Sve što niste znali o raketi AGM-158 JASSM (Joint Air-to-Surface Standoff Missile) koja može stići u ruke Kijeva

Još početkom 2024. godine, Zelenski je od Bajdena tražio da, u okviru vojne pomoći, Amerikanci isporuče Ukrajini krstareće rakete sredjeg i dugog dometa.Tada je bilo reči od klasične varijante Tomahawk-a pa do AGM-158. U aprilu su se povremeno javljale kratke izjave neimenovanih izvora da Amerika razmatra tu mogućnost. 

Dana 03.09.2024. godine je, bivši komandant američke vojske za Evropu, prvi dao izjavu da su Amerikanci blizu sporazuma da Kijevu isporuče rakete dugog dometa za udare po dubini Rusije.

Dana 26.11.2024. godine, Parlamentarna skupština NATO-a je donela neobavezujuću rezoluciju kojom poziva svoje vlade da obezbede Ukrajini rakete „srednjeg“ dometa kao orudje odvraćanja i samoodbrane.

Opet, neki neimenovani izvori, su još pre toga izjavili da je Bajden već doneo odluku o isporuci određenog kontigenta raketa AGM-158A JASSM. Za realno je očekivati da će do isporuke doći u narednom periodu.

Verovatno će se raditi o prvoj i osnovnoj varijanti navedene rakete (više se ne prozvodi) i to u manjim količinama, prvenstveno zbog same cene jedne rakete. Avioni F-16 koji su isporučeni Ukrajini, mogu da na spoljnjim nosačima nose dve rakete AGM-158. Bilo je nekih informacija da se radi i na modifikaciji spoljnjih nosača ostalih tipova aviona kojima raspolaže Ukrajina.

Ovo je slobodno mišljenje autora koje u svakom slučaju podleže diskusiji a vreme će pokazati realnost ovog razmišljanja.

Zbog svega gore iznetog, ova raketa zaslužuje pažnju i potrebu da se malo detaljnije upoznamo sa njom, sagledamo njen razvoj, karakteristike, mogućnosti i ,ono što je meni zanimljivo, posebno obradimo borbenu primenu jer je do sada samo dva puta korišćena u realnim borbenim dejstvima.

Krenimo redom:

Opšte napomene rakete

Projekat JASSM (Joint Air-to-Surface Standoff Missile) je započet još 1995. godine,  posle odustajanja od projekta AGM-137 TSSAM koji je zbog loše organizacije otkazan. Šansu su dobile dve američke firme pred koje je postavljen zadatak. Radi se o firmama Lockheed Martin-u i McDonnell Douglas-u  koje su nezavisno testirale dve rakete i to AGM-158A i AGM-159A.

1996. godine je usvojena ideja Lockheed Martin-a koji su dobili odobrenje za dalje ispitivanje i testiranje AGM-158A. Prvih godina razvoja rakete je išlo dobro, prva testiranja su počela 1999. godine i sve je išlo po planu do 2001. godine kada je doneta odluka o serijskoj proizvodnji.

Nakon toga su nekoliko testiranja bila neuspešna, tako da se privremeno stalo sa upotrebom dok se ne reše problemi koji su mahom bili vezani za pogonsku grupu rakete. Firma se složila da ispravi greške o svom trošku i to je trajalo do 2003. godine. Završna testiranja rakete su obavljena u martu 2003. godine a u oktobru 2003. godine je dobijen sertifikat za serijsku proizvodnju.

Od 2006. godine se nalaze u oružanim snagama Australije, od 2007. godine u oružanim snagama Finske i  od 2014. godine u oružanim snagama Poljske i Holandije. U junu 2017. godine, Amerikanci su rasporedili preko 10 AGM-158A.u Južnu Koreju.

Paralelno sa razvojem su rađene i prepravke i modifikacije. Najvažnija modifikacija se odnosi na dolet rakete koji je na varijanti AGM-158B povećan na oko 1000 km. Ova varijanta je dizajnirana 2002. godine sa poboljšanom pogonskom grupom i većim rezervoarom za gorivo

Do septembra 2016. godine Lockheed Martin je isporučio oko 2000 raketa. Amerikanci su do 2020. godine planirali oko 5000 raketa u sastavu svojih jedinica, od čega bi polovimu činile varijanta A a drugu polovinu varijanta B i C ( u međuvremenu su taj broj korigovali na 10000 raketa ).

Varijante rakete AGM-158 JASSM

• AGM-158A JASSM: Osnovna verzija sa dometom do 370 km.
• AGM-158B JASSM ER: Produžena verzija sa dometom do 1000 km.
• AGM-158C LRASM: Specijalizovana verzija za mornaricu, optimizovana za napade na brodove.
• AGM-158XR: Poslednja modifikacija, sa povećanim dometom i unapređenim komunikacionim blokom za umrežavanje više raketa u napadu na jedan cilj.

Radi se o poslednjoj modifikaciji navedene rakete. Dana 16.09.2024. godine za vreme održavanja Konferencije (Air, Space & Cyber Conference) prvi put je prikazana javnosti.

Slične je koncepcije kao ranije varijante samo sa povećanim dometom, većim rezervoarom za gorivo, urađenim modifikacijama na delovima opreme a posebno na radio komunikacijskom bloku koji sada omogućuje sadejstvo i umrežavanje više raketa i napad na neki cilj u obliku rojeva.

Zvanična testiranja navedene rakete još nisu počela tako da se iznete modifikacije i karakteristike odnose na teoretsko izlaganje na samoj Konferenciji.

Prve dve varijante su u sastavu USA vazduhoplovstva a treća je u sastavu mornarice.

• AGM oznaka je za projektile koji se lansiraju iz vazduha na ciljeve na zemlji (vodi) i u slobodnom prevodu znači Air Ground Missile.
• 158 je oznaka serije i tipa projektila.
• JASSM – Joint Air-to-Surface Standoff Missile
• JASSM ER -Joint Air-to-Surface Standoff Missile Extendent Range
• LRASM – Long Range Anti Ship Missale
• XR – eXtreme Range

U svim varijantama spoljnji gabariti rakete su isti. Varijante B i C generalno imaju 75 % hardvera i 95 % softvera kao varijanta A. Izuzezak je varijanta XR koja, prosto rečeno, objedinjuje sve tri varijante sa navedenim modifikacijama. 

Karakteristike:

Spada u grupu krstarećih raketa dugog dometa, stelt tehnologije

Težina rakete 1021 kg, dužina 4.27m, raspon krila 2.4m, bojeva glava 450kg, pogonska grupa kod varijante A je turbo-ventilatorski motor Teledyne CAE J402-100 dometa oko 370 km a kod varijante B i C  Williams International turbo-ventilatorski motor sa većim rezervoarom za gorivo dometa oko 1000 km.

Varijanta AGM-158C LRASM je varijanta JASSM ER samo sa novim tragačem. U avgustu 2015. godine Mornarica je zvanićno uvela u upotrebu AGM-158C.

Platforme sa kojih se može lansirati i koliko raketa može da ponese:

Rakete AGM-158 JASSM mogu se lansirati sa sledećih platformi:

• Bombarderi: B-1 Lancer (24 rakete), B-2 Spirit (16 raketa), B-52 Stratofortress (20 raketa na unutrašnjim nosačima i 12 na spoljnim).
• Taktički avioni: F-15E Eagle, F-16 Falcon, F/A-18 Hornet.
• Napomena: Nakon modifikacija, rakete su prilagođene i za unutrašnje nosače aviona F-35.

Zanimljivo je da, kada su uvedene u upotrebu, avioni F-35 nisu mogli da ih nose na unutrašnjim nosaačima, jer su rakete bile duže za 10 cm. Zaključno sa 2020. godinom su izvršene modifikacije na avionima, tako da je i taj problem rešen.

Krila rakete su uvučena na nosačima, zbog gabarita, a kod poletanja se automatski izvlače u položaj za letenje. Na zadnjem kraju, raketa ima i jedan vertikalni stabiliztator za upravljanje raketom.

Realna cena koštanja prve varijante je oko 850.000 američkih dolara a ostalih ide i do 1,75 miliona dolara.

Način vođenja

U toku leta

Od momenta lansiranja pa do samog rejona cilja, raketa se navodi GPS ( Global Position System ) sistemom vođenja i Inercijalno Navigacijski  Sistem ( INS )

GPS sistem je pokrenula američka vojska još davne 1978. godine kada je lansiran i prvi satelit u toj mreži. Od tada je ukupno lansirano 72 satelita za tu namenu. Trenutno je u orbiti 31 satelit. Za sam rad GPS sistema dostupna je mreža od 24 satelita od kojih su 21 radna a 3 u rezervi.

Sa tim brojem satelita koji su razmešteni u geostacionarnim orbitama oko zemlje omogućeno je da minimalno 4 satelita vide bilo koju poziciju na zemlji u istom trenutku. Svaki satelit na svakih četirihiljaditih delova sekunde šalje dva koda koji mogu da prime adekvatni prijemnici na zemlji (vazduhu) i na osnovu tih parametra da odrede precizno poziciju nekog cilja bilo na zemlji ili u vazduhu.

Sistem trenutno obezbeđuje preciznost od 5 metara u tri dimenzije ( po nekim podacima 10m ) a u toku 2019. godine je aktiviran L5 frekventni mod koji obezbeđuje preciznost od 30 cm. Ovde treba razdvojiti komercijalne prijemnike od vojnih i profesionalih prijemnika koji mogu da prime signal sa modom L5.

Pošto se navedeni sistem može ometati, na varijanti JASSM ER je ubačen blok protiv ometanja GPS sistema. Suština ovog bloka je da ima savršeno upravljanje prijemnih antena GPS sistema  na raketi.

Radi se o uskopojasnim antenama velikog pojačanja i usmerenosti i velikog potiskivanja bočnih ometajućih signala. Sistem je poznat kao sistem nultog upravljanja. Da bi se i pored ovoga ometao GPS signal, potrebno je vršiti uskopojasno ometanje po frekvenciji sistema i to jakim ometačem u blizini rejona leta rakete.Na taj način će ometajući signal biti veći po amplitudi od signala satelita.

Od momenta lansiranja  GPS sistem je aktivan i u svakom momentu daje poziciju rakete u toku leta, određivanjem razlike vremena dolaska signala sa četiri satelita.

Već smo rekli da se taj sistem može ometati, raketa se može upotrebiti u planinskim oblastima, gde je zbog male visine, na nekim delovima putanje, GPS sistem nedostupan ( zbog konfiguracije terena i male visine ), zato se raketa može voditi i Inercijalnim Navigacijskim Sistemom vođenja.

INS se sastoji od 3 komponente: senzori pokreta ( akcelerometri ), senzori rotacije ( žiroskopi ), i povremeno magnetni senzori koji daju podatke u kompjuter koji na osnovu tih parametara određuje poziciju rakete. Ovi podaci ne uzimaju u obzir spoljne uticaje na raketu ( vetar, kiša ili neravnomeran rad pogonske grupe ). Sklop koji uzima u obzir i ove elemente se zove kalmanov filter, tako da na osnovu svih parametra, pozicija rakete je određena.

Kako ovo funkcioniše u praksi. U sklopu pripreme rakete, u kompjuter se  ubacuje digitalna precizna mapa putanje do cilja. Znači kompjuter tačno zna putanju kojom treba da leti raketa. Kada se raketa lansira odmah proradi GPS koji daje poziciju rakete, koja odmah manevriše i zauzima azimut leta predvidjenom putanjom. GPS sistem se prebacuje na mirovanje i dalje vođenje preuzima INS na osnovu parametara u toku leta. 

Ali, pošto raketa leti na maloj visini, izložena spoljnim uslovima, može doći do skretanja rakete sa planirane putanje. Zbog toga se povremeno uključuje GPS sistem koji da poziciju rakete, kompjuter izvši manevar i poklopi planiranu putanju sa stvarnom. GPS opet ide na mirovanuje i tako do rejona cilja.

Visina leta rakete se takođe programira a kontroliše stalnim ping-ovanjem zemlje radarom za visinu koji daje podatke kompjuteru koji vrši preklapanje stvarne od planirane visine leta. U slučaju da iz nekih razloga, kompjuter ne dobije stvarnu visinu, automatski povećava visinu leta rakete do dobijanja stvarnog podatka i onda je vraća na planiranu visinu ( data kao mogućnost ometanja radara za merenje visine ).

Ako se napravi poređenje sa načinom vođenja prvih tipova krstarećih raketa i sadašnjih, očigledno je da je priprema za upotrebu sadašnjih prostija i zahteva manje vremena od ranijih tipova. Standardna krstareća raketa Tomahawk (koja je korišćena i kod nas 99. godine) ima sistem vođenja TERCOM (TERrain COuntor and Maching).

Kod njih je priprema za dajstvo zahtevnija i iziskuje više vremena za programiranje leta. U pripremi se planira putanja do cilja i na toj putanji se planiraju kontrolne tačke na  kojima se vrši korekcija putanje. Kontrolne tačke su digitalni prikazi dela terena koji se smešta na matricu a matrica ubacuje u slot rakete. Maksimalan kapacitet je 16 matrica.

Znači da jedna raketa može maksimalno da ima 16 kontrolnih tačaka. Raketa se lansira i početak leta je definisan azimutom leta i visinom. Na tom delu leta TERCOM sistem bukvalno meri teren do prve kontrolne tačke (parametri su mu vreme i brzina leta rakete).

Kada dođe do prve tačke raketa snima teren ispod nje, kompjuter vrši poređenje snimljene slike terena sa slikom terena na matrici, daje komandu korekcije putanje i dovodi raketu na planiranu putanju ( dok se slika sa terena i slika na matrici kompletno ne poklope ).

Od te tačke, zauzima planirani azimut i leti prema sledećoj tački. I tako do rejona cilja. U taktičkom smislu, ovo je slabost te rakete jer većina raketa leti istom putanjom u vremenskom razmaku od 5 do 6 minuta, tako da se mogu „sačekati“ ostale kada prođe prva.

Kasnije je izvršena modifikacija i uveden GPS sistem koji je simulirao rad na kontolnoj tački.

INS sistem vođenja  je nemoguće ometati jer se radi o pasivnom sistemu.

U rejonu cilja

Sistem navođenja rakete u rejonu cilja je Terminal infrared homing automatic target recoqnition

U blizini cilja, raketa se penje na veću visinu i vrši obrušavanje na cilj sa gornje strane. U raketi su ubačeni trodimenzionalni modeli ciljeva. Poseduje sistem prepoznavanja cilja koji automatski određuje tačku  udara, navodi raketu na tu tačku i vrši  udar.

Pasivni IR senzor je srednje talasni senzor koji koristi 256×256 fokalnu avio rešetku sa IFOV od 12 stepeni. Senzor se uključuje oko 8 sekundi pre udara i sa prostim rejtom od 5 Hz vrši snimanje cilja. Obično napravi 10 do 15 IR slika koje ubacuje u automatski sistem prepoznavanja cilja.

Kompjuter vrši upoređivanje tih slika sa slikom iz baze, daje komandu za korekciju putanje leta rakete i tako nakon svakog sledećeg snimka. Na taj način vrši udar u planiranu tačku na cilju. Ovim načinom vođenja se obezbeđuje preciznost od 3m, dok se korišćenjem GPS i INS-a obezbeđuje preciznost od oko 13 m. Normalni uglovi pogađanja su od 40 do 70 stepeni ( 40 za mekše ciljeve a 70 za utvrđenije ).

IR senzor se može koristiti i u toku leta rakete i to najčešće kod reprogramiranja cilja. Nalazi se na prednjem delu rakete. Pošto se radi o pasivnom sistemu, ne može se ometati. Nekim taktičko tehničkim postupcima se može umanjiti njegova preciznost i u krajnjem odvući raketa od cilja, ali to je posebna priča.

Pogonska grupa

Varijantu JASSM pogoni mali turbo-ventilatorski motor Teledyne CAE J402. Radi se o motoru koji je dizajniran još 1970. godine a u upotrebu je uveden 1974. godine na protiv brodskom projektilu Harpoon. Malih je dimenzija, prečnika 30 cm, težine 45 kg.

Ukupan dolet oko 370 km. Vremenom su urađene razne varijante motora za razne potrebe.- Konkretno za JASSM rakete oznaka motora je CA-100.

Varijantu JASSM ER pogoni mali turbo-ventilatorski motor  Williams International F107-WR-105. Dužina motora 1,26 m, prečnika 30,5 cm, težine 66,2 kg, kompresor dvostruki kalem, aksijalni kontra rotirajući.

Radi se o motoru koji se koristi duže vremena na krstarećim reaketama tipa AGM-86 ALCM i BGM-109 Tomahawk. Povećanjem količine goriva u rezervoaru, dolet je do 1000 km.

Bojeva glava

Čitav sklop bojeve glave nosi oznaku WDU-42/B. Težina bojeve glave je 450 kg a od toga 110 kg je eksploziv AFX-757.  Sam eksploziv je rezultat posebnog projekta razvojnog centra USA vazduhoplovstva, kompletno je nova formula u pitanju i dobio je poseban sertifikat za bezbedan transport 

Spada u grupu prodornih, ekstremno neosetljivih, termobaričnih eksploziva. Sama glava nosi oznaku J-1000, čini je gusto izliveno metalno kućište sa eksplozivom AFX-757. Skop se aktivira preko HTSF ( Hard Target Smart Fuse ) koji može da razlikuje podlogu cilja (dali se radi o zemlji, betonu,  kamenu ili vazduhu). Upaljač nosi oznaku FMU-156/B, sastoji se od 150 grama PBXN-9 brzo gorućeg ekspolziva.

Termobarični eksploziv koristi kiseonik iz okoline i u toku eksplozije generiše veoma visoku temperaturu i samim tim pojačava dejsvo eksploziva. Većina konvencionalnog eksploziva koristi gorivi oksidant i to u razmeri ( 25 % gorivo i 75 % oksidant ) dok je kod termobaričnih skoro 100 % gorivo dok oksidant koristi iz vazduha.

Zbog ove činjenice, nepodoban je da se koristi pod vodom, na velikim visinama i u složenim meteo uslovima ali je zato efikasan kod utvrđenih objekata : rovova, tunela, bunkera, čak i pećina.

Eksploziv AFX-757 kao gorivo koristi aluminujum a kao oksidant koristi amonijum perhlorat, podešen je da smanji brzinu detonacije a da poveća temperaturnu reakciju.

U odnosu na standardne eksplozive iste težine ima daleko veći razorni efekat.

Kako to funkcioniše: Neposredno pred udar u cilj, HTSF daje upaljaču koja je vrsta podloge cilja. Upaljač na osnovu vrste podloge određuje kako će se aktivirati , da bi se postigao maksimalan efekat dejstva. U momentu udara se aktivira 150 gr PBXN-9 eksploziva koji razvija vrlo visoku temperaturu koja prodire kroz otvore ( šupljine ) na bojevoj glavi i trenutno topi aluminijum koji prenosi detonaciju na AFX-757.

Komunikacija

Za kompletnu komunikaciju, raketa koristi WDL sistem ( Weapon Data Link ).

WDL joj obezbeđuje dvosmernu, sigurnu, BLOSCC (Beyond Line of Sight Communication Capability )  vezu sa CAOC ( Combined Air Operation Center ). Da malo pojasnimo:

WDL se sastoji od hardvera i softvera. Hardver čine više pod sklopova primopredajnika raznih namena i tehničkih karakteristika a programski je omogućeno da u CAOC-u mogu da vide video sliku sa on board kamere na raketi, trenutni položaj rakete do samog udara u cilj, sliku sa SAR radara u realnom vremenu leta rakete, sliku sa on board IR senzora, radni status pod sistema na raketi.

Iz CAOC-a mogu da preusmere raketu sa planiranog cilja na neki drugi cilj u zavisnosti od trenutne situacije na terenu, mogu da aktiviraju EMP sistem zaštite, mogu da aktiviraju podmuniciju  za gađanje planiranih manjih ciljeva na kursu leta raklete. Na ovaj način, krstareća raketa se delom funkcija pretvara u bespilotnu letilicu.

Kada se kaže dvosmerna veza, onda se misli na primopredajnik, što znači da raketa može i da šalje i da prima signal. Svaki elemenat komunikacije je poseban sklop. To znači da za prenos realne slike sa on board kamere mora da se obezbedi poseban kanal komunikacije. Za preusmerenje rakete na drugi cilj, takođe poseban kanal i sistem komunikacije, kao i kod ostalih mogućnosti.

Kada se kaže sigurna veza, onda se prvenstveno misli na kriptovani signal koji će biti teže ometati. Ovde je prvi put upotrebljen sistem SDR komunikacije (Software Definised Radio). Klasični primopredajnici u svom sastavu imaju prijemnik i predajnik sa linearnom skalom određenog propusnog opsega po kanalu, ili su kanalnog tipa gde se svaki kanal programira na posebnoj frekvenciji.

SDR radio ima kompletan frekventni opseg kao jedan kanal. To mu omogućava softver koji pokriva ceo opseg i više nije bitno da obe strane budu na istoj frekvenciji da bi komunicirale, već to mogu da rade skokovito po celom opsegu. Kod ovakve komunikacije, otežano je ometanje jer bukvalno ne znate na kojoj frekvenciji je prenos podataka, već morate ometati ceo opseg a to je daleko teže i sa slabijim efektima.

Inače, SDR radio se koristi u komercijalne svrhe i na tržištu se mogu naći i hardver i programi ali na nižim frekvencijama. Najviše ga koriste radio-amateri u svojim komunikacijama. Koliko znam, ovo je prvi put da se ovakav sistem koristi u vojne svrhe.

Kada se kaže kriptovani signal tu se prvenstveno misli na razne tipove modulacija sa digitalnim prenosom određene širine i brzine. Tu se najčešće koristi FSK ( Frequency Shift Keying ) modulacija. Prosto rečeno, ako imate priliku da svojim ušima čujete takav signal, čućete samo neke razne tonove ili šumove sa kratkim pauzama između prijema i predaje.

BLOSCC veza je, veza rakete sa Operativnim centrom ali preko posrednika. Taj posrednik je satelit. U slobodnom prevodu ovo znači „iza linije vidljivosti“. Ovaj sistem je kopiran delimično sa bespilotne letilice Reaper.

Većina je bar nekad videla scenu iz nekog filma kada operator iz nekog centra u USA upravlja bespilotnom letilicom koja leti negde u Avganistanu. I kod rakete je slična situacija da Operativni centar nema optičku vidljivost sa raketom već podatke sa rakete i komande na raketu daje-šalje  preko satelita.

WDL sadrži komponente i za niže frekvencije digitalnog prenosa, tako da podatke sa rakete mogu direktno da prime i izviđački avioni poput P-8 Poseidon, E/A-18G Growler, bespilotne letilice kao MQ-4 Triton ili krstarica ili razarač  Aeries- AEGIS koji to mogu da reemituju preko svojih sistema.

Varijante B i C imaju prijemnik za radarska zračenja koji u kombinaciji sa bazom podataka koja sadrži karakteristike zračenja svih poznatih radara, može otkriti poziciju i tip aktivnog radara, može predati te podatke u Centar i može primeniti adekvatne mere zaštite u skladu sa situacijom (ako se vrši, recimo, ometanje GPS sistema, to se registruje, isključuje se navođenje po GPS-u, uključuje auto pilot koji dalje vodi raketu van zone ometanja po optimalnoj putanji ili donosi odluku da izvrši dejstvo po tom radaru posebnim projektilima koje nosi.

Takođe mogu posebnim sistemima komunikacije na nižim frekvencijama, razmenjivati informacije međusobno, metodom trijalgulacije određivati preciznu poziciju potencijalne opasnosti i zajednički sadejstvovati u njenom otklanjanju.

Varijanta C u svojoj bazi sadrži podatke svih tipova i modela radara, trodimenzionalne slike svih brodova protivnika, na osnovu radarskog prijemnika može tačno odrediti o kom se brodu radi, izvući iz baze njegovu 3D sliku i izvršiti napad sa najoptimalnije strane i  tačke udara u cilj.

Ostala oprema

CHAMP (Counter-electronics High Power Microwave Advanced Missile Project):

Maja 2015. godine je doneta odluka da se počne sa razvojem i testiranjem da bi se na raketi instalirala smanjena verzija.

Radi se o tehnologiji za elektronsko ratovanje korišćenjem EMP ( elektromagnetnog pulsa ) koje prekida rad elektronskih sistema sa visoko frekventnom energijom i koja ih kinetički ne uništava. Bolja je varijanta od aktivnog elektronskog ometanja  jer se kod prestanka ometanja, elektronika vraća u optimalan radni položaj dok se kod CHAMP-a trajno oštećuje.

Prvi, glomazni CHAMP sistemi su koristili magnetrone koji su emitovali VF energiju koja je preko vakumskih cevi usmeravana u uskom snopu u željenom pravcu. Suština funkcionisanja CHAMP-a je da ogromnu količinu VF energije u što kraćem vremenu u što užem snopu pošaljete u željenom pravcu. To tako radi ali je velikih gabarita.

Da bi takav sistem mogao da se instalira u AGM-158 JASSM ER, umesto magnetrona je iskorišćena antena AESA radara kojoj je u kombinaciji sa softverom, smanjen snop zračenja na minimum. Zašto baš ta antena: ona sadrži nekoliko hiljada malih dipola koji su fazirani u obliku rešetke. Na taj način je dobijeno ekstremno veliko pojačanje antene od 35 Db. 

Kod AESA radara imaju isti broj modula koliko i antena. Modul je u suštini primopredajnik. Cela priča se svodi na pojačanje takvih antena. Radi lakše računice, rećićemo da je pojačanje 30 Db (to je pojačanje od 1000 puta).

To prosto znači, ako imamo modul od 1 W, na antenu izađe 1kW, ako je modul 10W na antenu ode 10 kW. Danas nije problem da se naprave tranzistori od 30 i više W na tako visokim frekvencijama. Ovde je veći problem kako rešiti hlađenje antene jer kada na rešetku pustimo 10 i više kW, ona se usija.

Kako to funkcioniše: U toku leta rakete, radarski prijemnik snimi da ga sa određenog azimuta ometa neki protivnički radar. Tu informaciju predaje kompjuteru CHAMP-a koji elektronski podesi azimut i usmeri ga tačno na radar i pošalje jedan hitac. Takav snop direktno ulazi u prijemnik protivničkog radara i bukvalno ga ugasi.

CHAMP ima mogućnost da ispali 100 hitaca u toku leta rakete

SAR (Syntethic Aperture Radar):

Syntethic Aperture Radar. Radar koji je u širokoj primeni i u civilne i u vojne svrhe. Sastavni je deo aviona, satelita, bespilotnih letilica i krstarećih raketa. Može da radi u svim vremenskim uslovima ( kiša, magla, sneg, noć, dan ).

Ne radi se o klasičnom radaru. Prosto rečeno, to je kao foto aparat. Pravi digitalne radarske fotografije koje se u kombinaciji sa njegovim kompjuterom mogu prikazati na više načina ( ili kao slike ili kao video u realnom vremenu ) i to se posebnim data linkom može preneti na Operativni centar.

Malih je dimenzija, male težine, frekventnog opsega od 15 pa do 35 GHz, snage nekoliko stotina wata, velike širine propusnog opsega od nekoliko stotina MHz koji mu omogućuje slike visoke rezolucije od 0,1 do 3 m.

Na donjoj slici je prikazan tipičan primer SAR-a koji je montiran na Reaper-u. Još uvek nema dostupnih fotografija SAR-a sa JASSM-a

LOCAAS (Low Cost Autonomous Attack System):

Radi se o malim turbo mlaznim projektilima, težine oko 50 kg, autonomijom leta oko 30 minuta,

Na AGM-158 JASSM ER je primenjen koncept P3I koji uključuje LOCAAS sistem sa dvostrukim tragačem ( LADAR i MMW ). Ima višenamensku bojevu glavu koja se može različito detonirati ( kao usmeren prodoran mlaz, aerodinamički metak  ili kao fragmentna bojeva glava. LADAR sistem vrši analizu cilja i na osnovu toga određuje način detoniranja a što prvenstveno zavisi od utvrđenosti cilja.

MMW Millimetar wave, ovaj opseg pokriva frekvencije od 30 do 300 GHz. U kombinaciji sa softverom, omogućava skeniranje i traženje nekog vojnog cilja koji je u njegovoj bazi podataka. MMW  tragač je aktivni sistem koji emituje VF energiju prima reflektovani signal i na osnovu toga formira sliku.

Osetljivost im je slična kao i kod radara. Pošto se radi o ekstremno visokim frekvencijama, rad tragača u mnogome zavisi od atmosferskih uticaja i smanjuje njegove mogućnosti. Pravi slike visoke rezolucije koje, u kombinaciji sa softverom, može prikazati kao slike ili kao video.

LADAR : Laser Radar je takođe aktivan sistem senzora koji radi u IR opsegu. Modulisani laserski signal se šalje na površinu zemlje, obrađuje reflektovani signal i na osnovu toga pravi 3D model skeniranog područja.

AGM-158 JASSM ER može da služi kao platforma za lansiranje projektila sistema LOCAAS. U zavisnosti od situacije i vrste cilja, donosi se odluka kada i kako ih koristiti.

Bojište, kao na filmu

Daleko od zone dejstva, na bezbednoj udaljenosti, patroliraju P-8 Poseidon ili E/A-18G Growler. Nešto ispred njih, u očekujućim zonama, leti lovačka avijacija. Iznad zone dejstva, na visinama od 7-8 km leti nekoliko Reaper-a koji vrše osmatranje i snimanje svojih zadatih zona. Sa južne strane lete 2 Lancer-a. Sa bezbedne udaljenosti ispaljuju desetak JASSM ER-a, prave zaokret i vraćaju se u bazu.

Posada u Operativnom centru sve to prati na više monitora i pokazivača. Pojavljuju se video signali sa on boad kamera na raketama. Svaka ekipa na posebnim radnim mestima, prati svoju raketu. Rakete, odmah nakon lansiranja, obrušavaju i spuštaju se na programiranu visinu od oko 40 m i svaka nastavlja let planiranim putanjama.

edna od raketa je otkrila radarski ometač na azimutu od 30 stepeni. Ispaljuje  EMP hitac i neutrališe ometač. Druga raketa je dobila signal da je ozračena nišanskim radarom. Odmah se vrši promena parametara leta i koristeći konfiguraciju terena, zaobilazi i izlazi iz snopa zračenja.

Treća raketa je prošla pored cilja koji treba da gađa neka druga raketa, uočila da je cilj ranije uništen. Posada na Operativbnom centru vrši preprogramiranje i upućuje raketu na neki drugi cilj.

Peta raketa preko SAR-a uočava PVO sistem, lansira LOCAAS i eliminiše ga. Deo raketa je oboren od strane PVO protivnika. Operativni centar procenjuje situaciju i vrši preraspodelu ciljeva po stepenu važnosti. Kako koja raketa pogodi cilj, to se evidentira na OC-u i na osnovu toga se dalje donose odluke.

Ali, što bi rekao Bora Čorba: „teoretski sve to lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi“.

Iza ovog legendarnog stiha leži čitava priča.

Evo te priče:

Borbena upotreba AGM-158 JASSM

Syria, proleće 2018. godine. Kampanja Zapada protiv režima u Siriji je u punom jeku. Po već oprobanoj matrici, još početkom te godine, krenula je snažna medijska kampanja da sirijski režim koristi hemijsko oružje.

Stari, oprobani recept je i ovoga puta poslužio kao povod da se izvede masovni vazdušni udar i „unište proizvodni pogoni za hemijsko oružje“. Već krajem marta 2018. godine su krenule zvanične najave jedne takve akcije. Čak je i Tramp u nekoliko navrata poručio da će poslati „pametne rakete“.

Formirana je trojna koalicija ( SAD, Velika Britanija i Francuska ) koja je, po naređenju Trampa, 13.04.2018. godine u 21.00h (  p.m.E – istočno američko vreme – 14.04.2018. godine u 04,00h – a.m. – po sirijskom vremenu ) izvela napad po kopnenim ciljevima Sirijske Arapske Republike. 

Glavni cilj napada su navodno bili proizvodni objekti za hemijsko oružje, vazduhoplovne baze i nekoliko skladišta.

U toku napada je ukupno lansirano 105 krstarećih raketa (po ruskim izvorima 103 rakete ).

U napadu je angažovana jedna raketna krstarica, dva raketna razarača, jedna raketna fregata, jedna nuklearna napadna podmornica, avioni strateške i taktičke avijacije.

Pošto nas zanima krstareća raketa AGM-158 JASSM, krenućemo od nje. Dva USAF B-1B Lancer iz 34. skvadrona koji bazira u Qataru u vazduhoplovnoj bazi Al Udeid AB, naoružana sa po 19 navedenih raketa, poletela su u pravcu Sirije (napomena autora: Mogao je da poleti samo jedan Lancer, ali po onoj narodnoj: – „Što je sigurno – sigurno je…“). U vazdušni prostor Sirije su ušli sa juga, sa bezbedne daljine lansirali rakete i vratili se u bazu.

Glavni cilj napada je bio Barzeh razvojno – istraživački centar u blizini Damascus-a. Radilo se o tri zgrade na koje je ukupno lansirano 13 Tomahawks-a i svih 19 AGM-158 JASSM. Objekti su bili napušteni i u PVO smislu nisu branjeni.

Drugi cilj je bilo skladište hemijskog oružja Him Shinshar i određen broj aerodroma na koje su jednim delom dejstvovali UK i Francuzi raketama Storm Shadow i SCALP. Englezi su svoje rakete lansirali sa aviona Tornado i Eurofighter Typhons ( 8  raketa ) dok su Francuzi to uradili kombinovano, sa aviona ( Rafal i Miraž  9 raketa i sa broda – fregata FREMM  3 rakete ).

Ostatak raketa do navedenog broja se odnosio na klasične BGM-109 Tomahawcs. Čini mi se da je ukupno lansirano 66 Tomahawcs-a.

Ruska kompletna radarska mreža, bazirana u Siriji, je bila aktivna sve vreme napada ali PVO nije dejstvovala. Sirijska vojska je imala kompletne podatke u realnom vremenu o svakom cilju. Napad je trajao nepunih 30 minuta.

Interesantno je da je, u toku napada, Tramp napisao na Twitter-u da je „ napad bio uspešan“.

Nakon svega iznetog, ova priča ima dva kraja. 

Sutradan, u petak  ujutru 14.04.2018. godine po Eastern time, Državni Sekretar Jim Mattis je na konferenciji za štampu izneo detalje napada, ciljeve i na kraju konstatovao da su sve rakete pogodile svoje ciljeve a da je sirijska PVO nasumično ispalila 40 raketa. Svoje izlaganje je potkrepio sa nekoliko satelitskih snimaka uništenog postrojenja  i skladišta „hemijskog oružja“.

Ne bih da sada ulazim u raspravu i iznosim razna mišljenja američkih analitičara ali generalno gledano zaključak je, da nije baš sve bilo po planu, kako je zamišljeno. Dva dana kasnije, Pentagon se oglasio sličnim saopštenjem gde je amortizovao neke stvari i posle toga više niko nije pričao ili pisao o ovom napadu.

Sa druge strane, rusko Ministarstvo odbrane je izašlo sa kompletnom analizom i brojevima koji su bili u suprotnosti sa američkim izveštajem.

Evo kraće verzije: 

Rusi tvrde da dva francuska SCALP-a nisu ni poletela sa broda (neslaganje oko ukupnog broja raketa).

Sirijiska PVO je presrela 71 krstareću raketu sa napomenom da ni jedan vojni cilj koji je bio napadnut a koji je branjen, nije pogođen( onesposobljen za dalje korišćenje ):

• Aerodrom Djuvali – lansirane 4 rakete, sve  oborene
• Aerodrom Dumejer – lansirano 12 raketa, sve oborene,
• Aerodrom Blej – lansirano 18 raketa, sve oborene,
• Aerodrom Šajrat – lansirano 12 raketa – sve oborene,
• Aerodrom Meze – lansirano 9 raketa – oboreno 5 raketa ( aerodrom uopšte nije bio u funkciji ),
• Aerodrom Homs – lansirano 16 raketa – oboreno 13 raketa ( aerodrom pretrpio minimalna oštećenja ),
• Na pogone za proizvodnju hemijskog oružja – lansirane 32 rakete – većina pogodla cilj, objekti su u potpunosti uništeni, bez ljudskih žrtava. Organizovane PVO oko ovih objekata nije bilo.

Kakav je učinak sirijske PVO po vrstama oružja sa kojima je raspolagala:

• S-200 „Angara“ – lansirala 8 raketa – ni jedna nije pogodila cilj,
• S-125 „Pečora-2M“ – lansirala 13 raketa – 5 pogodilo ciljeve,
• 2K12 „Kvadrat“ – lansirao 21 raketu – 11 pogodilo ciljeve,
• RS „Osa“ – lansirala 9 raketa – 5 pogodilo ciljeve,
• RS „Strela-10“ – lansirala 5 raketa – 3 pogodilo ciljeve,
• 9K317 „Buk-M2E“ – lansirao 29 raketa – 24 pogodilo ciljeve,
• 96K6 „Pancir“ – lansirao 25 raketa – 23 pogodilo ciljeve.

Druga borbena upotreba raketa AGM-158 JASSM-ER izvedena je u oktobru 2019. godine kada je lansirano nekoliko projektila prema skrovištu vođe Islamske države Abu Bakr el Bagdadi.

Zaključak 

Puno mi je lakše da objasnim kako neki sistem funkcioniše, iznesem njegove dobre i loše stvari, objasnim kako radi i kako se mogu iskoristiti njegove slabosti, nego izvoditi neke zaključke, pretpostavke i predviđanja šta će se dešavati u narednom periodu.

Nezahvalno je iz prostog razloga jer ne raspolažem sa mnogim informacijama a koje su bitne za neka buduća dešavanja.

Sa druge strane, vremena su turbulentna i promene se dešavaju na dnevnom nivou gde neki događaj može indirektno uticati na donošenje neke odluke. Opet se sve svodi na reči: verovatno, moguće je, za očekivati je…..

Zato se na početku ograđujem i ističem da je zaključak moje lično razmišljanje, plod nekog mog iskustva baveći se ovom problematikom sa zanatske i profesionalne tačke gledišta.

Ukrajina će dobiti navedene rakete u ograničenoj količini. Dobiće prvu vertiju,  koja se više ne proizvodi. Neće ih dobiti jer će sa tim raketama pobediti. Suština je u odnosu, igri, povlačenju poteza između Rusa i Amerikanaca i iščekivanju odgovora.

Svima je jasno da će tim raketama upravljati Amerikanci, koristiće svoju infrastrukturu ( satelite, linkove, avione.. ), planiraće koje će mete gađati i vršiti neposrednu pripremu za to. To znaju i jedni i drugi.

Do sada su Amerikanci pažljivo, polako i postepeno dizali tenziju svojim nekim odlukama, očekujući kako će Rusi reagovati. To će isto očekivati i od ove isporuke.

Nešto slično rade i Rusi. Sve se svodi na igru živaca i strpljenja. Jedina loša stvar u svemu tome je vreme. I jednima i drugima ističe i pitanje je čija će zastavica prva da padne.