Ko je zarobio posadu ”solunskog” cepelina?

Nakon povlačenja preko Albanije i oporavka na Krfu, odlučeno je da se srpska vojska prebaci u Solun, odnosno, na poluostrvo Halkidik, gde bi se izvršila reorganizacija i preoružanje. Već 9 marta 1916 godine u Solun su iz svake divizije upućeni po jedan batalјon pešadije, te inženjerijska i pekarska četa; prebacivanje glavnih snaga započeto je 18 aprila 1916 godine. 

U to vreme solunska luka i položaji savezničkih trupa nalazili su se pod stalnim udarom nemačkih aviona i cepelina. Nemci i Austro-ugari su, naime, u selu Dudeđti Noj kraj Temišvara izgradili veliku bazu sa hangarima, stanicom bežičnog telegrafa i vodoničnom stanicom. Ovo je trebalo da bude polazna tačka vazdušnih brodova u misijama protiv savezničkih trupa na Solunskom frontu ali i ruske Crnomorske flote. U istom cilјu Nemci su još 1915 godine u bugarskom gradu Jambol izgradili stanicu za punjenje cepelina vodonikom. 

U Temišvaru je 27 januara 1916 godine stacioniran nemački cepelin Lz55/LZ-85 pod komandom poručnika Ernsta Šercera. Brod je bio dug 163,5 m, imao je zapreminu omotača 31.900 m³, punio se vodonikom, postizao je maksimalnu brzinu od 96 km/čas a pokretalo ga je 4 Majbahova motora od po 210 KS. Cepelin je do maja iste godine izveo tri vazdušna napada na Solun: 31 januara, 17 marta i 1 maja 1916.

Pri tome, neselektivno su bombardovani i civilni cilјevi, uklјučujući i bolnice. No, četvrti pokušaj noćnog bombardovanja grada bio je koban po Nemce; saveznici su na vreme otkrili prisustvo LZ-85, odmah pogasili gradsko osvetlјenje, moćnim reflektorima ”uraklјili” vazdušnog monstruma i otvorili uragansku protivavionsku vatru. Na brod su dejstvovala bukvalno sva raspoloživa oruđa kako sa kopna, tako i sa brodova u Solunskom zalivu. U 1:45 časova, 5. maja,  britanska protivavionska baterija br. 24, stacionirana kod sela Eksohi (Kirekoj), prva je primetila nemački brod ali van dometa svojih oruđa. Artilјerci su pola časa kasnije obavestili bateriju br. 32 kod Oreokastra da se cepelin kreće od Soluna duž doline Vardara. Britanci su iz topova 76,2 m Mark 3, montiranih na šasijama kamiona ”Pirles” (Klivlend), u 3:15 časova ispalili 58 granata na cepelin.

Međutim, u isto vreme je poručnik Šapelije, zapovednik 24. francuske protivavionske baterije, primetio cepelin i o tome izvestiokomandanta baterija br. 23,poručnika Portalijera. Sada su i francuski protivavionci 75 mm M1913 na šasijama kamiona ”De Dion-Bušon” (Pito), počeli da gađaju cepelin. Ovom uraganu pridružili su se i brodski topovi.Na drednotu ”Agamemnon”, stacioniranom u visini poluostrva Karaburun, poručnik Godfri Krukšanki stariji mornar Kolmen, otvorili su na cepelin vatru iz brodskog dvanaestofuntovnog topa kalibra 76,2 mm; sa dejstvom su započeli itopovi britanskog torpednog čamca TB18 a čitavom vatrometu su se pridružili i topovi od 381 mm sa drednota ”Kralјica Elizabeta”!

Ako se uzme u obzir i vatra Hočkizovih topova od 37 i 47 mm,jasno je na kakav baraž su naleteli Nemci. U svakom slučaju, šrapneli su oštetili oplatu cepelina; vodonik je počeo da ističe i cepelin se oko 5 časova srušio u močvarama u delti Vardara. Naravno, nastala je surevnjivost oko toga koje u suštini oborio LZ-85. Konačno, pronađeno je kompromisno rešenje; general Saraj, vrhovni zapovednik Istočne Armije, Naredbom br.38 je čestitao francuskoj 23. bateriji uspešno obaranje cepelina; zaplenjena nemačka zastava sa letilice završila je u pariskoj Palati invalida a kapetan ”Agamemnona”, Herbert Fajler, zadovolјio se time da svoju kabinu ukrasi ”trofejem” – jednom od elisa skinutih sa cepelina.

No, ovde priča tek počinje! U prvo svitanje, 5 maja, sve raspoložive trupe dale su se u potrgu za oborenim dirižablom i posadom. Prema jednoj varijanti, svih 12 članova posade je zarobio francuski konjički eskadron a prema drugoj – mornari britanskog torpednog čamca TV18. Do pada u zaroblјeništvo, Nemci su spalili oplatu cepelina i gondole (zapalili su ostatke vodonika), uništili poverlјiva dokumenta i brodski dnevnik, a nakon toga, svukli su uniforme i rasprostrli ih po obližem žbunju da se suše. U svakom slučaju, zaroblјenici su prvo odvedeni u francusku komandu; potom su, od 15 do 20 decembra 1916. saslušavani od Britanaca, da bi konačno završili u francuskom zaroblјeničkom logoru. 

Pad cepelina je izazvao u Solunu senzciju: kolone građana i vojnika probijale su se kroz močvare samo da bi videli ”letećeg monstruma”. Jedan kanadski sanitetski kapetan se čak i udavio u pokušaju da dođe do mesta pada. Konačno, Francuzi su do 24 maja demontirali konstrukciju i na baržama je preneli u centar Soluna, gde je ponovo sklolјena pred Belom kulom. Tako je Solun usred rata dobio svojevrsni zabavni park. Ljudi su sa cepelina odvalјivali delove aluminijuma i pravili narukvice i prstenje a inventivni Grci su odmah počeli i proizvodnju suvenira vezanih za LZ-85.Nakon završetka uličnog spektakla, ostaci cepelina su brodom ”Kaning” prebačeni u Englesku i tamo su poslužili kao uzor za izgradnju britanskog dirižabla R27. 

Naravno, čitava priča ne bi imala smisla da se  njoj nisu pojavili i – srpski vojnici. U svojim sećanjima, Sava Mikić (1884-1982), pripadnik ”đačke čete” 3. kombinovanog puka pukovnika Petra Markovića (1879-195?), izneo je svoju teoriju o zaroblјavanju nemačke posade cepelina. Prema njemu, Srbi su sa položaja kod ušća Vardara videli pad cepelina. U poteru za posadom, navodno, krenuo je čitav puk i četnički odred vojvode Babubnskog. Četnici su zarobili ”čitavu posadu od 7 lјudi’, koji su saslušavani u štabu pukovnika Markovića.  Poručnik ”Šerceg” je izjavio da je pre pada u more izbacio sve bombe ”od 58 do 100kg, ukupno 1350 kg”.

Tokom povlačenja preko Almanije, Mikićeva jedinica se priklјučila 114-toj francuskoj brigadi 57. divizije.Mikić je u proleće 1916 detaširan kao tumač u 156. francusku pešadijsku diviziju koja je formirala front kod sela Kilindir, južno od Dojranskog jezera. Istovremeno, ”Leteći žandarmerijski odred” Jovana Stojkovića – Vojvode Babunskog(1878-1920),nalazio seu sastavu156. francuske divizije, štiteći sa francuskim 8. (konjičkim) pukom afričkih lovaca povlačenje 122. francuske pešadijske divizije nakon pokušaja prodora dolinom Vardara kod Đevđelije. Na Solunskom frontu, 1916, odred Babunskog pridružen je Prvoj armiji i raspoređen na odsek kod Prespanskog jezera. To znači da su obe jedinice bile prilično udalјene od mesta pada LZ-85. Mikićeva priča ima i drugih nedoslednosti; na primer, u trenutku zaroblјavanja posada cepelina je brojala 12 članova (po dormaciji ih je bilo 13, ali, krmeni kormilar Šmit je umro od pneumonije još 3 marta), tako da nije jasna priča o sedmorici Nemaca. Konačno, navodna izjava poručnika ”Šercega” (Šercera) da su bombe izbačene u more – nije tačna. Naime, sačuvan je niz fotografija na kojima su zabeleženi upravo srpski vojnici kako prenose loptaste nemačke avionske bombe od 60 i 100 kg do Bele kule! No, možemo samo pretpostaviti da su ovo bili borci iz Prve armije, iskrcani u Solunu nakon  18 aprila.