Winchester 1866

Od američkog Zapada do Balkana

Krajem 1866. i početkom 1867. godine američki biznismen Oliver F. Winchester reorganizirao je svoju dotadašnju oružnu tvornicu New Haven Arms Co, odnosno Henry Repeating Arms Co, u poznatu Winchester Repeating Arms Company. Prvi proizvod novonastale kompanije bila je puška vinčesterka sa karakterističnom omčastom polugom za repetiranje, koja je razvijena iz repetirke Henry (patent 1860).

O.F. Winchester je već prije organiziranja nove kompanije započeo sa radom na poboljšanju henrijevke. Mane repetirke Henri bile su između ostalog, nesigurni izvlakač, koji se prilično lako lomio, kao i cevni magacin nesavršene konstrukcije, koji se deformirao od udaraca i bio osetljiv na nečistoću; uz to, rješenje njegovog punjenja bilo je prilično nezgodno. U vezi sa tim, krajem 1865. i tokom 1866. godine dobijeno je nekoliko patenata za razna rešenja izvlakača i magacina te njegovog punjenja. Ključni patent bio je onaj Nelsona Kinga za punjenje magacina kroz vratašca sa desne strane kućišta puške.

Posle izrade nekolicine eksperimentalnih pušaka, kompanija je 1866. godine najavila novu pušku, koja je kasnije dobila oznaku Model 1866.

U katalogu kompanije Vinčester za godinu 1867, između ostalog zapisano je „Što se tiče mehanizma za punjenje (primedba autora: misli se na punjenje iz magacina u cev) i opaljivanja, puška Vinčester je potpuno ista kao henrijevka, sa iznimkom izvlakača.

Najnovija poboljšanja ogledaju se u potpunoj promeni magacina i u načinu njegova punjenja. Sa ovim izmenama, puška je postala jača ali laganija; magacin je zatvoren i jako zaštićen; jednostavnija je za upotrebu, zahteva manje manuelnih operacija sa jedne, i manje sastavnih delova sa druge strane. Ne samo da ta puška, kao repetirka, može ispaliti trideset metaka u minutu, već se može upotrebiti i kao jednometka. U tom slučaju, magacin pun metaka čuva se za slučaj nužde, kada se svih petnaest metaka može ispucati za petnaestak sekundi, ili brzinom šezdeset metaka u minutu, ili, sa duplo pojačanim tempom, za sedam i po sekundi, ili brzinom sto dvadeset metaka u minutu, sa punjenjem iz magacina — znači, daleko veći efekat od bilo kog drugog oružja.

Vinčester model 1866 proizvodio se u tri osnovne konfiguracje: kao risanica (rifle; u stvari lovačka puška kuglara), kao karabin (carbine; kratka puška podesna za nošenje na konju) i kao musketa (musket; vojnička puška sa duIjom cevi i produženim potkundakom). Municija za sve osnovne modele bila je jednaka: stari Henry-jev metalni metak sa ivičnim paljenjem, kalibra .44 (11,2 mm), sa olovnim zrnom od 200 grejna (13 grama) i barutnim punjenjem od 28 grejna (1,8 grama). Ta municija nije bila bogzna kako jaka (ista municija kasnije se upotrebljavala i za neke revolvere), ali je omogućavala veliki kapacitet magacina; moglo bi se reći da je vinčesterka, u taktičkonvsmislu, u neku ruku bila prethodnica kasnijih automata.

Pored municije, od henrijevke zadržan je i (relativno slab) kolenasti zatvarač (koji je kod vinčesterki prevaziđen tek sa modelom 1886, patent J.M. Browninga). Isto tako, zadržano je i karakteristično brončano („gunmetal”) kućište mehanizma, prema kome je puška Vinčester model 1866 popularno nazvana ,,yellowboy” (plavi dečko).

Sa uvođenjem modela 1866, ugasila se proizvodnja henrijevke. Manji broj novih pušaka izrađen je 1866.godine; proizvodnja je zapravo započela sledeće, 1867. godine, kada se kompanija preselila iz New Havena u Bridgeport (1871. ponovo se vratila u New Haven, gde će fabrika ostati do današnjih dana). Punih šest godina fabrika Vinčester koncentrisala se na proizvodnju tog modela i u tom periodu proizvela i prodala oko sto hiljada primjeraka.

Oliver Winchester video je najvećeg potencijalnog kupca nove puške u američkoj armiji. Američki građanski rat (1861-1865) dokazao je upotrebljivost repetirki—uključujući tu i henrijevku —u vojne svrhe, iako su jednometne puške još bile u većini. Winchester je započeo kampanju kako bi ubedio američku vladu da za svoje trupe usvoji njegovu repetirku. U katalozima svoje kompanije objavio je podugačak memorandum se naslovom ,,Winchesterovo patentno repetirajuće vatreno oružje—puška koja dolazi” i u njemu zaključio svoja razmišljanja rečima: „… gde je vojni genije koji će shvatiti celu ovu stvar i promeniti nauku ratovanja na taj način, da će najbolje razviti mogućnosti ove strašne mašine — ekskluzivna kontrola koja bi omogućila bilo kojoj državi (sa dovoljnim rezervama da drži pod oružjem pola miliona Ijudi) da vlada svetom?”.

Ali, američka vojska je bila mišljenja da je za vojnika najbolja puška jednometka i tako je neposredno posle građanskog rata usvojena prepravka spredpunećih pušaka Springield na metalne metke prema sistemu Allin. Godine 1872. raspisan je konkurs za poboljšani tip puške za američku vojsku i tu je Winchester video svoju novu šansu. Kompanija je izradila poseban model puške repetirke, nalik na standardni model 1866, ali za dosta veći i jači metak sa centralnim paljenjem (zrno od 360 grejna —23,3 grama, barutno punjenje 70 grejna —4,54 grama). Na testiranju februara 1873 ova eksperimentalna vinčesterka dobro je započela, ali posle zasipanja finim peskom, mehanizam puške više nije bio u stanju da normalno funkcioniše, pa je vinčesterka povučena sa daljnih testiranja. Na kraju, vojska se ponovo odlučila za jednometni sistem Allin-Springfield, sa novim metkom .45-70.

U međuvremenu, vinčesterka model 1866 prodrla je na američko civilno tržište, a naročito na granična područja, na takozvani divlji zapad.

I pored toga što su u periodu izmedu dva svetska rata uništene stare arhive kompanije Vinčester do godine 1875, očuvao se podatak kako je prva dva karabina modela 1866 kupio major H.G.‘ Litchefield, ađutant vojnog okruga Platte; oružje je kupljeno 31. augusta 1867. po ceni od 34 dolara za komad i poslato majoru Litchefieldu u Omahu, Nebraska. Isto tako se zna da oružje modela 1866 prije avgusta 1867. nije prodavano na domaćem tržištu. Naredne, 1868. godine, Viričester model 1866 već je bio prilično poznat na granici. Charles Messiter, član jedne engleske lovačke ekspedicije na američki Jugozapad, te godine je zapisao: „Imali smo sa sobom devet pušaka repetirki Vinčester i tri hiljade metaka”. Messiter je zapisao i kako su za lov na bizone upotrebljavali britanske dvocevke — risanice velikog kalibra, ali su za držanje Indijanaca plemena Komanči na odstojanju poslužili plotuni iz Vinčesterki.

Uskoro, vinčesterka je došla u ruke mnogih doseljenika —pionira, lovaca, rančera, kauboja, čuvara zakona, pa i razbojnika i drugih Ijudi van zakona. Posebno su je cenili i Indijanci, naročito oni koji su se odlučili suprostaviti belom čoveku. Repetirke Vinčester model 1866 odigrale su značajnu ulogu u najpoznatijoj bici između Indijanaca i američke konjice, kada je 1876. godine kod Little Bighorna (Dakota) poražen i ubijen general Custer sa 220 oficira i vojnika svoje 7. konjičke regimente. Vojnici su bili naoružani standardnim jednometnim karabinima Allin-Springfield — general Custer imao je svoju lovačku risanicu Remington, isto tako jednometku — i Coltovim revolverima, dok su Indijanci raspolagali sa određenim brojem vinčesterki. No, tvrditi da je baš naoružanje odlučilo ishod bitke bilo bi preveliko pojednostavljanje.

Winchesterove repetirke našle su primenu i južno od reke Rio Grande. Sredinom šezdesetih godina u Meksiku je pokušavao da vlada, u ime Napoleona Trećeg, Maksimiljan Habsburški; očuvan je njegov bogato ukrašeni karabin Vinčester model 1866 sa kundakom i potkundakom od slonovače. Maksimiljana je porazio Benito Juarež, koji je krajem 1866. poručio a, kasnije, i primio hiljadu komada Winchesterovih repetirki, sa 500.000 metaka (to su zapravo bile, najverovatnije, henrijevke). Poznate su i vinčesterke modei 1866 sa žigom meksičke države Nuevo Leon kao i sa žigom Republike Meksiko.

Godine 1867. kompanija Vinčester prodala je značajnu količinu oružja i mumcije u Južnu Ameriku. Tada su Čile i Peru kupili od Winchestera robe u vrednosti do 57.000 dolara. Tri godine kasnije, 1870., kompanija je primila narudžbinu peruanske vlade u vrednosti od 36.000 dolara.

Što nije uspeo kod američke vojske, Oliver Winchester je pokušao u Evropi. Godine 1866 Winchesterovu repetirku testirali su Švajcarci i preporučili je za upotrebu kod snajperista —ali čemu nisu sledile i narudžbine.

Za engleske testove konstruisana je posebna verzija vinčesterke kalibra .47 (11,9 mm) sa centralnim paljenjem (patent O.E Winchestera). Englezi su je proglasili za tada najbolju repetirku, ali i tu su narudžbine izostale.

Krajem 1866.godine Winchester je otvorio predstavništvo u Londonu i Parizu. Prva značajna pošiljka od sto karabina i dve puške bila je za parisku firmu Brandt, godine 1867. Iste godine bilo je i drugih, manjih narudžbina iz Evrope.

Najveći evropski kupac repetirki Vinčester model 1866 bila je francuska vlada, za vreme francusko-pruskog rata. Godine 1870. Francuska je kupila 3000 vojnih pušaka — „musketa” i 3000 karabina. U vezi njihove upotrebe u ratu 1870/71 Oliver Winchester pisao je u pismu uredniku američkog časopisa Army and Navy Journal: „Prilažem vam jedno pismo svojeg prijatelja F. De Suzzane-a, iz kojeg ćete videti da je jedina stvarna pobeda, koju su u ratu Francuzi izborili protiv brojno jačeg protivnika, kod Dijona, u kojoj je uništena 61. pruska regimenta a njihova ratna zastava zaplenjena, izborena od strane bataljona četiri stotine Garibaldinaca koji su samo nekoliko dana prije toga dobili za naoružanje puške repetirke Vinčester”.

Repetirke Vinčester model 1866 bile su takođe u naoružanju žandarmerije na Korzici. Vinčester model 1866 upotrebljavan je i u Africi. Kada je novinar Henry M. Stanley napustio Zanzibar u potrazi za misionarom dr. Livingstone-om, imao je sa sobom jednu vinčesterku, kao i jednu henrijevku. Pucao je na nilskog konja, ali bez naročitog uspeha: „Puška Vinčester (kalibra .44), poklon čestitog Edwarda Joy Morrisa—našeg ministra u Kon- stantinopolu — nije napravila ništa osim da ih je malo udarila.” U opasnim krajevima magacin Stanley-ove vinčesterke bio je stalno napunjen, a u torbi preko ramena nosio je i dve stotine dodatnih metaka. Kasnije, u februaru 1872 Stanley je dr. Livingstone-u poklonio svoju henrijevku i tri druge puške, kao i jedan revolver, a vinčesterku — izgleda—zadržao sebe.

Najveći kupac vinčesterki model 1866 bila je otomanska imperija: u periodu 1870-1877 turskoj vladi isporučeno je preko pedeset hiljada primeraka, što vojničkih pušaka što karabina, a više toga i nešto repetirki za tursko komercijalno tržište; nekoliko komada dato je i u vidu poklona.

Prva vinčesterka pristigla je u Tursku već 1866. i bila je poklonjena sultanu. Godine 1868 firma V. Azarian iz Istambula naručila je sedamnaest puški Vinčester model 1866, pedeset tri karabina istog modela, kao i 16 000 metaka, za distribuciju na turskom tržištu.

Otomansko carstvo se krajem šezdesetih godina prošlog veka užurbano pripremalo za odlučujući vojni sukob sa Rusijom i balkanskim zemljama. U maju mesecu 1869. godine turski oficir Rustan Bej bio je poslat u Ameriku po pitanju nabavke vojnog materijala. Rustan nije govorio engleski i zamolio je svog starog prijatelja, Kristofusa Oskanijana, turskog generalnog konzula u Nju Jorku, da mu bude vodič i prevodilac. Oskanijan je kasnije tvrdio, kako ga je Oliver Winchester zamolio da upotrebi svoj uticaj na Rustana i da ga ubedi neka preporuči nabavku repetirki Vinčester. Winchester je pristao da Oskanijanu plati deset posto provizije na sve puške koje bi bile prodate njegovom zaslugom. U međuvremenu, Winchester nije zanemario ni mogućnost da proda puške turskoj vladi i bez Oskanijanovog posredništva.

Početkom 1870. godine predstavnik kompanije Vinčester, Caleb Huse, sklopio je ugovor sa carigradskom tvrtkom Azarian Pere et Fils (naslednicom gore spomenute firme V. Azarian) da bude zvanični zastupnik kompanije Vinčester u svim transakcijama sa otomanskom vladom. Azarianu je poslato šesnaest vinčesterki, uključno jedna pozlaćena i pet posrebrenih, da bi se podelile utjecajnim turskim činovnicima.

U isto vreme, Rustan je dobio instrukcije svoje vlade da se interesira za nabavku repetirki Spencer. Oskanijan je tvrdio kako je ubedio Rustana da kritikuje Spencerovu repetirku i preporuči vinčesterovu, što je Rustan učinio, iako je bio mišljenja kako je vinčesterka previše komplicirana za turskog vojnika. Sledila je Rustanova narudžbina opitne količine vinčesterki, koja je stigla u Tursku aprila 1870. godine. Interesantno je da su se ove repetirke mogle isprobati tek u julu mesecu, pošto prije toga nije bilo moguće nabaviti odgovarajuću municiju.

Sada se kompanija Vinčester našla u škakljivoj poziciji —naime, moglo se desiti; da bi morala isplatiti proviziju za moguće veće narudžbine turske vlade i firmi Azarian Pere et Fils, i Oskanijanu. Došlo je do prilično mučne situacije između pogođenih stranaka i, na kraju, slučaj je priteran i do vrhovnog suda SAD. Sporedan produkt sudskog postupka bila je i izjava, pod zakletvom, Aristakesa Azariana, koja je interesantna za istorijat prodora Vinčesterki u Tursku: „Godine 1865. naša firma u Bostonu i u Konstantinopolu imenovana je zastupnikom različitih proizvođača oružja —među ostalima i za Spencer Repeating Arms Conpany, i za korporaciju New Haven Arms Company, čiji je predsednik bio gospodin O.F. Vinčester. Uzorci puške repetirke Spencer i puške repetirke Henry—ova poslednja proizvedena u New Haven Arms Company—bili su poslati našoj kući u Konstantinopol. Ove uzorke pokazali smo Mitat Paši, tadašnjem guverneru Dunavske provincije, koji je živeo u Ruščuku, ali je tada bio privremeno u Konstantinopolu. On je bio vrlo zadovoljan puškom repetirkom Henry i naručio je deset komada za sebe i jednog prijatelja; ta narudžbina je realizovana… Godine 1866. naša kuća u Bostonu poslala nam je primerak Vinčesterovog repetirnog karabina, koji je bio poklonjen sultanu. Godine 1867. dobili smo još jedan primerak puške repetirke Vinčester, kojeg smo prikazali svim turskim ministrima. Mitat Paša dao nam je narudžbinu za deset primeraka; narudžbinu smo realizovali. Godine 1869 razni činovnici ministarstva vojnog tražili su od nas nekolicinu repetirnih pušaka Vinčester. Novembra 1869. primili smo šesnaest ovih pušaka. Bile su dostavljene… članovima Dari-Kura, ili Vrhovnog vojnog saveta… U junu 1870. ministar vojske i mornarice Avni paša primio je ukaze od sultana da kupi repetirno oružje Vinčester. Trećeg jula iste godine ta puška je isprobana u prisustvu svih turskih ministara, na mestu zvanom »Slatke vode Evrope”. Posle probe, Husein Avni Paša, vojni ministar, i Hali! Paša, veliki majstor artiljerije, tražili su od mene cenu Vinčesterove repetirke puške i karabina. Moj odgovor bio je 27 1/2 dolara za karabin i 28 dolara za pušku, bez bajoneta. Rekli su da je to i suviše skupo i pozvali Blak Beja, tada turskog ministra u Sjedinjenim Državama, a trenutno u Konstatinopolu, da verificira moju izjavu, što je učinio. Tada sam predložio popust od deset do petnaest pjastera po svakom oružju. U prisustvu turskih ministara i Jusufa Izedina Efendija, sultanova najstarijeg sina, izvršene su još tri probe Vinčesterovog oružja. Krajem avgusta 1870. ministar vojni poslao je telegram gospodinu O.F. Winchesteru pitajuči ga za cenu oružja. Posle primanja odgovora gospodina Winchestera ministar vojni opet me pozvao i počeli smo pregovarati za prodaju tog oružja turskoj vladi. Ovi pregovori nastavljeni su između Husein Avni Paše i mene dok ugovor nije potpisan i zaključen”.

Ugovor kojeg spominje Aristakes Azarian nosio je datum 9. novembar 1870 i njime se turska vlada obavezala kupiti 5.000 karabina Vinčester model 1866 po ceni od dvadeset dolara po komadu i 15.000 „musketa” (vojničkih pušaka) bez bajoneta po ceni od dvadeset i osam dolara po komadu; na te cene bio je priznat popust od pet posto. Kompanija Vinčester je obavezana da isporuči oružje sa tempom od najmanje hiljadu komada sedmično, počevši, najkasnije, od prvog januara (1870).

RIMEJK AMERIČKE LEGENDE: CHIAPPA 1887

Očito da su Turci bili zadovoljni isporučenim vinčesterkama jer je prvom ugovoru sledio i drugi, potpisan 19. avgusta 1871; potpisnici su ponovo bili otomanski ministar vojni u ime turske vlade i firma Azarian pere et Fils kao zastupnik kompanije Vinčester. Ovoga puta, Turci su kupili samo puške (muskete) i to 30.000 komada, po istoj ceni i pod sličnim uslovima kao po prvom kontraktu. Uz repetirke, Turci su od Vinčestera kupovali i odgovarajuću municiju, prema posebnim ugovorima. Pedeset hiljada vinčesterki iz oba kontrakta isporučeno je—verovatno—do kraja godine 1872. U turskom naoružanju karabine je imala konjica, a puškemuskete artiljerija (turska pešadija bila je naoružana puškama jednometkama).

U svome delu „Bosna i Hercegovina — putopis iz vremena ustanka 1875-1876” Francuz Šarl Irijart spominje, među ostalim, i naoružanje turske konjice (draguna): „…Ove banjalučke kasarne su ogromne i mogu da služe kao jedan od velikih garnizona otomanske konjice; to je, uostalom, kraj u kojem ona može najbolje djelovati, jer su ostali delovi ovih pokrajina veoma brdoviti i pružaju jako malo mogućnosti za upotrebu ovog roda vojske. Ukupna snaga regularne konjice iznosi dvadeset pet hiljada Ijudi, podijeljenih u dragune, spahije, kopljanike i kozake. Puk sačinjava šest eskadrona naoružanih karabinima — repetirkama Vinčesterovog sistema…”.

U to vreme na Balkanu Turcima je bilo poprilično „vruće”: 1875. pukla je Nevesinjska puška, planula je Bosna, a 1876. sledila je objava rata Turskoj sa strane Crne Gore i Srbije. Sledeće, 1877. godine, došlo je do neminovnog rata između Turske i Rusije. Uoči Rusko-turskog rata turska vojska je raspolagala, prema jednom savremenom zapadnom izvoru, sa sledećim količinama modemih pušaka: 334.000 jednometki Peabody-Martini, 323.000 jednometki Snider i 39.000 repetirki Winchester. Početkom 1877. godine Turska je naručila nove količine vinčesterki. Arhivski podaci o tome se u komapniji Vinčester nisu očuvali, ali se zna, da su te godine isporučene—nepoznatim kupcima — velike količine karabina u tri bloka, ukupno oko 12 000 komada. Poznat je jedan primerak vinčesterke model 1866, za koji se pouzdano zna da je isporučen iz fabrike Vinčester u prvoj polovini godine 1877, i koji se kasnije našao na teritoriji Srbije (verovatno ostatak—plen iz turskog rata 1877-78). Interesantno je da je ta vinčesterka’ sa serijskim brojem 134545, pre isporuke vraćena iz fabričkog skladišta u radionicu i tamo je prepravljena iz karabina u vojničku pušku-musketu. O tome svedoči pismo fabričkog muzeja, a pored toga tragovi prepravke koji se još vide: dve rupice za pričvršćenje postolja —„obruča za sedlo” (saddle ring), stručno su zapunjene brončanim ulošcima (obruč za sedlo je karakterističan samo za karabin, a ne i za musketu — niti ga normalno ima lovačka risanica modela 1866).

O upotrebi vinčesterki u Rusko-turskom ratu postoje zanimljiva svedočenja nekolicine Britanaca. Vice-admiral Jasper H. Selwyn, R.N. (Royal Navy —kraIjevska mornarica): „Lično sam video u Turskoj za vreme rata čerkesku konjicu naoružanu karabinima Vinčester… Moj prijatelj Riuf Paša… pričao mi je kako je bio u izvidnici kod Jeni Zahraha samo sa svojom ličnom telesnom, gardom od nekih tridesetak Ćerkeza. Naletio je jedan kozački regiment jačine oko 600 Ijudi i opkolio ga. Spuštala se noć; naredio’ je svojim čerkeskim gardistima da sjašu i zalegnu, zajedno sa svojim <konjima. Rekao im je: „Sada, dejco moja, nalazimo se u sosu, i moramo se skupo prodati Rusima.”! Kozaci su ih okružili, misleći da samo trebaju da ih spreče da pobegnu ali, za pet minuta, toliko je Kozaka pobijeno, a nijedan od čerkeza ni taknut, da su Kozaci odlučili pustiti ih na miru i otišli su.”

Potpukovnik File-Cookson, koji je bio vojni posmatrač, zapi- sao je kako mu je jedan bašibozuk (pripadnik turskih neregulamih trupa) pretio ,,sa svojom Vinčesterkom”. Potpukovnik je izvadio „maii deringer iz grudnog džepa”, ali, na njegovu sreću, intervenirali su neki turski oficiri.

Vojni dopisnik Edward H. Vizetelly pridružio se bašibozucima i data mu je vinčesterka, koju pak je bio prisiljen prodati jednom američkom misionaru za konja; srećom, na bojnom polju uspeo je nabaviti drugu. Blizu Karsa bili su u poseti jednom Kurdu, o čemu je Vizatelly napisao: „Morali smo pregledati naše oružje. Vinčesterke su bile prve puške te vrste koje je naš domaćin do tada video, i tako su ga oduševile, da je jedan od nas morao napisati potrebne informacije na francuskom, tako da bi mogao naručiti jednu preko armenijskog trgovca u Karsu.”

Posebno istaknutu ulogu turske vinčesterke odigrale su u odbrani Plevne (Bugarska). Plevnu je branio Osman Mui Paša koji je grad pretvorio u tvrđavu. Turski vojnici u rovovima imali su po dve puške: jednometku Pibodi-Martini sa sto metaka za upotrebu na velikim odstojanjima i vinčesterku sa pet stotina metaka za krača odstojanja. Zahvaljujući svojim repetirkama Vinčester, Turci su bili u mogućnosti da održavaju koncentrisanu vatru koja je ruskoj pešadiji onemogućavala privođenje napada u neposrednu blizinu utvrđenja, bez obzira na navodnu najveću pokazanu hrabrost i čeličnu disciplinu ruskih vojnika… Osvajač Plevne, ruski general E.J. Todtleben, pisao je generalu Brialmontu: „Kao što znate, nismo čuvali snage da zauzmemo Plevnu jurišem po svaku cenu ali, naše napade od 20. jula i 11. septembra neprijatelj je odbio, uz gubitke od nekih 30.000 Ijudi na našoj strani… Pešadijska vatra pokrivala je odstojanje od preko dva kilometara sa tučom zrna. Herojski napori najviše vrste sa strane naših trupa doživeli su neuspeh i naše divizije bile su reducirane sa efektivne snage 10.000 Ijudi na 5.000 i čak 4.000. To su prouzrokovali Turci održavajući neprestanu vatru iz sigurnih položaja u svojim rovovima bez da bi naročito gledali kako nišane. Svaki turski vojnik nosio je stotinu metaka na sebi i pored sebe imao kutiju sa daljnih pet stotina metaka. Priličan broj njihovih istaknutijih strelaca koncentrisao se na nišanjenje po našim oficirima. Zakloni su bili izgrađeni u više etaža, jedan iznad drugog. Najvažnije tačke svakog okopa bile su branjene trojakom vatrenom linijom, tj. zidom, pokrivenim prolazom i skarpom, u kojima su Ijudi bili zaštićeni utvrđenjem. Na taj način vatra turske pešadije ličila je na dejstvo mitraljeza, neprekidno sipajuči masu olova na velike daljine—jedno izvanredno dostignuće. Pešadijska vatra Turaka bila je destruktivnija od bilo koje do tada postignute od strane jedne evropske armije. Svi naši pokušaji da se približimo naleteli su na najustrajniji otpor sa strane Turaka, koji su brzo kontrirali svaki napad sa strašnom, uništavajućom puščanom vatrom.”

Posle tri neuspela napada Rusi i Rumuni izveli su opsadu Plevne. Turci su 10. decembra izveli—bezuspešan—proboj u pravcu Sofije, pri čemu su izgubili oko 6000 ljudi i istog se dana, u bezizglednoj situaciji, predali. Uoči, proboja, turskim oficirima podeljeni su Vinčesterovi karabini.

Plevna je bila signal evropskim armijama da ozbiljno pristupe uvođenju pušaka repetirki u svoje redovno naoružanje.

U turskim ratovima 1876-1878, veliki broj turskih vinčesterki menjao je vlasništvo. Najviše su ih, bez sumnje, zaplenili Rusi, manje Rumuni, nešto ih je verovatno došlo i u bugarske ruke. U srpskom ratnom plenu 1876-78 bilo ih je—prema zvaničnim podacima—88 i njima je naoružan eskadron garde; u tadašiije vreme Srbi su zvali Vinčesterovu repetirku „vinčestrovača”. Koliko je repetirki zaplenjeno od strane crnogorske vojske ne raspolažemo podacima, ali je broj verovatno bio srazmemo skroman. U jednoj američkoj kolekciji nalazi se karabin Vinčester model 1866 za koji njegov vlasnik, potomak crnogorskog kapetana Mihaljevića, delegata kod ruskih trupa u Bugarskoj 1877, tvrdi da ga je spomenuti oficir uzeo kao lični trofej od turskog snajperiste kojeg je prije toga „ušutkao”.

Određeni broj turskih vinčesterki pao je i u austrougarske ruke, za vreme okupacije Bosne i Hercegovine 1878. Jedna od njih, „musketa sa kasnije ugraviranom posvetom, poklonjena je zapovedniku austrougarskih trupa u tom vojnom pohodu, feldcajgmajsteru baronu Filipoviću; ta se vinčesterka sada može razgledaii u bečkom vojnoistorijskom muzeju.

Priličan broj turskih vinčesterki model 1866 nalazi se i po kolekcijama na našem tlu. Oko desetak primeraka čuva se u Povjesnom muzeju Hrvatske u Zagrebu, među njima i nekolicinu naknadnoukrašenih, rad karlovačkog slikara i oružara Jakoba Šašela. Lovački motivi na Šašelovim vinčesterkama, koje su sve konfiguracije „mesketa”, ukazuju na njihovu promenjenu namenu posle završene „vojne karijere”. Ali imamo i obrnuti slučaj: u Vojnom muzeju na Kalemegdanu nalazi se jedna vinčesterka model 1866 u fabričkoj konfiguraciji lovačke risanice, za koju pak postoji podatak, da je upotrebljavana u borbama protiv Turaka (početkom veka) u Makedoniji.

Winchester moder 1866 dakle nije samo legendarna puška repetirka dalekog američkog zapada, već i jedno od interesantnijih oružja iz naše uzburkane prošlosti.