Tenk budućnosti koji nikada nije ratovao: Priča o sovjetskom „Objektu 279“

Kako je tenk, koji je smatran futurističkim, završio u muzeju umesto na bojištu? Istorija nam najbolje odgovore nudi putem vremenskog konteksta, pa da najpre tamo potražimo objašnjenje. Objekat 279, sovjetski eksperimentalni teški tenk, razvijen je u posleratnom tadašnjem Lenjingradu od 1957. do 1959. godine.

Na njemu je radila ekipa stručnjaka koju je predvodio Kotin (Котин, Жозеф Яковлевич), doktor tehničkih nauka, vodeći konstruktor Kirovskog zavoda. Osnovna namena bila mu je proboj nasloženije neprijateljske odbrane, na terenu koji je za standardne tenkove bio teško pristupačan, a zadatak neizvršiv bez ogromnih žrtava.  

Podsetimo da su Sovjeti bez kompleksa i opterećenja eksperimentisali na svim ubojnim sredstvima, te da su imali značajnu kreativnu slobodu kako od strane vojnog vrha, tako i od političara, odnosno državnika. Konstruktorima je na ruku išlo to što su iza sebe imali dragoceno ratno iskustvo, kako s bojnog polja, tako i iz proizvodnih hala, gde je do perfekcije uhodana masovna proizvodnja ovog složenog sredstva.

Osvojeni su osnovni parametri, odnos težine, prohodnosti, ubojnih sredstava, podvoznog dela i transmisije, pa je sve govorilo da je ovaj eksperiment u sigurnim rukama i da će dati očekivane rezultate. Imao je klasičnu šemu opšteg rasporeda. Originalna, do tada neviđena rešenja u konstrukciji omogućila su mu da se dobije najmanja oklopom zaštićna zapremina ( 11,47 м³).

Korpus tenka bio je izliven, a oblik zakrivljen, praktično elipsoidan, pa je cela figura, pored veoma male visine za ovu vrstu tenkova (2,475 m), impresionirala svojim oblikom koji je na najvećem broju mesta garantovao rikošetiranje pogodaka.

Zbog svoje kompaktnosti, tenk je izgledao manji nego što jeste, pa je to bila dodatna prednost u mogućoj upotrebi. Trup je zavaren od četiri glavna, zakrivljena livena oklopna elementa. Debljina čeonog dela bila je više nego dvostruko veća od tenka ”T-10M” i iznosila je 269 mm. Gornja čeona ploča debljine 192 mm bila je pod uglom od 60°, a bokovi su bili samo deset centimentara tanji i takođe pod velikim uglom od 45°.

Debljina livene sferne kupole duž celog oklopnog obima (kupolin prsten) iznosila je 305 mm pod uglom od 30°. Trup tenka i bokovi kupole imali su fiksirane antikumulativne ekrane od tankih ploča koje su pratile konturu izduženog elipsoida.

Ovako zamišljena i usvojena oklopna konfiguracija obezbedila je pouzdanu zaštitu prednjeg dela i bokova od oklopnih i kumulativnih granata kalibra 122 mm kao i od kumulativnih sredstava do 90 mm na svim dometima, što je do tada bio neostvaren rezultat u tenkovskoj proizvodnji.

Shodno tome, naoružanje je takođe bilo impresivno. Uz top ”M-65” kalibra 130 mm bio je sparen najmoćniji mitraljez o kome smo već pisali, ”KPVT” (Крупнокалиберный пулемёт Владимирова)  kalibra 14,5 mm. Top je imao sistem za evakuaciju barutnih gasova izduvavanjem komprimovanim vazduhom.

Sistem za upravljanje vatrom bio je veoma savremen i uključivao je  stabilizator u dve ravni (”Oluja”), optički nišan-daljinomer ”TPD-2S”, noćni nišan ”TPN” i automatski punjač metaka i barutnih punjenja sa elektromehaničkim zabravljivanjem. Borbeni komplet je sadržao 24 metka.

Ovako mali komplet bio je uslovljen osnovnom namenom tenka. Zahvaljujući naprednom sistemu pinjenja, mogao je ispali, do granice termičke izdržljivosti, od pet do sedam granata u minuti. 

Četvorotaktni dizel motor ”DG-1000” (s varijantom od 950 ks) imao je ”N” raspored, s horizontalnim rasporedom šesnaest cilindara i sistemom hlađenja koji je odvodio toplotu na druge, hladnije delove tela.

Postojala je i mogućnost ugradnje motora ”2DG-8M”, takođe od 1.000 ks. Hidromehanička transmisija imala je složen hidraulički prenos snage s mogućnošću tri brzine i mehanički dvostepeni prenos snage ”PMP”. Menjanje brzina između dva veća stepena bilo je automatizovano.  

Ono po čemu se ovaj tenk ne može zameniti ni s jednim drugim je njegov podvozni deo. Imao je nepromenjivo hidropneumatsko ogibljenje i pogon na četiri gusenice. Njih su pokretala četiri pogonska točka, a pored njih su još bila četiri vodeća, 24 potporna (manjeg prečnika)  i 12 potpornih valjaka. Ovaj sistem viđen je na japanskom tenku ”Tip 75” i poznatom švedskom ”Stridsvagn 103”, o kome smo takođe već pisali.

Podvozni deo postavljen je na dve uzdužne šuplje grede koje su domišljato služile kao rezervoari za gorivo. Ono što je svim statičarima dobro poznato, došlo je do izražaja upravo na ovom prototpu, a to je pritisak na tle, od čega je direktno zavisila prohodost tenka.

Upravo su ove četiri gusenice, bez obzira na njegovu masu (bezmalo 60 tona) omogućavala visoku prohodnost po dubokom snegu i močvarnom terenu. Zahvaljujući njima tenk nije mogao da se prevrne prikom savladavanja vertikalnih prepreka (pt prepreke, panjevi, ježevi, piramide, rovovi, eskarpe, itd). Prosečan pritisak na tle bio je samo 0,6 kgf/cm², čime je parirao lakim tenkovima! 

Zahvaljujući jedinstvenim rešenjima i dovitljivosti konstruktora (elipsoidna kupola, smeštaj rezervoara bez nepotrebnog zauzimanja prostora, četvorostruke gusenice), on je od svog takmaca, tenka ”T-10M”, bilo lakši za pola tone i neuporedivo pokretljiviji.

Međutim, bio je težak za rukovanje, a za popravku u terenskim uslovima praktično i nemoguć. Da ništa nije idealno pokazao je veliki gubitak snage na pogonu gusenica, posebno pri skretanju na blatnjavom terenu. Taj otpor je bio do 12 puta veći od otpora sličnog tenka klasičnog dizajna! 

Tenk je bio opremljen izuzetno savremenim sistemima: automatskom PNHB zaštitom, sistemom za gašenje požara, generatorom za stvaranje višeslojne dimne zavese i opremom za savladavanje vodenih prepreka vožnjom po dnu. Kao malo koji tenk do tada, imao je mogućnost grejanja borbenog dela. Posada se sastojala od četiri člana.

Šta se dogodilo s ovim tenkom pa nije ugledao trupu, pa ni ratište? Krajem 1959. godine najpravljen je jedan prototip, a montaža još dva nije završena. I za ovaj tenk važi pravilo – nikad dva dobra zajedno.

Napredna tehnička rešenja koja niko ne spori, kao ni njegovu izvanrednu prohodnost, vatrenu moć, itd, anulirale su upravo te četiri gusenice koje mu nisu dozvoljavale brz i bezbedan manevar po pravcu, što je za tenkove na ratištu sigurno jedan od najvažnijih parametara.

Uzalud sve, ako on 12 puta sporije menja smer kretanja od svog protivnika. Tačku na njegovu sudbinu stavio je jedan kontroverzni političar – Nikita Hruščov. Godine 1960. posle testiranja novih obrazaca, on je zabranio proizvodnju tenkova težih od 37 tona. 

U međuvremenu, tenkovi iz porodice ”T-54/55” pokazali su svoju terensku nadmoć, pa je ovom tenku ostalo da podeli sudbinu ostalih nerealizovanih projekata: prebačen je u tehnički centar ”Patriot”, muzeja u Kubinki kraj Moskve. Prefarban je, dopisan mu je broj 279 i nabačena (verovatno zbog ipresioniranja posetilaca) maskirna mreža. 

O njegovim futurističkim oblicima i ambicijama konstruktora govore samo neke dimenzije, pa ih možete uporediti sa savremenim tenkovima. Dužina tela bila je 6.770 mm (”T-55” bio je za samo 25 cm kraći, ”T-72” je za 20 cm duži, a tenk abrams dug je gotovo 10 metara), a s topom u prednjem položaju 10.328 mm. Širine 3.400 mm i klirensa od 687 mm, bio je to stvarno tenk koji je obećavao.

Nisu ga u muzej oterale samo te famozne četiri gusenice i Hruščovljeva volja. Trend razvoja tenkova u svetu, upravo zahvaljujući neverovatnoj trci s protioklopnim sredstvima, nužno je naterao konstruktore da se okrenu konceptu glavnog borbenog tenka (MBT – Main Battle tank, Основной боевой танк, Kampfpanzer). Rad na teškim tenkovima je napušten, a laki borbeni tenkovi su prešli u hibridnu kategoriju borbenih vozila pešadije.