TORPEDO BANGALORE

Od Port Artura do Ukrajine

Protivpešadijska mina – nevidljivi, podmukli neprijatelj. Lako se postavlja, još lakše aktivira, nepredvidiva je jer se može postaviti na potpuno neočekivanim mestima. Često se kombinuje s drugim zamkama i postaje još opasnija. Pravi višestruku štetu – njeno dejstvo najčešće teško rani pešaka, pri čemu on zauzima bolničko mesto, zahteva negu i medicinsko osoblje, ostaje trajni invalid itd.

Na ratištima širom sveta, bivšim i sadašnjim, posejani su milioni mina. Svakodnevno se troše značajne sume novca za njihovo uklanjanje i saniranje šteta koje prave. Međutim, kako se probiti kroz minsko polje? Time se bavi ovaj tekst. Tenkovi sa razminirajućim priključcima su izloženi pt sredstvima i traže masivnu pripremu pre njihove upotrebe. Trebalo je smisliti nešto čime će pešadija brzo, u datom trenutku, ne demaskirajući svoje namere, napraviti prolaz u minskom polju i nastupiti na pravcu za koji neprijatelj misli da je zaprečen.

Jedno od modernih i efikasnih sredstava je ZRP ”Staza”(‘‘Тропа” – заряд разминирования переносной, prenosno punjenje za razminiranje), sovjetski (ruski) sistem za razminiranje protivpešadijskog minskog polja radi pravljenja prolaza. U ruskoj armiji ima nadimke „Чушка“ (svinjska njuška, ali i neupadljiv, zarozan čovek) i  Змей-Горыныч (zmaj, troglava aždaja kojoj se na žrtvu prinose mlade devojke). Kako dejstvuje i čime je zaslužio te nadimke ovaj sistem?

Rusi su vođeni idejom koja nije nova, a pojavila se u obliku razminirajućeg sredstva bangalore o kome ćemo pisati u nastavku, naoružali pešadiju sredstvom koje može iznenada, bez vidljive  pripreme, da se lansira  na ničiju zemlju ili neki drugi minirani teren i omogući pešadiji nastupanje u datom trenutku. Takvih pokušaja bilo je i pre pojave torpeda bangalore. Borci su se različito dovijali; bacali su svežnjeve bombi uvezane kanapima kojim bi se obmotali oko bodljikave žice ili aktivirali mine, ali to nije bilo previše delotvorno. Ni artiljerija nije mogla sve da postigne i razori. Termobarične bombe jesu najbolje rešenje, ali imaju brojne nedostake, o čemu smo već pisali (https://oruzjeonline.com/2021/12/24/termobaricne-bombe-najjace-konvencionalno-oruzje/). Tek razvojem tehnologije materijala pešadija je dobila efikasno sredstvo kojim može da relativno bezbedno i samostalno prokrči sebi put (stazu).

ZRP ”Staza” formira uski prolaz (oko 40 centimetara) koji omogućava  nastupanje pešadiji u koloni po jedan. Kako izgleda i kako dejstvuje ovo sredstvo? Na prvi pogled ono liči na uredno smotano baštensko crevo. U tom kablu nalazi se eksplozivno punjenje. Lansiranjem  kabla u određenom pravcu, u trenutku kada se on do kraja razvije, zategne i prostre po zemlji, dolazi do eksplozije dovoljno jake da aktivira pp mine. Ovo punjenje formacijski služi za to, mada se može koristiti i za sve druge vrste miniranja. Zabeleženi su slučajevi (u Prvom i Drugom čečenskom ratu, kao i u Ukrajini) da se neko sredstvo ili objekat može omotati tim kablom i da to efikasno deluje, bez obzira što veoma bezazleno izgleda. U jednom filmskom prikazu mogli smo videti kako je oklopno izviđačko vozilo demolirano takvim punjenjem.  U zavisnosti od mašte korisnika, ZRP ”Stazom” mogu se omotati i ”preseći” dalekovodi, bandere, releji mobilne telefonije, pa i slabije zaštićeni fortifikacijski objekti. Postoje indicije da je korišćeno i prilikom nekih policijskih akcija kada je trebalo osloboditi taoce, zaprečiti neki prolaz ili zbuniti i uplašiti teroriste.

Šta ovo sredstvo ne može?  Ne može da uništi svog najvećeg neprijatelja, a to je  NVU-P (НВУ-П “Охота – неуправляемое  взрывательное  устройство, odnosno ”Lovac – fiksirano eksplozivno sredstvo) statičnu eksplozivnu napravu koja ima zasedni zadatak; postavlja se tako da nasumice aktivira pet protivpešadijskih mina na nekom kriznom delu ratišta ili u zatvorenoj prostoriji. Aktivira se na potez. Ovo izuzetno podmuklo sredstvo je oklopljeno i ne može se aktivirati ”Stazom”, već samo termobaričnim bombama ili deminerskim radom, što zahteva vreme. Punjenje ”Staze” ne može aktivirati ni  PT mine (njih ne može da aktivira ni prosečno težak pešak), ali ni bilo koju drugu minu sa naprednim upaljačima i senzorima – magnetnim, seizmičkim, termičkim (infracrvenim), inercionim i minama – zamkama koje se lansiraju s posebnog vozila ili izbacuju iz dronova ili helikoptera.

”Staza” ima svoje ranac-pakovanje koje može da nosi jedan čovek. Obično je poslužuje posada od dva čoveka, a pri tom oni i ne moraju da budu inžinjerci, već dodatno obučeni strelci. Njihov je posao da izvedu relativno jednostavno povezivanje, usmere lanser eksplozivnog kabla, lansiraju ga uz pomoć raketnog punjenja – vođice i on se sam aktivira kako smo već opisali – zatezanjem ispruženog kabla kada se lomi igla detonatora. Kabl se po pravilu lansira iz transportnog pakovanja jer je drugim krajem vezan za njega, pa ono služi kao kočioni uređaj da bi se kabl zategao. Mora se reći da je ceo postupak demaskirajući (prati ga oblak dima), ali to je nešto s čim se na ratištu računa.

Bruto masa kompleta je 50 kilograma, a bojeva masa je respektabilna – 34 kilograma.  Detonira je kabl DKR-150 Akoji je centralni deo ”Staze”. Dužina kabla je 60 metara, a masa eksploziva je devet kilograma. Eksploziv je visokobrizantni heksogen. Mogućnost dobacivanja od mesta lansiranja je 140 do 160 metara, a eksplozija može da obezbedi stazu dužine do 54 metra i širine do 60 centimetara u idealnim uslovima. Mogućnost zanošenja po pravcu je do dva metra, a ceo sistem može se pripremiti za pet do sedam minuta od dolaska na zadato mesto (!). Visina luka izbačaja ne prelazi jedan i po metar. Dejstvuje pri neverovatnom rasponu temperature – od -40°C, do +50°C.. Pri tom je bezbedno rastojanje poslužioca i ostalog sastava deset metara. Od momenta lansiranja do eksplozije može da prođe od 13-22 sekunde. Posle lansiranja tandem poslužilaca treba da se odmah povuče u rov ili udalji do 50 m. zbog aktiviranja minskog polja.

U kompletu se nalaze detonirajući kabl (”crevo”) DKR-15A, složen u ranac, lansirna kutija (pult), kućište s podesivom kočionom žicom  koja izaziva zaustavljanje kabla uz trzaj, kao i aktivator PM-4 koji se nosi odvojeno od lansirne kutije i kabla. U transportnom pakovanju komplet je spakovan u ranac. On istovremeno služi i kao lansirni kontejner (kao što kutija ”maljutke” služi kao lansirno postolje). Ovo sredstvo ima i svoju vežbovnu varijantu – UI-ZRP-2. Svi delovi su isti kao kod bojevog, samo što se u kablu ne nalazi eksplozivno punjenje već inertni sastav koji izbacuje obojen dim kao znak uspešnosti postupka. Pored ovog kompleta razvijen je komplet za potrebe oklopnih jedinica UR 83 koji je trebalo da se nalazi na tenku, ali nije doživeo masovno uvođenje u naoružanje, upravo stoga što je taj prostor pokrio ”Buratino”, višecevni bacač termobaričnih punjenja. Postoji i odeljenjsko/vodni komplet na bazi ”Staze”, ZRP 2, povećanog dejstva i mogućnosti.

Za masovno korišćenje ovog sredstva predviđen je i ozbiljan transportni gusenični sistem – UR-77 ”Meteorit” (установка разминирования – mehanizam za razminiranje) . On se nalazi na hodnom, amfibijskom delu poznate haubice ”Gvozdika” (karanfil). ”Meteorit” se proizvodi serijski od 1978.  godine kao zamena za UR-67, koji je bio instaliran na osnovi amfibijskog oklopnog transportera BTR 50 PK. Koristi ”Stazu” UZ-67 znatno povećanih mogućnosti, koja se koristi i na vozilima BTR-50 PK i sa UR 77 MTLB. Shodno povećanim performansama taj komplet može da napravi prolaz oko šest metara širine i dužine do 90 metara. U osnovi to veoma efikasno sredstvo služi za aktiviranje PT mina, a specijalizovano je za otvaranje prolaza u protivpešadijskom polju i može aktivirati čak i američku minu M14, praveći prolaz od 14 metara. Pri tom je naoružan znatno ojačanim punjenjem eksplozivnog kabla, većeg dometa i učinka nego što je do pešadijska varijanta.

Za transport ”Staze” do bojišta mogu se koristiti sva sredstva, pri čemu se ZRP-2 pakuje u kontejner GK-30, kojim se može bacati i padobranom. Na platformu PGS-500 može se postaviti 12 sanduka u dva reda po visini.

Torpedo Bangalore

Još jedno formacijsko sredstvo je na raspolaganju inžinjercima i obučenoj pešadiji. Ono mora da posluži u uslovima borbe gde je klasičnom miniranju otežan pristup, a artiljeriji ili avijaciji onemogućeno da unište prepreku. Kapetan britanske grupe Madras iz sastava Inženjerijskog korpusa Britanske indijske armije (Madras Engineer Group of Corps of Engineers of the British Indian Army,  2nd Queen’s Own Madras Sappers and Miners), Robert Meklintok (Robert Lyle McClintock 1874–1943), još 1903. godine je konstruisao tzv. Bangalor torpedo (Bangalore torpedo) – dugu, metalnu cev ispunjenu eksplozivom, pomoću koje su uništavane žičane prepreke. Meklintok je na ovu ideju došao posmatrajući rad vojnih rudara u Madrasu, Indija, koji su tim sredstvom dopirali do teško pristupačnih pukotina ili litica. Tokom Drugog burskog i Rusko-japanskog rata ukazala se potreba za sklanjanjem barikada, bodljikave žice i drugih fortifikacijskih i inžinjerijskih prepreka. Proizvoljne dužine, ”torpedo bangalore” moglo je da se gurne i u minsko polje, a da miner ne mora da se približi više od tri metra. Do 1917. godine proizvodio ga je  Mondial Defence Systems of Poole, u Njuportu, Velika Britanija, a koristile su ga oružane snage Velike Britanije i SAD. Poboljsašnu verziju  Advanced Performance Bangalore Torpedo(APBT) razvila je  Chemring Energetics UK, deo Chemring grupe. Učinjeno je to na zahtev britanskog Ministarstva odbrane 2008. godine. Posle testiranja uvedena je u oružane snage Australije, Holandije i Novog Zelanda. Torpeda su korićena u Afganistanu. U Drugom svetskom ratu korišćena su u britanskoj ofanzivi na Bardiju tokom kampanje u Zapadnoj Sahari trećeg januara 1941. godine. Britanci su eksperimentisali i sa tenkom Čerčil II ”Zmija”, na koji su montirali šesnaest torpeda dužine pet metara kako bi deaktivrali mine, ali pokazalo se da taj tenk nije bio dorastao zadatku jer je vrlo lako uništavan već pri samoj pojavi.

Američka vojska ga je koristila pod oznakom”Torpedo M1 A1 Bangalore”. Pakovana su u drvene sanduke u kojima se nalazilo deset nastavaka, deset spojnih čaura i jedan špicast nosni vodič kojim se olakšava guranje kroz prepreke ili preko neravnog zemljišta. Ukupna masa pakovanja bila je 80 kilogama. Svaki nastavk bio je dugačak 1,5 metara, 54 mm u prečniku i mase 5,9 kilograma. Na svakom kraju  nalazio se TNT pojačavač dužine 102 mm, dok je središnji deo sadržao mešavinu amatola. Samo eksplozivno punjenje imalo je masu od 4,1 kilogrma.

Na krajevima produžetka postojalo je univerzalno ležište za postavljanje standardnog detonatora, pa vojnici na prvoj liniji nisu morali da brinu o redosledu nastavljanja delova. Posebno se istakao kod operacija u toku Dana D, što se može slikovito videti u jednoj sekvencama filmova ”Spasavanje redova Rajena” i ”Velika prva divizija”. Posle Drugog svetskog rata ono je u različitim verzijama korišćeno gde god se moglo: Izraelci su na Golanskoj visoravni uklanjali njime minska polja, Vijetnamci su ga koristili za diverzije.

U OS SAD danas se koriste unapređene, vrlo malo promenjene verzije u odnosu na početnu, M1A2 i M1A3, dok oružane snage Velike Britanije i Australije koriste torpedo pod oznakom L26A1, prvenstveno za uklanjanje žičanih prepreka, ali i za pravljenje staza u minskim poljima. U SSSR banglador je bio poznat još tridesetih godina, ali ga Sovjeti nisu tada proizvodili. Za vreme Lendliza dostavljeno im je samo 20 torpeda. Tek posle Drugog svetskog rata razvili su svoju varijantu UZ ( удлинённый заряд – produženo punjenje). To je bila cev prečnika 70 mm, dužine 1,95metara sa 5,2 kilograma eksploziva.  

Ovo sredstvo nalazilo se i u JNA pod oznakom UZ-3R. Klasifikovano je kao pružna mina izrađena od članaka. Kad smo već kod leksike da dotaknemo i to: izraz ”pružna” je neprilagođeni homonim jer može da označava imenicu pruga, ali i glagol pružiti (gurnuti). Sličan lingvistički problem imamo i s sintagomom ”poljska artiljerija”, pri čemu se zna da to nije artiljerija iz Poljske, već ravničarsko sredstvo. Svaki članak sastojao se od tri cevi napunjene trotilom, međusobno povezane prizmatičnim spojnicama. Ono se na mesto dejstva postavljalo na tri načina: lansiranjem uz pomoć raketnog motora koji se nalazi u kompletu, guranjem uz pomoć nekog oklopnog vozila ili vučenjem od strane tenka-čistača mina. Postojale su dve varijante: UZ-3R (sa raketnim motorom) i UZ-3 za guranje ili vuču. Ovo sredstvo bilo je jače nego njegov američki pandan, ali je bilo trapavo za upotrebu, utrostručenog, trouglastog profila.

Inače, Branko Bogdanović je u svojim radovima naveo da se u srpskoj vojsci tokom Balkanskih i Velikog rata za istu svrhu koristio dugački metak – koji su činila punjenja od tri reda metaka melinita, šedita ili dinamita raspoređenih na dugoj letvi. Još je zanimljivija njegova priča o pokušaju crnogorske vojske da tokom opsade Skadra konstruiše neku vrstu Bangalore torpeda.

Samo 2 sata nakon proglašenja rata Osmanskom carstvu (Prvi balkanski rat), 8. oktobra 1912, crnogorska vojska je prešla državnu granicu i počela nastupanje u pravcu Skadra. Bombardovanje skadarskog utvrđenja Taraboša započeto je već 21. oktobra. Prvi juriš na Taraboš. 24 oktobra, završen je potpunim neuspehom, sa velikim brojem žrtava. Drugi, daleko ozbiljnije pripremani napad, započeo je Mitar Martinović u večernjim časovima 24. oktobra. Poslije snažne artiljerijske pripreme, pionirska odeljenja je trebalo da uklone dvostruke žičane prepreke i tako otvore put jurišnim pešadijskim jedinicama. No, kada je artiljerijski poručnik na službi u Ministarstvu vojnom Marko Martinović izjavio da ceo Primorski odred raspolaže samo sa 10 makaza za sečenje žice, operacija je prekinuta kako bi se izbegle ponovne velike žrtve. Do danas su sačuvane samo jedne od ovih makaza, koje su se nalazile u zbirci princa Danila Petrovića – Njegoša, a 1939. godine ih je otkupio Vojni muzej u Beogradu.

Uvidevši da je za proboj kroz dobro utvrđene neprijateljske linije potreban inženjerijski alat i ručne granate, Mitar Martinović je 25. oktobra predložio da se naprave priručne ručne bombe od limenih kutija napunjenih sa po 1kg makarita (Macarite). No, inženjerijski kapetan Konstantin Kulakov (Константин Иванович Кулаков), upućen u Crnu Goru u julu 1912. u svojstvu oficira instruktora, preko Potapova je posavetovao Martinovića da je za uništavanje žičanih prepreka najbolje eksplozivno punjenje piroksilinskih (Pyroxylin) kocki (koncentrisanih mina) na motkama dužine 2–3 hvata (4–6 m). Kako crnogorska vojska nije raspolagala piroksilinom, proračunski je određeno da masa predviđenih piroksilinskih paketa odgovara količini od 10 kg makarita. Ideja je bila da se eksploziv saspe u crevo prečnika 50 mm i dužine 3 metra, koje bi se postavilo u metalnu oblogu. Duž creva bi se utisnulo nekoliko detonatora sa praskavom živom (živinim fulminatom), međusobno povezanih Bikfordovim štapinom (kablom, trakom) prečnika 6 mm, sa brzinom gorenja od 1cm/sec. Štapovi bi se pod žičane prepreke stavljali na međusobnim rastojanjima od po 4 metra. U suštini, Kulakov je predložio pravljenje tzv. pružnih mina (Удлинённый заряд). Kao inženjerijski stručnjak, Kulakov je poznavao rusku savitljivu, dugu minu za prosecanje prolaza kroz zaprečna sredstava, koju je 1905. godine konstruisao podoficir Semenov (мина-заряд унтер-офицера Семенова). Osim toga, imao je i iskustva sa japanskim dugačkim mecima kojima su uništavane ruske žičane prepreke oko Port Artura avgusta 1904 – januara 1905. godine. Japanci su ideju preuzeli od britanske Grupe Madras. Odmah po dobijanju instrukcija od Kulakova, Potapov, Mi­tar i Pe­tar Mar­ti­no­vić otišli su do skladi­šta ma­ka­ri­ta i do 11 časova završili jednu makaritnu motku. Njen učinak je isproban u 13 časova; nakon aktiviranja, nastalo je udu­blje­nje u ze­mlji širine oko 2 me­tra, što se smatralo dovoljnim (smatralo se da će širina u žičanoj zapreci biti veća).

Tokom noći 26. oktobra 1912. započet je rad na ma­ka­rit­nim (ručnim) bom­bama od limen­ki (160 ma­lih + 60 ve­li­kih) ko­je je u toku dana nabavio inženjerijski kapetan, komandant Vojno-telegrafske škole Ministarstva vojnog, Jo­ko Jo­va­no­vić. Jo­va­no­vić je 27. oktobra izvestio da je i 6 mot­ki sa ma­ka­rit­nim pu­nje­njem već sprem­no, a osta­le će bi­ti go­to­ve sju­tra iz­ju­tra, te da će do 14 časova iz Ba­ra biti do­pre­mlje­no 20 komada.

Martinović i Potapov su 2. novembra 1912. utvrdili plan rasporeda inženjerijskih i bombaških odeljenja za napad na Taraboš. Mi­tar je od­lu­čio da pre­ma Velikom Ta­ra­bo­šu usme­ri četiri ju­ri­šne ko­lo­ne. Na čelu svake kolone trebalo je da ide 15 vojnika noseći 3­ makarina pu­nje­nja na motka­ma (5 vojnika po punjenju); 200 koraka (150 m) iza prve grupe kretalo bi se 20-30 lju­di naoružanih ručnim bom­ba­ma (bombaša) i 15 voj­ni­ka sa 3 ma­ka­rit­na pu­nje­nja na mot­ka­ma, zaduženih da savladaju drugu li­ni­ju žičanih prepreka; iza bom­ba­ša, na 50-100 ko­ra­ka (37,5-75 m), nastupala bi ju­ri­šna grupa jačine 2 če­te; konačno, na 200 koraka (150 m) za njom, kretala bi se rezervna juri­šna grupa iste jačine. Pri tome, grupe za pravljenje prolaza kroz prepreke sačinjene su isključivo od dobrovoljaca.

Plan rasporeda napada i sastav inženjerijskih i bombaških odeljenja je 3. novembra donekle izmenjen; na čelu svakog bataljona sada je predviđeno 4 umjesto 3 motke sa makaritnim punjenjem. Iza čelne grupe, na razmaku ne manjem od 10 koraka, uvedeni su zaštitni čelični štitovi; bombaši bi se kretali na 200 koraka iza grupe sa makaritnim punjenjima, a na 50-100 koraka iza svake grupe – po pola jurišne čete.

No, po naređenju kralja Nikole, napadi na Skadar su obustavljeni tako da priručne bombe i makaritne motke nikada nisu iskorišćene u akciji.