович Корчинський), “Eskadron Isusa Hrista” specijalnog poolicijskog bataljona “Šahtarsk” (Сотня Ісуса Христаспецбатальона МВД Шахтарськ), pa i aktivisti “Organizacije ukrajinskih nacionalista” (Організація українських націоналістів). Okosnicu jedinice činili su ljudi koji su 21. novembra 2013. počeli dejstva na Majdanu, a preko 60% su predstavljali žitelji Istočne Ukrajine.
Naredbom ministra MVD Arsena Avakova od 17. septembra 2014, bataljon “Azov” je reorganizovan i proširen u istoimeni puk. Formacijski, puk je kao jedinica teritorijalne odbrane imao štab, dva bataljona komandosa, tenkovski bataljon, bateriju poljske artiljerije, izviđačku četu, čete vojne policije, inžinjerije, održavanja i logistike, signalni vod za vezu, vod obezbeđenja, bataljon za obuku i tri čete detaširane u Kijev, Mariupolj i Berdjansk. Ukrajinsko rukovodstvo je 9. oktobra 2014. donelo odluku o detaširanju puka iz MVD u sastav Nacionalne garde. Garda je bila zadužena da jedinici obezbedi potrebno osoblje, vojnu obuku, opremu i naoružanje, te da popuni i formira rezervu. Ministar Avakov je 11. novembra potpisao i zvaničnu naredbu o prebacivanju “Azova” u sastav Nacionalne garde i dovođenju jedinice na borbene standarde brigade.
Većina boraca jedinice je ranije bila sudski gonjena i smatrala je sebe “žrtvom pravosudnog sistema”. Više od polovine pripadnika imala je po telu istetovirana razna nacistička obeležja i to nije prošlo bez reakcije. Čak je u Kongresu SAD, 10. juna 2015. godine, na inicijativu kongresmena John Conyers iz Mičigena i Ted Yoho sa Floride, izdato saopštenje o tim zapažanjima, posle čega su SAD ograničile finansijsku pomoć Ukrajini, otkazale dostavu prenosnih PVO raketnih kompleksa i povukle svoje instruktore. Da su neonacisti izrazito u manjini u zapadnoj Ukrajini, bilo je jasno američkoj javnosti. No, pojavili su se zabrinjavajući znaci da bi oni mogli da postanu sila na koju treba računati. Prema The Jerusalem Post, na ukrajinskim opštinskim izborima održanim oktobra 2015, neonacistička partija “Sloboda” (Всеукраїнське об’єднання ”Свобода”) osvojila je 10% glasova u Kijevu a zauzela je drugo mesto u Lavovu. Kandidat stranke “Sloboda” je pobedio i na izborima za gradonačelnika grada Konotopa. Ova, ultranacionalistička, ranije poznata kao ”Nacionaisitčka partija Ukrajine”, za svoj prvi logotip je usvojila slova Z i I, ukonponovana u obliku rune Wolfsangel – znaka koji će kasnije postati zaštitni simbol ”Azova”. U novembru 2015, čak je i Radio Slobodna Evropa izvestila da “Azov” vodi kamp za obuku u kojoj se deca izlažu “krajnje desničarskoj ideologiji”. Bez obzia na sve, pod snažnim pritiskom Pentagona, Kongres je već 14. januara 2016. odbacio amandmane Conyers-Yoho. Iako portparol Bele kuće Džoš Ernest (Josh Earnest) nije striktno pominjao ove amandmane kao delo “proruskih ideoloških jahača” protiv kojih se borila američka administracija, danas je jasno da je ukidanjem antineonacističke odredbe, Kongres utro put da američka finansijska pomoć završi u rukama “najštetnijih elemenata koji kruže po Ukrajini”. U suštini, ovim su i pre izbijanja sukoba u februaru 2022. širom otvorena vrata za isporuku naoružanja Ukrajini (a time i “Azovu”). Mi u Srbiji imamo bolno iskustvo o preobražaju jedne terorističke jedinice neeprimerene proklamovanoj demokratiji zapadnog sveta u simbol “herojskog otpora agresoru”, koji se slavi širom tog istog sveta. Naime, setimo se uspona ”Oslobodilačke vojske Kosova” (OVK, KLA, UÇK, Ushtria Çlirimtare e Kosovës). Specijalni izaslanik zadužen za pitanje Kosova ispred administracije predsednika SAD, Bila Klintona (William Jefferson Clinton), Robert Gelbard (Robert Sidney Gelbard), osudio je OVK zbog “nasilja koje je raslo i postajalo neverovatno opasno… (Vlada SAD) veoma oštro osuđuje terorističke akcije na Kosovu. OVK je, bez ikakvih pitanja, teroristička grupa”. (Agence France Presse, 23.2.98.). No, samo mesec dana kasnije, Gelbard je izjavio “da, iako je (OVK) počinila ‘terorističke akte’, vlada SAD je ‘nije pravno klasifikovala kao terorističku organizaciju”. (New York Times, 3/13/98). Šta vise, OVK je dobila direktnu vojnu podršku ne samo SAD, nego i svih članica NATO a daljeg razvoja situacije ne samo da se sećamo nego ga još uvek preživljavamo.
Na kraju, postavlja se pitanje koje i rusko rukovodstvo pažljivo razmatra. Naime, tema je da li će predaja jedinice koja je imala svu pažnju domaće i svetske javnosti, ali malu ili nikakvu realnu pomoć i podršku, izazvati kolebanje regularnih, pomalo zapostavljenih ukrajinskih jedinica, te da li će uslediti ”domino-efekat”. Na ovo pitanje teško je odgovoriti ali, najverovatnije je da se nešto tako neće pojaviti u značajnijoj meri. Naime, nacionalni duh i otvorena mržnja prema ruskim snagama koja je uspešno razvijena, oprezne izjave visokih funkcionera koji namerno izbegavaju termin ”predaja”, trudeći se da prikažu kako su ”Azovci”, zahvaljujući brizi Kijeva, u suštini samo evakuisani te da će brzo biti razmenjeni i tako vraćeni kućama sa oreolom slave, većinu ukrajinskih vojnika ohrabriće da se i dalje bore. Konačno, očigledna je propaganda kojom se borci plaše ”užasnom sudbinom koja ih čeka u slučaju predaje”. Ovaj duh i retoriku iz sve snage podržava Zapad, pri tome neštedimice šireći obećanja o neograničenoj vojnoj i finansijskoj podršci i pomoći i sveobuhatnoj brizi o porodicama boraca koje su se odlučile za izbeglički status.
20 maj, poslednja vest: Ruskim snagama predo se i zapovednik 36. brigade mornaričke pešadije Ukrajine, Sergej Volinskij ”Volina”. Samo nekoliko dana ranije, komandant puka „Azov“, Denis Prokopenko “heroj Ukrajine”, pozvao je ”da se od dezertera i boraca koji su izabrali put srama i dobrovoljno su se predali, ne prave heroji. S njim se složio i Sergej Volinskij. ”Nikada ne govori nikada!” Ove večeri konačno se predao i zapovednik puka „Azov“, Denis Prokopenko. Tako je u zarobljeništvo dospeo kompletan komandni sastav jedinica opsednutih u Azovstalu. Ovaj momenat vrlo je moguće da će ostaviti trag na moral ukrajinskih vojnika.
