Krimsko pravo

Na slučaju Krima, ali ne samo njega, na ispitu je palo, po ko zna koji put, međunarodno pravo. Ono, između ostalog, propisuje Princip samoopredeljenja definišući ga na sledeći način: ”To je pravo svakog naroda i nacija sveta da samostalno odlučuju o svojoj sudbini”. Pod tim se podrazumevaju sledeća prava:

• Pravo na otcepljenje i stvaranje nezavisne nacionalne države.
• Pravo na ujedinjenje sa drugim državama.
• Pravo na ekonomsko samoopredeljenje.
• Pravo na izbor društvenog i političkog uređenja.

Međutim, pao je, pod pritiskom političara, i pravni poredak SSSR! Za samoopredeljenje Krima i njegov pravni status jeste ključno Pravo na samoopredeljenje. Ono se smatra kardinalnim načelom u savremenom međunarodnom pravu (ius cogens – peremptorna, obavezujuća norma) i njega se pridržava Povelja OUN.

Ono određuje da ljudi, na bazi poštovanja načela jednakih prava i pravičnih jednakih mogućnosti, imaju pravo da slobodno biraju svoj suverenitet i međunarodni politički status bez uplitanja. Takvo pravo prvi put je proklamovano u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, ali se u međunarodnoj praksi pojavljuje masovnije u XX veku. 

Napomena: Ovaj tekst je rađen s osloncem na pozitivno pravo koje je važilo ili važi kada je reč o izdvajanju Teritorije Krima iz sastava RSFSR i knjiženju pod teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajinske SSR. Reč je isključivo o pravnom osnovu statusa Krima i o tome kako su Ukrajinci dobili ono što im nikada nije pripadalo?

Stoga nije čudo da se politička karta (ne samo našeg kontinenta) više puta menjala stvaranjem novih ili nestajanjem starih država. To se često dešavalo posle ratova, a ponekad je promena granica bila mirna, bez potresa i žrtava.

Ovaj princip mnogo više se pojavljuje tokom Prvog svetskog rata i posle njega; podsticali su ga najmoćniji ljudi tog vremena – premijer novostvorenog SSSR Vladimir Ilič Lenjin i predsednik SAD Vudro Vilson.

On je osmog januara i 14. februara 1918. godine objavio svojih”Četrnaest tačaka” (Fourteen Points) u kojima izjavljuje: ”Nacionalne težnje se moraju poštovati; ljudima se sada može dominirati i upravljati samo po njihovom sopstvenom pristanku. ‘Samoopredeljenje’ nije samo puka fraza. To je imperativni princip delovanja”. 

Tako je zapisano i još nije povučeno. Štaviše,  ovaj princip je tokom Drugog sv. rata uključen u Atlansku povelju, koju su 14. avgusta 1941. godine proglasili Franklin D. Ruzvelt i Vinston Čerčil, obećavši Povelju od osam glavnih tačaka. Samoopredeljenje je priznato kao međunarodno pravno načelo nakon što je izričito navedeno kao pravo u Povelji OUN.

Politika dvostrukih standarda

Otkuda sada neprincipijelnost i tvrdoglava isključivost kada je Krim u pitanju? Nećemo se sad baviti poklonima ruskih imperatora i vlastodržaca s kojima je Ukrajina, za relativno kratko vreme postala najveća država Evrope. Ovde je reč o  svesnom i planskom izdvajanju Krma iz SFSR (Росси́йская Сове́тская Федерати́вная Социалисти́ческая Респу́блика), najveće od 15 republika SSSR.  

AR Krim i Ruska Federacija su se spojile (prisajedinile) upravo koristeći tu Povelju, a pravo stanovnika Krima na samoopredeljenje potvrđeno je na čak dva referenduma (1991. i 2014. godine) s istovetnim rezultatima!! Zapamtite taj podatak!

Krim se na taj način, posle 60 godina bespravnog položaja u sastavu Ukrajine, vratio u Rusiju koja ga je oslobodila od Tatara i Turaka. Kolektivni Zapad ovaj potez smatra aneksijom i ne priznaje ga (odbacio ga je čak pre održanog referenduma!), bez obzira na to što su se i u novijoj  međunarodnoj praksi, pa i kod nas, događale otimačine tuđih teritorija bez ikakvih referenduma, prava na samopredeljenje, itd, itd. Šta stoji iza ove politike dvostrukih aršina? Stoje, naravno, politička i vojna moć kojima se štite parcijalni interesi. 

Kako je to izgledalo na slučaju Krima sa stanovišta tadašnjeg pozitivnog prava?

Istorija pravnog statusa Krima veoma je interesantna kada se govori o njegovom otuđenju, a zatim i vraćanju u sastav Ruske Federacije. Taj status jasno oslikava i njegov položaj, ali i reakciju Ruske Federacije.

Istorijom Krima bavićemo se samo utoliko da ilustrujemo redosled političkih i pravnih, uzročno-posledičnih postupaka. Krim je oduvek, od antičke Grčke, preko Tatara, Turaka, Rusa, Zapadne koalcije XIX veka, Sila osovine, a sada i Ukrajinaca, bio predmet i cilj borbi zbog svog položaja i prirodnih bogatstava.

Krim je, od grčke Tauridike (Tauride), preko vizantijske Teme Herson i Krimskog kanata stigao do 1796. godine. Godine 1783. Ruska imperija osvaja ceo Krim, a posle kratkotrajne Tauridske oblasti, on ulazi u sastav Novorosijske gubernije, da bi 1802. godine postao Tauridska gubenija.

Burna vremena Oktobarske revolucije iskoristili su, nakratko, krimski Tatari da proglase svoju republiku, da bi 1918. godine bila formirana Sovjetska Socijalistička Republika Taurida. Konačno, pobedom boljševika, 18. X 1921. godine, formira se Krimska autonomna Socijalistička Sovjetska republika (Крымская Автономная Социалистическая Советская Республика), u sastavu RSFR i Sovjetskog saveza, sve do 1945. godine.

Brojna i masovna raseljavanja obeležavaju i taj period, što će kasnije, posebno u doba ”razdruživanja” dovesti do daljih komplikacija i netolerantnosti u traženju konačnog rešenja.

Kako je Krim preko noći postao ukrajinski?

Posle oslobođenja, Krim dobija službeni naziv Krimska oblast (Крымская область). Tako dolazimo do 1954. godine, kada je Krim prebačen u Ukrajinsku SSR. Sam naziv Krim preuzet je iz krimsko-tatarskog jezika (Qırım) jer se najviše odomaćio i prilagodio fonetici ruskog jezika.

Svejedno, možemo videti da se na Krimu nalaze mesta sa imenima iz antike (Feodosija, Herson, Pantikapeja, Evpatorija, ali i iz turskog perioda – Bahčisaraj, Gurzuf), što svedoči o burnoj istoriji ovog poluostrva. Otuđenjem Krima iz RSFSR i prebacivanjem u sastav Ukrajinske SSR stvoreno je žarište koje je otvoreno buknulo 2014. godine.

Kako se dogodilo da Krim, koji je  više od vek i po bio u sastavu Rusije, postane deo Ukrajine? Ona ga je, slikovito rečeno, dobila ”na političkoj tacni”, koristeći tadašnje prilike. 

No, pođimo redom:Postoji dovoljno dokumenata koji to nesporno dokazuju, bez obzira što se međunarodna javnost trudi da ih ne spominje, jer ne idu u prilog neskrivenoj rusofobiji. Neke stvari se jesu dogodile, postale su povod za današnje događanje i ne vredi ih ignorisati.

Jedina istorijska veza Krima s Kijevom oličena je u činjenici da u X veku istočni Krim postaje deo kneževine Tmutkarakan koja je bila u sastavu Kijevske Rusije. Ruski knez Vladimir Prvi Kijevski prihvata pravoslavno hrišćanstvo u Hersonu (Hersonesu) i to je bila istorijska prekretnica u razvoju Kijevske Rusije…Ali to nije Kijev kakav danas znamo! Treba obratiti pažnju na ovaj toponim – Kijevska Rusija. Ukrajina se ne spominje. 

Prvi put se ta oblast  pojavljuje u Kijevskom letopisu 1187. godine. Istorija tog prostora najdirektnije je vezana za Ruse i njihovu državotvornost. Najstarija Ukrajina je teritorijalno uobličena polovinom XVII veka (1654. godine) oko današnjih gradova Kropnivicki (Jelisavetgrad, Zinovjevsk, Kirovgrad) i Dnjepropetrovsk, a ktetik Ukrajinac, ranije korišćen neformalno, kodifikuje se tek stvaranjem SSSR. 

Pravni osnov političke volje

Pogledajmo kako je tadašnje sovjetsko rukovodstvo pokušalo da nađe pravni osnov i pokriće za izdvajanje Krima iz sastava RSFSR i pripajanje Ukrajini. Ovde nije reč o ruskoj halapljivosti za teritorijama kakvu su iskazivali kolonijalističke sile evropskih zemalja, jer Rusije ima na šestini Zemljine kugle.

Crno more je jedino toplo more na koje izlazi Rusija. Sada to i nije toliko važno, koliko je bilo važno kada je slamana Otomanska imperija. Reč je o svesnom postupku da se jedna teritorija (bez obzira što je tada bila deo jedinstvene federacije) ojača na račun druge, a da to ima pravni osnov. Pri tom ne treba zaboravljati da je suštinsku moć u SSSR imala Komunistička partija, a da su državni organi davali samo zakonsku formu njenoj volji i odlukama.  

Nije to učinjeno preko noći. Kada je Nikita Sergejevič Hruščov (Никита Сергеeвич Хрущёв, ukr. Мики́та Сергі́йович Хрущо́в, poreklom Rus, rođen u Rusiji) prešao na rad ”po zadatku” u Ukrajinu, nije znao ukrajinski. Posle Staljinove smrti, u borbi za vlast likvidirao je Beriju. Pošteno govoreći, Berija je i ranije ”zaslužio” da bude likvidiran, ali to je ipak bila klasična borba za vlast.  Jedan od tih poteza je i ”prepisivanje” Krima Ukrajini.

Kako je to, i čime, pravno obrazloženo?

Podsetimo na specifičnost statusa Sovjetskog Saveza. Ustav SSSR formalno je omogućavao da članice mogu napustiti Savez kada se za to odluči njihov narod i rukovodstvo, ali i da razmenjuju teritorije. Koliko puta su to mogli da rade? Pravo na samoopredeljenje moglo je da se, kao svako pravo zloupotrebi; međutim smatralo da nikome neće odgovarati da izađe ispod tog kišobrana, da se odcepi, ili da razmeni s nekim svoju teritoriju.  

Proces formalno-pravnog izdvajanja Krima iz RSFSR i predaje Ukrajinskoj SSR, počeo je odmah posle Staljinove smrti. Bilo je to vreme kada su se dotadašnji bespogovorni staljinisti prozelitski trudili da nekako ”operu” svoje biografije.

Neophodnost predaje Krima (kako se to tada zvalo) Ukrajinskoj SSR objašnjeno je najpre u jednom Ukazu koji je taj potez obrazlagao ”ekonomskim razlozima, teritorijanom bliskošću i bliskih privrednim i kulturnim vezama između Krimske oblasti u Ukrajinske SSR”. Objavljivanje ovog Ukaza istraživači savremene istorije bez dvoumljenja nazivaju ličnom inicijativom koja je proistekla iz bliskih veza Ukrajine s prvim sekretarom CK KPSS Hruščovom.

Ukrajinski istoričari smatraju da je mnogo veća uloga u pritisku da se Krim pripoji Ukrajini pripadala Maljenkovu, Vorošilovu i Kaganoviču, staroj gardi Prezidijuma CK, koje su po udvoričkoj navici podržavali neki mlađi, ambiciozniji članovi.

Niko, pri tom, ne spori da Krim nikada ranije nije bio u sastavu Ukrajine!

Isti istraživači smatraju da je ova predaja bila iznuđena mera, opravdana teškom ekonomskom situacijom na poluostrvu, izazvanom posleratnim sporim obnavljanjem (Krim je bio gotovo u celosti sravnjen sa zemljom), i nedostatkom radne snage posle deportacije krimskih Tatara.

Međutim, njihovi oponenti to osporavaju i smatraju da tvrdnja o ”teškom ekonomskom položaju” ne odgovara istini! Upravo 1954. godine ekonomija Krima dostigla je predratni nivo razvitka, a privredni razvoj je nadmašio stopu predratnog razvoja. Dakle, ako je verovati brojkama, ekonomija nije bila razlog za pripajanje Krima Ukrajini.

Ni spominjanje problema pijaće i tehničke slatke vode, za koji su Ukrajinci tvrdili da mogu to da reše lakše nego Rusi izgradnjom čuvenog Severnokrimskog kanala, nije bio tako snažan argument pošto je RSFSR već imala ogromno iskustvo s izmenom geografije putem gradnje različitih vodenih veza. Između ostalog, i to je razlog što Moskvu zovu ”Lukom pet mora” jer je kanalima (od kojih je najčuveniji Belomorski) povezana s pet mora.

Istoričar Mark Kramer (direktor projekta ”Cold War Studies Project”, u sklopu Davis Center), poznati kremljolog i istraživač Hladnog rata, tvrdio je da se Hruščov pripremao da izmeni etnički sastav USSR pojačavajući ga  ruskim stanovništvom. Na taj način, smatrao je on, lakše će podriti moć ukrajinskog nacionalizma (podsećamo da su do kraja pedesetih sovjetske Oružane snage vodile borbe s UPA – Ukrajinskom ilegalnom armijom). No, nije mu to bilo jedini cilj.

Na taj način želeo je da od strane značajne i moćne ukrajinske političke nomenklature dobije podršku u borbi za vlast s Georgijem Maljenkovом (Георгий Максимилиaнович Маленков, stari enkavedeovac, siva emincencija i praktično prvi čovek SSSR). Kao što je poznato, Hruščov je u tome uspeo 1955. godine; do kada je trajalo faktičko dvovlašće u SSSR; planove na putu ka apsolutizmu kasnije mu je pokvario Brežnjev, njegov ratni drug, što je posebna priča. 

Hruščov, kao iskusan političar koji je vešto izbegao brojne čistke, nije gubio vreme. Kao predsedavajući Prezidijuma CK KPSS, 25. januara 1954. godine on iznosi svoj nacrt Uredbe Prezidijuma o premeštanju Krimske oblasti iz sastava RSFSR u sastav Ukrajinske SSR. Prvi sekretar Krimskog oblasnog komiteta KPSS Pavel Titov oštro se usprotivio tom predlogu koji je, neformalno gledajući, već bio odluka. Smesta je smenjen s te funkcije i poslat na ”utešno” mesto u Moskvu, da bude zamenik ministra poljoprivrede RSFSR.

Sovjetskoj birokratiji nije trebalo dugo da se, mimo svoje poslovične sporosti, odluči na akciju. Petog februara 1954. godine Savet ministara RSFSR donosi rezoluciju kojom ”smatra svrsishodnim” da se Krimska oblast prebaci u sastav Ukrajinske SSR i formalno je zatražio od Prezidijuma da razmotri to pitanje.

Predlog je stigao u Prezidijum. Održan je i sastanak u prisustvu predstavnika izvršnih organa Krimske oblasti i Grada Sevastopolja (koji je oduvek imao zaseban status), kao i predstavnika pravosuđa, Vrhovnog suda i Tužilaštva RSFRS. Reklo bi se da su svi relevantni činioci bili tu kako bi ovaj akt imao neoborivo pokriće.

Preostalo je još nekoliko formalnih koraka. U vezi s odlukom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta RSFSR, 12. februara Prezidijum Vrhovnog Sovjeta Ukrajinske SSR šalje molbu Prezidijumu Vrhovnog Sovjeta SSSR da otuđi Krimsku oblast iz sastava RSFSR i preda je Ukrajinskoj SSR.

Nije se mnogo žurilo zbog reakcije javnosti, ali se nije mnogo ni čekalo. Vrhovni Sovjet SSSR je 26. aprila ”Zakonom o prenosu Krimske oblasti iz sastava RSFSR u Ukrajinsku SSR” odobrio ovaj dekret i odlučio da izvrši odgovarajuće izmene članova 22. i 23. Ustava SSSR.

Istog dana (!) to telo usvaja zakon ”O odobravanju ukaza Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR” koji je, pozivajući se na Zakon SSSR o odobrenju uredbe o prenosu Krima, dopunio članove 22. i 23. kojima je regulisana administrativna podela i granica Rusije i Ukrajine u novom stanju. Krimska oblast tako je isključena (izbrisana) s ustavne liste konstitutivnih elemenata RSFSR (član 22) i uvrštena je u spisak administrativnih jedinica Ukrajinske SSR (član 23).

Ukaz od 19. februara i zakone od 26. aprila potpisao je predsednik Vrhovnog Sovjeta SSSR K.E. Vorošilov. U skladu s izvršenom predajom teritorije bile su unete izmene i u republičke Ustave. Tako je drugog juna Krimska oblast izbrisana iz stava 14. Ustava (Osnovnog zakona) RSFSR, a 17. juna je unesena u član 18. Ustava (Osnovnog zakona) Ukrainske SSR.

Konačan proces oduzimanja Krima Ruskoj Socijalističkoj Federativnoj Republici formalno je završen 26. aprila 1954. godine, a svi ovi drugi postupci su bile formalno-pravne posledice odluke Prezidijuma. Pravno posmatrano, na prvi pogled, sve je urađeno u skladu s pozitivnim pravom, da nije nekoliko činjenica koje su bile i ostale predmet tinjajućeg spora koji se završio 2014. godine poznatim rezultatom.

Ova političko-pravna ujdurma s ogromnim posledicama stigla je na naplatu prilikom razdruživanja SSSR. Tako je 21. maja 1992. godine Vrhovni Sovjet Ruske Federacije doneo svoju odluku kojom je rešenje Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta RSFSR od petog februara 1954. godine ”O prevođenju Krimske oblasti iz sastava RSFSR u sastav Ukrajinske SSR” proglasio pravno ništavim! To znači da taj akt nije imao niti ima pravnu moć od trenutka donošenja.

Pojasnimo ukratko: često laici mešaju izraze ništav (nevažeći) i ništavan (refleksivni pridev koji opisuje neku nižerazrednu pojavu). Razlog? Odluka je, prema mišljenju Vrhovnog Sovjeta Ruske Federacije doneta ”uz narušavanje Ustava (Osnovnog zakona) RSFSR i nepoštovanje proceduralnog postupka”!

Tom odlukom van snage je stavljen i Sporazum Ukrajine s Ruskom Federacijom od 19. novembra 1990. godine o međusobnom odricanju od teritorijalnih pretenzija, ostavljajući mogućnost da se sporna pitanja reše pregovorima.

Suština je bila sledeća: rešenje rukovodećeg vrha jedine partije u SSSR nije imalo nikakavu pravnu težinu! Nije imalo nikakve posledice, jer su rukovodioci SSSR i republika članica bili pripadnici iste te partije (Коммунистическая партия Советского Союза). Njene odluke su bile  samo sugestija za neku akciju, projekat ili rešenje i nisu imale pravnu snagu.

To što je KPSS bila istinska i najmoćnija organizacija u državi je nešto drugo, što pravo ne poznaje. Najednostavnije rečeno – odluke bilo koje partije nemaju pravnu, već samo statutarnu moć koja je unutrašnjeg karaktera i odnosi se samo na njene članove! (prijem, obaveze, članarina, sud časti, način isključenja, itd).

Očigledno je da su u vrhu te partije sebe smatrali svemogućima i večitima. Državne strukture su ”samo” sprovele te ideje jer su državni rukovodioci inokosni organi s pravom deponovanja potpisa i izvršnom odlukom. Njihove odluke, a ne partijske, imaju pravnu snagu. Pravnici su oborili taj famozni Ukaz Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR od 19. februara 1954. godine (utvrđen zakonom od 26. aprila), sačinjen na osnovu lične inicijative Prvog sekretara KPSS Hruščova.

Kako je oboren Ukaz?

Ruski pravnici su postupili profesionalno, držeći se isključivo slova zakona. Nisu se uzdali u insinuacije da je Hruščov poklonio Krim u svojim političkim borbama, već su se dohvatili tada važećih zakona.A tamo je nedvosmisleno pisalo:

”Izmena teritorija konstitutivnih članica, republika, nije bilo u punomoći Prezidijuma VS SSSR (član 49 Ustava SSSR)!”. Saglasno članovima 14. i 31. to pitanje mogao je da reši samo Vrhovni Sovjet SSSR, a ne Prezidijum!

Još preciznije: na osnovu člana 18 Ustava SSSR i članova 16, 19, 22. i 23. Ustava RSFSR iz 1937. godine teritorija ove republike nije mogla da se izmeni bez njene saglasnosti; tu saglasnost mogao je da donese samo najviši državni organ republike – Vrhovni Sovjet Republike.

Shodno tome, rešenje Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta RSFSR (kao užeg tela Vrhovnog Sovjeta)  predstavljalo je samovlašće i bilo je ništavo! 

Pri tom se pojavila još jedna zagonetka – Krim je prešao u sastav Ukrajine, ali ne i Sevastopolj, što je tek posebna priča. Istoričari prava su otišli još dalje. Prema nekim tvrdnjama koje imaju osnova u vremenskom okviru, Krim je bio predat Ukrajini u svojstvu ”poklona” povodom trovekovnog jubileja Perejaslavskоg sporazuma (Переяславская рада) koji je potpisan osmog (18. po starom kalendaru) februara 1654. godine.

Tada su zaparoški kozaci na čelu sa hetmanom Boganom Hmeljnickim, sastavši se u Perejaslavu (gradu u kijevskoj oblasti), jednom od najstarijih gradova Kijevske Rusije, doneli odluku da se potčine caru Alekseju Mihailoviču (Алексей Михайлович 1629-1676, drugi car iz dinastije Romanovih).

Ta odluka ojačana je zakletvom na vernost, ali i ulaskom vojske Zaporožja u sastav Ruskog carstva, s pravom autonomije. Jednostavna matematika kaže da je Rusija imala suverenitet (stekavši ga na bojnom polju) na Krimu 231 godinu, pre nego što ga je Prezidijum, na predlog Hruščova, ”prepisao” Ukrajini.

Ispostavilo se da je 60 godina Ukrajina vladala Krimom na osnovu ništavog pravnog akta! Na taj način bespravno je eksploatisala ekonomska bogatstva i resurse RSFSR. 

Zablude o kvorumu

Ostaje još jedno pitanje koje u svetlu ništavosti dokumenta koji je doneo Prezidijum i nije toliko važno, ali intrigira brojne istraživače; to je pitanje kvoruma kod odlučivanja. Dugo je bila važeća verzija da je na tom sastanku od 27 bilo prisutno 13 članova Prezidijuma i da to takođe govori o ilegalnosti Hruščovljeve odluke.

Međutim, istina je drugačija. Od 33 člana, bilo je prisutno 23. Za taj podatak postoji i dokaz. Saglasno tada važećem Ustavu SSSR i njegovoj redakciji od osmog avgusta 1953. godine, na osnovu člana 48, Prezidijum Vrhovnog Sovjeta SSSR imao je sekretara, predsednika, 16 zamenika (po jedan predstavnik tadašnjih saveznih republika, uključujući i KFSSR – Каре́ло-Фи́нская Сове́тская Социалисти́ческая Респу́блика, koja je prestala da postoji 1956. godine).

Pored njih bilo je i 15 članova Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR. Na glasanju je bilo devet zamenika (od 16), a sa svim drugim članovima ukupno je glasalo 24 člana (razlika u odnosu na spomenuta 23 prisutna nastala je kod predsednika Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta  Letonske SSR koji je istovremeno bio i zamenik predsednika Prezidijuma, a sastanku je prisustvovao po pozivu. Kada je reč o članovima Prezidijuma, protokol   №41 koji je vođen na zasedanju petog februara 1954. godine svedoči da ih je bilo njih osam, od ukupno 12.

Ovi podaci o kvorumu pravno posmatrano ne znače ništa jer je inače ceo postupak, kako smo  već naveli bio ništav, ali svedoči o tome da su ruski pravnici bili veoma dobro upućeni u svoj posao. 

Tada, 1954. godine nije ih slušao niko. Međutim, šezdeset godina kasnije, 2014. godine stvari su bile potpuno drugačije. Već pre samog referenduma, održanog 16. marta 2014. godine, Bela kuća je prejudicirala da ”referendum o budućnosti Krima krši ukrajinski ustav i međunarodno pravo” i da će biti bezvredan (citirana Celine Lussato: ”Ukraine. Pourquoi le referendum en Crimee est illegitime” www.tempsreel.nouvelobs.com, 10. mart 2014). Činjenica da su, kao i 1991. godine na glasanju koje su ukrajinske vlasti legitimno sprovele, postignuti isti rezultati (94,3% glasača opredelilo se za nezavisnu republiku Krim) za Amerikance nije bila ni od kakvog značaja.

Posle prvog referenduma, međunarodna zajednica na čelu sa SAD ”ljubazno” je nagovorila Radu da retroaktivno izglasa zakon o poništenju krimskog referenduma!Mišljenje i volja stanovnika Krima (za razliku od pompeznih deklaracija iz Povelje OUN) njima nije značila ništa !  Mnogi danas, svesno ili nesvesno, prećutkuju taj prvi referendum, pokušavajući da ignorišu volju ljudi koji su tamo živeli i žive.

Na kraju ovog teksta, podsetimo na neke notorne činjenice koje su i te kako uticale da se u Ukrajini dogodi ovo što se sada događa, mada smo o obojenim revolucijama već pisali. Viktorija Nuland (supruga Roberta Kagana, jednog od lidera neokonzervativaca i žestokih, uticajnih rusofoba) u decembru 1993. godine ocenila je da su SAD od 1991. godine uložile više od pet milijardi dolara da pomognu Ukrajini da ostvari ”budučnost kakvu zaslužuje”, protiveći se Janukoviču, ne ustežući se da predlaže članove buduće ukrajinske vlade iako je postojeća još funkcionisala i demonstrirajući američki način shvatanja demokratije.

Pravne posledice znamo i sumirajmo ih: Krimski parlament je 11. marta 2014. godine usvojio Deklaraciju o nezavisnosti Republike Krim, a na referendumu od 18. marta stanovnici Krima su glasali za pripajanje Rusiji.

Dan kasnije, Vrhovni sovjet Krima usvojio je Rezoluciju o nezavisnosti od Ukrajine i obratio se Ruskoj Federaciji za prijem u njen sastav što je učinjeno 18. marta iste godine. E, to je bilo po zakonu! Grad Sevastopolj takođe je postao segment Ruske Federacije s federalnim statusom. Da zaokružimo dosadašnju pravnu sudbinu Krima:

Samo deset dana kasnije, 28. marta, Skupština OUN donela je rezoluciju suprotnu svojoj Povelji: krimski referendum proglasila je nezakonitim i pravno ništavim! Za rezoluciju je glasalo 100 država, 58 je bilo uzdržano, a njih 11 je bilo protiv.

Šta će sve pisati u završnoj odluci o Specijalnoj operaciji? Hoće li Rusi tražiti nadokandu štete koju im je Ukrajina nanela trošeći protivpravno ogromne resurse Krima? Mnogo toga još nećemo saznati o eventualnom sporazumu Moskve i Kijeva.