Automat K-50M – vijetnamski recept

Odavno po radionicama i pogonima, ali i među konstruktorima kruži dosetka: ”ovo izgleda kao da su Vijetnamci konstruisali”. Pri tom se ne misli ništa pogrdno ili loše. Naprotiv. Kao u izreci ”uraditi nešto pomoću štapa i kanapa”. To mogu samo istinski majstori. Kada muka natera čoveka da se dovija i uradi nešto s onim s čim tog momenta sigurno raspolaže, onda majstorstvo dolazi do izražaja.

Mnogi od nas su se s tim ”vijetnamskim receptom” sreli u poznatoj knjizi Aleksandra Borisoviča Žuka ”Svi pištolji i revolveri sveta” (rađena na osnovu Firearms Identification, J. Howard Mathews). Ovu Žukovu knjigu je kod nas priredio i samostalno objavio 1985. godine u Beogradu, naš nedavno preminuli prijatelj Miloš Vasić. Reč je o almanahu ili o vodiču (pre nego enciklopediji) koji je nastao dok je internet još bio u laboratorijskom povoju, pa se mogu oprostiti i moguće greške koje su se pojavljivale tokom istraživanja i rada.

U toj knjizi predstavljen je pištolj koji su Amerikanci nazvali Vietnamese Crude 1911 Copy, nastao u nekoj radionici u džungli. I nije jedini. Luger je takođe bio predmet interesovanja, a prepravke na zaplenjenom oružju bile su normalna pojava.

Tako je napravljen i ovaj automat, K-50M. Sa stanovišta klasifikacije može se reći da je to bio tipičan bastard, model napravljen od delova različitih oružja, čak i različitih država. Nisu Vijetnamci jedini koji su to radili. Finci su, recimo, poznati po svojoj prepravci automata Sudajeva pod oznakom M-44. Zašto se pojavilo ovo oružje? Formalno, rat protiv intervencionističkih snaga SAD započeo je 1964. godine kada one dobile mandat da direktno učestvuju u borbama. Vijetnam je tada imao određenu količinu francuskog i kineskog oružja, a prava, obilna i sistematska pomoć krenula je kada je bilo jasno da je incindent u Tokinškom zalivu bio casus belli za dugoročni rat. Trebalo je nečim ”premostiti” hronični nedostatak streljačkog oružja. Muka je naterala Vijetnamce da smisle ovako nešto. Pri tom možemo samo da pogađamo u kakvim su otežanim uslovima (nedostatak mašina, dovod struje, rokovi) ti majstori osvajali znanja i tehnologiju dovoljno dobru da borcima u ruke stigne oružje sposobno da pouzdano dejstvuje na ratištu.

Prvi primerak je Amerikancima pao u ruke u Južnom Vijetnamu 1963. godine i smesta je poslat na proučavanje. Posle njega zaplenjeno je još nekoliko primeraka. Tokom ispitivanja oružari su utvrdili da je automat urađen u poluradioničkim uslovima. Delovao je na prvi pogled primitivno, ali nije bio aljkavo urađen. Ekspertima nije bilo teško da utvrde ”roditelje” ovog obrasca. Osnova je bila kineska verzija PPŠ-41, ”Type 50”. Prema američkim izvorima, proizvodnja ovog sredstva odvijala se u periodu od 1958. do 1964. godine. Reč je o veoma kompaktnoj i laganoj modifikaciji Špaginovog automata, optimalno prilagođenog za uslove borbe u džungli (dužina se otprilike poklapala sa širinom ramena borca, a otpornost na vlagu, blato i prašinu se podrazumevala). Radi skraćivanja dužine odbačen je drveni kundak i zamenjen je pištoljskom drškom i uvlačivim metalnim kundakom po modelu francuskog MAT-49. Vodeća čaura na ustima cevi je značajno skraćena, a prednji nišan (’’mušica’’) uzet s francuskog modela bio je pričvršćen za cev.

Automat je koristio kutijasti okvir (”šaržer”) sa 35 metaka, a bio je prilagođen da koristi i doboš sa 71 metkom. Međutim, kod korišćenja doboša bilo je potrebno da se kundak povuče u radni položaj kako ne bi ometao umetanje. Tačnost gađanja bila je manja nego kod PPŠ, što je i razumljivo, jer u džungli takav luksuz nije ni bio potreban pa su konstruktori  odbacili kompenzator;  nisu se opterećivali time što nema skrivača plamena, a ni kratkoćom cevi. Tako je i plamen na ustima cevi bio veći nego kod PPŠ, no i to je ”vijetnamski praktično” bilo ispravno jer prilikom najrazličitijih zaseda u džungli neprijatelj nije više imao priliku da se bavi time što se protivniku vidi demaskirajući plamen. To je često bilo i poslednje što je napadnuti mogao da vidi s obzirom na vrstu zaseda koje su mogle da se postave.  

Automat su koristili partizani i jedinice Vijetnamske narodne armije. Vijetnamci nisu mogli do kraja da se pouzdaju u svoje saveznike i političke igre vezane za pomoć, stoga su bili prinuđeni da sastave i ovakvo oružje. Međutim, do neke masovnije proizvodnje nije došlo jer je počelo da pristiže oružje iz ratne rezerve SSSR i NR Kine, ali i tada najmodernijih automatskih pušaka sistema ”Kalašnikov”, o čemu je naš sajt već podrobno upoznao čitaoce kroz tekst Branka B. Boganovića koji možete pročitati na priloženom linku.   

Interesantan je put automata MAT-49. Oni koji nisu kanibalizovani za potrebe K-50M završili su u Alžiru! Posle velikog poraza Francuza kod Dien Bien Fua 1954. godine, velike količine ovog oružja stigle su u vijetnamski plen, a zatim, putevima znanim samo trgovcima oružjem, na sever Afrike. 

Kao i većina automata tog kalibra, automat koristi slobodan hod zatvarača. Zatvarač se pokreće iz zadnjeg položaja, pri otvorenom zasunu. Regulator paljbe nalazi se unutar štitnika obarače, ispred nje, kao i na PPŠ. Sanduk je izrađen od presovanog čeličnog lima. Nišan je otvoren, sa mogućnošću podešavanja na sto i dvesta mestara, a teleskopski kundak je od čelične žice. Prema snimcima dejstva PPŠ-41 stiče se utisak da na sanduku nema klasičnog izbacivača čaure već da ona u povratku udara dancetom u fiksirano ’’koleno’’vođice ( u obliku položenog slova L) po kojoj klizi zatvarač i tu se zaustavlja; u tom trenutku nju ’’pogura’’ metak koji dolazi pod pritiskom opruge doboša i ona poleće pod uglom od 90 stepeni. Ta sekvenca omogućava da čaura ne leti u jednu ili drugu stranu prema nekom saborcu ili pozadi prema strelcu. 

Osnovni podaci:

• Masa: 3,4 kg (bez municije), 4,09 kg. s municijom. 
• Dužina: sa razvučenim kundakom 756 mm, sa uvučenim kundakom 571 mm.
• Dužina cevi: 269 mm.
• Metak: 7,62 x 25 mm TT.
• Brzina gađanja: 700 metka u minuti.

Većina delova bila je zamenjiva s delovima automata Type 50 i PPŠ 41. Interesantno je da su najbolje ocene ovog oružja dali upravo Amerikanci koji su njegovo dejstvo osetili na sebi. Pre svega naglasili su izvanrednu taktičku upotrebu tog automata koja je neutralisala sve njegove nedostatke. Podsetimo se da su Vijetnamci za obaranje helikoptera koristili čak i luk i strelu od manganovog drveta koje je, stvrdnuto provlačenjem kroz vatru, moglo da probija s lakoćom čelični lim. Formula je bila – svrha na prvom mestu. Automat je bio lak, robusan, pristupačan za održavanje i otklanjanje zastoja, a sama obuka za njega potrajala bi pet minuta. Eto, ako je gde ispunjena ona čuvena izreka ”U rukama Mandušića Vuka…”, to je slučaj s ovom, upotrebimo konačno tu reč, skalamerijom.