KAŠIKARA – Prgava gospođica

U tekstu ‘‘Pašteta opasna po zdravlje” uverili smo se kako male stvari mogu da naprave veliku štetu. Banaćani imaju običaj da kažu ”Kašika je zdravlje”, no ova ”kašika” to svakako nije. Evo još jedne  stvarčice iz vojničke ”kuhinje”. Reč je o ručnoj bombi M-75, takozvanoj ”kašikari”, nazvanoj po delu upaljačkog mehanizma koji podseća na kašiku. 

U svetu ove bombe imaju dugu tradiciju. Psihološki i demaskirajući efekat upotebe (sa gledišta korisnika) ove bombe je mali;  konstrukcijsko rešenje je takvo da smanjuje mogućnost samopovređivanja ili pogibije onoga ko je baca, ako se pravilno nosi i koristi. Zato je čudno što se ona u JNA pojavila relativno kasno. Nasledila je ručnu odbrambenu bombu ROB M-52 (Kasnije je i za ovu bombu napravljen upaljački sklop kojim je postala ”kašikara”). Ko god je bacao ovu bombu, dobro zna kakvo je to prvo iskustvo bilo traumatično. Najpre, treba odvrnuti poklopac upaljača, što zimi (u rukavicama ili s promrzlim rukama) nije baš jednostavan posao. Pri tom su za tu radnju potrebne obe ruke (za razliku od ”kašikare”, gde se osigurač može izvući i zubima). Posle toga odlučno udariti u neki čvrst predmet (puške tog vremena imale su metalni okov koji je, između ostalog i tome služio) silom koju je trebalo iskustvom odmeriti, a onda se začuje šištanje…koje može da izda borca, a onda treba osloboditi šaku da bomba izleti. Njena prednost bila je veća ubojna moć i to što nije mogla slučajno da se aktivira. 

Podsedimo se kakva je to porodica oružja kojoj pripadaju ručne bombe. One se dele na osnovne i specijalizovane. Osnovne su odbrambena, napadna i napadno-odbrambena. Razlikuju se po snazi, materijalu od koga je načinjena košuljica i ubojnosti. Načelno, ofanzivne bombe (u poslednje vreme samo ofanzivne) su manje ubojne snage. Napadno-odbrambene ručne bombe su napadne bombe kojima se može dodati čelični omotač debljine tri do četiri milimetra i tako pojačati njeno odbrambeno dejstvo. Primer takvih bombi su sovjetske M-1914/30 i RGD-33.  U specijalne ručne bombe spadaju protivtenkovske (kumulativne), zapaljive, dimne, hemijske i druge. Sve ove bombe imaju svoje školske i manevarske varijante.  

Naša ”kašikara” je kopija austrijske ručne bombe HG-73 i od nje se razlikuje minimalno (reč je o milimetrima i gramima; naša je dva milimetra viša, istog su prečnika, dok je masa naše bombe veća za 30 grama). Nije ni ta, austrijska, prva u ovoj klasi. Sve je počelo 1915. godine britanskom bombom koju je patentirao  Viljem Mils (William Mills) iz Sanderlenda, pa je po njemu i nazvana. Ona je već u januaru i februaru prošla ispitivanja i uvedena u naoružanje, pa se može smatrati pretečom. Razvijena je i proizvedena u Birmingemu. Dobila je službenu oznaku N.5. Imala je čak i varijantu (N.23) za ispaljivanje s puške. Iste godine u proizvodnju je ušla i francuska ručna bomba Fusante №1, sličnih svojstava i namene. I druge države razvijale su takve bombe. Sovjeti su imali F-1 (GRAU 57-G-721, fenjka, fenjuša ili limunka), Amerikanci M-26, itd. Na samom početku Prvog svetskog rata Rusi su konstruisali bombu koja je bila na tragu ideje koja je vodila do ”kašikara” i ona zaslužuje posebnu temu. To je ručna granata sistema Rdultovskog (nije greška), obrazac 1914. godine.

Definicija kaže: ručna bomba M-75 (jugoslovenska)  je pešadijsko oružje namenjeno za uništavanje protivničke žive sile u bliskoj borbi. Može se koristiti i za improvizovane mine iznenađenja. Efikasna je protiv ciljeva u rovovima, zaklonima, utvrđenim objektima, šumama i slično; konstruisana je tako da se može aktivirati i u snegu, blatu, vodi. Sastoji se od tela, eksplozivnog punjenja i upaljača. Telo je načinjeno od jezgra i omotača od plastične mase. U jezgru se nalazi oko 3.000 čeličnih kuglica prečnika od 2,5-3mm. Radijus ubojnog dejstva je od 12-18 metara, a ranjavajućeg od 30 do 50 metara. Eksplozivno punjenje predstavlja plastični eksploziv od 36-38 grama mase. Njegovim aktiviranjem potiskuju se kuglice koje dobijaju energiju koju prenose na košuljicu razbijajući je i potom dejstvuju po živoj sili ili nekom sredstvu. Otpusni mehanički upaljač je tipa ”Bušon”. Vremenskog je dejstva sa usporavanjem od 3-4 sekunde. Telo upaljača je urađeno od plastične mase i na njemu se nalaze: žleb za smeštaj udarača, ušice pod kojima se oslanjaju zakačke ručice osigurača, vertikalni otvor za proturanje i navijanje detonaratora, otvori za prolaz rascepke osigurača i  i osovine udarača i navoji za navijanje upaljača u telo bombe. Udarač je od čelika i on opaljuje inicijalnu kapslu. Sastoji se od tela, udarne opruge i osovine. Telo ima udarnu iglu i ušice za prolaz osovine. Udarač je izrađen od čelika i služi za opaljenje inicijalne kapsle. Ima telo, udarnu oprugu i osovinu.

Telo udarača ima udarnu iglu i ušice za prolaz osovine.Udarna opruga je zavojna; navučena je na osovinu udarača; jednim krajem oslanja se na telo udarača, a drugim na telo upaljača. Osovina služiza spajanje udarača sa telom upaljača. Osigurač je izrađen od čelika i služi za držanje zapetog udarača u osiguranom položaju.  Zadržač služi kao dodatno osiguranje udarača. Rascepka služi da čvrsto drži ručicu uz telo upaljača, a alka za izvlačenje rascepke pri bacanju bombe. Detonator je izrađen kao jedinstven sklop koji sadrži u sebi: nosač detonatora, inicijalnu kapslu, usporač, prenosno inicijalno punjenje i detonatorsko punjenje. Vreme usporenja, od momenta opaljenja inicijalne kapsle do detonacije bombe, iznosi 3-4 sekunde. Na spoljnoj strani nosača detonatora nalaze se navoji za navijanje na telo upaljača.

Način upotrebe je svima poznat, ali da ponovimo: bomba se može bacati po komandi, pojedinačno ili grupno, iz svih položaja, iz zaklona ili sa otvorenog prostora. Prema ranijem PS, posle grupnog bacanja bombe, kao neke vrste pešadijske ”artiljerijske pripreme”, sledila je komanda ”juriš”, uz obavezan uzvik ”ura”. Kada se baca pojedinačno, borac odlučuje kada će je i gde baciti tako da postigne željeno dejstvo, ne povredi sebe i onemogući neprijatelju da je vrati. Usled relativno malog dometa u odnosu na ručne odbrambene bombe, ova bomba se može bacati i iz stojećeg stava, što treba izbegavati jer je domet kuglica veći nego što je deklarisano, a nepredvidivost momenta bacanja može uticati na domet, pa se dešavalo da borac ne dobaci dalje od 20 metara u realnim borbenim uslovima. Pri tom treba imati u vidu da neki metalni delovi upaljača mogu da odlete mnogo dalje nego kuglice i, shodno tome, nanesu povredu.

Ovaj tekst bi bilo lako napisati kada bi sve bilo po Pravilu službe i da nema ogromnog iskustva iz ratnih zbivanja. Ona su najbolja provera, pa posle njih obično slede modifikacije, a sa njima i proizvoljnosti i nedoumice u upotrebi, itd. To je stoga što ovu bombu nije proizvodila samo jedna fabrika. Izvorno, proizvođač bombi bila je fabrika ”Slavko Rodić” Bugojno, što se moglo videti po oznaci SRB. Tu bombu je kopiralo više hrvatskih fabrika: ”Zenit” Kumvrovec, ”Apolo”, Zaprešić, ”Aster” Zdenčina i ”Đuro Đaković”, Slavonski brod”. Proizvođene su i u Makedoniji sa oznakom M93. 

Kod hobista je zabunu izazivalo udubljenje na gornjem kraju ”kašike”. Bombe bez tog udubljenja su stariji model i rađene su između 1975. i 1985. godine. Kasnije je proizvodnja pojednostavljena, pa više nije zavarivan zadržač udarača, već je uštancovano (upresovano) udubljenje koje zadržava udarač. Proizvodnja je bila lakša, jevtinija, jednostavnija i brža. Te, novije bombe su numerisane serijom 81XX, pa sve do raspada Jugoslavije sa serijom 91 XX. Suprotno raširenom verovanju da su bombe bez udubljenja (sa zavarenim držačem) bile trenutnog dejstva, istina je da ova bomba to nije bila. Detonatorske kapsle za jugoslovenske ručne bombe M75 i M52P3 su rađene odvojeno, a diverzanti su ih dobijali da bi prilikom postavljanja mina iznenađenja izbegli usporenje aktivacije bombe.    

Važno je istaći da su odbrambeni planovi u SFRJ predviđali (u skladu s principima ONO i DSZ), da svaka republika ima fabriku koja bi u mirnodopskim uslovima proizvodila plastični program, a u svojim pogonima bi imala i mašine za izlivanje tela bombe, štancovanje ”kašika” i mehanizma za upaljače. U Hrvatskoj je to bila ”Cetinka”, u Sloveniji PK ”Kamnik” (kasnije KIK – keramička industrija Kamnik), u Makedoniji ”Kompozit”, itd. Za potrebe JNA proizvođene su u ”Slavku Rodiću”. Pošto je ta fabrika prelazila iz hrvatskih u muslimanske ruke, neka fabrika u Republici Srpskoj otvorila je liniju od 1992. godine. Bez obzira na pronađene primerke i sveobuhvatnu kontrolu snaga KFOR, nema pouzdanog podatka gde je to bilo, mada se po mrežama spominju neka mesta. Poslednja numeracija bila je 1995. godine. Slovenački ”KIK” je nastavio da proizvodi bombe starijeg modela, sa zavarivanjem ”kašike”. Na originalnim jugoslovenskim bojevim bombama upaljači su crne boje, a na vežbovnoj BRV M75 upaljač je žute, a telo crne boje. Međutim, u Hrvatskoj su korišćeni i žuti vežbovni upaljači koji su zaplenjeni u ogromnim količinama posle pada kasarni 1991. godine. Na njima su odsecali donji deo vežbovne detonatorske kapsle s crnim barutom i u njega bi stavili detonatorsku rudarsku kapslu br. 8, pa je tako dobijen odličan, improvizovani upaljač. I druge strane su radile to isto. Kada su proradili ratni pogoni, ponovo se pojavljuju isključivo crni upaljači lokalne proizvodnje.  

Za one koji nikada nisu bacili ovu bombu (želimo im da je nikada i ne uzmu u ruku), uputstvo je veoma jednostavno: bomba se čvrsto drži u odgovarajućoj ruci (isto je i za levoruke i desnoruke); kašika je okrenuta ka dlanu i ne treba se igrati sa ”rambo” načinom kada je kašika okrenuta ka prstima (napomena: u filmu Rambo aktivira bombu, otpusti prstima kašiku, sačeka sekundu-dve i onda baci, kako se neprijatelj ne bi snašao, pobegao, uzvratio). U trenutku izbacivanja iz ruke kašika se odvaja od bombe, upaljač se aktivira i kreće usporeno dejstvo do detonacije od oko pet sekundi. Dakle, nema onog klasičnog brojanja kao kod bombi na udarac kapsle. U let mora da se uračuna odstojanje, visina luka, itd. Ako neko pokuša da se igra izvlačeći i uvlačeći osigurač treba da zna: time neće poremetiti parametre detonacije, ali ako se ”kašika” pomeri za 35 stepeni od tela bombe, sledi aktiviranje.  

Ni time se priča o ovoj prgavoj napravi ne završava. Na ratištu su se mogla videti razna ‘kreativna” rešenja, pa je čak smišljen i svojevrstan bacač granata, pošto ga na našoj novoj pušci M-21 još nije bilo. Napravljen je dodatak  popularno nazvan ”čašica”. Reč je o metalnom nastavku u obliku čaše koji se navijao na usta cevi, a po prečniku je mogao da primi M-75 sa kašikom. Bomba je, uz pomoć manevarskog ili tromblonskog metka, mogla da bude odbačena prilično daleko i precizno, a trzaj je bio čak nešto jači nego kod opaljenja tromblonskom minom. Ovaj izum je napušten jer je tražio pažljivo nameštanje, pravovremeno izvlačenje osigurača, za šta se na borbenoj liniji često nije imalo vremena ni koncentracije. Trebalo je istovremeno pridržavati pušku, dvema rukama pažljivo spustiti bombu u ”čašu”, izvući osigurač. Za ratne uslove – komplikovano i opasno.  Ubrzo je to odbačeno pojavom bacača podkundačne konstrukcije.

Naša kašikara doživela je i međunarodnu ”slavu”. Ova poduža epizoda zaslužuje vašu pažnju jer kod nas nije mnogo spominjana. Bombaški napadi u Švedskoj su prvi put značajno učestali još 2015. godine kada je zabeleženo oko 150 ekplozija, od toga samo u Malmeu, poznatom imigrantskom gradu, više od 30.  Razmere su bile takve da je policija upozorila građanstvo na neeksplodirane bombe, štampana su i objavljivana uputstva šta raditi kada se na nju naiđe. Bombe su bile deo kriminalnih aktivnosti, iznude, međusobnih obračuna. Krajnji desničari su pokušali da ove napade iskoriste za antimigrantske proteste.

Švedska policija se teško nosila s ovim problemom, pa se on između 2008 (kada je još uvek bilo sporadičnih slučajeva za koje profesionalci nisu mogli da utvrde šablon) do 2016. utrostručio. Ručne bombe su bile isključivo jugoslovenske kašikare koje su na neki način, u velikoj količini (brodom?) unete u zemlju. Pri tom su švedski organi imali problem da ustanove frekfentnost napada jer statistiku o tim napadima na svetu objavljuju još samo Meksiko. Posao im je dodatno otežan pritiskom medija i javnosti koji s pravom očekuju da žive u mirnom okruženju. Do pojave korone, to je bila najpropraćenija tema na švedskim televizijama, radio stanicama i društvenim medijima. 

Kod nas ”kašikaru” proizvodi ”Krušik” sa sledećim deklarisanim karakteristikama:

• Masa: 355 grama.
• Dimenzije preko svega: 57×89 mm.
• Masa plastičnog eksploziva: 36 grama (heksogen ili pentrit). 
• Sila potezanja osigurača: 68-177 N.
• Telo granate: plastika  sa čeličnim kuglicama prečnika od 2 do 2,9 mm. 
• Sigurnosni ugao otklona poluge (”kašike”): 35 stepeni.
• Vreme aktivacije 3-4,4 sekunde.
• Temperaturni raspon u kome može da deluje: od -30 do +60 stepeni Celzijusa.
• Pogodna za sve vrste transporta.   

Fabričko transportno pakovanje je plastična hermetizovana kutija na odvrtanje.

Drveni sanduk dimenzija 607x480x174mm prima jedinačnih 36 transportnih pakovanja. Masa sanduka je 23 kilograma, UN deklaracija pod brojem 0293, a klasa rizika je 1.2 F.

Mlađa sestra ove kašikare je bomba M-84 nešto većih dimenzija i povećanog sigurnosnog ugla otklona poluge. 

Da razvejemo još jednu urbanu legendu stvorenu maštovitom upotrebom u filmovima: jednom kašikarom ne može se aktivirati druga kašikara, bilo da je slučajno eksplodirala, bilo da je u svežnju. Kombinacije za istovremenim potezanjem osigurača nisu preporučljive za amatere, a profesionalci imaju svoj način da naprave veću štetu, kad to hoće. Ako je to nekome važno, postoje čaplja i plovka istog imena, ali  i biljka kašikara (Cochlearia officinalis) ili žljičnjak je 15-30cm visoka dvogodišnja ili višegodišnja razgranata. Ona je lekovita i nije opasna kao ova kojom smo se ovde bavili.