Svoj ili tuđ? Ko nam to ide u susret ili preleće iznad nas? Pešadija ima relativno lake načine da se zaštiti od prijateljske vatre (o kojoj smo pisali pre izvesnog vremena), između ostalog i zbog sistema neposrednog obezbeđivanja položaja. Čak i da protivnik ima istu opremu i naoružanje (setimo se samo dejstava na tlu nekadašnje Jugoslavije, u Čečeniji, a sada i u Ukrajini), pešadija uvek ima način da predupredi iznenađenja. Da li će to uraditi objavnicama, predstažama, lozinkama, neupadljivim znacima na odeći i opremi (pri čemu se i znaci i lozinke menjaju svakodnevno) to je već stvar prakse i iskustva, a surovo ratište brzo navikne ljude da se čuvaju.
Sa teškom opremom je već mnogo složenije. Treba je zaštititi i od svojih i od neprijatelja. Prvo takvo veliko iskušenje bio je Drugi svetski rat; to je bio rat masovnih pokreta, blickriga, naglih upada, desanta, ratnih lukavstava… Najmasovniju primenu oznake za prepoznavanje (negde su zvane i invazione oznake) imale su u toku Dana D, odnosno otvaranja Drugog fronta u Normandiji. Standardne oznake (rondele, zvezde, brojevi, itd) nisu bili dovoljni. Učinjeno je to iz navedenih razloga – da se, pre svega, izbegne prijateljska vatra, jer se sukob s neprijateljem podrazumeva.
Na avionima su tri bele i dve crne trake bile oslikane ukrug neposredno pre repnog dela, i paralelno s trupom aviona (od napred ka pozadi) oko gornje i donje površine krila. Pošto su planeri opravdano predvideli da će doći do zasićenja, pa i kvarova na nedovoljno razvijenom IFF sistemu (Identification friend or foe), glavnokomandujući savezničkim ekspedicionim vazduhoplovnim snagama, maršal ser Traford Li-Malori ( Air Chief Marshal Sir Trafford Leigh-Mallory) odobrava 17. maja 1944. godine šemu obeležavanja vazduhoplova. U najstrožoj konspiraciji (Saveznici su u to vreme ulagali maksimalne napore na konspirativnosti i ratnom lukavstvu vezanom za mesto iskrcavanja, ali i za sve ostale detalje), probna vežba manjeg obima obavljena je prvog juna, kako bi se posade brodova upoznale sa oznakama. Međutim, naredba za farbanje izdata je za jedilice i transportne avione trećeg juna, a za lovce i bombardere četvrtog juna. Pruge su primenjivane na lovcima, foto-izvišačkim avionima, transporterima, jedrilicama, svim lakim i srednjim bombarderima i nekim specijalnim letelicama. Izuzetak su bili četvoromotorni teški bombarderi američke Osme vazduhoplovne armije i bombarderske flote RAF, pošto su šanse da ih zamene s drugim avionima bile minimalne. Nemci takvih bombardera gotovo da i nisu više imali (Heinkel He 177 i Foke Vulf Fv 200 Kondor).
Mesec dana posle Dana D naređeno je da se sa gornjih površina aviona uklone te oznake jer ih je sada to demaskiralo na aerodromima širom Francuske. Potpuno su uklonjene do kraja 1944. godine, kada je prevlast saveznika u vazduhu bila očigledna. Tokom operacije Dragon (Operation Dragoon) koja je nešto kasnije sprovedena kao Dan D u malom, na azurnoj obali Francuske, dve eskadrile (vinga) IX trasnsportne komande poslate su u Italiju. Ta operacija je početno nazvana ”Nakovanj” jer je trebalo da bude istovremeno izvedena kad i ”čekić”, odnosno iskrcavanje tokom Dana D, pa se od toga odustalo. Iste invazione oznake nafarbane su na avionima 51. eskadrile, kako bi se obezbedilo jedinstveno obeležavanje tokom ovih dveju povezanih operacija.
Obeležavanje je bilo veoma jednostavno za izvođenje i potpuno tipizirano, pri tom je izvođeno bojom koja se brzo sušila. Kako smo već naveli, oznaka se sastojala od pet pruga – naizmenično poređanih crnih i belih. Najpre su se farbale bele pruge, a zatim crne. Naravno, niko nije tražio zanatsku preciznost, pa je redosled mogao da bude i bukvalan, ako jedan farbar radi belom, a drugi crnom bojom. Na jednomotornim avionma svaka traka je bila široka oko 46 centimetara, postavljena 15 centimetara od rondele prema trupu i 46 centimetara ispred prednje ivice repa, na trupu. Nacionalne oznake i serijski znaci nisu dirani. Na dvomotornim avionima trake su bile nešto šire (61 cm) ispred prednje ivice repa, okolo trupa. Kod američkih aviona to je bilo nešto drugačije jer su se njihove prilično velike oznake preklapale sa trakama za invaziju na krilima, međutim, to nije mnogo ometalo dejstvo i prepoznavanje jer su njihovi avioni (pogotovo dvotrupi lajtning) bili veoma prepoznatljivi. Obeležavanje su vršile zemaljske posade (”erks”, kako su ih popularno zvali piloti, a nadimak potiče još iz Prvog svetskog rata). Naravno, pošto je obeležavanja obavljano samo za nekoliko sati, to je bilo daleko od uniformnosti, ali je bilo svrsishodno.
Operacija Zvezdice
Reč je o lažnoj britanskoj i kanadskoj amfibijskoj invaziji u oblasti Bulonj u severnoj Francuskoj tokom septembra i novembra 1943. godine koja je trebalo da zavara Nemce u vezi s pravim mestom iskrcavanja. Čak 2.300 teških bombardera američke avijacije, 3.700 lovaca i 400 naleta srednjih bombardera dejstvovalo je na ciljeve u toj oblasti. Operacija je imala vojnu šifru ”Harlekin”. Obeležavajuće trake za ovu operaciju bile su crne od vrha krila do pozicije na krilu gde je tetiva oko 150 cm. Sledile su zatim četiri naizmenične bele i crne trake i to je važilo i za gonju i za donju površinu krila. Za avione jednomotorce pruge su bile široke 46 centimetara, a za dvomotorne 61 centimetar.
Sve ove trake raspoznavanja nisu došle preko noći i usled masovnosti upotrebe avijacije. Već ranije primećeno je da avion Hoker Tempest Vs odozdo veoma podeća na Foke Vulf Fv 190, pa su već krajem 1942. godine te trake počele ubrzano da se nanose. Najpre su to radile ekipe na aerodromima, da bi potom tempesti izlazili iz fabrika tako ofarbani. Četiri crne pruge širine 30 centimetara odvojene su sa tri bele pruge od 60 centimetara, ispod krila, pošavši od korena krila. Od početka 1943. godine tempesti su takođe počeli da nose žutu traku širine 46 centimetara na gornjim krilima, pozicionirane prema unutrašnjem topu. Sve ove oznake povučene su sedmog februara 1944. godine.
U poslednjim fazama rata specijaliozvana eskadrila Luftvafe, čuvena Jagdverband 44 koristila je određeni broj klipnih lovaca Fv 190D radi zaštite lovaca Me-262 koji su bili veoma ranjivi u fazama poletanja i sletanja. Avioni Fv 190D ove takotvane Platzschutzstaffel eskadrile (za zaštitu aerodroma) koristili su šemu koja sadrži široko obojene crvene površine ispod krila i oko zadnjeg dela trupa, unutar kojih su se nalazile bele pruge. One su na krilima bile paralelne s trupom, a na korenu repa su bile vertikalne. Ova eksadrila brže-bolje dobila je nadimak Die Papagei Staffel (odred papagaja).
Posleratni sukobi takođe su zahtevali slična obeležavanja. U toku Korejskog rata invazione trake uvedene su na avione britanske i australijske avijacije već od 1950. godine. Iste pruge (žuta polja sa crnim trakama) korišćene su i na američkim F-86 Sejbr. Ni Suecka kriza nije bila izuzetak. Jednomotorni avioni Velike Britanije i Francuske su imali naizmenične žute i crne pruge široke 30 centimetara, a višemotorni avioni su imali isti takav šablon, ali sa dvostruko širim trakama. Izraelsko vazduhoplovstvo je na svoj način razlikovalo avione, tako da ih nisu obeležavali obojenim trakama.
Povećanjem brzine aviona i razvoje FOF uređaja, izgubila se realna potreba za obeležavanjem ovih sredstava. Međutim, to nije važilo za vozila na zemlji. Tokom operacije ”Dunav” (invazija na Čehoslovačku), trupe VU koristile su niz belih traka na oklopnim vozilima jer su i čehoslovačke oružane snage koristile iste modele vozila. Oznake su se sastojale od jedne dugačke bele trake po sredini vozila od prednje ivice, preko krova pa sve do zadnjeg dela, sa dve dodatne trake na sredini obe strane. Sovjeti su samo ponovili već pomalo zaboravljeni način obeležavanja svojih vozila u Berlinu koji su primenjivali kako bi izbegli prijateljsku vatru zapadnih savetnika. Pored toga, za operaciju ”Dunav” tada elitni lovci MiG-21 dobili su dve crvene trake na trupu i vertikalnim stabilizatorima jer su takve avione Česi imali, ali i sami proizvodili.
Kao što vidimo, ništa se, suštinski ne menja. Sve ove mere primenjivane su na prostorima naše zemlje, u Gruziji, u sukobima oko Nagorno Karabaha itd, a danas, kako vidimo, i na centralnom svetskom ratištu u Ukrajini.
Nezavisno od razvitka sistema veza, GPS, mobilne telefonije, sredstava osmatranja i izviđanja, obaveštajnog rada, itd, oklopna i druga kopnena tehnika još uvek koristi kao najpouzdaniji znak raspoznavanja ”svoj-tuđ” neku vrstu jasnog obeležavanja putem boje ili nekog drugog sredstva koje može da se brzo zameni. To je posebno važno na području gde se sukobljavaju sredstva za čije raspoznavanje je potrebno ekspertsko znanje i vreme za uočavanje, čega na ratištu, najčešće nema.
