„Najveća radost čoveka u pobedi: Pokoriti neprijatelјa i proterati ga. Uzeti mu imovinu. Rasplakati mu volјenu osobu. Pojahati njegovog konja i oblјubiti mu ženu i kćerke.”
Džingis Kan
Treći rajh je pripremama za Drugi svetski rat posvetio pažnju kakvu do tada nije posvetila nijedna država u istoriji ratovanja. Tako su se ponašali i nakon započinjanja rata. Obaveze su bile temelјno, sistematski i pragmatično podelјene i svako je znao svoj posao. Ogroman partijski, birokratski i bezbednosni aparat obezbeđivao je da u samoj Nemačkoj stvari budu pod kontrolom. Za to vreme oružane snage su osvajale teritorije. Za njima su stizale jedinice organizacije Tot koje su sistematski ”ispumpavale” prirodna bogatstva okupiranih zemalјa, u saradnji sa domicilnim organizacijama takvog tipa. O tome smo već pisali. I dok se takva vrsta plena još nekako mogla i razumeti (ratovi započinju iz mnogo razloga, a sve je jasnije da su ekonomski razlozi ti koji preovladavaju i u prvoj i u poslednjoj liniji), nikako se ne može prihvatiti (mada logična objašnjenja postoje) krađa lјudskih duša! Tema o kojoj se veoma malo govorilo, čak i u umetnosti, jeste seksualno iskorišćavanje poroblјenog stanovništva, tačno u skladu s izrekom koja se nalazi kao moto ovog teksta. Pored ubijanja, razaranja, plјačkanja, genocida, Nemci su prisvojili pravo da iskoriste i žene, devojke, kako bi njihova ratna mašina što bolјe radila. Nije to nikakva novost, to su radili i Mongoli i Turci, i mnogi drugi; međutim Nemci su poniženje i seksualnu zloupotrebu doveli do industrijske perfekcije i organizovanosti. Nјima to, uostalom, nije bilo ništa čudno jer je NSDAP već po dolasku na vlast promovisala, stimulisala i čak obavezivala podanike da povećaju natalitet; ono što bi se u normalnim okolnostima rodilo kao izraz lјubavi, u Nemačkoj je imalo nivo i značenje parenja, odnosno razmnožavanja.
Nemačka soldateska organizovala je i sprovela seksualno nasilјe u, do tada, neviđenom obimu i obliku. Nemački državni i vojni vrh znao je da vojnicima ne mogu da zabrane, pa ni da ograniče seks, pa su stoga rešili da ga organizuju, usmere i drže pod kontrolom. Tokom rata za potrebe nemačke armade radilo je više od 500 vojnih bordela. Samo Pariz je imao 19 bordela u centru grada. Između 34.000 i 50.000 mladih devojaka i žena bilo je prisilјeno na besplatnu, ropsku prostituciju. Neki istoričari, koji se nisu bavili samo Danom D i drugim slavnim bitkama, već i ovom, mračnom pozadinom rata, smatraju da je taj broj bio daleko veći. Glavni ”makro”, odnosno odgovorni za tu vrstu ropske eksploatacije bio je ni manje ni više Rajnhard Hajdrih. Glavni arhitekta holokausta bio je i uspešan organizator bordela. Nјegovo naređenje o kontroli države nad bordelima stupilo je na snagu već 16. marta 1940. godine.
Uz podršku pozadinskog aparata koji su sačinjavale jedinice SS i srodne bezbednosne službe, legalizovana je upotreba žena u vrlo precizne i, za nemačke potrebe, korisne svrhe. Napravlјene su dve mreže bordela: u gradovima (za vojsku) i u koncologorima (za osoblјe i deo logoraša – kapoa, cinkaroša, konjukturne radne snage, itd). Zvuči crnohumorno, ali Nemci su imali mnogo razloga da ovom ”problemu” priđu upravo ovako. Prvi svetski rat je doneo ogroman broj venerično zaraženih vojnika, a gonoreja i sifilis su pri tom bili i smrtonosni. I ne samo to; jedan takav bolesnik zauzimao je dragoceni ležaj i medicinsko osoblјe, kojima je prvenstven zadatak bilo da se staraju o ranjenicima sa fronta. Lekarska prevencija bila je neophodna, pa su pregledane redovno i robinje, ali i ”korisnici” usluga bordela. Propisano je korišćenje kondoma. Međutim, i strah od špijuna bio je jedan od razloga da se stvari ovako rešavaju. Primećene su veze i brblјivost vojnika prilikom opštenja sa lokalnim stanovništvom. Taj oprez bio je pojačan opsesivnom homofobijom. U glavama nacista, nedostatak seksa sa ženama doveo bi do homoseksualizma. Ta pojava registrovana je kao masovna u zaroblјeničkim logorima već u Prvom svetskom ratu. Jeftina, kontrolisana ”ponuda”, to bi uveliko sprečila. Čak i u ovoj, za neke bizarnoj aktivnosti, Nemci su pokazali pedanteriju i sistematičnost.
Aktivnosti u bordelima su vrlo precizno beležene. Žene su svoj dan započinjale u šest ujutru pregledom kod lekara. To je činjeno jednom do triput nedelјno. Od 11 do 13 sati pripremale bi se za ”posao” (šminkanje, doterivanje, lična higijena, itd), a od 14 do 20.30 morale su da služe kao seksualne robinje nemačkim oficirima i vojnicima. Raspored bordela i njihova masovnost varirala je po regionima, a vojnik bi dobijao 15 minuta da obavi to što treba. Poseta je koštala tri marke (oko 20 američkih dolara po sadašnjem kursu), pa je epitet ”industrijski seks” ovde dobijao i svoju materijalnu potvrdu. Pridržavanje određenih procedura bilo je obavezno. Najpre je popunjavan poseban upitnik, a uz njega vojnik bi dobijao i baktericid i kondom. Seks bez kondoma nije bio dozvolјen, mada su policajci (zahvalјujući uticajnom poslu) nudili nesrećnim ženama pozamašne svote za nezaštićen seks. Posle toga vojnik bi obavezno bio dezinfikovan zbog mogućih veneričnih bolesti, sačekao bi dodelјenu robinju i broj sobe, a posle seksa opet je sledila dezinfekcija uz obaveznu potvrdu.
Vojnici su sebe smatrali posetiocima, a reč je upravo o silovanju nesrećnih žena. Nisu bili gadlјivi ni na Jevrejke. Prema izveštaju Jad Vašema, Svetskog centra za sećanje na holocaust, Jevrejke su pod pretnjom ”dobrovolјno” pristajale na seksualno ropstvo kako bi izbeli konclogore. Već krajem 1940. poslovični Nemci organizovali su mrežu bordela širom okupiranih teritorija. Pošto je profesionalnih prostitutki bilo zanemarlјivo malo, vršeći racije Nemci su iz gradova privodili devojke i žene do 30 godina, otimajući čak i iz restorana svaku lepu ženu. Stoga su žene počele da izbegavaju izlazak na ulicu. Najveći broj otetih žena nikada se nije vratio kući. Drugi izvor seksualnih robinja i bordela bili su konclogori. Najzloglasniji po tom pitanju bio je Ravensbrik, odakle je oko 5000 žena regrutovano za sistematsko iskorišćavanje u bordelima.
U samim logorima postojali su bordeli za osoblјe i za podobne zatvorenike. Uvedeni su na predlog Himlera 1942, godine. Oni su nazivani zonderbauten. U svom pismu Osvaldu Plohu, nadređenom za sve konclogore (pismo je datirano 23. marta 1942. godine) on tvrdi da poseta takvim ”ustanovama” povećava elan i doprinosi bolјem radu i raspoloženju (!) Pri tome, oficiri SS su za sebe odvajali najlepše i najatraktivnije žene. Isti ti esesovci, koji su promovisali nadmoć svoje rase, nisu se ustezali od seksualnog odnosa sa Jevrejkama, Romkinjama, crnkinjama i ženama sa velikog slovenskog područja. To su pravdali time da seks u bordelu s osobom niže rase nije štetan jer nije podsticao ”unutrašnju vezu”. Same nesrećnice bile su užasno tretirane, kao potrošna roba, pri čemu su one atraktivnije dobijale određenu tetovažu. Najstrašnija tetovaža bila je feld-hure, u bukvalnom prevodu polјska kurva, a u slobodnom – terenska, potrošna kurva. Da bi se sprečile trudnoće, žene su sterilizovane, a sama sterilizacija sprovođena je bez anestezije. One kod kojih je zatečena neka polna bolest bile su likvidarane. Nad glavom im je takođe visila opasnost od prijavlјivanja posetilaca koji bi bili nezadovolјni ”uslugama” jer posle tri ili četiri takve prijave sledila je egzekucija. Žene su na taj način bile prisilјene da se ne opiru jer je otpor značio sigurnu smrt. Svaka od njih dnevno je silovana između 24 i 40 puta. Nјihova tela to nisu mogla da izdrže, pa pedantni dnevnici beleže da je njihov ”rok trajanja” bio najduže pola godine. Žene koje su preživele torturu bordela i vratile se kući, mogle su u Sovjetskom Savezu da budu i strelјane. One koje su imale sreću da se ne sazna odakle su došle, morale su da ćute o svojoj patnji kako bi izbegli diskriminaciju okoline.
Konačnu kodifikaciju ideja o bordelima u konclogorima doživela je naredbom od 15. maja 1943. godine. Ona je uređivala posetu bordelima po spisku podsticaja za uspešnost u službi, pri čemu su stražari i drugo osoblјe dodatno podsticani bolјim uslovima za život, novčanim nagradama i povećanim sledovanjima cigareta. Prvi takav bordel bio je otvoren u junu 1942. godine u Mauthauzenu, u Gornjoj Austriji. Nalazio se u baraci br. 1 i činilo ga je deset malih soba sa rešetkama. Utvrđen je i standard – jedna seksualna robinja na 300 do 500 muškaraca. Iste godine je u Gusenu otvoren još jedan bordel, a početkom juna 1943. i u logoru Aušvic-Bžezinka. On je bio smešten u bloku 24a, iako je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se izgradi zaseban blok broj 93. ”Usluge” tog bordela koristili su podobni zatvorenici kao nagradu. Pripadnicima SS bilo je strogo zabranjeno da koriste taj bordel, te su stoga upućivani na gradsku javnu kuću u samom Aušvicu. Za logorske javne kuće u Bžezinki i Aušvicu III korišćeno je oko 60 žena (Nemice, Polјkinje, Ukrajinke). Bordel je radio skoro do poslednjeg dana oslobođenja logora. Prema drugim izvorima, ovaj bordel zvanično je otvoren 30. juna 1943. godine, a 15. jula iste godine u Buhenvaldu je otvoren još jedan takav. U tom logoru ova ”ustanova” nazivana je Lagerbordel i u njemu je neprekidno silovano 16 žena poslatih iz Ravensbrika. Prema zbirnim podacima bordeli u logorima otvarani su ovim redom: Mathauzen (Mauthauzen) i Guzen u junu 1942. godine. Aušvic je dobio bordel 30. juna 1943, a Buhenvald petnaest dana kasnije. Flosenberg je proradio 25. marta 1944, kada i Nojengam. Bordel u zloglasnom logoru Dahau otvoren je u maju 1944, a u logorima Dora Mitelbau i Zaksenhauzen pred kraj leta iste godine.
Ukupno je, prema različitim izvorima, kroz bordele u deset logora prošlo između 200 i 500 žena. Te bordele smeli su da koriste samo Nemci ”arijevci”, a korišćeni su i za proveru prevaspitanja homoseksualaca. Bez obzira što su ti bordeli bili namenjeni logorašima, sobe su bile standardizovane – sa sobama za lekare, čekaonicama, toaletima i tuševima. Na svakoj sobi bila je špijunka za nadzor. Dnevna norma za logorsku robinju bila je osam muškaraca za dva sata uveče. Kao i u građanskim bordelima, i ovde je bila obezbeđena dezinfekcija i stalni lekarski pregledi. Bez obzira na masovno, genocidno ubijanje logoraša, ova vrsta ”posetilaca” je, kako je već navedeno, bila privilegovana i važna upravi.
Tema seksualnih robinja i bordela nije spominjana na suđenju u Nirnbergu, ali ni kasnije. Tek osamdesetih godina XX veka, snimanjem i prikazivanjem filmova sa tom tematikom, počelo je uklanjanje tabua i ozbilјno istoriografsko istraživanje. Robert Zomer je prvi počeo da ispituje dokumenta i materijale ne samo po arhivama, već i po memorijalnim kompleksima, kako bi dokazao licemernost mita da su nacisti bili protiv prostitucije. Naprotiv – mreža bordela koja je prekrivala celu Evropu bila je odlično organizovana i kontrolisana. Po njenom obrascu i Japanci su napravili ”stanice zadovolјstva”, a postojale su na Istočnom frontu i terenske verzije bordela. To su radili i Italijani, pa čak i Amerikanci (”havajski bordeli”). Razlozi za izbegavanje teme bili su politički i sociološki, ali i sa mnogo predrasuda, što je izazvalo suprotan efekat kod razumevanja za žrtve ovog sumanutog postupka. Ipak, i pre osamdesetih godina mnogi naučnici su ispitivali, zaprepašćeni, brojna, pedantno vođena dokumenta. Prvi su, kao i mnogo puta do tada, ovaj tabu raskrinkali umetnici.
U francuskom dokumentarnom filmu reditelјa Alana Resnana, ”Noć i magla”, još 1955. godine mogli su se videti originalni snimci bordela i razgovori s nesrećnicama koje su preživele. Posle toga su zaređali veoma intrigantni i šokantni filmovi na ovu temu – ”Ilsa”, ”Ona – vuk iz SS”, ”Poslednje orgije Trećeg rajha”, ”Ljubavni logor broj sedam”, ”Nacistički lјubavni kamp”, itd. Kao vanvremensku umetničku vrednost treba izdvojiti izvanredne umetničke filmove kakvi su ”Sumrak bogova” Lukina Viskontija (prvi deo Nemačke trilogije) i ”Noćni portir” Lilijane Kavani. Oni vrhunskim filmskim jezikom prikazuju odnos žrtve i tlačitelјa, kao i ukupnu, beznadežnu atmosferu tih bordela.
Literatura je, naravno, kao i uvek, prva progovorila, tako da u antologijske naslove s ovom tematikom možemo svrstati ”Kuću lutaka” Ehiel de Nur (pseudonim K. Cetnik) i roman ”Volјene, zelene oči” češkog pisca Arnošta Lustiga, priču o petnaestogodišnjoj Jevrejki koja je služila u bordelu tokom celog rata. ”Tetovaža iz Aušvica” jeste takođe roman vredan pažnje. Naš pisac Aleksandar Tišma u romanu ”Upotreba čoveka” na izvanredan način opisao je odnos žrtve i zlikovca koji su se prepoznali nekoliko decenija posle rata. Hrabri Žika Mitrović, koji je u najteže vreme napravio naš najbolјi ratni film, ”Marš na Drinu”, snimio je odličan akcioni ratni film kakvi su bili popularni sedamdesetih godina – ”Operacija Beograd”. Na fonu ratne drame u kojoj pratimo spasavanje sovjetkog obaveštajca, pojavlјuju se i sekvence upravo onakvog bordela kakav je već opisan u početku teksta.
