Automati 7,62 mm sistema Matić M1949 i M1949/57

Osvajanje jugoslovenskog automata, baziranog na sovjetskom metku 7,62×25 mmTT, oficijelno je predviđeno prvim petogodišnjim planom proizvodnje vojne industrije (1947-1951). Planirano je da se tokom 1949. godine Armiji isporuči 6000, 1950 – 20.000, a 1951 – 48.000 automata. Usled poremećaja planova, izazavanih Rezolucijom IB, načelnik odeljenja Preduzeća 44 (Crvena Zastava), Đurđe Matić (1911-1989), konstrukciju novog oružja započeo je 1948 a  dovršio je 1949. godine. Prototip je osvojen 1950, a serijska proizvodnja 7,62mm automata M1949 startovala je 1951. godine. Tokom 1951. proizvedeno je 9307 (91.802), 1952 – 24.946 (26.813) a 1953, kada je proizvodnja obustavljena – 6891 automat.

Matić je iskoristio niz elemenata sa sovjetskog modela PPŠ (Špagin) M41 i italijanske Berete M38/42. Po uzoru na sovjetsko oružje, konstrukcija je bila tehnologična; tačnu mehaničku obradu zahtevala je samo cev, zatvarač je izrađivan na strugu sa glodanjem u završnoj fazi a skoro svi ostali metalni delovi izrađivani su štampanjem – presovanjem limova. Rad automata se zasnivao na principu slobodnog trzanja zatvarača.

Zatvarač je bio kružnog oblika, sa fiksnom udarnom iglom, rađen po uzoru na zatvarač berete M38.  Limeni sanduk i obloga cevi sa kružnim otvorima za hlađenje bili su izrađeni iz jednog dela.

Na ustima obloge se nalazio kompenzator sa zakošenim čelom i bočnim otvorima. Sanduk je sa zadnje strane imao demontažni poklopac koji je omogućavao vađenje povratne opruge i zatvarača. Kao ublaživač trzanja (amortizer) zatvarača služio je plastični prsten, smešten oko čepa poklopca sanduka.

Mehanizam za okidanje je bio sličan onom na sovjetskom PPŠ-41, sa kliznim regulatorom vatre ispred obarače. Pomeranjem unapred, regulator je odvajao zadnji krak razdvajača od ispusta pritiskača zapinjače dok se zadnji krak razdvajača spuštao i isključivao iz funkcije razdvajač, što je omogućavalo rafalnu paljbu.

Povlačenjem regulatora unazad, kosa površina zadnjeg kraka razdvajača dolazila je ispod ispusta pritiskača zapinjače tako da je oružje dejstvovalo samo jedinačnom vatrom. No, kočnica je bila slična onoj na bereti M38/49; sastojala se od valjka različitih prečnika koji je prolazio kroz sanduk ispred branika obarače i imao dugme sa obe strane. Potiskivanjem desnog dugmeta, deblji deo kočnice je podilazio pod zapinjaču, sprečavao njeno spuštanje i tako kočio automat. Pritiskom na levo dugme, poluga kočnice je klizila udesno, tanji deo je dolazio u položaj ispod zapinjače, omogućavao njeno spuštanje i dejstvo oružjem. Kao i PPŠ-41, automat M49 (kao i modifikacija M49/57) u glavi kundaka je imao otvor za smeštaj pribora za čišćenje i podmazivanje. 

 Mane Matićevog rešenja, međutim, brzo su došle do izražaja; masivni zatvarač je uvećavao  ukupnu masu oružja; često je dolazilo do neželjenog opaljenja (usled udaraca o čvrste predmete); konačno, plastični amortizer nije dovoljno ublažavao trzanje zatvarača, pa je dolazilo do kidanja bradavica i izbijanja čepa.

Domaći stručnjaci pokušali su da poboljšaju performanse automata uvođenjem zatvarača olakšanog za 100 grama. Na žalost, ovakvo rešenje je imalo dodatne mane; zbog smanjene mase zatvarača, kadenca je porasla do nivoa da je oružje bilo teško kontrolisati pri automatskoj vatri a veliki broj udaraca znatno je smanjivao životni vek plastičnog amortizera tako da je češće dolazilo do kidanja bradavica i izbijanja čepa. Konačno, opasnost od samoopaljivanja nije otklonjena (što će ostati mana i kasnijeg modela 1949/57). Ovo je presudno uticalo da se M49 skine sa proizvodne trake.

Tokom 1951, kapetan I klase Todor Cvetić (kontrolni organ u kragujevačkoj fabrici, ispred VTI) konstruisao je novi ublaživač trzanja za automat M49. Sama konstrukcija je visoko ocenjena te je 10. aprila 1954. godine Cvetić dobio zvanje novatora a Novatorsku diplomu Pov. br. 779 mu je uručio načelnik VTI, general-potpukovnik Božidar Kraut (1901-1967).  

Načelnik Generalštaba, general-pukovnik Koča Popović (1908-1992), Rešenjem pov. br. 1559 od 17. oktobra 1952, uveo je Cvetićev ublaživač za sve proizvedene automate M49. Ova odluka zasnivala se na mišljenju Komisije, određene naređenjem zamenika Načelnika za pozadinu (pov. br. 1539 od 20. septembra 1952), kao i zaključka sa sastanka Vojno-tehničkog saveta za artiljeriju, održanog 29. septembra 1952. godine. Pokazalo se, međutim, da je Cvetićev ublaživač, sastavljen od konusnog prstena, vretena i povratne opruge, isuviše komplikovan za izradu pa se odustalo od njegove primene na serijski proizvođenom oružju. 

Automati 7,62mm M1949/57

Tokom 1957. godine izvršena je nova modifikacija Matićevog automata; zatvarač je ponovo otežan, a uveden je pojednostavljeni Cvetićev ublaživač trzanja koji se sastojao iz utvrđivača poklopca sanduka sa gumenim amortizerom i prstenom, smeštenim oko vretena poklopca sanduka. Oružje pod oznakom  Automat 7,62mm M49/57, u serijsku proizvodnju ušlo 1958. godine. No, teorijska brzina gađanja ”poboljšanog” automata još uvek je bila velika – oko 900 metaka/min, a praktična, navodno, 200 metaka u minuti. Visoka kadenca je dovodila do velike potrošnje municije i brzog pregrevanja cevi. 

Kako izvršene izmene nisu dovele ni do bitnijeg uklanjanja ranije uočenih nedostataka, oružje je 1961. konačno povučeno iz proizvodnje. Od 1958 do 1961. godine, kragujevačka Zastava je armiji isporučila 35.687 automata M49/57. 

TT  M1949/57:

• Masa, kg: 3,845 (bez  okvira), 4,450 (sa okvirom)
• Dužina, mm: 866
• Dužina cevi, mm: 270
• Žlebova:    4 (sleva udesno)
• Metak: 7,62×25 mm TT
• Kalibar, mm: 7,62
• Kadenca, metaka/min: ~900
• POčetna brzina zrna (Vo), m/s: 522
• Efektivni domet, m: 100—200
• Maksimalni domet, m: 400
• Hranjenje: lučni okvir sa 32 metka
• Nišan: stalni za 100 m, preklopni za  200 m.