Naslovna Istorija Crveni orkestar: Tajna obaveštajna mreža koja se borila protiv nacizma i fašizma

Crveni orkestar: Tajna obaveštajna mreža koja se borila protiv nacizma i fašizma

1
crveni orkestar tajna obaveštajna mreža koja se borila protiv nacizma i fašizma
crveni orkestar tajna obaveštajna mreža koja se borila protiv nacizma i fašizma
google news

U tekstu o ”Engleskoj igri” uverili smo se koliko su Nemci bili spremni za kontraobaveštajni rat na svim poljima. Borba protiv nacizma nije vođena samo na frontovima, gde su se nalazili i vojnici koji bi sve dali da nisu obukli uniformu i uzeli oružje u ruke, već i u ilegali, putem radio-talasa.

Njihovo bojno polje bio je etar. Obaveštajna mreža ”Crveni orkestar” jedan je od najupečatljivjih dokaza koliko ljudi je bilo spremno da dobrovljno stupi u borbu s ovom nemani, rizikujući gotovo sigurno svoj život.

Što je još interesantnije, reč je o ljudima organizovanim u grupe koje jedna s drugom nisu imale nikakve kontakte, osim zajedničkog cilja – da nanesu što veću štetu nacističkoj Nemačkoj i njenim saveznicima.

Protiv sebe imali su jednu od najvećih bezbednosnih formacija na svetu – RSHA (Reichssicherheitshauptamt) uz srodne službe: SD (Sicherheitsdienst), SiPo (Sicherheitspolizei ), Gestapo (Geheime Staatspolizei), Kriminalnu policiju (Kripo-Kriminalpolizei), pa čak i ”Zelenu policiju” (Ordnungspolizei, Grüne Polizei). Ali, to je bio samo deo protivnika.

I Oružane snage Nemačke imale su svoj zamršen sistem obaveštajnog i kontraobaveštajnog delovanja (unutrašnjeg, spoljnog, frontovskog); SS je takođe imao nekoliko paravojnih formacija koje su, kao podrazumevano, imale i borbu protiv špijuna. 

Nemci su ovaj međunarodni pokret otpora i obaveštajnih mreža zvali ”Crveni orkestar” (Rote Kapelle, Red Orchestra, Красный оркестр, Orchestre rouge). Ove grupe delovale su u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj,

osnovna šema crvenog orkestra
osnovna šema crvenog orkestra

Švajcarskoj i drugim zemljama, a zajedničko im je bilo to da su sve one najpre ostvarivale kontakte sa Sovjetskim Savezom i njegovim službama, smatrajući da se upravo ta država najsrčanije i najiskrenije bori protiv nacizma i fašizma. Ime ove mreže prvi put se pojavilo tokom istraga u samoj RSHA.

Baveći se rutinskom, periodičnom kontraobaveštajnom proverom, njeni službenici locirali su tri nezavisne mreže: Grupu Treper (Лев Захарович Трепер, sovjetski obaveštajac i glavni organizator) koja je delovala u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji; ”Crvenu trojku” u Švajcarskoj, kao  i grupu Šulce Bojzen (Heinz Harro Max Wilhelm Georg Schulze-Boysen, natporučnik Luftvafe, sovjetski špijun) u Berlinu. 

O nastaku imena Crveni orkestar svedočio je u Lubjanki zaroljeni šef Gestapoa, oberfirer (odgovara činu brigadnog generala) Fridrih Pancinger. On je prvog februara 1947. i 29. juna 1951. godine svedočio da je rad RSHA počeo da se usložnjava pojavom većih broja emitera. U žargonu kontraobaveštajaca radisti su nazivani muzikantima, pijanistima, rukovodioci ”dirigentima” a predajnici ”klavirima”.

Radila je čitava grupa predajnika, stoga su je Nemci nazvali orkestar, odnosno Kapelle. Jasno je bilo da se poruke upućuju Moskvi, pa je pridev crveni stigao sam od sebe. Naziv se vrlo brzo proširio, pa je kao vrlo prijemčiv korišćen i za grupe kontraobaveštajaca, ali i za sve pokrete otpora. Eto kako je nastao taj masovni sociolekt. 

arvid harnack, harro schulze boysen und john sieg
arvid harnack, harro schulze boysen und john sieg

Počeci

U početku ove grupe su bile samostalne, ne znajući jedna za drugu. Sticajem okolnosti i neočekivanim početkom Drugog sv. rata, one su bili prinuđene da komuniciraju međusobno, što je olakšalo rad, ali i omogućilo kompromitovanje akcija usled velikog broja učesnika.

Na kraju to je dovelo i do likvidiranja špijunskih mreža. Decembra 1941. godine u Briselu je otkriven jedan od predajnika i vrlo brzo je ova grupa likvidirana. Šelenberg se poradovao da je posao završen, ali nije uspeo da potpuno prekine borbu s ”Crvenim orkestrom”.

Shodno svojoj obaveštajnoj praksi zvanoj ”bez prava na slavu”, tek posle 20 godina ćutanja o berlinskoj grupi, šestog oktobra 1969. godine ukazom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR odlikovana su 32 pripadnika ”Crvenog orkestra”.

Od tog broja – njih 29 posmrtno. Najveći deo odlikovanih  pripadao je grupi  Bojzena i Harnaka (Arvid Harnack, nemački pravnik i antinacista). 

Najznačajnije grupe

Grupa Treper

Treper, profesionalni obaveštajac, uspeo je da formira u Briselu (kao pokriće) trgovinsku kompaniju s mnogo fililjala. Imao je dovoljno prihoda da neprimetno finansira obaveštajni rad ne samo svoje, već i drugih grupa. Ova grupa smatra se najefikasnijom, čak boljom od zvaničnih specijalnih službi bilo koje države koja je bila u ratu.

leopold lev treper
leopold lev treper

Njihove informacije bile su tačne i od ogromne koristi, posebno kod utvrđivanja činjenica vezanih za nacističke mega strukture (Atlanski zid, lansirne rampe i bunkere, itd), jer je u svojoj korporaciji imao i mnogo građevinskih firmi koje su trgovale cementom, gvožđem, građevinskim materijalom, iznajmljivanjem radne snage. Dešavalo se da centrala u Moskvi sazna pre Hitlera kada će koja mega-struktura biti završena i spremna. 

Grupa Šulce-Bojzena i Harnaka

Ova velika i odlično organizovana grupa pokrenuta je od strane Šulce-Bojzena, oficira Luftvafe, njegove supruge Libertas i Arvida Harnaka, pravnika i ekonomiste. Pridružila im se i njegova supruga, Amerikanka Mildred, sa svojim prijateljima i poznanicima. Bojzen je i ranije bio anti-nacista, još pre dolaska Hitlera na vlast. Idealan paravan našao je u Luftvafe.

Grupa je imala više od 150 ljudi (komunista, Jevreja, konzervativaca, katolika, ateista). Gotovo polovina bile su žene. Ova grupa nije uspostavila vezu sa Sovjetskim Savezom, već je veliki deo informacija išao preko američkog ambasadora Donalda Hita. Deljeni su leci i širena propaganda protiv Trećeg rajha.

harro schulze boysen
harro schulze boysen

Grupa je počela da se raspada 1942. godine. Nemački kontraobaveštajci uspeli su da dešifruju Treperove radio-emisije i uhapsili su Johana Vencela 30. jula. Horst Hajlman je pokušao da upozori Bojzena, ali je zakasnio. Vrlo brzo cela grupa je uhvaćena.

Crvena trojka 

U Crvenom orkestru nalazila se samostalna grupa koja je bila van dometa nemačkih bezbednosnih strukura i njihove moći, u Švajcarskoj. Grupu je predvodio Šandor Rado (Radó Sándor) jednan od legendarnih pseudonima obaveštajne istorije – DORA. To nije bio bilo kakav čovek.

Rođen u Mađarskoj, kartograf i geograf, doktor geografskih i ekonomskih nauka, sovjetski obaveštajac koji je došao po zadatku u Ženevu 1936. godine. Aprila 1942. godine osnovao je grupu s tri podgrupe.

Jednu je predvodio Rašel Duberdofer (Rachel Dübendorfer – SISSY), drugu Georg Blan (Georg Blank – LONG) i Oto Pinter (Otto Pünter, rođeni Švajcarac, predstavnik Saveza novinara u vladi Švarcarske, nadimak PAKBO). Više od 5.000 informacija vezanih za špijunski rat na švajcarskoj teritoriji poslato je centrali u Moskvi tokom samo tri godine. 

Uz mnoštvo dragocenih informacija, čuven je njen uspeh povezivanja s ”Krugom Lusi” (Lucy-Spionagering) koju je predvodio Rudolf Resler, novinar, izbeglica iz Nemačke. Ta grupa je imala pouzdanu vezu s britanskim obaveštajnim vrhom, ali i s ultra-tajnim kontaktima u Nemačkoj.

Spekulisalo se da su preko njega Britanci slali Sovjetima informacije iz izvora ”Ultra” (programom koji je razvijen u Parku Bletčli), pri čemu nisu otkrivali izvor informacija. Mnogi istoričari oborili su ovu teoriju, posebno stoga što su Sovjeti već imali u britanskom obaveštajnom vrhu svoje ljude koji su lako mogli da im dostave informacije, ali da ih i upozore šta je iz projekta ”Ultra” istina, a šta dezinformacija.

Rado je 1944 na 1945. godinu bio opozvan u SSSR gde je osuđen na 15 godina zatvora zbog špijunaže u korist SAD i Velike Britanije. U zatvoru je proveo osam godina, da bi bio oslobođen i rehabilitovan posle smrti Staljina.  

mesto egzekucije
mesto egzekucije

Razbijanje grupa i hapšenja

Bez obzira na međusobna neslaganja, nepoverenje i sujetu, nemačke kontraobaveštajne službe pokazale su se veoma veštim i profesionalnim. S presretanjem poruka za Moskvu počelo se već 26. juna, samo četiri dana od početka rata. Predajnik s pozivnim znakom ”RTKS” emitovao je radiogram ”KLK sa RTKS 2606 0330 32 VES N14 KBV”.

Pratio ga je niz od trideset dve petocifrene grupe koje su se završavale potpisom ”AR 50 385 KLK iz RTKS”. Nemci su lako otkrili i druge stanice koje su koristile slične kodove. Brzo su ustanovili i gde je prijemnik (u Podmoskovlju), a gde predajnik (u Briselu).

Posle strpljivog praćenja, bez žurbe, Nemci 13. decembra 1941. godine ulaze u kuću u ulici Atrebates 101 u Briselu i zatiču Sofiju Oznansku, Ritu Arnould i Davida Kamija. Snalažljivi Treper pojavio se baš tada, ali se predstavio kao prodavac zečeva (!) i uspeo da izbegne hapšenje. Podigao je smesta nivo konspiracije.

Nemci su pronašli radio, dokumenta nemačkih vlasti i fotografije, ali nikada nije otkriveno ko je bio doušnik. Špijuni su trpeli zverska mučenja ali nisu progovorili. Ipak, u pepelu kamina nađen je papir s brojevima koji su nemački krotoanalizičari odmah uzeli da dešifruju.

U međuvremenu, otkrili su još dva punkta s kojih se emitovalo. Što je još gore, pronašli su knjigu koja je služila kao izvor šifri, jer se rasporedom slova u njoj suprotna strana (prijemnik) lako snalazila s dešifrovanjem po toj istoj knjizi. Vrlo lako su dešifrovali preko 120 poruka i pokazalo se da su to podaci koje su Nemci već znali. To će reći – špijuni su tačno uradili svoj posao, ali nisu bili dovoljno oprezni.

Grupa je dalje počela da se osipa jer je juna 1942. godine Johan Vencel pod mukama otkrio moskovsku šifru, posle čega je 12. novembra još jedan član uhapšen u Marseju i odveden u Berlin. Tamo je lako izdao sve što zna, trudeći se da postane dvostruki agent kako bi preživeo.

memorijal u jerusalimu
memorijal u jerusalimu

Uspeo je septembra 1943. da prebegne u Francusku. Tu se, pak, ponudio Sovjetima da radi kao dvostruki agent, no oni su to odbili. Sam Treper se vratio u Moskvu gde je i on posle deset godina zatvora oslobođen i rehabilitovan posle Staljinove smrti.

Epilog

Kada su videli da se više ništa ne može izvući iz ”Crvenog orkestra”, nemački kontraobaveštajci su predali zarobljene špijune sudu 15. decembra 1942. godine. Prve kazne (11presuda na smrt zbog veleizdaje i dve vremenske od po šest i deset godina zbog pasivnog učešća u izdaji države) donete su brzo – 19. decembra.

Već 22. decembra od 19 sati (na svaka četiri minuta) obešeno je pet špijuna, a od 20.18 sati do 20.33 sata u intervalu od tri minuta, na minijaturnoj giljotini, odsečene su glave šestoro špijuna (među njima i dve žene).

Od ostalih 76 svi su kažnjeni smrtnom kaznom, s tim da je pedesetorici ona zamenjena vremenskim kaznama. Četvorica su ubijena bez presude. Sve u svemu, 65 članova ”Crvenog orkestra” nisu dočekali slobodu već metak ili giljotinu. Da li je vredelo?

memorijal u brandenburgu
memorijal u brandenburgu

Pitanje je retoričko, ako uzmemo u obzir da se vrlo brzo posle rata pojavio blaži, pa sve suroviji oblik neonacizma. Kako vidimo, danas se protiv nacizma deo sveta ponovo bori onako kako se borio i u Drugom sv. ratu. 

1 KOMENTAR

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Exit mobile version