Astronaut Aleksej Leonov je prvi šetao kosmosom u martu 1965. Petnaest godina kasnije zatražio je da se razradi lično naoružanje putnika u svemir, za svaki slučaj
Ljubitelji oružja prikupljaju informacije bogato ilustrovanih ne i „bezgrešnih” knjiga Aleksandra Borisoviča Žuka. Malo je poznato da je Žuk dizajner, koji je učestvovao i u razradi „oružja za kosmonaute”.
Astronaut Aleksej Leonov, prvi čovek koji se „šetao” kosmosom (marta 1965.godine, kao kopilot „Vashoda 2”), a 1974. je postavljen za zamenika načelnika „Centra za pripremu kosmonauta”. Leonov je 1979. godine od zavoda u Tuli zatražio razradu ličnog oružja za kosmonaute. U to vreme, Rusi nisu sarađivali sa NASA, pa iskusni astronaut nije znao „tajne” iz „X” fajlova „agenta FBI- Foksa Moldera”. Zahtev Leonova proistekao je iz mnogo prozaičnijeg razloga nego što je strah od „malih zelenih”; u slučaju prizemljenja broda u nepristupačnim prostorima (Sibir), kosmonautu je trebalo dati šansu da opstane do dolaska spasilačke ekipe. Praktično, radilo se o nekoj vrsti „oružja za preživljavanje”. Leonov se bazirao na ličnom iskustvu; „Voshod 2″ se nekontrolisano prizemljio u tajgi kod Perma, pa su on i glavni pilot Beljajev preživeli teške trenutke do dolaska ekipe koja ih je „pokupila”.
Dizajniranjem oružja uporedo su počeli da se bave Nikolaj Korovjakov i Vladimir Paramonov. Žuk je jednom prilikom Korovjakovu izneo svoja razmišljanja o revolveru kod koga bi se cev nalazila u osi donje komore doboša. Korovjakov je prihvatio ovu koncepciju i započeo razradu petometnog revolvera sa prostorom u osi gornje komore iskorišćenim za smeštaj preklapajućeg noža-testere. Projekat je, navodno, podržao i Leonov. U međuvremenu, Korovjakov je otišao na rad u Bugarsku pa je „oružje kosmonauta”, uslovno nazvan „mars”, završio Sergej Popikov.
TOZ-81 “Mars” – Oružje Kosmonauta
Vladimir Paramonov je pošao od prozaičnije i jedinstvenije ideje – lovačke trocevne „prelamače” („trilinga”) svedene na veličinu pištolja. Pištolj je imao cevi dužine 300 mm, gabarita 360x42x150 mm i masu od 1,6 kilograma. Gornje cevi, kalibra 12,5 mm (sa suženjem od 0,3 mm, sličnim „čoku”), bile su glatke, dok je donja, kalibra 5,45 mm, imala žlebove. Iz gornjih cevi se ispaljivao patron sa sačmom SN-D (ekvivalent lovačkom patronu 20 odnosno 15,9×70 mm sa sačmom No3) i signalni metak SN-S sa boljim svetlećim efektom od standardnog signalnog metka 15 mm 7S8. Donja cev se punila metkom 5,45 mm SN-P sa ekspanzivnim zrnom (zaustavna moć 8 do 10 puta veća od zaustavne moći standardnog vojnog metka 5,45 mm 7N6).
Sačma je imala efikasan domet do 35 m, zrno 5,45 mm – do 200 m, a signalna raketa se ispaljivala na visinu do 165 m, gde je oko 11 sekundi sagorevala crvenim plamenom, vidljivim i do 9 kilometara! Na pištolj se montirao kundak koji je, u suštini, predstavljao klasičnu mačetu (oružje-alatku) u plastičnim kanijama. Ovde moramo reći da je Paramonovljevo rešenje odražavalo staru rusku „opčinjenost” nemačkim oružjem. Naime, piloti Luftvafe koji su tokom Drugog svetskog rata leteli iznad Afrike, bili su opremljeni klasičnim lovačkim „trilinzima”!
TP-82 – Oružje Kosmonauta
Tokom 1983. godine komisija „Centra za pripremu kosmonauta” i „Naučnoistraživačkog instituta precizne mehanike” iz Klimovska, opredelila se za „trocevku”. Pištolj Paramonova je prošao dvogodišnja „trupna” ispitivanja na svim terenima i u svim klimatskim uslovima, pa i u kosmosu. Konačno, 1986. je pod oznakom TP-82 usvojen kao „streljačko oružje prenosnog havarijskog kompleta (SONAZ) sovjetskog ratnog vazduhoplovstva”.
Žukova ideja o „svemirskom revolveru” samo na prvi pogled je zaboravljena. Slično rešenje, poznato kao MATEBA, već 1983.godine je patentirao italijanski inženjer Đisoni. Za razliku od Žuka, Italijan je sa svojim „revolverima-termobalističkim mašinama (Ma-Te-Ba)” napravio unosan posao. Žuku je preostalo samo da (slučajno ili namerno?) u „Pregledu streljačkog oružja sveta” (Moskva, 1993) izostavi i TP-82 i „Matebu”.
