Sredinom prošlog veka na ovim prostorima je stasala prva generacija stručnjaka sposobnih da predvide novi korak u danima koji su došli posle oslobađanja od Turaka. Milivoje Petrović-Blaznavac u svemu tome ima vrlo značajno mesto…
Do sredine 19. veka obnovljena Srbija nije imala oružje koje bi se moglo smatrati autohtonim. Ono je uglavnom nabavljano iz viškova austrijske i ruske armije, pa je vremenom stvorena prava kolekcija najrazličitijih, uglavnom zastarelih modela i sistema. Pritom, najmanja pažnja je poklanjana pištoljima; koncepciju „naoružanog naroda” zadovoljavale su tehnički prevaziđene i uglavnom neupotrebljive „kubure” nastale u balkanskim zanatskim radionicama a u „stajaćoj” vojsci ovu vrstu oružja dužilo je samo 208 konjanika, opremljenih starim ruskim pištoljima na kremen (M. 1809). Sredinom 19. veka Evropu je preplavio novi, perkusioni sistem. Modernizacija naoružanja armija u bliskom okruženju nalagapa je i mladoj Kneževini da uhvati korak sa vremenom.
U to doba u Srbiji je stasala prva generacija stručnjaka sposobna da sagleda realne potrebe vojske sa vizionarskom misijom oslobođenja od turske dominacije. Među njima se isticao kontraverzni Milivoje Petrović-Blaznavac, čovek koji će ostaviti neizbrisivi pečat ne samo u vojnoj nego i u političkoj istoriji Srbije.
Ambicije su bile veće
Milivoje je rođen 1824. godine u porodici Petra, seoskog trgovca i dućandžije iz Blaznave. Ovde je i početak misterije nazvane Blaznavac; kružile su glasine da mu je pravi otac knez Miloš, kod koga je Milivojeva majka, sve do udaje za Petra, radila kao služavka. Milivoja je otac (ili očuh?) po završenoj osnovnoj školi upisao na bojadžijski zanat. Gonjen abmicijom i nespornom inteligencijom, mladić je stremio za karijerom koja je prevazilazila okvire prozaičnog bojadžije. Napustivši zanat, naizmenično je služio u policiji i vojsci. Tokom 1848. predaje laskavu dužnost ađutanta kneza Aleksandra Karađorđevića i prelazi u pobunjenu Vojvodinu.
Pod komandom Stevana Knićanina došla je do izražaja njegova lična hrabrost i vojno-tehnički talenat, ali i političke ambicije; neumorno je spletkario protiv kneza Miloša, što mu ovaj nikada neće oprostiti. Po povraktu u zemlju odobreno mu je usavršavanje u Beču, Parizu i Mecu. Bez znanja i jedne jedine nemačke i francuske reči, sa „trudeljubivošću i besnom željom za odlikovanjem koja se vidi kod naših seljačkih sinova, kad se bace na nauku”, brzo je savladao oba jezika i stekao solidno znanje iz hemije i vojno-tehničkih nauka. Za vreme boravka u Beču uspostavio je i kontakte sa ličnostima iz visokih političkih krugova. Krajem 1854. godine, u činu potpukovnika, postavljen je za „načelnika voenog odeljenja popečiteljstva vnutreni dela”, čime je naoružanje srpske vojske dospelo u njegovu nadležnost.
U to vreme, Srbija je grozničavo tragala za zemljom koja bi joj isporučila oružje savremenog, perkusionog sistema. Igrom slučaja, 21. novembra 1856. u Beograd je stigao belgijski ambsador pri Porti, Blondel d’Kilberk. Blondel je knezu Aleksandru ponudio posredovanje u nabavci 10.000 pušaka „a la Mini” kod nekog od belgijskih proizvođača. Realizacija ovog posla je po službenoj dužnosti pripala Milivoju Petroviću. Iskoristivši stara poznanstva sa ministrima Bualom i Bahom, on je prvo izdejstvovao saglasnost austrijskog konzula Teje Radosavljevića na tranzit materijala preko teritorije Carevine. Tek nakon toga, 4. decembra 1856, u Belgiju su krenuli lično Blaznavac, poručnik Kosta Protić i potptoručnici Ilija Čolak-Antić i Arenije Popović (radi usavršnjavanja u „špecijalnosti artiljerijskoj i da budu pričisleni jednoj oružanoj i jednoj kapislonoj fabriki”), a grupi se iz Pariza pridružio i potporučnik Kosta Nadrljanski (da u Liježu „sluša pirotehniku”), Blaznavac je u Liježu stupio u kontakt sa poznatim fabrikantom Ogistom Frankotom, koji mu je demonstrirao svoju lepezu perkusionog oružja sistema Mini (žlebljena cev i ekspanzivno zrno) namenjenog britanskoj, francuskoj, belgijskoj i turskoj vojsci.
Međutim, srpski potpukovnik nije bio naročito impresioniran.
Frankotu je sugerisao da na oružje unese niz izmena kako bi se ono prilagodilo specifičnom balkanskom bojištu. Tek nakon ispunjenja svih zahteva, naručio je izradu pešadijskih pušaka (55 franaka), artiljerijskih i konjičkih musketona (45 fr) i pištolja (22,5 franka po komadu). Zbog prijema oružja, 14. februara 1857. godine iz Kragujevca je u Lijež upućen Mihailo Cveić, kontrolor domaće „Puškarnice”. Srbi su insistirali na vrhunskom kvalitetu izrade (damascirane cevi, što se i po evropskim standardima smatralo luksuzom), a svaki komad je žigosan grbom Kneževine i inicijalima kontrolnog organa („MC”). Novo oružje se po nizu performansi razlikovalo od bel gijskog etalona pa ga slobodno možemo smatrati prvom srpskom konstrukcijom. Evropski eksperti, fascinirani Blaznavčevim inovacijama, označili su ga kao „sistem Petrović”. Po našem običaju, u Srbiji je uloga domaćeg konstruktora ignorisana a oružje je nazivano „belgijskim”, „mini-frankotovim” ili „vensenskim” (prema progresivnim, „vensenskim” žlebovima).
Na kraju ministar vojni
Blaznavac se u Srbiju vratio 22. novembra 1857. godine (u Liježu je, zbog daljeg prijema, ostao samo Cveić). Mesec dana kasnije oštro se suprotstavio odlukama Svetoandrejske skupštine što ga je, po povratku Miloša Obrenovića, koštalo položaja i progonstva u rodnu Blaznavu. Ovako „blaga” kazna ponovo je izazvala polemiku o pravom Milivojevom poreklu (saznavši za Petrovićeve spletke, Miloš se u progonstvu zakpeo da će ga „skratiti za glavu”). Promena na prestolu pogodila je i „njegovo” oružje; Austrija je januara 1859. uskratila dalji tranzit i u Beču, Bodenbahu i Zemunu zaplenila 744 puške (u vrednosti od 50.310 FR)-
Istovremeno, u Liježu je ostalo neisporučeno još 910 pušaka, 664 musketona i 600 pištolja (ukupne vrednosti 101.202 fr). Na sve ovo, Frankot je imao i dodatna potraživanja. Tokom boravka u Liježu Petrović, Čolak-Antić i Protić nisu redovno primali prinadležnosti pa su bili primorani da se zadužuju kod liješkog fabrikanta. Sabravši sve što je pozajmio srpskim oficirima i uredno obračunavši kamatu od šest odsto do 1. januara 1860, Frankot je 21. decembra 1859. godine „predstavničestvu knjaž. Srbskog” u Belgiji ispostavio račun na 27.258,78 franaka! Državni Sovjet i Knjaz su muku mučili šta da urade sa neisporučenim i zaplenjenim oružjem. Konačno, Miloš je 1. februara 1860. godine odlučio da se ceo kontigent, po ceni iz 1856, ustupi proizvođaču.
Po Miloševoj smrti, knez Mihailo je aktivirao Blaznavca i poverio mu upravljanje kragujevačkom „Topolivnicom”. U vreme atentata na Obrenovića III (29. maj 1868) Milivoje Petrović je dogurao do položaja ministra vojnog. Odigrao je presudnu ulogu u izboru novog kneza (Milan Obrenović IV) a uspeo je i da se nametne kao namesnik. Ubrzo se oženio sa Katarinom Konstantinović, velikom Mihailovom ljubavi, pa, ako je verovati glasinama, ispada da su vlast i ljubav ostali „u krugu porodice”.
Blaznavac je do kraja života radio na modernizaciji naoružanja srpske vojske. Prve srpske ostraguše, bazirane na američkim sistemima Grin (M.1867) i Pibodi (M.1870), kao i prvi revolver, frankot M.1870, takođe su predstavljape njegov izbor. Blaznavac je odigrao presudnu ulogu i u usvajanju i prilagođavanju domaćem vojištu artiljerijskog materijapa L a It (M.1858/1863). Iako zastareo i već manjkav, prvi srpski pištolj M.1856 konjica je koristila sve do 1876. godine.
Тек сад нађох овај интересантан онлајн журнал, па ћу да искористим прилику за похвалу овог чланка, али и да га мало надопуним. Чланак даје лијеп преглед дјелатности човјека заслужног за модернизацију младе српске армије, средином 19. вијека, а ја ћу додати у пар реченица мало шири контекст развоја ватреног оружја тог времена. Наиме, послије Наполеоновских ратова, европским землјама је постало јасно да је потребно извршити реорганизацију аримје, како би она постала ефикаснија (убојитија) на бојном пољу. Можда један од најважнијих фактора у томе јесте постизање веће ватрене моћи јединице у борби. У основи, ватрена моћ није ништа друго до број испаљених зрна у јединици времена, по јединици површине терена на којем се налази противних (физичари то зову флукс). Пожељно је при томе да противника држите на што већем растојању. Управо зато је све до 20. вијека пјешадијска јединица на бојном пољу правила карактеристичне формације (правоугаоници са густо збијеним борцима) које су биле идеална мета за пољску артиљерију… За злогласни картеч (у неку руку, картеч је имао улогу митраљесеке ватре). Да подсјетим шта је пјешак на бојном пољу морао да ради: испали зрно, затим у СТОЈЕЋЕМ положају напуните оружје (пушке које се пуне с уста цијеви захтијевају да стојите на бојном пољу, или бар клекнете: лежећи је врло тешко напунити такву пушку и то дуго траје), а затим кренете напријед и поново пуцате… ДУго траје, а и врло незгодно је за стријелца. Први корак је био појава каписле, која је (ако ништа друго) замијенила коришћење кремена (прва ручна ватрена оружија су испаљење зрна вршила помоћу фитиља: грубо говорећи, кремењаче су “друга генераација” ватреног оружија). Увођење каписле је незнатно убрзало пуњење пушке, дакле повећало ватрену моћ. Овакво стање је трајало пар деценија, до појаве оружија са обједињеним метком. Прве варијанте обједињеног метка појавиле су се релативно рано (почетком 19. вијека) али је оно уведено у општу армијску употребу тек послије Америчког грађанског рата. Слиједеће битно повећање ватрене моћи долази у тренутку кад су се појавиле пушке са механизмом са затварачем, које су могле да се пуне “одозад”: код нас познате као острагуше (додатно је вријеме пуњења оружија скратила и појава магацина, обично са 3, 4, или 5 метака). Тад долази до праве утрке у развоју нових модела ватреног оружија: неријетко се дешавало да армијска комисија неке армије усвоји неки модел пушке, а да је он већ застарио. Интересантан примјер су комисије Руске императорске армије, које су 6 или 7 пута правиле конкурсе, само зато што је усвојено оружије у тренутку његове појаве у армији већ било застарјело. Овако буран развој ватреног оруђија може да се упореди са брзином појаве нових модела процесора и персоналних рачунара крајем 20. и почетком 21. вијека. Некако из контекста овог текста ми је промакло помињање оружија са олученом цијеви: о њему се давно ражмишљало (још у 18. вијеку), али је из економских разлога (скупља пушка) оно некако остало по страни, све до послије Наполеоновских ратова. Кримски рат је ту био пресудан моменат: британска армија је у Кримском рату имала око 80% пушака са олученом цијеви, француска око 30% а руска само око 10%! Осим прецизности хитца (ротација зрна око сопствене осе доприноси далеко већој стабилности лета зрна), овакво зрно има већи домет! Што се опет уклапа у причу о повећању ватрене моћи… Све ово вам указује колико је заправо тежак посао био онај, који је својевремено рјешавао Блазнавац!