Predsednik vlade Kraljevine Srbije, Nikola Pašić, 29. jula/11. avgusta 1914. godine je poslaniku u Sankt-Peterburgu, Miroslavu Spalajkoviću (1869–1951), uputio telegram № 345, kojim se raspitivao za mogućnost da Rusija uputi minsko i torpedno naoružanje sa specijalistima-minerima za borbu protiv austrougarske Dunavske flotile, te inženjerijsko odeljenje koje bi pomoglo pri gradnji prelaza ali i postavljanja prepreka na Dunavu i njegovim pritokama.
Rusija je prihvatila da uputi pomoć a razradu operacije poverila je Glavnom štabu pomorskih snaga (Морской Генеральный штаб, МГШ). Kao prvi korak, planirano je slanje mina i torpeda u Srbiju. U tom cilju, načelnik MGŠ, vice-admiral Aleksandar Rusin (Александр Иванович Русин, 1861-1956), 3./16. avgusta je u sastav Crnomorske flote prekomandovao poručnika korvete Jurija Volkovickog (старший лейтенант морской службы Юрий Фадеевич Волковицкий, 1883–1983); istovremeno, zapovednik Crnomorske flote admiral Andrej Ebergard (Андрей Августович Эбергард, 1856-1919) je u Štab Sevastopoljske luke pozvao minerskog oficira – poručnika oklopnjače ”Rostislav”, Vasilija Grigorenka (Василий Аполлонович Григоренко, 1884–1973).
Grigorenku je naređeno da otputuje u Srbiju radi sadejstva sa srpskim snagama u borbi protiv austrijskih monitora. Poručnik je odmah pristupio nabavci i proveri mina i torpeda, te upoznavanju i opremanju ljudstva koje mu je bilo povereno. Njemu je, naime, 5/17. avgusta dodeljeno 17 rezervista, koji su već zaboravili kako se rukuje minama; od naoružanja, primio je 20 svernih galvansko-udarnih mina i 4 torpeda 15”/381 mm sistema Vajthed M1893/97 sa pogonom na komprimovani vazduh, kao i 1000 rubalja za nabavku opreme za odred. Na žalost, zbog kratkog roka, poručnik nije uspeo da obezbedi pumpu i lansirne uređaje za torpeda. U cilju okončanja priprema, Grigorenko se prebacio u Odesu. Uz podršku zapovednika zasebne 7. Armije odeskog vojnog okruga, generala Vladimira Nikitina (Владимир Николаевич Никитин, 1848–1922), u ovom lučkom gradu su brzo završene sve pripreme i već 12/15. avgusta ljudi i oprema su ukrcani na parobrod Ruskog dunavskog parobrodskog društva ”Bugarska” (Болгария). Ruski odred se 14/27. avgusta iskrcao u Prahovu, gde im se priključio srpski inženjerijski poručnik Borivoje Karač. Kao bivši pitomac Nikolajevskog artiljerijskog učilišta, Karač je odlično vladao ruskim jezikom i bio je od neprocenjive pomoći Grigorenku. Odred je iz Prahova železnicom prebačen do Beograda i odmah upućen na Torlak, gde su vršene pripreme za formiranje Odbrane Beograda (Štab Odbrana Beograda na čelu sa generalom Mihailom Živkovićem, formiran je 21. avgusta/3. septembra).
Nakon upoznavanja sa situacijom, odred je ojačan sa 40 srpskih vojnika III poziva i upućen da izvidi teren i odabere pogodna mesta na obali Dunava za postavljanje minskih zagrada i lansiranje torpeda. Pri tome, odsustvo pumpe i lansirnog uređaja dovelo je ruske mornare u nezavidan položaj; bili su primorani da grade inmprovizovane, drvene rampe te da koriste samo torpeda iz kojih nije bio ispušten komprimovani vazduh.
Poručnik korvete Volkovicki je nalog da otputuje u Srbiju dobio 12/25. avgusta 1914. godine. U Beograd je stigao tri dana nakon Grigorenka, 17/30. avgusta, gde je preuzeo nominalnu komandu nad torpedno-minskim odredom. Volkovicki je iz Odese doveo još jednu grupu minera iz sastava Treće minerske čete rezervnog elektrotehničkog bataljona i dopremio 30 svernih galvansko-udarnih mina. Kako su krajem avgusta iz Rusije stigla i dva nova torpeda, ruski odred je brojao 28 mornara i 35 vojnika, koji su na raspolaganju imali 50 mina i 6 torpeda sistema Vajthed.
Kako je u vreme dolaska ruskih minera započeta Sremska ofanziva (24-31 avgust/6-13 septembar 1914), odred je dobio prioritetan zadatak zaštite pontonskih mostova na Savi između Skele i Novog Sela (Vladimirci). No, monitori u Savi nisu ometali prelaz niti su dejstvovali kod kasnijeg povlačenja srpske vojske, jer je vodostaj bio tako nizak da se nisu mogli pribižiti pontonskim mostovima kod Kupinova, Novog Sela i Sremske Mitrovice.
Ruski mornari su od 25. avgusta/7. septembra do 6/19. oktobra uglavnom postavljali minske zagrade na delu Save od Beograda do Šapca – odnosno, kod Ostružnice, Šapca, Radenkovića, Mačvanske Mitrovice i Vladimiraca. Tako je 25. avgusta/7. septembra 1914. kod Ostružnice postavljena jedna mina, a od 25. avgusta/7. septembra do 27 avgusta/9 septembra, kod Vinče – velika minska zagrada od galvansko-udarnih samodejstvujućih mina.
Grigorenkova grupa je 13/26. septembra na konjima stigla u selo Radenković, nasuprot ušća reke Bosut u Savu. Mornari su dopremili rezervne delove, od kojih su uspešno sklopili jedan torpedo. No, kako iz Rusije još uvek nisu stigli torpedni aparati, u selu je prikupljen materijal za izgradnju improvizovanog lansera. Torpedo i materijal su do savske obale, udaljene 17 km, prevučeni volovskom zapregom. Na obali je odeljenje, sastavljeno od 40 srpskih trećepozivaca i 17 ruskih mornara, pristupilo sklapanju iprovizovane rampe. Duž drvene grede kvadratnog preseka usekli su žleb u obliku slova ”T”, širine 38 mm; na vertikalnim stranama fiksirane su drvene vođice na koje su nalegale bočne strane i rep torpeda; na repu je montirana nišanska končanica, dok je na prednjem kraju grede postavljena duga, kosa rampa duž koje je torpedo trebalo da sklizne u vodu. Grigorenko je preko imrpovizovane sprave, uzimajući u obzir brzinu rečne struje, nanišanio, povukao sajlu za aktiviranje pogonskog mehanizma; torpedo je naglo skliznuo u vodu i, bez obzira na krajnje primitivnu, improvizovanu lansirnu rampu, pogodio cilj. No, ostaje otvoreno pitanje o kakvom cilju se, zapravo, radilo. Grigorenko je u svojim memoarima zapisao kako su ”na 30-40 metara od ušća Bosuta Austrijanci postavili ustavu koja je zadržavala vodu. U tako formiranom bazenu bila su ukotvljena dva monitora, koji su isplovljavali samo pri visokom vodostaju Save (a koji je varirao i do 3 metra) …. Torpedo je pogodio obalu uz samu ustavu i tako omogućio prodor vode iz bazena. Nivo vode je opao, oba monitora su nasela na dno i ostala van stroja mesec i po dana, sve dok nije dovoljno narastao vodostaj Save ”. Ovaj događaj je identično opisao u svom službenom izveštaju i poručnik Volkovicki: ”Kada je stigao izveštaj o dva austrijska monitora u Bosutu, odlučeno je da se uništi ustava; kako su u to vreme iz Rusije stigla torpeda Vajtheda, jedan od njih je iskorišćen za rušenje. Kao rezultat (dejstva torpedom), voda je za jedan sat bučno istekla u Savu ”.
Sa druge strane, austrougarski izvori samo potvrđuju da je, usled niskog vodostaja Save, Savska grupa monitora (”Maroš” i ”Lejta”), koja se nalazila više Sremske Rače (iznad uskog pojasa između Save i Bosuta), bila onemogućena da dejstvuje više od mesec dana. Znači, stajanka se nalazila u Savi, a rušenje ustave na Bosutskom kanalu nikako nije moglo da utiče na njen nivo. Drugo nejasno pitanje je, kako se u torpedo, ukoliko je zaista bio sastavljen od više različitih delova, bez pumpe komprimovao pogonski vazduh.
Sa inženjerisjkim odredom pukovnika Dobrova, 1/14. oktobra 1914, u Prahovo su najtad stigli dugo očekivani delovi za pumpu za vazduh. Do tada, većina torpeda, pošto je iz njih ispušten komprimovani vazduh, bila je neupotrebljiva. Uz dosta truda, pošto nisu raspolagali specijalistima niti ličnim iskustvom, mornari su uspeli da sklope pumpu i puste je u pogon. Kako su u međuvremenu dopremljeni i cevni lansirni aparati (njima su takođe raspolagale britanska i francuska misija), ruski odredi su bili u stanju da češće koriste Vajthedova torpeda.
U zavisnosti od situacije, mine, torpedni aparati i zapreke postavljani su u različitim rejonima Save i Dunava. Tako je 30. septembra/13. oktobra kod beogradskog železničkog mosta postavljeno 9, a 1/14. oktobra – 5 mina. Torpedni aparati su 8/21. oktobra instalirani kod Ade Ciganlije, 17/30. oktobra – kod Ostružnice, a 21. oktobra/3. novembra – kod Ratnog ostrva. Između Ade Ciganlije i srpske obale (Čukarički rukavac), radi zaštite pontonskih mostova od austrijskih plutajućih mina koje je nosila Sava, 3/16. oktobra je postavljena specijalna zapreka od brvana međusobno povezanih lancima, sa vertikalnim šipovima na svakih 1-1,5 m.
Međutim, prvi torpedo, lansiran u noći između 7/20. i 8/21. oktobra, kod Ratnog ostrva, u blizini ušća, u potpunosti je zatajio. Tako su ruski mornari i mineri bili primorani da 23. oktobra/5. novembra kod Ratnog ostrva i na beogradskoj obali Dunava kod Đačkog kupatila postave nova torpeda.
U međuvremenu, koristeći obične čamce na vesla, ruski i srpski mineri su u noći između 9/22. i 10/23. oktobra 1914. godine u savskom rukavcu između s. Mrđenovci i Oridske Ade (120 m od Grabovačke Ade) postavili dvostruku minsku zapreku. Austrougarske obalne straže su primetile čamce ali su pretpostavljale da su to njihovi ribarski čamci.
Tokom povratka iz akcije kod Skelanske Ade (u visini sela Skela, gde je uništio srpski mostovni tren), 10/23. oktobra u 02:45 časova, na ovu zapreku je desnim delom pramca udario monitor ”Temeš”. Eksplozija mine probila je trup i aktivirala granate u prednjoj municionoj komori, smeštenoj neposredno do prednjih topovskih kupola. Snažna detonacija pobila je posadu municione komore i obe topovske kule, a desna kupola sa topom Škoda 120/35 mm izbačena je iz ležišta i odletela je nekoliko metara od broda. Prodor vode se nije mogao zaustaviti i monitor je potonuo na dubinu od 4 m. Od eksplozije je poginulo 30 mornara i 1 oficir dok je patrolni čamac ”b” spasao 48 mornara (od toga – 9 ranjenika) i 3 oficira, među kojima i komandanta broda, poručnika fregate Olafa Riharda Vulfa (Linienschiffsleutnant Olaf Richard Wulff, 1877-1955). O ovom uspehu ruskih minera prvi sekretar ruske misije u Nišu, Vasilij Štrandtman (Василий Николаевич фон Штрандтман, 1877-1940), je 1/14. novembra izvestio ruskog ministra inostranih poslova Sazonova.
Gubitak ”Temeša” primorao je Austrijance da zaštite brodove specijalnim protivminskim mrežama te da pristupe razminiranju najopasnijih delova reka. No, i ove mere se nisu pokazale dovoljno delotvornim. Pomoćni minolovac ”Andor” (stari privatni parni brod SMS ”Andor”, ”Andrae”), opremljen protivminskim mrežama i baržom sa lancima za razminiranje, angažovan je još sredinom septembra 1914. godine. ”Andor” je prvi put učestvovao u akciji 6/19. septembra, kada je u pratnji monitora ”Bodrog” uspeo da prodre pored Beograda, primivši samo nekoliko pogodaka bez veće štete. U noći između 15/28. i 16/29. septembra monitori ”Temeš”, ”Kereš”, patroni čamac ”b” i ”Andor” probili su se iz Dunava u Savu, sa namerom da prodru do Šapca. ”Andor” je primio nekoliko artiljerijskih pogodaka, a u protivminsku mrežu su mu se uplela brvna i granje; iako znantno usporen, brod je uspeo da se probije nazad do Zemuna. U sumrak 3/16. novembra 1914, ”Andor” krenuo u drugu akciju – ispitivanje prohodnosti plovnog puta na mestu potapanja ”Temeša”. Gurajući ispred sebe baržu sa kontaktnim krmenim valjkom sa lancima, ”Andor” je pretrpeo i drugi neuspeh; naleteo je na rusku minu koja je uništila baržu.
Ruski mornari su posebno bili angažovani tokom druge austrougarske ofanzive, u poznu jesen 1914. godine. Kako se srpska vojska povlačila, 27 oktobra/9. novembra su demontirali i poslali u pozadinu već postavljene torpedne aparate, a 16/29. novembra su dobili naređenje da miniraju mostove i puteve u okolini Beograda. Prvo je miniran most u Topčideru, potom železnička pruga na više mesta, a srušen je i tunel kod Resnika. Kada je 15/28. novembra započeta evakuacija savezničkih misija iz prestonice, ruski odred je železnicom prebačen u Zaječar – inače bazu i skadište minskih sredstava i opreme. Konačno, 17/30. novembra, komanda Odbrane Beograda je dobila naređenje Vrhovne komande da napusti prestonicu i povuče se na liniju Kosmaj-Varovnica.
U noći između 18. i 19. novembra/1. i 2. decembra austrougarske trupe su ušle u Beograd i, zahvaljujući informacijama obaveštajne službe, na nekoliko mesta otkrile i uništile ruske minske zagrade. No, Srbi su već 2/15. decembra ponovo oslobodili grad; nakon povlačenja austrouarskih trupa na levu obalu Save, a u cilju da se spreči dalje napredovanje srpskih snaga, austrijski pioniri su 3/16 decembra minirali peti raspon železničkog mosta (između obalnog i prvog međustuba na austrijskoj obali). Po naređenju Vrhovne komande, ruski mineri pod komandom Volkovickog su 14/27. decembra 1914. godine minirali i preostale raspone (drugi, treći i četvrti), tako da je prekinuta svaka veza između dve obale ali i kretanje brodova Savom, odnosno, veza sa Dunavom.
Posle ove akcije, Volkovicki se ns kratko vreme vratio u Rusiju radi nabavki novih mina i inženjerijskog materijala.
U Beograd je 9/22. februara 1915. doputovao zapovednik britanske vojno-pomorske misije, kontra-admiral Ernest Trubridž ((Sir Ernest Charles Thomas Troubridge, 1862-1926). Kao najstariji po činu, Trubridž je postavljen za zapovednika svih savezničkih mornaričkih misija u Beogradu. Bez obzira na to, ”minerska komanda” Volkovickog je, uz koordinaciju sa britanskim i francuskim odredom, nastavila da deluje samostalno, što je lično potvrdio i Trubridž.
Članove minsko-torpednog mornaričkog odreda Volkovickog 1/14. marta 1915. godine su činili poručnik Grigorenko, zapovednici zapadnog i istočnog odeljenja – potporučnik Čeremisinov (Владимир НиколаевичЧеремисинов), srpski poručnik Mišković i poručnik Boris Jakušev (Борис Владимирович Якушев) – te 54 podoficira i vojnika. Odred je bio raspoređen po punktovima: u Kladovu – 7 članova; pri minerskoj stanici u Zaječaru – 3 člana; u Beogradu – 12 članova; u zapadnom odeljenju – 14 ljudi; u istočnom odeljenju – 7 članova; na Čukarici je bio stacioniran motorni čamac ”Svoboda” sa tročlanom ruskom posadom. Prema izveštaju o stanju minskih sredstava na raspolaganju Ekspedicije posebne namene od 2/15. marta 1915, odred Volkovickog je imao u naoružanju torpeda Vajthed 381 mm M1897 ”S” i M1898 ”L”, te zagradne mine M1898 i M1908.
Načelnik obaveštajne službe nemačkog Generalštaba, pukovnik Fridrih Henč (Friedrich Heinrich Richard Hentsch, 1869-1918) je kod austrougarske komande insistirao da seTurskoj, kojajevodilateškeborbenaGalipolju, Dunavom pošalje pomoć u vidu artiljerijske municije. Henč je za ovu akciju pridobio kapetana bojnog broda, Velzera Velzerhajmba (OttoWelser Graf von Welsersheimb, 1871-1945), koji se nalazio na službi u mornaričkom odeljenju Vrhovne komande austrougarske Zajedničke vojske. Austrijanci su u Budimpešti na blindirani parobrod ”Beograd” (DDSG Belgrad), ukrcali jednu baterijui 65 vagona (400 tona) municije. Brod je 15/28. marta krenuo iz Budimpešte i u zoru 17/30. marta uplovio u zemunsku luku. Tokom noći 17/30. marta 1915, brod je u pratnji monitora ”Ens” i ”Bodrog”, koristeći se visokim vodostajem i gustom maglom, pokušao da isplovi iz Zemuna, neprimećeno prođe kroz minska polja i pored srpskih obalskih baterija, i doplovi do bugarskih luka. Pri tome, posadama monitora i brodova izdata je naredba Nr.8417 da vatru otvore samo u krajnjem slučaju, ukoliko su ozbiljno ugroženi od srpske obalske artiljerije. Na parobrodu ”Beograd” su se nalazili zapovednik, kapetan korvete Viktor Bescl (Linien schiffs leutnant Viktor Böszl, 1888-1915) i njegov zamenik, dva locmana zadužena za prolaz kroz Gvozdena vrata, mašinista i 33 mornara. Konvoj je u 21:00 čas isplovio iz zemunske luke i, kako srpska artiljerija nije dejstvovala, do 23:00 časa stigao u visinu Vinče. No, zbog dubokog gaza (oko 2 m), ovde je krmom zakačio minu čija je detonacija onesposobila kormilo. Brod je, sada pod dejtvom srpske artiljerije, matica nekontrolisano nosila niz Dunav. Uskoro su granate probile trup, onesposobile oba kotla i izazvale požar. U visini Ritopeka, plamen je zahvatio nadgrađe i izazvao eksploziju municije koja je u 23:30 časova raznela parobrod; detonaciju je preživelo 8 mornara od kojih je 6 uspešno prebačeno u Pančevo, a dvojicu je zarobila srpska vojska. Posle ovog neuspeha neprijatelj, sve do pada Srbije, nije pokušavao prodor niz Dunav.
Minerski odred je tokom 1914. i prve polovine 1915. godine Savu i Dunav u okolini Beograda i Šapca minirali na više mesta; kod Oridske i Grabovačke Ade, na mestu gde je potopljen ”Temeš”, u noći između 9/22. i 10/23. oktobra 1914. je postavljeno 9 sidrenih svernih galvansko-udarnih mina; kod Ostružnice – zagrada od galvansko-udarnih mina; na Savi kod Beograda – komandovana zagrada i elektrokontaktna minska zagrada sa izvorom na obali; kod Beograda, u rukavcu Dunava kod ade Huje i kod Vinče – veliko minsko polje od galvansko-udarnih automatskih (samodejstvujućih) mina; nedaleko od Beograda, kod Vinče; u slobodnom delu Save ispod beogradskog železničkog mosta.
Srpska Vrhovna komanda je početkom marta 1915. dobila informacije, da protivnik planira da ovlada Dunavom kod rumunske granice i tako prekine komunikaciju između Rusije i Srbije. Da bi se predupredile neprijateljske namere, ruski odred za zaštitu Gvozdenih vrata pod komandom kapetanaBorisa Iljina (Борис Павлович Ильин, 1880–1936). je 6/19. marta 1915. dobio zadatak da minira reku kod Gvozdenih vrata. Zbog obima i hitnosti zadatka, u ovu zonu je privremeno upućen i minsko-torpedni odred Volkovickog.
Do tog trenutka, kapetan Iljin je kod Kladušnice postavio dvostruku zagradu od ruskih galvansko-udarnih mina. Združeni odredi su u rukavcu između ostrva Decebal (Ostrovul Decebal, Moldova Veche) i leve obale reke, kod rumunske Stare Moldave (Moldova Veche, u visini naselja Vinci), postavili 29 mina, dok su na samom ostrvu montirali 4 torpedna aparata.
Uzvodno od Tekije, između ostrva Ogradine (Insula Ogradena) i rumunske obale, položene su dve grupe po 6 mina sa električnim paljenjem; u visini rumunskog mesta Gura Vaji (Gura Văii, preko puta Davidovca) – tri ruske komandovane sidrene električno-kontaktne mine sa osmatračkom stanicom na kopnu; u nizvodnom delu rukavca kod Gura Vaji – ploveća barijera od brvana kombinovanih sa improvizovanim minama. U rukavcu između Banskog ostrva (ostrovul Vanului) i Gura Vaji montirana su dva lansera torpeda, a kod Kladova je postavljena dvostruka zagrada od ruskih komandovanih mina sa osmatračkom stanicom na kopnu velikog tipa (60 kg). U Zaječaru je stacioniran kompresor, jedan rezervni torpedo i 15 rezervnih mina, dok je u Ćupriji (bazi inženjerijskog odreda) ostavljeno 17 rezervnih mina.
Nakon završetka ovih radova Minsko-torpedni mornarički odred je vraćen u Beograd. No, usled pritiska znatno jačih neprijateljskih snaga, mornari su 21. septembra/8. oktobra 1915. evakuisani sa savske obale na Torlak, odakle su do 23. septembra/10. oktobra prebačeni u bazu inženjerijskog odreda u Ćupriji. Odred je iz Ćuprije, preko Kraljeva, Niša, Mitrovice, Uroševca, Prizrena i Ohrida, 3/16. novembra stigao u Bitolj, gde se već nalazio i Odred za zaštitu Gvozdenih vrata. Obe grupe su železnicom prevezene do Soluna i ukrcane na parobrod radi prebacivanja u Francusku. U marseljskoj luci je 15/28. novembra 1915. iskrcan Odred za odbranu Gvozdenih vrata kapetana Iljina, inženjerijski odred kapetana Dmitrija Levande te mornari Minsko-torpednog odreda – ukupno 16 oficira i 316 podoficira i vojnika.
