U tekstu ”Kako odbraniti megalopolis” bavili smo se zaštitom Moskve i, delimično, sistemima za rano upozorenje na vazdušnu opasnost. Ali, kako upozoriti celu državu i njene vitalne sisteme da je pokrenut napad na nju?
Glavni centar za upozorenje o raketnim napadima (Главный центр предупреждения о ракетном нападении) obavlja svoj zadatak neprekidno, kao i svi drugi centri te vrste u svetu. Vojnički rečeno, u pitanju je objavnica ili predstraža.
U žižu medijskog prostora ulazio je prilikom napada ukrajinskih dronova tokom SVO; on je formiran da odigra ključnu ulogu upozoravajući na lansirani napad, dajući tako vremena za aktiviranje ruske ”mrtve ruke”, uzvratni udar (program ”Perimetar” koji se oslanja na ove informacije), ali i moguću protivraketnu odbranu.
S obzirom na to kojom brzinom se razvijaju protivraketna oružja, ni to ne bi bilo iznenađenje. Rečju, Centar je komponenta sistema koji pripada klasičnom mehanizmu ravnoteže straha i odvraćanja. Bez njega, stvarnost bi sigurno izgledala drugačije.
Službeni naziv ovog veoma važnog dela odbrane je ”820. Glavni centar upozorenja o raketnom napadu” (ruska abrevijatura – ГЦ ПРН). Reč je o čvorištu upravljanja ruskim sistemom ranog upozorenja na raketni napad. Raspoređen je u blizini sela Timonovo, u Solnečnogorskom reonu Moskovske oblasti.
U komandnu salu, putem specijalnih linija najviše sigurnosti, stalno stižu informacije od gigantskih radarskih kompleksa koji su raspoređeni po celoj teritoriji države. Tu se istovremeno, u realnom vremenu, slivaju podaci iz s mreže satelita. Dežurna posada neprekidno analizira prispele informacije.
Na osnovu rezultata analize slede dalji postupci. Na prvom mestu je pravovremeno slanje prispelih informacija najvišem državnom i vojnom vrhu koji bi potom, ako se ukaže potreba, aktivirao odbrambene mehanizme i sredstva uzvratnog udara o kojima smo već pisali. Očigledno, reč je o zadatku od najvišeg državnog, pa i svetskog interesa.
Nastanak
Kada je razvoj interkontinentalnih balističkih raketa (Intercontinental ballistic missile, Межконтинентальная баллистическая ракета) dosegao visok nivo tehnološke pouzdanosti, jasno je bilo da eventualni pogoci neće biti slučajni, niti posledice proizvoljne. Tačni proračuni pokazali su zastrašujući, apokaliptički potencijal, pa je shodno tome počelo da se radi na ranom otkrivanju lanisranih raketa.
To još uvek nije značilo odbranu od njih, ali je omogućavalo vreme reakcije uz prethodno podizanje stepena gotovosti i uzbunjivanja. Gradnja Glavnog centra počela je još 1965. godine, istovremeno s montiranjem dva radarska centra tipa ”Dnjestar-M”. Oni su postavljeni u blizini gradova Aljenogorsk (Оленегорск, Murmanska oblast) i Skrunde (Скрунда, grad u Letoniji) i delovali su u paru.
Godine 1970. Sovjeti u naoružanje uvode kompleks ranog otkrivanja raketa iz severnog pravca, preko Severnog pola. On se sastojao od dva ogromna radarska polja koja su se nalazila u blizini Murmanska i Rige, dok mu je komandni punkt bio u Podmoskovlju. Tada je formirana i prva jedinica – Samostalna divizija za upozorenje na raketni napad.
Broj radara je povećavan, a tehnika unapređivana. Tako su se pojavile stanice nove generacije – ”Volga”, ”Darjal”, ”Dunav” i ”Don”. Ova mreža dopunjavana je najsavremenijim radarskim kompleksima ”Voronjež”. Zvanično, prvi sovjetski sistem za rano upozorenje stupio je na borbeno dežurstvo 15. februara 1971. godine. On je bio u stanju da registruje lansiranje raketa s nuklearnih podmornica u Norveškom i Severnom moru, što je bilo značajan napredak.
Sistem je širen postepeno i stalno je usavršavan. Godine 1973. priključena su još dva unapređena kompleksa (ОРТУ- отдельный радиотехнический узел, samostalni radiotehnički čvor). Oni su razvijeni na bazi ”Dnjestar M”. Montirani su u Mišeljovki (Мишелёвка – irkutska oblast) i u Balhašu-9 (vojnom naselju u Kazahstanu). Sve stanice tog tipa već iduće, 1974. godine modernizuju se prema projektu ”Dnjepar”.
Od 1979. godine umrežen je i kompleks ranog upozorenja ”Krokus” (šafran), a 1982. godine mreža za rano upozorenje pojačava se satelitskim sistemom ”Око” (US-KS, univerzalni, stacionarni satelit). Ovaj sistem, koji je stacionarno dežurao nad teritorijom SAD, uspešno je delovao od 1982. sve do 2019. godine. Nasledila ga je satelitska mreža iste namene, ”Tundra”.
U daljem razvoju tokom 1984. i 1985. godine u borbeno dežurstvo uključeni su dva radara serije ”Darjal” (5Н79 / 90Н6 ”Дарьял”, NATO kodifikacija ”Pečora”). Oni su pokrivali severni i južni pravac raketnih napada (Pečora i Azerbejdžan). Stanica ”Pečora” je i danas aktivna i prati aktivnosti u vazdušno-kosmičkom prostoru Kanade, Grenlanda i Islanda.
Posle razdruživanja SSSR, objekti koji su se našli na teritorijama nezavisnih država nadomešteni su stanicama novog tipa ”Voronjež” (77Я6 ”Воронеж”) koji deluju sa teritorije RF. Porodica ovih radara poseduje emitere metarske (”Voronjež-M”, ”Voronjež VP”), decimetarske (”Voronjež DM”) i centimetarske talasne dužine ( ”Voronjež-SM”). Počevši od 2006. godine aktivno je sedam kompleksa. Dva su u fazi remonta.
Trenutno stanje
Prva stanica ove porodice aktivirana je 2009. godine i nalazi se u zaseoku Lehtusi u Lenjingradskoj oblasti. Za razliku od prethodnika, ona je napravljena po tehnologiji najviše fabričke pripreme; sklapanje stanice obavlja se veoma lako i brzo; monteri spajaju odvojene unifikovane makromodule na minimalno pripremljenoj površini. Sada se te stanice, zahvaljujući modularnom metodu, grade jevtinije i brže, kompletirajući mrežu koja pokriva sve potencijalno opasne pravce.
Za razvoj ovog Centra važna je 2011. godina kada je on, zajedno sa 821. Glavnim centrom izviđanja kosmičke situacije ( 821-й главный центр разведки космической обстановки – ГЦ РКО) i Glavnim istraživačkim kosmičkim centrom (Главный испытательный космический центр имени Г. С. Титова) postao deo Kosmičke komande Snaga vazdušno-kosmičke odbrane (Войска воздушно-космической обороны – ВВКО).
Prvog avgusta 2015. godine usledila je još jedna transformacija, kada Centar postaje deo preformiranih Kosmičkih snaga u sastavu Vazdušno-kosmičkih snaga Ruske Federacije.
Zbog velike površine i izbegavanja entropije u obradi informacija, zone odgovornosti na teritoriji Ruske Federacije podeljene su ravnopravno između Zapadnog i Dalekoistočnog komandnog punkta koji su povezani u realnom vremenu. Trenutno se u ovoj mreži nalazi deset radarskih kompleksa. Navedene su lokacije, a u zagradi su nazivi radara koji koriste.
- Aljenogorsk (”Dnjepr” i ”Daugava”).
- Pečora (”Darjal”).
- Balhaš (”Dnjepr”).
- Azjerečje (”Volga”).
- Lehtusi (”Voronjež”).
- Mišeljovka (”Voronjež”).
- Svetlogorsk (”Voronjež”).
- Jenisejsk (”Voronjež”).
- Barnaul (”Voronjež”).
Za razliku od Zapadnog komandnog punkta, Komandni punkt na Dalekom istoku je kompaktniji, sa sedam paraboličnih antena, poređanih u dva reda, zaštićenih belim radomima. On je paralelno delovao sa prijemnim antenama radara za posmatranje iza horizonta ”Duga”, koji je takođe deo sistema ranog upozorenja. Sovjeti su posebno obratili pažnju na taj pravac.
Tako je osamdesetih godina u okolini Komsomolska na Amuru bila zapažena do tada neviđena koncentracija vojnih formacija. Tu se nalazio i veliki vojno-industrijski kompleks. Njega i okolne jedinice štitio je Osmi korpus PVO.
Istočni komandni punkt nalazi se 40 kilometara južno od Komsomolska na Amuru, na obali jezera Humi i dobio je kodno ime ”Gajter-1”. Svi podaci iz Istočnog punkta koji se dobijaju intenzivnim sakupljanjem satelitskih informacija automatski se prosleđuju Glavnom punktu, ”Solnečnogorsku 7”.
Ovaj sistem je, kako smo već naveli, važan ne samo za Rusku Federaciju i okolne zemlje već i za ceo svet jer predupređuje podmukli, iznenadni udar posle koga bi civilizacija pretrpela apokaliptičnu štetu.
