Tektonske ploče evropske istorije
Današnju krizu oko Ukrajine, u koju permanentno uvlače i Belorusiju, mnogo bolje ćemo razumeti dotakavši se dubljeg i trajnijeg sukoba, a to je odnos Rusije i Poljske. On je generisao mnoštvo drugih odnosa i problema. Ovaj tekst nudi odgovore na mnoga pitanja koja se, jedna za drugim, ovih meseci otvaraju.
Malo koji narodi mogu da se ”pohvale” takvom netrpeljivošću, mržnjom i mnoštvom neraščišćenih računa. Dva slovenska naroda zavađena religijskim razlikama i pohlepom tada snažnih suseda, vekovima su bili akteri nemilosrdnih i surovih sukoba. Neki od tih sukoba imaju dimenziju istorijskih zemljotresa čija se podrhtavanja osećaju i danas u evropskom Bermudskom trouglu. Trougao je, naravno, simboličan, jer su se sukobi i animozitet od početnih učesnika Švedske, Litvanije, Pruske, Austrije, Estonije, konkretizovali u trajnom izvoru nestabilnosti između Poljske, Belorusije, Rusije i Ukrajine. Taj rased između dve tektonske ploče Zapada i Istoka, započet 1054. godine, do danas predstavlja krivudavu liniju na kojoj se sukobljavaju narodi nošeni društvenim i religijskim razlikama. Nekada su ti sukobi bili kao vatrena stihija, nekada tinjajući ugarak, ali se do danas ta žarišta nisu ugasila. Neće se, verovatno, u dogledno vreme ugasiti, no čovečanstvu ostaje nada da će sukobljene strane naći civilizacijski modus da žive različiti jedni pored drugih.
Sovjetsko-poljski rat inspirisao je mnoge istoričare ( ne samo zaraćenih strana) da ga detaljno analiziraju. Stoga, cilj ovog osvrta nije da se bavi konkretnim, usitnjenim vojnim pokretima, detaljima topografskog ili dnevnog nivoa, oslikavanjem bitaka, jer bi to odnelo desetine stranica i razvodnilo pažnju čitalaca. Želja nam je da ova crtica bude povod ličnom istraživanju pojedinih detalja vezanih za ovaj rat.
Prvi veliki, presudni sukob Rusije i Poljske, dogodio se u Smutno vreme (Смутное время –Смута), odnosno vreme nevolja, pada ekonomije i opšteg rasula izazvanog ratovima u Rusiji. Termin su uveli ruski pisci s početka XVII veka. Poljaci su iskoristili interegnum između smrti Fjodora Zvonara (poslednjeg Rjurikoviča) 1598. godine i ustoličenja Mihaila Romanova 1613. godine. Rusiju su snašle dve nevolje – velika glad koja je pobila za dve godine (1601-1603) trećinu stanovništva i okupacija od strane Poljsko-litvanske unije koja je uočila svoju priliku da zavlada Rusijom. Sam ruski prostor pored toga istovremeno je trpeo od ustanaka, uzurpatora i lažnih prestolonaslednika. O tom vremenu Hotinjenko je snimio film u produkciji Nikite Mihalkova ”1612”. Smutno vreme je okončano oslobađanjem Moskve. Od tada Rusija grabi velikim koracima u svim pravcima osim u Evropi gde se zadržala na opštem pravcu reke Bug ne zalazeći trajno u srednjeevropske prostore, osim kod proterivanja neprijatelja. Za osnovu svoje hegemonije poslužili su joj događaji i vojni uspesi iz vremena Sergeja Radonješkog i Aleksandra Peresveta, svetaca s mačem.
Svakako, od nečega je poljska državotvornost morala početi, a to je Речь Посполи́тая – Poljsko/litvanski savez ( poljski – Rzeczpospolita, ruski – Рѣч Посполита, litvanski – Abiejų Tautų Respublika, latinski – Poloniae Regnum ut et Magni Ducatus Lithuaniae). To je bila federalna država u čijem sastavu su bili Poljsko kraljevstvo i Veliko knjažestvo Litvansko. To knjaževstvo je zauzimalo od sredine XIII veka do 1795. godine veliko prostranstvo na teritoriji sadašnje Belorusije (potpuno), Litvanije (delimično), najvećeg dela Ukrajine (do 1569. godine), Estonije (delimično u periodu od 1561. do 1629), Rusije (jugozapadne teritorije uključujući Smolensk, Brjansk i Kursk), Poljske (Podpoljašje, razmeđe između Poljske i Belorusije do 1569. godine), Slovačke i Moldavije (leva obala Pridnestroblja do 1569.godine). Nastalo je potpisivanjem Lublinske unije 1569. godine a nestalo je 1795. godine time što je podeljeno između Rusije, Pruske i Austrije. U Savezu je vladalo vlastelinsko uređenje.
Vlast tog saveza najviše su trpeli i protiv nje se borili Belorusi, Ukrajinci i Rusi. Belorusija i Ukrajina, oko kojih su se vodili ratovi, bile su u periodu od devetog do trinaestog veka deo teritorije Kijevske Rusije (posed dinastije Rjurika). Posle perioda međusobnih ratova i okupacije dela Kijevske države od strane Zlatne horde u XIII veku, ove teritorije su potpale pod uticaj Velike kneževine Litvanije i Kraljevine Poljske. Sredinom XIII veka na zapadnoj teritoriji savremene Belorusije i južnim delovima sadašnje Litvanije formirana je Litvanija sa sedištem u današnjem Novogrudoku u Belorusiji. Početkom XIV veka Litvanija pripaja Dnjepar, međurečje Pripjata i Zapadne Dvine, a zatim i teritoriju današnje Ukrajine s Kijevom. Poštujući Lublinsku uniju teritorije na kojima se danas nalazi Ukrajina prešle su iz Litvanije u sastav poljske krune.
Dinastija Rjurik nije iz Moskve to gledala mirno, smatrajući da je vlast litvanskih prinčeva i poljskih kraljeva na teritoriji bivših zemalja Rusije nezakonita, te su nekoliko puta pokušavali da ih povrate. Kako smo već naveli, Romanovi su nasledili Rjurikove i mada nisu bili direktni potomci te dinastije nastavili su njihove teritorijalne pretenzije. S druge strane poljski i litvanski monarsi odbacivali su te pretenzije, smatrajući sebe nosiocima titule kraljeva Rusije; zasnivali su to na prevari koju su izveli 1612. godine kada su u Moskvi ustoličili svog suverena, lažnog Dimitrija Samozvanca, koga je podržao Zizmund Treći, a zatim pokušali da to urade i s Vladislavom Četvrtim Vasom, kraljem Poljsko-litvanskog saveza, sinom Zigmundovim.Posle više sukoba s promenljivim uspehom, spomenuti Savez biva podeljen posle ratova koji su vođeni od 1772. do 1795. godine između Ruske imperije i Austrijske monarhije kojoj pripadaju delovi teritorije Galicije.
Poljsku je čekalo još tri veka borbe za samostalnost. Taj trenutak Poljska je iskoristila na talasu promena izazvanih Prvim svetskim ratom. On zauzima posebno mesto u istorijskom pamćenju cele Evrope. Raspadale su se imperije i stvarale nove države koje su dočekale da ostvare svoje viševekovne ambicije. Dobar primer za to jesu balkanski narodi nastali na razvalinama Austrougarske, no Poljska je u svemu unikatna. Upravo zahvaljujući Velikom ratu poljski narod, koji je do tada živeo podeljen u Nemačkoj, Austrougarskoj i Ruskoj imperiji, dobio je jedinstvenu šansu da ujedini naciju i stvori svoju državu. Tako danas Poljaci 1918. godinu slave kao godinu svog osnivanja. Međutim, za samu Poljsku Prvi svetski rat ostao je u senci Sovjetsko-poljskog rata koji je vođen od 1919. do 1921. godine. On je ostavio ogroman trag u poljskom, ali i u ruskom istorijskom pamćenju.
Za Ruse je to bio još jedan rat za utvrđivanje zapadnih granica, a za Poljake je to bilo pitanje svih pitanja.
Zvanična Poljska država svoje osnivanje vezuje za 11. novembar 1918. godine kada je Regentski savet predao Jozefu Pilsudskom (Józef Klemens Piłsudski), maršalu, članu Socijalističke partije Poljske, vrhovnu komandu nad poljskim oružanim snagama. No, to tada nije značilo ništa, sem ambicioznog početka, jer je lidere Druge Pospolite čekao složen put učvršćivanja nezavisnosti mlade republike, formiranja države i utvrđivanja granica. Taj put potrajao je do 1921. godine, do potpisivanja Riškog mirovnog sporazuma sa RSFSR, BSSR i USSR (ruskom, beloruskom i ukrajinskom saveznom socijalističkom republikom). Treba imati u vidu da je Prvi svetski rat bio za poljski narod najveća humanitarna katastrofa tog vremena. Prvi put u njihovoj istoriji sistematski su artiljerijom tučeni veliki gradovi – Kališa, Varšava, Lođ…Taj deo istorije Poljaci nazivaju s pijetetom ”nezaboravljena borba”. Rat je ostavio za sobom stotine grobalja na kojima su se nalazili ratnici Austrougarske, Nemačke i Rusije. Svi ti događaji opredelili su ideje i motive političke borbe Pilsudskog, Dmovskog, Dašinskog i drugih političkih aktivista u predvečerje i u toku rata.
Poljaci su smatrali da je došao trenutak da Rusiji, koja je žestoko krvarila od samog Velikog rata, Oktobarske revolucije i strane intervencije, naplate stare račune. Idejni pokretač upravo je bio Pilsudski. Oni taj rat zovu ”Poljsko-boljševički rat”. U ratu su učestvovale i armije Ukrajinske Narodne Republike (UNR) i Zapadno-ukrajinske Narodne Republike. U prvoj fazi rata oni su ratovali protiv Poljske da bi zatim neki delovi UNR podržali poljsku armiju. Sovjeti u dokumentima tog vremena rat između Poljske i RSFSR nazivaju jednostavno Poljski front. Dok je za Poljake ovaj rat bio centralni istorijski događaj, Sovjeti su imali mnogo više posla da odbrane mladu državu, pa njihova istoriografija taj deo uopšteno naziva ”Građanski rat i Vojna intervencija 1917-1923”. Tada su Crveni imali otvorena ratišta u Ukrajini, otpor Basamčija i stranu intervenciju u Centralnoj Aziji. Sada znamo kako se to završilo i ko je izašao kao pobednik, no treba podsetiti: jednog trenutka, u doba najveće krize, armija boljševika kontrolisala je samo jedanaseti deo ogromne teritorije dojučerašnje imperije. I uspela je da je povrati.
Početkom 1918. godine, 25. januara, Prvi poljski korpus koji se borio u sastvu vojske RSFSR pod komandom Dovbor-Musnickog pobunio se, ali tu pobunu su trupe Joakima Vacetisa lokalizovale već 13. februara. Osvrnimo se kratko na ovo zaboravljeno ime. Reč je, ni manje ni više, o prvom glavnokomandujućem svim Oružanim silama RSFSR! Streljan je 1938. godine kao nezgodan svedok Staljinove odluke u borbama za Varšavu, što ćemo kasnije dotaći. Međutim, kako su Nemci napredovali koristeći lošu poziciju Rusa na frontovima, ruska komanda prihvata da ovaj korpus uđe u sastav Kraljevine Poljske i bude saveznik. Vladimir Ilič Lenjin potpisuje 29. avgusta 1918. godine dekret Saveta narodnih komesara RSFSR o odbacivanju ugovora i akta koje su zaključile vlasti Ruske imperije o podeli Poljske. Lenjin je hteo da zatvori bar jedan front i dekretom Veća narodnih komesara od 10. decembra 1918. priznaje nezavisnost Poljske. Kada je Nemačka konačno poražena, otvorilo se pitanje na koje su Poljaci vrebali – kuda će ići granice najnovije poljske tvorevine…i ko će ih crtati. Iako su se poljski političari razilazili oko toga kakav status istočne teritorije nekadašnjeg Saveza treba da imaju u novoj državi, jednoglasno su se zalagali da one treba da se vrate pod suverenitet Poljske. Sovjeti su, naprotiv, nameravali da uspostave vlast na teritoriji za koju su se borili, a to je Ruska imperija. Smatrali su da tako velika teritorija sa svojim resursima može biti značajna odskočna daska za svetsku revoluciju. Prvog januara 1919. godine, samo tri nedelje od priznavanja poljskog suvereniteta, u Smolensku se proglašava Sovjetska Socijalistička Republika Belorusija u savezu sa RSFSR (Росси́йская Сове́тская Федерати́вная Социалисти́ческая Респу́блика – Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република ).
Šta se dešava u Istočnoj Evropi krajem 1918. godine, pa Rusi, bez obzira na probleme koje imaju, ne smanjuju tempo realizacije svojih ambicija?
Prema Brest-litovskom sporazumu od trećeg marta 1918. godine, zapadna granica Sovjetske Rusije (određena prema Nemačkoj i Austriji) uspostavljena je duž linije Riga – Dvinsk – Druja – Drisvjati – reka Njemen – reka Zelvianka – Vidlomija. Rusija se obavezala ”…Da će odmah zaključiti mir s Ukrajinskom Narodnom Republikom i priznati mirovni ugovor između ove države i sile Četvornog saveza.” Teritoriju Ukrajine odmah su napustile trupe regularne ruske vojske i ruske Crvene garde. Rusija se obavezala da će odmah prestati sa svakom agitacijom ili propagandom protiv vlade ili javnih institucija UNR. Severna Estonija i Liflandija (riška gubernija) takođe su napuštene, a u te oblasti ući će nemačke policijske snage i ostati dok ne osiguraju javnu bezbednost. Prema dopunskom sporazumu od 27. avgusta 1918. godine Rusija je priznala nezavisnost Ukrajine i Gruzije, odrekla se Estonije i Liflandije koje su prema prvobitnom sporazumu formalno bile priznate kao deo nove ruske države. Konačno, 11. novembra potpisano je primirje u onom čuvenom vagonu u Kompijenju, čime je okončan Prvi svetski rat. Tada je počelo povlačenje nemačkih trupa sa okupiranih teritorija, a u zemljama Istočne Evrope došlo je do političkog vakuuma koje su različite snage pokušavale da iskoriste i popune: s jedne strane, lokalne vlasti su uglavnom bile naslednici struktura formiranih tokom nemačke okupacije. S druge strane, boljševici Sovjetske Rusije objavljuju 13. novembra nevažećim Brest-litovski sporazum! Nemci tog meseca počinju povlačenje s okupiranih teritorija bivše Ruske imprerije.
Sovjetska Zapadna armija, čiji zadatak je bio da uspostavi kontrolu nad Belorusijom, 17. novembra krenula je da popuni prazninu koju su nemačke trupe ostavljale u povlačenju i 10. decembra ušla je u Minsk. Poljaci iz Litvanije i Belorusije stvaraju organizaciju ”Komitet za odbranu istočnih krajina” ( Комитет защити восточных окрайн – КЗВО). U njoj se nalaze borbene jedinice sastavljene od veterana poljskog korpusa. Obraćaju se za pomoć poljskoj vladi. Dekretom privremenog šefa države, Jozefa Pilsudskog od sedmog decembra 1918. godine, te jedinice proglašene su sastavnim delom Poljske vojske pod komandom generala Vladislava Vejtka. Na taj način kompletira se i zvanično formira poljska vojska.
Kakvi su bili ciljevi zaraćenih strana? Glavni cilj Pilsudskog bila je restauracija Poljske u istorijskim granicama Saveza (Речи Посполитой) iz 1772. godine kada je počeo rat posle koga je taj savez nestao, a Poljska podeljena između Austrije i Rusije. To su bili maksimalistički zahtevi. Naravno, sada su apetiti još više porasli, pa je krajnji cilj bilo uspostavljanje kontrole na Belorusijom, Ukrajinom, Litvanijom i ukupna geopolitička dominacija u istočnoj Evropi.
Sovjeti su imali druge ciljeve: pre svega uspostavljanje suvereniteta nad zapadnim provincijama nekadašnje Imperije (Ukrajine i Belorusije) i njihovo sovjetizovanje. Kako je rat odmicao i ruske ambicije su rasle s ciljem da se izvrši sovjetizacija Poljske. Taj rat bio je, ustvari, odgovor sovjetske Rusije na ceo Versajski međunarodni sistem koji se ubrzano tih meseci instalirao.
Kako je tekao ovaj rat?
Shodno tadašnjoj strategiji i širini prostora, trebalo je oformiti jasnu liniju fronta posle koje bi se krenulo u nastupanje i izvršavanje generalnih ciljeva. Počelo je tako što je Crvena armija pokrenula svoje trupe prema Pribaltiku i Belorusiji u toku 1918. i 1919. godine. Poljaci reaguju tako što 19. novembra 1918. vlada naređuje vojsci da zauzme Viljnus. Dva dana kasnije, 21. decembra, formira se privremena komisija za upravu nad okrugom Srednje Litvanije. Prvog dana 1919. godine Poljaci ulaze u Viljnus i uspostavljaju kontrolu. Prvi oružani sukob između delova RKKA i poljske armije dogodio se šestog januara kada je poljski garnizon izbačen iz Viljnusa. Kao rezultat tih prvih odmeravanja snaga, vlasti Beloruske SSR predlažu poljskoj vladi da ustanove granice, no Varšava taj predlog odbacuje bez ikakve rasprave. Belorusi na to ignorisanje odgovaraju spajanjem Beloruske SSR i Litvanije u Litvansko-Belorusku SSR. Između devetog i četrnaestog februara 1919. godine nemačka vojska propušta poljske jedinice na liniju: reka Njemen (do Skidela u zapadnoj Belorusiji) – reka Zelvjanka – reka Ružanka – Pružani – Kobrin. Ubrzo u taj prostor dolaze i jedinice Zapadnog fronta RKKA i na teritoriji Litvanije i Belorusije formira se poljsko-sovjetski front.
Ubrzo su se sa druge strane približile jedinice Zapadne armije Crvenih. Tako je na teritoriji Litvanije i Belorusije formiran poljsko-sovjetski front. Veličina sovjetske Zapadne armije procenjuje se tada na 45 hiljada ljudi, međutim, nakon okupacije Belorusije, borbeno najspremnije jedinice su prebačene u druge oblasti gde je položaj Crvene armije bio izuzetno težak. Zapadna armija je 19. februara transformisana u Zapadni front pod komandom Dmitrija Nadežnog (Надёжный, Дмитрий Николаевич, poznati visoki vojni komandant koji je stigao da ratuje i u Drugom svetskom ratu u činu general-pukovnika). Armije su se pozicionirale i nije bilo druge nego da se krene u ostvarenje ratnih ciljeva. Prvi kreću Poljaci, napadajući na Belorusiju. Krajem februara forsiraju Njemen i ulaze na teritoriju Belorusije koja se od trećeg februara 1919. godine zvanično nalazi u federaciji sa RSFSR. Poljaci tapkaju u mestu, da bi tek 28. februara jedinice generala Ivaškeviča napali delove RKKA na reci Ščari i prvog marta zauzele gran Slonim, na ušću Ise u Ščaru, 195 kilometara jugozapadno od Minska. Jedinice pod komandom Listovskog drugog marta zauzele su Pinsk, a uskoro Ivaškeviča smenjuje Stanislav Šepticki.
Kao više puta do sada i na ovom primeru možemo videti kako su se moćnici igrali rata. Porazi su za pregovaračkim stolom pretvarani u pobede, čitavi narodi su seljeni ili ostajali u neprirodnom okruženju u tuđim državama, granice su crtane u zavisnosti od toga ko je bio veštiji da nametne svoju diplomatsku moć kombinujući je mnoštvom faktora. Ta vrsta diplomatije do danas naplaćuje i dugo će naplaćivati svoje rezultate jer svuda su ostavljane dubioze dovoljne da povremeno ili stalno izazivaju trzavice između suseda. Tako je bilo i ovde: kada su zapadne sile shvatile da RKKA i SSSR nisu prolazna pojava kao što je to bilo suđeno Vajmarskoj Republici (Deutsches Reich-Nemačko carstvo) krenula je diplomatska borba.
Kao što je već pomenuto, uspesi Poljaka u Belorusiji u najvećoj meri jesu posledica činjenice da je komanda RKKA glavne snage poslala na odbranu Južnog pravca kojim su napredovale trupe A.I. Denjikina (Антон Иванович Деникин, general-pukovnik carske vojske, a potom i Belih). On je, kao i Beli pokret uostalom, priznao nezavisnost Poljske, ali se protivio poljskim pretenzijama na teritoriju istočno od često spominjane reke Bug, jer je smatrao da su one nedeljivi deo Rusije. Antanta je mislila isto, pa je zahtevala da Pilsudski pruži vojnu pomoć Denjikinu u prodoru kroz Belorusiju i da tako likvidiraju snage boljševika, novu napast koja se nadvila nad tradicionalnom Evropom. Veće narodnih komesara RSFSR prozrelo je tu igru i 28. januara 1920. godine upućuje apel vladi i narodu Poljske u kome navodi da bezuzlovno priznaje nezavisnost i suverenitet Poljske, te da neće preći postojeću liniju fronta u Belorusiji i Ukrajini. Takođe, neće biti šurovanja ni dogovaranja s Nemačkom (koja je imala dovoljno svojih problema u očuvanju kratkotrajne, već spomenute Vajmarske republike koja je potrajala samo četiri godine, do 1923), te da neće ni s bilo kojom drugom državom to činiti. Sva pitanja između Poljske i RSFSR Moskva je spremna da reši mirnim putem, pregovorima, kompromisima i sporazumima.
Međutim, Poljska to ne shvata kao ponuđenu ruku i ohrabrena produžava svoju ofanzivu u Ukrajini. Poljske trupe 25. aprila 1920. godine napale su položaje RKKA duž cele ukrajinske granice i do 28. aprila zauzele graničnu liniju Černobil – Kazatin – Vinica – Rumunska. Delovi 12. armije RKKA bili su prilično raštrkani, sa značajnim praznim prostorima na bokovima jedinica i labavom vezom, gubeći jedinstvenu kontrolu i ofanzivnu moć. Stoga je doneta odluka o pregrupisavanju. Komandant armije, S.A. Meženinov, ne rizikujući da uđe u neizvesnu bitku, povlači svoje trupe. Već 29. aprila Sovjeti reaguju: sa dužnosti komandanta Zapadnog fronta smenjen je Gitis, a na njegovo mesto dolazi talentovani vojskovođa za kog će svet tek čuti – Mihail Tuhačevski ( Михаил Николајевич Тухачевски). Brzu i zasluženu slavu stekao je u borbi protiv isto tako odlučnog i pronicljivog vojskovođe, admirala Kolčaka (Алекса́ндр Васи́льевич Колча́к), čoveka kome je Denis Fomin posvetio izvanredan film i seriju ”Admiral”. Uz njega je bio i pomenuti Denjikin. Radi bolje koordinacije i komandovanja, južni deo Zapadnog fronta transformisan je u Jugozapadni front, a komanda je pripala Aleksandru Jegorovu (Алекса́ндр Ильи́ч Его́ров), iskusnom vojskovođi, jednom od prvih maršala SSSR.
Crvena armije kreće u ofanzivu u proleće/leto 1920. godine. Tuhačevski je rešio da iskoristi skretanje dela poljskih snaga s beloruskog pravca i krenuo je na njihove položaje 14. maja s dvanaest pešadijskih divizija. Uprkos početnom uspehu, do 27. maja ofanziva se zaglibila. Poljaci to koriste i u kontraofanzivi od prvog do četvrtog juna jedinice Prve poljske armije kreću protiv 15. sovjetske armije, nanevši joj težak poraz u borbama koje su trajale do osmog juna. Dolazi do ključne bitke kod Varšave. Dvanaestog avgusta trupe Zapadnog fronta Mihaila Tuhačevskog prelaze u ofanzivu čiji je cilj bilo zauzimanje Varšave. Tvorac te zamisli bio je Lenjin. Trocki u svojoj knjizi ”Moj život” piše da je Lenjin pobožno verovao da je poljski proletarijat spolja pripremljen za revoluciju i da će se podići s dolaskom sovjetskih trupa. U sastavu Zapadnog fronta koncentrisane su bile treća, četvrta, petnaeseta i šesnaesta armija, kao i treći konjički korpus i Mozirska grupa Tihona Hvestina. Za to vreme na teritoriji Ukrajine Jugozapadni front Aleksandra Jegorova vodio je borbe za Lavov.
Međutim, poljski protivudar predviđao je koncentraciju velikih snaga na reci Vepš i iznenadni udar sa jugoistoka na pozadinu Zapadnog fronta. Naspram dva sovjetska fronta stajala su tri poljska: Severni front Jozefa Halera (prva, druga i peta armija), Centralni front Edvarda Rid-Smigla (treća i četvrta armija) i Južni front Vaclava Ivaškevića (šesta armija i Armija UNR). Stoga maršal Pilsudski pokreće 16. avgusta planirani kontranapad. Pri tom se poslužio i značajnim radom svoje kontraobaveštajne službe koja je, prateći radio saobraćaj sovjetskih komandi, došla do saznanja o slabostima grupe Mozir. Udarnu pesnicu napada činile su dvostruko nadmoćnije snage – 47.500 boraca protiv 21.000 Sovjeta. Tuhačevski je u prvom naletu stigao pred Varšavu, sa idejom da jedan deo snaga produži prema nemačkoj granici kako bi podstakao ustanak nemačkih komunista. Poljsko-francuski štab naredio je Prvoj udarnoj grupi pod direktnom komandom Pisludskog da krene u napad i ona je probila front porazivši južno krilo 16. armije. U isto vreme, dolazi do sinhronizovanog napada na Vlodavu koji izvode snage treće pešadijske divizije Legije. Uz podršku tenkova izvodi se napad s ciljem ugrožavanja linije Minsk-Mazovecki. RKKA uviđa da postoji mogućnost opkoljavanja u oblasti Varšave.
Kamenjev shvata kritično stanje Zapadnog fronta i naređuje da se iz sastava Jugozapadnog fronta prebace prva i dvanaesta konjička armija. Međutim, štab Jugozapadnog fronta igrnoriše to naređenje i to po odluci člana Vojnog saveta Staljina! On je bio protiv zauzimanja poljskih teritorija, a posebno Varšave. Takav potez mogao je da dovede samo do jednog ishoda – poraza. Masa ruske armije je stalno povećavana, pa je tokom bitke izgubljeno je u svim delovima fronta 25.000 vojnika, 60.000 je zarobljeno, a preko 50.000 prešlo je u Istočnu Prusku gde je internirano. Nekoliko hiljada ljudi je nestalo bez vesti. Izgubljena je velika količina artiljerije i opreme. Poljaci su imali takođe značajne gubitke – 15.000 poginulih i nestalih i oko 22.000 ranjenih. Pokazalo se, kao i mnogo puta do sada u istoriji, da dobro motivisani branioci mogu da napadaču koji nema prave razloge da se žrtvuje, nanesu velike gubitke. Do tada agilna, briljatna RKKA koja je na svojoj teritoriji odolevala i tukla kako iskusne trupe Belih, tako i intervencionističke snage, nije jednostavno imala motiva da gine na tuđoj teritoriji. Pri tom ne treba zaboraviti da su Poljaci iskazali iskren uzavreli patriotizam, kombinovan s tradicionalnom mržnjom i viševekovnom željom za osvetom, ali i ustanovljenjem samostalne države. Za njih je ovo bila bitka svih bitaka, a za Sovjete jedan od pokušaja da stabilizuju front napadnim dejstvima.
Opet je diplomatija došla na svoje. U Rigi je osmog marta 1921. godine potpisan mirovni sporazum između Poljske i RSFRS. Prema uslovima tog sporazuma, velike teritorije koje se nalaze istočno od Kerzonove linje (sa većinskim nepoljskim stanovništvom) ustupljene su Poljskoj. Reč je o Zapadnoj Ukrajini (deo Volinjske gubernije), Zapadnoj Belorusiji (Grodna gubernija) i jedan deo pokrajina uz granicu Ruskog carstva. Rusi su se povukli, ali nisu zaboravili ovaj neuspeh. Poljska je posle Minhenskog sporazuma platila ogromnu cenu svoje netaktičnosti da se zaustavi u svojim granicama i zadovolji onim čemu je vekovima težila – državotvornošću i suverenitetom. Umesto toga, tražila je više. To više što je dobila, potrajalo je manje od dvadeset godina, a onda je doživela genocidni pogrom, a pri tom, na kraju Drugog svetskog rata, ostala i bez onih teritorija koje je neoprezno uzela u Rigi.
Veoma je značajna i presudna uloga velikih sila u ovom konfliktu. Sovjeti su istovremeno vodili žestoku borbu protiv Belih i intervencionističkih jedinica sila Antante koje su od samog početka sukoba podržavale Poljsku. Pri tom su ignorisali više puta ponovljen stav Moskve da poštuje Poljsku u njenim granicama i priznaje njen suerenitet. Stoga je Sovjetsko-poljski rat bio deo borbe protiv pretećeg boljševizma, ali i protiv jedne velike, dolazeće sile na svetskoj sceni. Rusija je, kao što je to slikovito opisao Gi Metan, već deset vekova bila predmet izražene rusofobije, od Karla Velikog do danas. Ipak, u samoj Antanti stavovi su se razlikovali: SAD i Francuska zastupale su strategiju svestrane pomoći vladi Pilsudskog i učestvovale su u stvaranju poljske vojske. Britanci su zagovarali ograničenu pomoć, a zatim insistirali na svojoj političkoj neutralnosti. Od februara do avgusta 1919. godine Poljska je od SAD dobila 260.000 tona dragocene hrane u vrednosti od pedeset i jednog miliona dolara. Iz američkih skladišta u Evropi u Poljsku je poslato vojne opreme u vrednosti od šezdeset miliona dolara, a već iduće, 1920. godine, od sto miliona dolara. Ukupno, te godine Francuska je isporučila: artiljerijskih cevi raznih kalibara 1.494 komada. Britanci su Denikenu isporučili 558 topova. Aviona su Francuzi poslali 291 aparat, a Britanci 168. Puškomitraljeza je iz Francuske stiglo 2.600 komada, a iz Britanije 4.013. Puške su takođe stigle u ogromnom broju: Francuzi su poslali 327.000, a Britanci 214.753 komada. Ni u kamionima, važnim za brzo prebacivanje trupa, nije se oskudevalo. Francuzi su dostavili 250, a Britanci 398 vozila.
Antanta se nije zadržala samo na tome, mada je jasno da je ovakva materijalna podrška stvarno bila presudna za dobijanje bitke protiv Sovjeta koji su krvarili i trošili se na svim stranama. Francuzi su poslali nekoliko stotina veoma iskusnih oficira i formirali zajednički štab, na taj način se otvoreno uključujući u rat. Njih je predvodio Maksim Veigan (Maxime Weygand ), general armije koji je u činu generalisimusa 1940. godine bio glavnokomandujući francuskih snaga. Među francuskim oficirima bio je i Šarl de Gol (Charles André Joseph Marie de Gaulle).
Paradoksalno je da je rusku poziciju u ovom ratu spasila nesloga u Antanti! Britanija, koja je bila uzdržanija od Francuske, predložila je Liniju Kerzon (Curzon Line, nazvana prema ministru spoljnih poslova, lordu Kerzonu) kao demarkacionu liniju i istočnu granicu Poljske u decembru 1919. godine, zatim njeno ozvaničenje i povlačenje poljskih trupa. Pola godine posle toga Kerzon opet predlaže da se Poljska zaustavi na toj liniji. Britanci su sve vreme sukoba bili za kompromis, ali nisu otkazali vojnu pomoć. Međutim, u avgustu 1920. godine, usled unutrašnjopolitičke situacije u kojoj sindikati laburista prete da će sabotirati proizvonju municije dolazi do prekokreta. U to vreme Međunarodna konferencija sindikata u Amsterdamu šalje nalog, instrukciju, svojim članovima da pojačaju embargo na slanje municije Poljskoj. Britanija se tome povinuje, a pomoć nastavljaju da pružaju SAD i Francuska. Uz njih su Nemačka i Čehoslovačka; Poljska je, na svoju nesreću, osokoljena pobedama, stupila u pogranične sporove, pa su ove dve zemlje zabranile tranzit pomoći Poljskoj preko svoje teritorije! Ovo uskraćenje pomoći odigralo je značajnu ulogu da ne dođe do potpunog poraza RKKA na Zapadnom frontu. Promena u diplomatiji Britanije uzbrzala je zaključenje Riškog mira.
Ovaj rat pripada grupi takozvanih zaboravljenih ratova. Zašto je to tako? Rezultate tog rata vrlo brzo je neutralisalo i poništilo vreme i budući događaji. Sovjeti su uspeli da povrate sve ono što su želeli na kraju Prvog svetskog rata, čak su i područje oko Lavova uzeli Poljskoj i predali ga Ukrajini koja je tada bila u sastavu SSSR. Najveći dobitnik ovog rata bila je, međutim, Belorusija na čijoj teritoriji su se najviše i vodile borbe. Njene granice, jednom utvrđene, niko više nije pominjao. Danas, kada se razmahuje novim krizama, gomilanjem trupa, razmeštanjem sistema na tuđim teritorijama, čini se da su Lenjinovi sledbenici umeli da u toj partiji šaha, žrtvujući mnoge figure, pretvore piona u kraljicu. Belorusija je danas respektabilna vojna sila i zemlja s najbržim privrednim rastom u odnosu na nekadašnje republike SSSR. Poljska opet ima mentora, ali neka se tim problemom oni bave. Nije im to prvi put.
