Pritisak na načelnika Artilјerijske uprave (od 1865. ministra vojnog) pukovnika Milivoja Petrovića Blaznavca da ubrza modernizaciju naoružanja srpske vojske doveo je do jednog ishitrenog poteza: prateći testove konverzionih rešenja u susednoj Austriji, odlučio je da otkupi britanski patent braće Green. Nažalost, u našim arhivama nismo uspeli da pronađemo odluku i ugovor o otkupu ovog zatvarača, tako da samo možemo pretpostaviti da je od velikog značaja imala i relativno niska cena britanskog rešenja. Indikativno je da je neposredno po povratku ministra vojnog iz Beča, inženjerijski poručnik pionirskog polubatalјona Mladen Janković publikovao studiju u kojoj navodi kako …ima i u Evropi ioš i drugih sistema sastrag punećih se pušaka, kao napriliku engleski sistem od Grina, koii puca 6 puti u minutu, a konstrukciia mu ie vrlo prosta i pratkična, a i tai se sistem, kao što čuiemo, i kod nas misli uvesti, iz uzroka, što se naše dosadanje puške nailakše po njemu dadu doterati…
Britanski oružari iz Midlseksa (Middlesex), braća Čarls, Edmond (Charles, Edmond Green, 13, Blandford Street, Edmonton-Enfield, London) i Džon Grin (John Green of Windermere Cottage, Edmonton) su, naime, 8/20. februara 1860. u Londonu podneli patentnu prijavu №. 524, a 30. juna/12. jula 1862. dobili patentni list №. 2002 na inovacije na ostragpunećem oružju(Improvements in breech loading fire-arms, praktično, konverziju spredpunećeg na ostragpuneće oružje). Braća Green su 1863. svoje rešenje, primenjeno na sprednjači Enfild M1853 (Enfield P-1853) kalibra 14,7 mm (.577), ponudili britanskom Komitetu za izbor ostragpunećeg oružja (British Board of Ordnance, Ordnance Select Co mmittee). Na oružju je zadržan udarni perkusioni mehanizam na bočnoj tabanskoj daščici i piston na desnoj strani barutne komore; čitava adaptacija ogledala se u odstranjivanju zadnjaka cevi, na čije mesto je uvrtan sanduk sa obrtnočepnim zatvaračem. Oružje se punilo papirnim metkom sa zrnom tipa mini (Minié). Metak je, u suštini, činila papirna, perforirana čahura sa olovnim zrnom na vrhu i filcanim diskom na dancetu, koji je služio za zaptivanje. Barutno punjenje se palilo prodorom plamena, izazvanog detonacijom kapsle na pistonu, kroz perforacije na papirnom fišeku.
Nakon niza testova, britanska vojska odbila je rešenje sa obrazloženjem da ne odgovara postavlјenim TTZ za ostragpuneću pušku.
Početkom 1865. godine i austrijsko Ministarstvo vojno formiralo je komisiju za izbor ostragpuneće puške (Kommission zur Ermittung eines brauchbaren Hinterladergewehres). Komisija je tokom 10 meseci ispitala 52 domaća i inostrana rešenja, uklјučujući i ono braće Green. No, kao i u Britaniji, njihov konverzioni zatvarač je odbijen kao nezadovolјavajući.
U svakom slučaju, kragujevački Zavod je još u januaru 1867. opremlјen alatima i mašinama neophodnim za konverziju pušaka na sistem Green, a radovi su startovali 12/24. februara. Pri tome ostaje otvoreno pitanje da li je kragujevačka Puškarnica tehnološki bila sposobna da proizvodi i sam zatvarač. Postoji realna mogućnost da je proizvodnja zatvarača ugovorena sa Tomasom Sederlom, koji je isporučio i puške. Na to ukazuje i Blaznavčevo pismo od 16/28. jula 1867, u kojem ministar, povodom žalbi oficira koji su rukovodili konverzijom na loše balističke performanse oružja, upozorava da su tamo (u Beču, kod Sederla) pucali iz edne puške, crnogorske, kalibra engleskog a kuršum tai koi tako rđavo ide puneći pretvorenu pušku ostraga, pa da e rezultat bio dobar. Naime, crnogorski senator i vojvoda Petar Vukotić doputovao je 20. maja/1. juna 1865. u Beograd kao gost na proslavi pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka, koja je održana u Topčideru 23. maja/4. juna. Iz Beograda je otputovao u Beč, gde je kod Tomasa Sederla naručio 4.000 pušaka englezkog kalibra, odnosno austrijskih štuceva (Jägerstutzen) sistema Lorenc M1854. Očito da je Crna Gora kupila oružje prepravlјeno sa originalnog (13.9 mm) na kalibar 14,7 mm (.577), odnosno oružja namenjenog američkom tržištu. Osim toga, iste godine je i Srbija Cetinju poklonila 5.000 pušaka M1850/56 englezskog kalibra. No upravo zbog izmene kalibra crnogorski knez Nikola Petrović je tokom druge polovine iste godine bio primoran da se obrati Garašaninu, moleći ga da od svojega Visokoga Dvora pomoć od 2–3 miliona fišeka izradi za rečene puške jer samo oružije bez potrebne municije ništa ne pomaže. Srbija je izašla u susret Cetinju i u Kragujevcu izradila tražena oživalno-cilindrična zrna prečnika 14,4 mm (.568) sa šuplјinom u dancetu (tip Pričet) i jednim obodnim žlebom. Blaznavac 16/28. jula 1867. očito navodi probu ovih zrna ispalјenih iz crnogorskih štuceva. Za Green je, naime, usvojen isti tip zrna, samo prečnika 14,1 milimetara.
U svakom slučaju, u Kragujevcu su adaptacijom rukovodili artilјerijski potpukovnici pri Artilјerijskoj upravi Velimir Stefanović i Ilija Čolak-Antić, ali pod stalnim nadzorom ministra vojnog. Prepravka je vršena isklјučivo na oružju sistema Lorenc kalibra 13,9 mm, tako da se postavlјa pitanje da li je opredelјenje za Grinov zatvarač od samog početka uopšte predstavlјalo trajno rešenje. Kako ćemo videti, dve godine kasnije će biti zatražena sredstva za konverziju preostalih 50.000 pušaka na drugi sistem.
Blaznavac, Velimir Stefanović i Ilija Čolak-Antić su, naime, odmah uočili mane usvojenog britanskog rešenja. Sam kalibar oružja nije zabrinjavao iskusne oficire, iako je Blaznavac insistirao na balističkim probama oružja sa normalnim i sa proširenim cevima. Naime, austrijske puške su proizvođene u više zavoda, tako da je kalibar (računat od polјa do polјa) varirao od 13,9 do 14,15 mm. Originalno austrijsko kompresivno zrno sistema Lorenc imalo je prečnik 13,7 mm, sa mogućnošću uvećanja do 14,3 mm. Kako je dubina žlebova iznosila 0,2 mm, zrno je u pojedinim slučajevima moralo da zaptije otvor prečnika od 14,3 do 14,55 mm! Da bi se prevazišao ovaj problem, pruski kotrolor Cezar Ristov (Cäsar Rüstow) predlagao je uvođenje Minijevog ekspanzivnog zrna koje se širilo i čitav milimetar. Filip Podevliz (Philipp Podewlis) prihvatio je ideju i konstruisao ekspanzivno zrno prečnika 13,9 mm (prečnik ekspandira do 14,9 mm), koje je 5/17. novembra 1861. godine usvojeno za sve tipove pušaka sistema Lorenc. No Srbija se opredelila za Minijevo zrno prečnika 14,1 mm, tako da je zaptivanje cevi bilo osigurano bez obzira na njenu istrošenost ili odstupanja u proizvodnji.
Mnogo veći problem predstavlјala je sama municija. Papirni patron se lako cepao i rasipao, pogotovo što značajan deo Narodne vojske II klase nije bio opremlјen fišeklijama, pa je municija nošena u džepovima. Garež i nesagoreli delovi papira toliko su prlјali ležište metka da, nakon nekoliko hitaca, više nije bilo moguće ubaciti novi metak u komoru. Konačno, plamen kapsle često nije uspevao da progori papir i upali osnovno punjenje. Poslednja mana je imala dva uzroka: loša (nedovolјno gusta) perforacija na papirnoj čahuri, te konstrucija austrijskog pistona koji je bio postavlјen bočno, tako da se falјa lomila pod uglom od 90°. Kasnije, tokom trupnih ispitivanja i u borbenim uslovima, ove mane će dovesti do enormne potrošnje kapsli jer je opalјenje trebalo ponoviti više puta! Garašanin je 5/17. jula 1867. predložio zameniku načelnika Artilјerijske uprave kapetanu Stefanoviću da naloži Iliji Čolak-Antiću premeštanje piramide (pistona) ulevo, odnosno da upotrebi francusko-belgijski tip pistona, smešten sa gornje desne strane barutne komore, tako da se falјa pružala pravolinijski. Nažalost, predlog je stigao kasno; osim toga, izmena položaja pistona zahtevala je složene radove i produžetak rokova. U svakom slučaju, kada je novo oružje prvi put praktično upotreblјeno, 21 novembra/3. decembra 1868. na sahrani heroja iz oba ustanka Uzun-Mirka Apostolovića (1782–1868), prilikom ispalјivanja tri počasna plotuna polovina pušaka je zatajila! Posle ovog incidenta i major Ljubomir Apostolović-Uzun-Mirković (1832–1905), komandant II pešadijskog batalјona stajaće vojske (sin Uzun-Mirka Apostolovića), predložio je modifikacije slične onima koje je već izneo Blaznavac. Prekid konverzije sugerisao je i član ruske vojne misije kapetan konjičke artilјerije Snesorev (Snessorev Nikolaй Apollonovič, 1838–1914). Snesorev je čak optužio Blaznavca da je loš organizator i administrator, te da snosi odgovornost za pogrešan izbor sistema. Što je najgore, sve mane odabranog sistema došle su do izražaja tokom rata 1876. godine. General Nikolaj Bobrikov (Nikolaй Ivanovič Bobrikov, 1839–1904), vršilac dužnosti pomoćnnika načelnika štaba gardijskog korpusa Dunavske armije, nakon obilaska Srbije 1877. izvestio je pretpostavlјene da su srpske puške sistema Grin daleko lošije od sistema Pibodi, da se ležište metka brzo prlјa, a po lošem vremenu su neupotreblјive jer se papirni patroni raskvase i raspadaju. Dimitrije Mita Petrović (1852–1911) u svojim Ratnim beleškama navodi kako je pešak druge klase… (bio) naoružan puškom grinovačom-ostragušom, koja je bila najnepouzdanije inajrđavije oružje, jer posle izbačenih 7-8 metaka, vojnik više nije bio kadar da metak unutra utisne od nahvatane čađi i đubreta… Francuski generalštabni kapetan d’Omerson (E mmanuel Lefèvre d’Ormesson, 1844–1922) zabeležio je u oktobru 1877. da kod ostraguša ”Green”, koje su iste kao naše (francuske) puške ”tabakere” (Fusil Tabatière, Fusil d’infanterie Transformé Mle. 1822/1867), mehanizam posle nekoliko pucnjeva prestane da funkcioniše, i kapisla najčešće neće da upali punjenje…
Bez obzira na sve, puške sistema Lorenc adaptirane su na britanski sistem Grin. Istina, prema kasnijem izveštaju Jovana Belimarkovića može se zaklјučiti da je do 1869. godine adaptirano samo 5.000 pušaka, što znači da je ostatak od 22.000 ubrzano dovršen u periodu 1875–1877, tokom grozničavih priprema za sukob sa Turskom i primirja između dva rata.
Prema domaćim izvorima, tokom prvog srpsko-turskog rata, 1876, puškama Grin je bila naoružana II klasa Narodne vojske, s tim da su mnoge brigade unutrašnjih okruga još uvek imale sprednjače. Pred početak drugog srpsko-turskog rata, 1877–1878, u trupi je postojalo 21.644 grinovača, a tokom samih operacija iz magacina je podelјena još 621 puška. Znači, Narodna vojska raspolagala je sa 24.573 grinovače, koje su uvedene u naoružanje 25 batalјona II klase. Ako se u obzir uzmu gubici tokom prvog rata (prema Bobrikovu, tokom rata 1876. izgublјeno je između 3.000 i 5.000 grinovača), dolazimo do približnog broja od 27.000 pušaka.
No pobrojane mane primorale su Vrhovnu komandu da još tokom Drugog srpsko-turskog rata grinovače povlači iz naoružanja i u Kragujevcu ih prepravlјa na novi (Pibodijev) sistem. Puška M1867 je 1875. godine bila procenjena na 126 groša, da bi 16/28. avgusta 1877, nakon sagledavanja svih mana, Propisom A№. 5968, njena vrednost svdena na 60 groša. Nakon ratova sve puške sistema Grin prepravlјene su na Pibodijev sistem, a poslednji delovi i pribor za ovo oružje prodati su na licitaciji jula 1883. godine, tako da do danas u zemlјi nije sačuvana nijedna kompletna srpska grinovača.
Iz knjige Konstruktori i pesadijsko oruzje Srbije 1804-2019, Medija Centar Odbrana
