JUGOSLOVENSKI TETEJAC – PRIČA O ZASTAVINOM PIŠTOLJU M57

Tokom 1946 godine u Jugoslaviji je izrađen Plan i spisak za nabavku naoružanja i vojne opreme iz SSSR. Do 1948, na osnovu kredita od 78.000.000 dinara, iz Moskve je isporučeno, između ostalog, 31.050 pištolja TT-33 i revolvera Nagant M1895. Domaći ”Plan (proizvodnje) vojne industrije za period 1947-1951” utvrđen je oktobra 1947 a usvojen marta 1948.  Ovim planom predviđeno je osvajanje proizvodnje sovjetskog pištolja 7,62mm TT-33 i izgradnja posebne linije za proizvodnju pištolja i automata 7,62 mm. Planirana nabavka sredstava iz 1947. obuhvatala je ona sredstva koja se nisu mogla u kratkom roku osvojiti i prozivoditi kod nas.

Eksperimentalni model 7.62mm M1954

 No, prekid odnosa sa SSSR 1948. godine doveo je do revizije plana. Izmenama od 24. septembra 1949. predviđeno je da se u Kragujevcu postavi jedinstvena linija za ručni bacač, pušku i puškomitraljez 7,9 mm, automat i pištolj 7,62 mm. U duhu izmenjenog plana, Generalštab JA (Jugoslovenske Armije, naziv do 22. decembra 1952) je naložio fabrici u Kragujevcu (Preduzeće 44) da samostalno započne izradu dokumentacije (bez licence) za pištolj TT-33. Istovremeno, u užičkom preduzeću ”Prvi partizan” (Preduzeće 11) započeto je osvajanje municije 7,62х25 mmTT. 

Konstruktorski tim kragujevačkog zavoda je 1952. godine započeo rad na sopstvenom oružju po ugledu na sovjetski posleratni pištolj TT-33 (tokom 1946, ТТ-33 je, u cilju pojeftinjenja troškova proizvodnje, donekle modifikovan. Izmene su se uglavnom odnosile na mehanizam za okidanje a na navlaci su naizmenični široki i uski zarezi zamenjeni ujednačenim uskim zarezima). Projekat i razrada ”jugoslovenskog” pištolja, pod nazivom ”7,62mm M54” – doslovne kopije sovjetskog TT-33 – završeni su u februaru 1954. godine.

U to vreme, u vojci je vladao veliki nedostatak pištolja. Primera radi, 1953 godine Jugoslovenska Narodna Armija (JNA, naziv od 22. decembra 1952. do 22. maja 1992), kao i dopunske i nastavne jedinice, raspolagale su sa 31.050 pištolja TT-33 sa 2,8 bojevih kompleta (BK)  municije (9%), a realne potrebe su iznosile 343.805 pištolja. Tri godine kasnije, armiji je bilo potrebno 365.056 raznih pištolja a raspolagala je sa 29.949 (popunjenost jedinica 8%); na kraju 1960 godine, prema novoj formaciji, armija je imala 21% pištolja sa municijom za 207 dana/rata. 

Prozvodnja pištolja ”7,62mm M54”, međutim, nije mogla startovati pošto su sve prozvodne linije kragujevačke fabrike preusmerene na izradu pušaka M48 i automata M49 (kasnije M49/57).

Pištolj 7.62mm M1957

Tek u jesen 1956. godine Uprava pešadije je naložila “Vojnotehničkom institutu Kopnene Vojske” (VTI KoV) da ponovo pokrene projekat pištolja na bazi sovjetskog TT-33, ali poboljšanih tehničkih karakteristika. VTI je razvoj i proizvodnju oružja poverio zavodu ”Crvena zastava”, koji je kadrovski i tehnološki bio potpuno osposobljen za ovaj zadatak. U Kragujevcu je, u međuvremenu, sprovedena modernizacija proizvodne linije tako da je raspolagao mogućnostima za godišnju proizvodnju od 40.000 pištolja (u režimu ratne prozvodnje).  

Konstruktorski tim ”Zastave” na čelu sa Milošem Ostojićem je rad na pištolju, pod kodnim nazivom ”Artikal 12”, započeo 1957. godine. Eksperimentalni model je razrađen do 1960,  a 1961. godine je za potrebe testiranja proizvedena mala opitna, ”nulta” (”0”) serija od 100 pištolja pod oznakom ”7,62 mm M57”. Pištolj je uspešno prošao sva testiranja ali, bez obzira na navedeni nedostatak ovog tipa oružja, narudžbine od strane Državnih sekretarijata za odbranu i unutrašnje poslove uslediće tek nekoliko godina kasnije. Serijska proizvodnja pištolja M57, naime, započeta  je 1963. godine. Kako su se u to vreme u trupnom naoružanju JNA još uvek nalazili sovjetski modeli, Uprava pešadije Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane (DSNO) SFRJ je 15. aprila 1963, pod  br. 318,  propisala prvo pravilo ”Pištolji 7,62 mm M.57 i M.33 TT”.  Ovim je, naime, pištolj 7,62 mm M1957 i zvanično promovisan u službeno oružje oficira i podoficira (od 1970), kao i pripadnika vojne policije.  U kasnijem periodu, nakon uvođenja lakšeg, ”oficirskog” modela u kalibru 7,65mm (M69/70), M57 je dodeljivan samo podoficirima i vojnicima kojima je pripadao po propisu (sve do 1995-1997), kao i pripadnicima Javne bezbednosti SUP/MUP (до 1995 г.). No, bez obzira na pozitivne administrativne propise, prvu partiju od 48.500 pištolja M57 Sekretarijat za odbranu je naručio tek u periodu od 1966. do 1970. godine. 

Tehnička uprava DSNO je 1. jula 1970. izdala propis br. 2954 (stupio na snagu 1. avgusta), prema kome je početna nabavna cena pištolja 7,62mm ”M57” i ”TT” bila 540 dinara (36 dolara; po sadašnjem kursu, to je oko $ 200). No, zbog inflacije,

Uprava je 4. januara 1972. izdala ”Dopunu cenovnika” pov. br. 2954/70, prema kojoj je vrednost pištolja  7,62mm ”M57” i ”TT” skočila na 612,80 dinara. Zanimljivo je da je vrednost novog, daleko kvalitetnijeg oružja domaće izrade bila izjednačena sa cenom zastarelog sovjetskog TT-33. Ovo je verovatno bilo uslovljeno činjenicom da su sovjetski pištolji kupljeni na osnovu kredita iz 1947. za devizna srdstva plaćanja.

Kao polazna osnova za razvoj pištolja M57 usvojen je sovjetski TT-33, u čiju konstukciju je unet niz poboljšanja i izmena. 

Konstrukcija pištolja M57

Oružje se zasnivalo na principu rada sa kratkim trzanjem cevi i bravljenjem padom cevi u vertikalnoj ravni. Cev se za navlaku bravila pomoću dva prstenasta ispusta na cevi i odgovarajućih žlebova u navlaci, a ”njihala” se posredstvom spojnice na donjem zadnjem delu. Navlaka je bila izrađena iz jednog dela sa zatvaračem. Na rukohvatu (u suštini, usadniku rama) postoje otvori za montažu spojnice cevi, navlake i rukohvata, koja se sa desne strane osiguravala rascepljenom oprugom – utvrđivačem spojnice. Mehanizam za zapinjanje i okidanje jednostruke akcije, sa otvorenim udaračem, činio je zaseban blok. Blok je činilo telo koje je objedinjavalo udarač, osovinu sa oprugom udarača, razdvajač paljbe i zapinjaču sa oprugom. Oružje je imalo zadržač zatvarača i navlake u zadnjem položaju nakon ispaljenja poslednjeg metka iz okvira, kao i obezbeđenje od slučajnog opaljenja povlačenjem (ili spuštanjem) udarača na drugi zub zapinjače. Domaći službeni model, kao i sovjetski uzor, nije imao nikakvih drugih, eksternih mehaničkih kočnica. Treba reći da je postavljanje udarača na drugi zub (kao sigurnosna mera), kao i kod originalnog sovjetskskog TT, imao tu manu da je, u slučaju pada oružja na čvrstu podlogu, moglo doći do lomljenja zuba i nekontrolisanog opaljenja. 

Na jugoslovenskom modelu novinu je predstavljala takozvana ”automatska kočnica” koja je blokirala zapinjaču i sprečavala okidanje kada je ovir van rukohvata. Nakon vađenja okvira iz rukohvata, naime,  opružna kočnica, oslobodivši se pritiska okvira, otpuštala se i njen zub je ulazio u urez na polugi obarače, blokirajući obaraču i zapinjaču. Prema savremenim zahtevima za borbeno oružje ovo rešenje je sporno pošto se bez okvira iz pištolja nije moglo nikako dejstvovati (na primer, manuelnim ubacivanjem metka u ležište). 

Kod sovjetskog oružja vođica sa povratnom oprugom je bila nepokretna, a ležala je u žlebu rukohvata i glavom se oslanjala na zid žleba. Povratna spiralna opruga se slobodno nalazila oko vođice; prednji kraj opruge oslanjao se na oslonac povratne opruge (koji je zalazio u donji otvor vodeće čaure) a zadnji – na glavu vođice. Kod pištolja M57 usvojeno je drugačije rešenje – povratni mehanizam u vidu bloka. Povratni mehanizam je projektovan u vidu povratne opruge, oslonca, lučno prorezanog oboda i dvokrake vođice. Spiralna opruga je postavljena oko vođica i nije bila predviđena za demontažu; jedan kraj se opirao o oslonac a drugi – o obod. Vođicu su činili vodeća i pokretna osovina, međusobno spojene osovinicom. 

Kod pištolja TT-33 u tunelu tela zatvarača je bila smeštena udarna igla sa oprugom. Udarna igla se osiguravala pomoću osovinice sa rascepkom; Osovinica se poprečno pružala preko uzdužnog proreza na telu igle, ujedno, dužinom proreza, ograničavajući hod igle. Jedna od mana ovakvog rešenja je bilo lomljenje udarne igle, oslabljene prorezom, ili ispadanja osovinice. Domaći konstruktori, na osnovu iskustava sa TT-33 i starim prototipom M54, primenili su drugačiju konstrukciju: udarna igla je imala telo punog kružnog profila, bez oslabljenja. Oko igle je na prednjem delu smeštena spiralna opruga igle, a na zadnjem opruga utvrđivača pločice i pločica. Pločica je donjim delom zalazila u telo zatvarača a gornjim je prihvatala prelaz između dva prečnika utvrđivača i tako osiguravala ceo sklop. Nišani su bili otvorenog tipa – u vidu prednjeg nišana postavljenog na navlaku vezom ”lastin rep” ( kod sovjetskog TT-33 bio je nepokretan, izrađen kao sastavni deo navlake) i zadnjeg nišana, na navlaku postavljanog takođe u vidu ”lastinog repa”, što je omogućavalo popravke po pravcu.

”Zastavin” model je imao rukohvat produžen za 14 mm u odnosu na TT-33 i M54, tako da je prihvatao okvir kapaciteta 9 metaka (kod TT-33 – 8 metaka). Duži rukohvat je ergonomski bio pogodniji za strelca sa velikom šakom. No, na M57 nagib rukohvata nije menjan u odnosu na osnovni uzor; zadržan je ugao od 105° iako se znalo da je daleko pogodniji ugao nagiba između 110 i 115°. Сa leve donje strane rukohvata zadržana je arhaična polukružna alka za prsten temnjaka. Prema domaćem pravilu za pištolj, alka je služila ”za vezivanje pištolja kada je u futroli” (!?). U suštini, na TT-33 alka je služila za vezivanje temnjaka koji se nosio oko vrata i služio je da spreči gubljenje pištolja u borbi – ”ideja” preuzeta još sa revolvera sistema Nagant M1895. 

 Na prvim serijama pištolja M57 dugme utvrđivača okvira (utvrđivač su činili telo sa dugmetom, opruga i zub) je bilo nepraktično veliko i nedovoljno zaštićeno. Tako se dešavalo da se slučajnim pritiskom, ali i pod pritiskom bočne strane nepovoljno skojene futrole, okvir oslobodi. To je dovodilo do dve nepoboljne situacije: ukoliko bi okvir samo delimično iskliznuo, čelo zatvarača nije moglo ubaciti metak u ležište; u gorem slučaju, dolazilo je do potpunog ispadanja i gubljenja okvira. Milicioneri koji su u službi svakodnevno nosili oružje, od ovakve situacije su se obezbeđivali tako što su lančićem vezivali okvir (za polukružni ispust na dnu okvira) za inače beskorisnu alku na rukohvatu. U kasnijim serijama ergonomija dugmeta je popravljena a i produbljeno je njegovo ležište.

Navlake  pištolja proizvođenih od 1963. do 1968. godine (ser. br. od 0001А do Е58.000) imale su na zadnjem delu sitne, ravnomerne nareze za zahvat prstima; na levoj strani je utiskivan natis ”7,62 mm М.57”,  a na gornjoj – grb Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) sa pet buktinja. Oružje je opremano crnim plastičnim koricama sa podužnim žlebovima; u centru korica, oko zavrtnja za fisiranje, utiskivana je petokraka u krugu, između čijih krakova se nalazila abrevijatura ”F.N.R.J”.  Zanimljivo je da je ovaj naziv države promenjen još Ustavom od 7. aprila 1963 u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), kada je usvojen i novi grb sa šest buktinja.  No, grb na gornjem delu navlake i abrevijatura između krakova zvezde na koricama izmenjeni su tek tri godine kasnije, od serijskog broja 58.001. Suština je u tome što su konstruktivni crteži za oružje završeni još 1960, serija ’’0’’  izrađena je 1961, a serijska proizvodnja započeta je baš u aprilu 1963. godine, sa grbom i nazivom aktuelnim u vreme izrade alata. Tako je fabrici bilo potrebno pet godina da izmeni obeležja na oružju. 

Serijski broj pištolja nanosio se na desnoj strani navlake i na rukohvatu. Osim toga, svaki deo je, u cilju lakšeg sklapanja i eventualne zamene, nosio svoj kataloški broj, dok su vitalni žigovi nosili prijemni žig vojne kontrole – ”’VK”.

Kragujevačka ”Zastava” je sa ovim oružjem zabeležila veliki komercijalni uspeh bez obzira na sve primedbe koje su iznošene na samu konstrukciju kako sistema Tokareva tako i na municiju 7,62х25 mmTT. Iz službene upotrebe u vojsci i policiji potisnuo ga je tek na samom kraju XX veka ”Zastavin” pištolj CZ-99 ali na komercijalnom tržištu je još dugo uživao veliku popularnost. Šta više, radi izvoza na ino-tržišta, ”Zastava” je razvila više komercijalnih varijanti pištolja koji je sve vreme popularno nazivan ”tetejcem” (prema uzoru, sovjetskom TT-33).

KOMERCIJALNI PIŠTOLJI

Pištolji M-57, Mod.60, Mod.60A, M-65, M-70, M-70A, M.70-Combat

Razvoj komercijalne varijante oružja M57 u Kragujevcu je započet 1965 godine. Prvi modeli namenjeni širokom tržištu bili su pištolji ”7,62mm Mod.75” i ”7,62mm Mod.60”, znači, još uvek bazirani na metku 7,62х25 mmTT. Glavne izmene u odnosu na službeno oružje ogledale su se u sledećem: na levoj strani navlake utiskivan je natpis ”ZAVODI CRVENA ZASTAVА” ili ”ZASTAVA/Made in Yugoslavia” a na desnoj – oznaka kalibra; na crnim plastičnim koricama, sa standarnim uzdužnim kanelurama, u krugu je petokraka zamenjena abrevijaturom fabrike – ”ZCZ’’. 

Još tokom 1968. godine u fabrici je započet rad na projektu ”Artikal 04” – pištolju ”9mm/d/ Mod.60” – odnosno, istom oružju prilagođenom jednom od najpopularnijih pištoljskih metaka, 9x19mm. Iste godine sa proizvodnih linija je izašla mala serija od 375 pištolja 9mm M1960. 

No, prilikom razarade komercijalnog oružja, ”Zastava” je prvenstveno imala u vidu najveće tržište – tržište SAD. To je značilo da je pištolje trebalo prilagoditi strogim propisima ATF – Ureda za alkohol, duvan, oružje i eksplozive (Bureau of Alcohol, Tobacco, Firearms and Explosives). Shodno propisima Biroa, u ”Zastavi” su pištolje M60 naknadno opremili mehaničkim kočnicama i preimenovali ih u ”9mm/d/ Mod. 60A” и ”7,62 mm Mod. 60A”.

Na prvim, eksperimentalnim primercima sa sufiksom ”A” poluga kočnice je bila plasirana na levoj strani rukohvata (rama), iznad i iza obarače, dok je na oružju koje je ušlo u serijsku proizvodnu dugme kočnice premešteno unazad, iznad zadnjeg gornjeg kraja korica. Kočnica je imala dugme sa narezima, polugu i zub. Za kočenje pištolja polugu je trebalo pomeriti nagore. U takvom položaju, zub kočnice se postavljao u položaj koji je blokirao zapinjaču; pri tome, zub zapinjače je zalazio u sigurnosni zasek na udaraču. Osim toga, zub osigurača je podizao razdvajač u otvor zatvarača i tako blokirao navlaku. 

No, prema propisima ATF, kočnica pištolja je trebalo da bude plasirana na navlaci oružja. Da bi zadovoljili ovaj uslov, konstruktori ”Zastave” su 1969. godine konstruisali pištolj ”Mod.65” za municiju 9х19mm i 7,62х25mmTT, koje je naredne godine preimenovano u ”М70А”. Naime, 1970. godine svi ”Zastavini” komercijalni pištolji bazirani na sovjetskom TT-33 dobili su zajednički naziv  М-70, dok su pištolji sa dodatnom mehaničkom kočnicom i od ranije nosili sufiks ”A”. 

Pištolj М70А (М65) razlikovao se od  M60А samo po kočnici postavljenoj na zadnjoj levoj strani navlake.  Pri ukljućivanju kočnice, blokirao se mehanizam za zapinjanje i okidanje i zatvarač sa navlakom.

Pištolj PW Arms M-57 Zastava

Nakon povlačenja pištolja M57 u kalibru 7,62mm iz službene upotrebe u vojsci i policiji, veliki broj oružja je pušten u prodaju na slobodnom tržištu. Početkom dvehiljaditih godina pištolj je u slobodnoj prodaji na našem tržištu vredeo oko 100 evra.

Ministarstvo odbrane je u skladu sa svojim propisima, pištolje sa skladišta prodavala putem međunarodnih tendera. Na jednom od tendera tokom 2010. godine, Stejsi Prines (Stacy Prineas), direktor američke firme ”PW Arms Inc’’ (Redmond, WA. 98052), uz posredstvo beogradske eksportno-importne firme ”Gim-Export-Import”, otkupio je prvu seriju od 5000 službenih pištolja 7,62mm M57.

No, zbog postojećih pravila ATF, na oružju je pre transporta, odnosno, uvoza u SAD, bilo neophodno postaviti mehaničku eksternu kočnicu. Na osnovu ideja Branka Bogdanovića, majstor kragujevačkog zavoda, Dobrica Krstić, konstruisao je mehaničku kočnicu koja je ugrađena na svih 5000 pištolja. Radove na adaptaciji izvela je beogradska firma ”Trofej-Commerce”. Kočnica je montirana na zadnjem levom delu rukohvata. Pri tome, gornja zadnja  unutrašnja strana leve korice je stanjena, tako da je novonastali zazor između korice i rama omogućio nesmetan rad konstrukcije. Kočnica je imala noseću ploćicu sa podužnim  čekiranim dugmetom, zub zadržača zatvarača i osovinu. Podizanjem dugmeta kočnice na gore, zub kočnice je blokirao zapinjaču i udarač (zub je zalazio u sigurnosni prorez udarača). Osim toga, razdvajač se podizao i zalazio u otvor zatvarača, blokirajući i navlaku – zatvarač.

Na levoj strani navlake naknadno je dodat natpis  ”PW ARMS REDMOND WA / 7.62 x 25 mm / ZASTAVA YUGOSLAVIA” (iako Jugoslavija u to vreme više nije postojala). Svi ostali natpisi kao i kartuša na koricama, nisu dirani. Kako se radilo o službenom oružju, ovo se odnosi na natpis ”7,62mm M57” i kartušu sa zvezdom i abrevijaturom ”SFRJ”.

”PW. Arms” je ovom izmenjenom konstrukcijom bukvalno odmah osvojio američko tržište. Tako je nastavio da kupuje domaće oružje sa komercijalne linije (sa abrevijaturom ”ZCZ” na koricama), adaptira ih i plasira na tržište. U reklamnoj kampanji pištolj je predstavljen kao originalno jugoslovensko/srpsko oružje iz serijske proizvodnje, tako da je potpuno potisnuo sećanja i saznanja u SAD o originalnim pištoljima 7,62 mm M75.

”Zastava” je od 1988. godine nastavila da oružje M57 usavršava i prilagođava komercijalnom tržištu. Tako su se pojavili pištolji M88, M88-A, М-70 Combat, Zastava P-10 (Z-10), Zastava M-97 i P-45. No, priča o ovom oružju sledi u natavku istorije ’’Zastavinih’’ pištolja.

Tehnički podaci za pištolje M1957, M1960, M1960А, M1965, M1970 i M1970А: 

• Kalibar, mm – 7,62 ili 9 mm;
• Kapacitet okvira, metaka – 9;
• Dužina pištolja, mm – 200;
• Visina pištolja, mm – 130; 
• Dužina cei, mm – 116;
• Broj žlebova – 4 (na pištolju u kalibru 9 mm – 6), 
• Korak žlebova, mm – 240; 
• Masa bez okvira, g – 854.

Proizvodnja vojnih i policijskih pištolja M1957 7.62mm M1957 od 1963 do 1982.