Arktik kao novo geopolitičko polje sukoba: SAD, Rusija i Kina u trci za nadmoć

Godina 2024. donela je pojačavanje globalnih sukoba i stavljanje međunarodnog poretka na probu kao nikada do sada.

Rat Izraela u Gazi, koji je odneo desetine hiljada života i proširio se na Liban, dok je Ukrajina pokrenula napade u unutrašnjosti Rusije, a Vladimir Putin zapretio nuklearnim „Armagedonom“ protiv Zapada.

U međuvremenu, veliki deo podsaharske Afrike pogođen je borbama između vladinih snaga, milicija i ekstremističkih grupa, dok su zemlje poput Mjanmara i Sudana zahvaćene građanskim ratom.

Ali sada se pojavljuje novo polje sukoba, gde se svetske sile spremaju da se suoče jedne s drugima u žurbi za kontrolom i strateškom prednošću.

Kako Arktik prolazi kroz neviđene promene uzrokovane klimatskim promenama, topljenje leda otvara ogromnu novu granicu, otključavajući riznicu ranije neiskorišćenih prirodnih resursa, potencijal za nove trgovinske rute i regionalnu nadmoć.

I nije iznenađenje da glavne vojne i ekonomske sile sveta — Rusija, Kina i Sjedinjene Države, kao i druge arktičke nacije — planiraju kako najbolje da iskoriste novonastalu situaciju.

Donald Tramp je izjavio da želi da Grenland — čije se dve trećine nalaze u Arktičkom krugu — priključi SAD-u, tvrdeći da je kontrola nad „strateški pozicioniranom“ zemljom od vitalnog značaja za „nacionalnu bezbednost“.

Grenland je, takođe, ključna lokacija u kineskom projektu „Polarnog Puta svile“, planu širenja ekonomske moći u tom regionu.

Kineski investitori imaju potraživanja u grenlandskom nalazištu retkih minerala „Kvanefjeld“, koje sadrži ogromne zalihe uranijuma, što je izazvalo interesovanje SAD-a.

Istovremeno, Moskva je već reagovala na Trampove primedbe, označivši ih „dramatičnim razvojem situacije“ i insistirajući na tome da je Arktik „zona naših nacionalnih i strateških interesa“.

Zašto je Arktik toliko važan?

Arktik, nekada hladna i negostoljubiva divljina, brzo postaje žarište geopolitičkih poteza, prvenstveno zbog neverovatnih zaliha resursa sakrivenih ispod leda.

Povlačenje leda otkriva ogromna ležišta vitalnih sirovina — američki Geološki institut (USGS) procenjuje da Arktik sadrži oko 90 milijardi barela (oko 15%) neotkrivenih konvencionalnih naftnih resursa u svetu i oko 40 milijardi barela (oko 30%) neotkrivenih konvencionalnih zaliha prirodnog gasa.

Taj region je takođe bogat mineralima retkih zemalja, koji su sastavni deo moderne tehnologije baterija i mikročipova.

Pored toga, uslovi na Arktiku idealni su za maksimalno iskorišćenje potencijala obnovljive energije — ogromna prostranstva pogodna su za izgradnju solarnih panela i vetrogeneratora, dok beskrajna mora nude mogućnosti za morske vetroparkove radi proizvodnje hidroenergije.

Zemlje poput Islanda i Finske već koriste hidroenergiju, energiju vetra i geotermalnu energiju za gotovo sve svoje energetske potrebe, uz nuklearnu energiju.

Takođe, sve veća pristupačnost postojećih trgovačkih puteva kao što je Severnomorska ruta (NSR), ili mogućnost otvaranja novih pravaca poput Transpolarne rute (TSR), mogla bi drastično da skrati vreme isporuke i potrošnju goriva.

Na primer, udaljenost između jedne luke u severozapadnoj Evropi i Dalekog Istoka duž NSR-a je skoro 40% manja u poređenju s tradicionalnom rutom kroz Suecki kanal.

Topljenje arktičkog leda znači da više brodova s ojačanim trupom može da prolazi kroz područja koja su istorijski bila nepristupačna — ili da se oslanja na kapacitete specijalizovanih ledolomaca.

Time se plovidba preko Arktika pretvara u izuzetno privlačnu opciju za globalnu trgovinu, sa ogromnim ekonomskim koristima za uključene države.

Rusija već ispred ostalih

Dok se Zapad suočava s mnogim izazovima u ostvarenju interesa na krajnjem severu, Rusija — koja ima najdužu arktičku obalu — strateški se pozicionirala na sam vrh borbe za dominaciju tim regionom.

Jedna od ključnih oblasti u kojima Rusija vodi je tehnologija ledolomaca.

Ledolomci su neophodni za navigaciju kroz zaleđene arktičke vode, a Rusija poseduje najveću i tehnološki najnapredniju flotu ledolomaca na svetu, pokazujući svoju posvećenost kontroli novih pomorskih puteva i eksploataciji novih polja za vađenje resursa.

„Rusija ima značajnu prednost na arktičkom nivou sa desetinama aktivnih ledolomaca, uključujući i nuklearne verzije. Kina takođe ojačava svoju flotu“, izjavio je Nikola Žuan, odbrambeni analitičar iz RAND Europe i stručnjak za evropsku bezbednost.

„Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD, na primer, imaju svega po jedan, odnosno dva aktivna ledolomca. To je možda ključni jaz u kapacitetu između NATO-a i njegovih konkurenata u ovom momentu.“

Na primer, ruska arktička luka Murmansk predstavlja bazu arktičke mehanizovane streljačke brigade Severne flote Rusije, osnovane 2014. godine, zadužene za odbranu bezbednosti i interesa Rusije u arktičkoj zoni.

Završna izjava sa samita NATO-a 2024. u Vašingtonu nije posebno naglasila Arktik kao prioritetni region.

U međuvremenu, Rusija je uložila ogromne sume u razvoj vojne infrastrukture unutar Arktičkog kruga od 2014. godine.

Više od 50 arktičkih baza iz sovjetske ere, uključujući aerodrome, radarske stanice, teretne luke, raketne baze i brodogradilišta, obnovljeno je, dok su druge — uključujući desetine aerodroma na poluostrvu Kola, oko 320 kilometara istočno od Finske — proširene kako bi mogle da prime veće snage, uključujući nuklearne bombardere i raketne sisteme.

Neke od tih baza prilagođene su za najnoviju vojnu tehnologiju Moskve — kosmodrom Pleseck korišćen je 2021. godine za probno lansiranje najnovije ruske rakete za uništavanje satelita, a 2022. godine za lansiranje Sarmat-2, jednog od najmoćnijih interkontinentalnih balističkih projektila.

Nuklearni arsenal Rusije takođe je integrisan u Severnu flotu, čije se sedište nalazi u Severomorsku, gradu unutar Arktičkog kruga.

„Moramo se probuditi pred pretnjom koju predstavlja ruska ekspanzija u Arktiku — dok su oči sveta uprte u Ukrajinu, Rusija testira novu generaciju nuklearnih podmornica i hipersoničnih raketa na Arktiku i pojačava svoje prisustvo u tom regionu,“ alarmirao je svoje zapadne kolege Rob Klark, veteran britanske vojske koji sada predvodi istraživački tim za odbranu pri britanskom think-tanku Civitas.

Što se tiče trgovine i eksploatacije resursa, a što posebno smeta zapadu, Rusija polaže pravo na većinu Severnomorske rute (NSR), najpristupačnije pomorske rute preko Arktika koja bi mogla postati novi globalni trgovački koridor.

Ruta se proteže duž ruske arktičke obale, pa time spada u rusku ekskluzivnu ekonomsku zonu (EEZ), omogućavajući Moskvi da kontroliše plovidbu i eksploataciju resursa u skladu s članom 234 Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora (UNCLOS).

Shodno tome, strani brodovi moraju da traže dozvolu za plovidbu ovim vodama i da koriste ruske ledolomce — uz plaćanje naknada ruskim vlastima. Ovo je značajna tačka sporenja za zapad, posebno SAD, koje tvrde — za sada bez uspeha — da se veliki delovi NSR-a moraju smatrati međunarodnim vodama.

I usred zategnutih odnosa sa Zapadom, NSR Moskvi pruža način da transportuje prirodne resurse i druge izvozne proizvode u Kinu, Indiju i druge kupce na Istoku bez mešanja SAD ili Evrope.

Kako se led i dalje topi, a druge pomorske rute postaju pristupačnije, dugogodišnji fokus Rusije na arktičke strategije i infrastrukturu daje joj značajnu moć da diktira budući izgled globalne trgovine.

Kina pojačava prisustvo

Kina, koja ima najveću vojsku na svetu po broju vojnika, naziva sebe „gotovo arktičkom državom“.

Iako nema pravo suvereniteta u arktičkim vodama ili kontinentalnom pojasu, Kina ima status „posmatrača“ u Arktičkom savetu, grupi od osam arktičkih država koje čine Kanada, Danska (preko Grenlanda), Finska, Island, Norveška, Rusija, Švedska i SAD.

Zbog toga na zapadu doživljavaju nastojanja Kine da stekne uporište na krajnjem severu kao nelegitimna. Međutim, Peking ima i sredstva i motivaciju da postane značajan igrač u razvoju Arktika, dok traga za pristupom resursima i trgovinskim rutama.

Kina je na čelu istraživanja permafrosta i polarne tehnologije, jer su veliki delovi njene teritorije — posebno tibetanska visoravan na zapadu i jugu — pokriveni ledom cele godine.

To znači da je Peking uložio značajna sredstva u razvoj infrastrukture dizajnirane za funkcionisanje u ledenim uslovima, a trenutno gradi još ledolomaca kako bi proširio svoju rastuću flotu.

Zapad posebno plaši saradnja Rusije i Kine, te veruju da će predsednik Putin ponuditi predsedniku Siju Đinpingu povoljne ugovore za pristup regionu u kojem Kina nema neposredne teritorijalne zahteve.

Sticanje uticaja na krajnjem severu i pristup sve dostupnijim plovnim rutama Arktika od vitalnog je značaja za Peking, koji trenutno mora da prolazi veći deo svoje trgovine kroz niz ključnih uskih prolaza koji nisu pod njegovom kontrolom.

Jedno takvo mesto je moreuz Malaka — strateško usko grlo uz Indoneziju, Maleziju i Singapur, koje su pod komandom SAD.

Poput Rusije, Kina je kupovala nekretnine u arktičkim zemljama i održava niz satelitskih stanica i mreža antena namenjenih „istraživanju“. Međutim, na zapadu propagiraju da te instalacije verovatno imaju i vojnu funkciju.

Kina, zajedno s drugim zemljama, smatra da mora imati mesto u raspravi na najvišem nivou o ekološkim posledicama razvoja Arktika, jer bi porast nivoa mora mogao ozbiljno ugroziti ogromne priobalne gradove poput Šangaja.

Mogu li se arktičke države udružiti?

Iako deluje da su velike svetske sile odlučne da se bore za prevlast u Arktiku, trenutno nema eksplicitnog sukoba ili „ogoljenog“ nadmetanja na najdaljem severu.

Uprkos činjenici da su odnosi Istoka i Zapada na najnižem nivou u poslednjih nekoliko decenija, saradnja u Arktiku do sada je opstala.

Ipak, status kvo će se verovatno promeniti u narednim godinama, kako se led nastavlja povlačiti, a potencijalni resursi i nove plovne rute postaju sve opipljiviji.

Stručnjaci tvrde da postoji verovatnoća da se arktičke države — koje su na Zapadu — udruže i suprotstave Istoku. Podsetimo, sedam od osam arktičkih država je u sastavu NATO.

Svaka članica Arktičkog saveta poseduje suverena prava nad svojom teritorijom i EEZ zonom. Međutim, prema UNCLOS-u i međunarodnom pravu, svi delovi Arktika izvan ovih EEZ zona smatraju se međunarodnim vodama ili otvorenim morem.

Ogromna oblast oko Severnog pola — uključujući i veliki deo Transpolarnih ruta, koje bi mogle postati buduća arterija globalne trgovine — stoga je otvorena slobodnoj plovidbi, ribolovu, eksploataciji resursa i preletima bilo koje strane, što ostavlja mogućnost za budući nasilni sukob oko kontrole i uticaja kada to područje postane pristupačnije.

Kao rezultat toga, mnogi stručnjaci pozivaju na razvoj konkretnijih mehanizama upravljanja u Arktiku koji bi obezbedili pravni okvir za rešavanje budućih sporova i obeshrabrili neodgovorne pokušaje otimanja teritorija i resursa.

Arktički savet, koji je glavni forum za upravljanje Arktikom, ima uglavnom savetodavnu ulogu, bez pravnih mehanizama za sprovođenje odluka ili rešavanje sporova, omogućavajući tako državama članicama da deluju prilično slobodno.

Ostaje pitanje hoće li članice Saveta moći da se dogovore o jačem okviru za dobro upravljanje Arktikom i zaštitu od neodgovornog eksploatisanja krajnjeg severa?