Paralelno sa probama brzometnih pušaka, “Komisija za ispitivanje oružja malog kalibra” radila je i na pronalaženju odgovarajućeg metka i bezdimnog baruta. Ispitivanjem municije za francusku pušku LEBEL i austrougarskog za puške MANLIHER, komisija je sagledavala prednosti i mane oba metka. Zaključilo se da francuski metak ima i suviše koničnu čauru, pa je prednost data austrougarskoj čauri. Sa druge strane, austrougarsko zrno imalo je čeličnu košuljicu, koja je lako korodirala i suviše agresivno delovala na unutrašnjost cevi, pa je prednost data francuskom zrnu sa košuljicom od melihora, odnosno od legure bakra i nikla. Ovo je bila skuplja varijanta, ali po svim ispitivanjima i najbolja.
Pukovnik N. Rogovcev je na osnovu zaključaka komisije razvio metak kalibra 3, 15 linija (8 mm.) . Novi ruski “malokalibarski” metak imao je čauru zasnovanu na austrougarskoj čauri, ali produženog vrata, kako bi ćvršće držala zrno. Cilindrično oživalno zrno imalo je košuljicu od melihora i jezgro od otvrdnutog olova. Krajem 1890 godine, komisija je odlučila da se kalibar smanji na 3 linije, odnosno 7,62 mm.
Iz nekog razloga ostalo se pri čauri sa obodom mada je u to vreme već više država u Evropi uvodilo savremenu municiju sa vencem na čauri – Nemačka, Belgija i Turska sa sistemima MAUZER. Italija – Karkano, Švajcarska – Šmit Rubin itd.
Istovremeno, poznati ruski hemičar Dmitrij Mendeljejev razvio je originalan način proizvodnje nitroceluloznog bezdimnog baruta. Ohotinska barutana je sredinom 1890 godine osposobljena za proizvodnju nitroceluloznog baruta po metodi Mendeljeva.
Zvanično, metak od 3 linije, usvojen je 16. aprila 1891. istovremeno sa puškom. Zvaničan naziv bio je : “3-линейный винтовочный патрон образца 1891 г.”
Serijska proizvodnja metaka od 3 linije počela je u državnoj Sankt Petersburškoj fabrici municije 1891. Posle rekonstrukcije, ova fabrika je bila u stanju da proizvede između 100 i 170 miliona metaka. Naredne godine proizvodnja je počela i u privatnoj fabrici municije u Tuli.
Međutim, kako su potrebe carske armije za minimalnom rezervom nove municije iznosile 1. milijardu metaka, odlučeno je 1892. da se podigne još jedna državna fabrika municije. Prvenstveno zbog niže cene metaka u odnosu na Tulsku fabriku.
Izbor je pao na grad Lugansk, gde se nekad nalazila stara fabrika pušaka i mornarički arsenal. Nova fabrika otpočela je sa radom 1895. godine, sa godišnjim kapacitetom od 100 miliona metaka godišnje. Ovo je bio dobar potez države, jer je cena za 1000 komada iznosila 37 rubalja, dok se za istu količinu fabrici u Tuli plaćalo 45 rubalja.
Otvorene su i još dve državne barutane za proizvodnju nitroceluloznog baruta. Pored Ohotinske barutane, proizvodnja je organizovana i u Šostenskoj i Kazanskoj fabrici baruta. Takođe, i privatna Šliselrburgska barutana je uključena u proizvodnju za vojsku.
Kapsle su pravila kapislarnice u Ohotinsku i Šliserburgu, dok je mesing nabavljan prvenstveno iz Tulskog zavoda ali i iz još desetak različitih fabrika. Melihor za košuljice zrna je nabaljan u početku iz Francuske i Nemačke, sve dok Tulski zavod nije 1900 godine počeo sopstvenu proizvodnju iz koje je snabdevao i obe državne fabrike municije.
Okviri, odnosno šaržeri su do 1895. naručivani u Belgiji, u fabrici L. Nagana. Što je verovatno bio deo ugovora, pošto je okvir bio Mauzerov patent, koji je otkupio Nagan. Već naredne godine, Tulska fabrika je proizvela 177. miliona komada.
Prva modifikacija metaka usledila je 1893 godine, kada je uvedeno dodatno fiksiranje zrna u čauri sa dva ili tri tačkasta uboda u vratu.
Rusi su uveli i jedan od najpraktičnijh načina pakovanja municije u svetu. Njihovi drveni sanduci u kojih je spakovano svega 600 metaka, imali su malu težinu od 32 kg. Šta više, u svakom sanduku nalazile su se dve kutije od cinka, kapaciteta 300 metaka, odnosno 20 kartonskih kutija po 15 metaka. Hermetički zatvorene cinčane kutije, veličine dve cigle, zbog svoje male težine i gabarita, omogućavale su vrlo lagan dotur municije u borbi.
Utrošak municije u Rusko-Japanskom ratu 1904.-1905, prevazišao je sva očekivanja. Ovome je doprinelo i masovno korištenje mitraljeza na bojnom polju. Ruske fabrike municije radile su do maksimalnih mogućnosti. U Sankt Petersburgu proizvedeno je rekordnih 200 miliona, Luganska fabrika proizvela je 140 miliona a Tulska 125 miliona metaka od 3 linije. Pored toga, da bi se obnovila strategijska rezerva, u evropskim fabrikama poručeno je i dodatnih 500 miliona metaka. Municija je kupljena u Belgiji u frabrici FN (Fabrique Nationale d` Armes de Guerre) , zatim u nemačkim fabrikama DWM (Deutsche Waffen und Munitionsfabriken AG – Lorenz, Karlsruhe) i PM (E. Polte Armaturen und Maschinenfabrik AG – Magdenburg) i austrougarskim Hirtenberg (Hirtenberger Patronen , Zündhütchen und Metallwarenfabrik vorm Keller und co. – Hirtrenberg) i Vajs iz Budimpešte (Manfred Weiss – Budapest)
Posle Rusko-Japanskog rata, želeći da poprave balistička svojstva metka, a inspirisani francuskim i nemačkim eksperimentima sa šiljatim zrnima i njihovim usvajanjem (Francuska 1898. i Nemačka 1905 godine) Rusi 1906. počinju rad na novoj vrsti baruta i lakšem šiljatom zrnu.
Nova municija kalibra 3 linije, dobila je naziv po godini uvođenja u naoružanje M-1908, imala je lako zrno težine 9,2 gr. Sa novom vrstom kvalitetnijeg barutnog punjenja težine 3,2 gr, dostizala je početnu brzinu od 860 m/s. Što je u poređenju sa starom municijom koja je imala početnu brzinu od svega 620 m/s , bio veliki napredak, naročito u balističkom smislu.
Metak M-1908 dao je pušci Mosin – Nagan odlična balistička svojstva. Imao je vrlo položenu putanju i veću probojnost, posebno na bliskim i srednjim daljinama. Zahvaljujući tome, Rusi su dobili jednu od balistički najboljih pušaka u svetu, a metak M-1908 ostao je u upotrebi i do danas.