Ovih nedelja, pa i meseci, povremeno slušamo da postoji mogućnost upotrebe nuklearnog oružja, ako to zatreba, u zavisnosti od razvoja situacije tokom SVO. Pri tom nije baš precizirano da li bi to bilo samo na taktičkom planu.
Ta retorika se ublaži pozivanjem na ustav, pojašnjavajući da bi se oružje Sudnjeg dana koristilo samo u odbrambene svrhe i ukoliko bi ta strana bila fundamentalno ugrožena.
Jezik i stil tih upozorenja su različiti u zavisnosti od toga ko ih saopštava, ali kako god da se to ”nežno” saopšti, ostaje činjenica da je to dugme nekome na raspolaganju. Pri tom ostaje i uteha da su, nadamo se, oni koji tim oružjem zveckaju, svesni da bi to bilo kraj sveta.
Da li je baš tako?
Da li će nuklearno oružje podeliti sudbinu čehovljevske puške iz poslednjeg čina (”puška okačena na zidu na početku predstave, treba da opali do kraja predstave”)? Znaju li Rusi nešto što mi ne znamo i da li su kataklizma i apokalipsa neizbežan, podrazumevajući efekat korišćenja tog oružja?
Izgleda da znaju, ako se vratimo na jednu interesantnu godišnjicu. Treba to povremeno raditi, jer je i za nas koji se bavimo njenim proučavanjem, istorija prepuna očiglednih iznenađenja.
Do 1954. godine seosko naselje Tocko bilo je poznato kao tvrđava koja je na južnim granicama Rusije podignuta 1736. godine. Ovo mesto je izuzetno bogato istorijom, pa bi se trebalo njime nekom prillikom zabaviti. Međutim, već i ovaj događaj kojim se bavimo je više nego interesantan.
Tokom Prvog svetskog rata tu je bio vežbovni centar Kazanjskog vojnog okruga. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina velike sile pripremale su se aktivno za ”vrući” treći svetski rat, pošto je Hladni rat, započet već 1946. godine, aktivno trajao na svim poljima.
Medijski rat je po svemu podsećao na prizivanje pravog rata, kao da političari, vojnici i novinari nisu bili svesni šta se iza reči kao što su nuklearni rat, apokalipsa i sličnih, krije stvarno užasavajuća mogućnost da nestane život na Zemlji. Pošto su u SAD već vršili površinske eksperimente s atomskim bombama, Sovjeti su rešili da to isto urade, ali na svoj način.
Glavni zagovornici i inicijatori bili su Boris Vanikov, jedan od glavnih oranizatora sovjetskog atomskog programa i Aleksandar Vasiljevski, prvi zamenik ministra odbrane SSSR. Smatrali su da je neophodno pripremiti Oružane snage za dejstva u posebnim uslovima. Za svaki slučaj.
Pored teorijskih priprema, Sovjeti su smatrali da je učenje u realnim uslovima najbolje rešenje. Tako je u proleće 1954. godine grupa generala I.S. Glebova procenila da je poligon kraj Tockog pogodan radi relativno bezopasne atomske vežbe u kojoj bi se izvela nadzemna atomska eksplozija, u uslovima ispresecanog zemljišta, uz učešće oružanih snaga, odnosno žive sile.
To mesto je najviše podsećalo na veliki deo evropskog pejzaža. Predviđeno je da se iskoristi atomska bomba ”RDS-2” snage 40 kilotona. Ona je već bila ispitana na poligonu Semipalatinsk (severoistok Kazahstana) 1951. godine. Vežbom je komandovao lično maršal SSSR, zamenik ministra odbrane, Georgij Konstantinovič Žukov.
Koji su bili zadaci vežbe?
- Proučiti uticaj nuklearng oružja na pripremljenu odbranu, opremu i životinje.
- Proučiti i istestirati praktično, u uslovima upotrebe nuklearnog oružja, karakteristike organizacije ofanzivnih i odbrambenih dejstava jedinica na terenu u reonu dejstva.
- Obuka pripadnika Oružanih snaga u ofanzivnim i defanzivnim dejstvima u uslovima primene atomskog oružja od strane svojih i neprijateljskih snaga.
Priprema operacije ”Snežok”
Priprema operacije koja je dobila kodni naziv ”Grudva snega” (kasnije je jedna vrsta popularnog jogurta dobila to ime) trajala je tri meseca. Ogromna površina pripremljena je za jedinstvene manevre kakvi nisu do tada održani u istoriji.
Kilometri rovova, tranšeja, protivtenkovskih prepreka, stotine zaklona i bunkera, itd. Prebačeno je 45.000 vojnika i starešina, stotine tenkova, oklopnih vozila, artiljerije, minobacača, aviona i hiljade prevoznih sredstava. Živa sila je trebalo da ostane u zaklonima prilikom eksplozije.
Oko centra eksplozije raspoređeni su otpisana tehnika i oružje, a oko njih su bile privezane životinje (ovce, telad, konji i psi) u cilju vivo eksperimenta. Nastupanje streljačkog korpusa bilo je podržano s tri glavne eksplozije: atomskom bombom srednjeg kalibra i s dve imitacije slične snage (trotil i burad s benzinom).
Stanovnici sela koja su se nalazila u zonu do osam kilometara od epicentra, bili su evakuisani na rastojanje od 50 kilometara. Odvezeni su organizovano, uz dozvolu da mogu poneti sve što žele.
U drugoj zoni, od osam do 12 kilometra udaljenosti, stanovništvo je tri sata ranije evakuisano u specijalne zaklone. U trećoj zoni, na rastojanju od 12 do 15 kilometara, na jedan sat do eksplozije planirano je da ljudi izađu iz kuća i legnu na zemlju. Očekivalo se da u zoni od 15 do 50 kilometara bude moguće snažno kontaminiranje na putu kretanja oblaka. Pripremalo se i Ratno vazduhoplovstvo.
Trenažni avion ”Tu-4” svakodnevno je u epicentar ispuštao maketu bombe težine 250 kilograma. U hrastovoj šumi obeležen je belim krečom krst razmere 100×100 metara, a predviđeno je da odstupanje od cilja ne bude veće od 500 metara. Tri dana do početka operacije na aerodrom u reonu Tockog počeli su da pristižu visoki vojni rukovodioci i gosti.
Maršali Vasiljevski, Malinovski, Konjev, Rokosovski i Buđoni, ministri odbrane savezničkih država i drugi. Oni se se smestili u ranije izgrađenom specijalnom gradiću. Dan pred početak vežbe došli su i najviši rukovodioci, Hruščov i Bulganjin, u pratnji tvorca sovjetskog nuklearnog oružja Kurčatova.
Vatrena kugla
Tog 14. septembra pre sedamdeset godina vreme je bilo prijatno. Sunčano, sa slabim vetrom i vrlo malom oblačnošću. Pilot V. Kutirčev dobio je naređenje da podigne u vazduh ”Tu-4”. Pratila su ga dva lovca ”MiG-17” i bombarder ”Il-28” iz koga je vršeno meteorološko izviđanje i filmsko-fotografsko snimanje celog događaja.
U 09.20 sati komanda je dala znak da se može detonirati nuklearna bomba, pa je posada dobila odobrenje da odbaci bombu koja je dobila ime ”Tatjanka” (pritoka Volge u oblasti Samara).
Deset minuta pre napada objavljen je znak ”atomska uzbuna” pa je živa sila prešla u skloništa i bunkere. Posade tenkova i samohodnih topova zauzele su svoja mesta i zatvorile sve otvore.
U 09.34 sati s visine od 8.000 metara avion je odbacio bombu koja je eksplodirala posle 48 sekundi, na 380 metara od zemlje, sa odstupanjem 280 metara od cilja, u severozapadnom pravcu.
Pet minuta posle eksplozije počela je artiljerijska priprema, a zatim su u napad krenuli bombarderi. Posle izviđanja jedinica ABHO, u 10.10 sati, ”istočni” (kako je nazvana sovjetska strana, ili ”crveni” kod nas) krenuo je u nastupanje prema ”zapadnima” (”plavima”).
Trupe su savladavale reon iznad kog je eksplodirala atomska bomba brzinom od pet kilometara na sat, što je brzina pešačkog hoda. Usput su gasili manje požare i rasklanjali ruševine i druge prepreke nanesene udarom. Hiljade vojnika su prošle kroz epicentar na oklopnim transporterima krećući se prema zamišljenom cilju, noseći standardne zaštitne maske.
U 16 sati vežba je bila završena. Svi su bili pod utiskom onoga što do tada ljudsko oko nije videlo, niti je iko doživeo. To je bilo potpuno drugačije od standardnih proba s maketama i figurama ljudi.
Posledice
Od stare hrastove šume ostali su spaljeni patrljci, a tehnika je bila neprepoznatljiva najvećim delom. Sve životinje su stradale. Dva napuštena sela koja su bila u centru eksplozije izgorela su potpuno, a kuće u krugu do 25 kilometara bile su oštećene.
Dozimetri letačkog sastava četiri aviona posle sletanja pokazali su neznatan nivo kontaminacije na datoj visini odakle je bomba odbačena. Pošto je sve prošlo prema očekivanjima i po planu, moglo se krenuti i s medijskom ofanzivom.
U jednim od centralnih glasila, ”Pravdi” (”Istina”) 17. septembra bilo je objavljeno saopštenje TASS (Telegrafska agencija Sovjetskog Saveza – Телеграфное агентство Советского Союза): ”U skladu s planom naučno-istraživačkih i eksperimentalnih poduhvata, nedavno je u Sovjetskom Savezu bilo izvršeno ispitivanje jednog od vidova atomskog oružja.
Cilj ispitivanja bilo je izučavanje dejstva atomske eksplozije. Prilikom ispitivanja dobijeni su dragoceni rezultati, koji će pomoći sovjetskim naučnicima i inžinjerima uspešno iznalaženje zaštitnih mera prilikom atomskog napada”.
Kako je reagovano na ovaj ”eksperiment”?
Ovakav događaj teško je bilo prikriti. Uskoro su zapadna sredstva masovnih komunikacija počela s raznim pretpostavkama, od kojih je najmračnija bila ta da su na poligon dovedeni osuđenici te da su i oni iskorišćeni u vivo eksperimentu. Domaća sredstva su dozirano plasirala svoju verziju.
Znatno kasnije, devedesetih godina ruski i američki specijalisti koji su se bavili izučavanjem radioekološke situacije na teritoriji Tockog poligona kao i u susednim oblastima, došli su do saznanja da se u tom reonu može očitati samo prirodni fon radijacije.
Ranije su do istih zaključaka došli specijalisti Lenjingradskog istraživačkog instituta za radijacijsku higijenu. Takva istraživanja, za svoje potrebe, obavljale su i druge institucije, baveći se posledicama eksplozije po vodu, rastinje, životinje, opremu koja je tamo ostala, itd.
Vojna struka bila je neumoljivo kruta razmatrajući ovo pitanje. Zaključeno je da nuklearno oružje ne može zaustaviti dobro obučenu i opremljenu vojsku. Iz toga vredi izvući zaključke i za sadašnjicu, kako bi oni koji prizivaju korišćenje atomskog oružja, mogli da razmisle o posledicama svojih istupa.
Ograničena upotreba nuklearnog oružja ima minimalan vojni efekat, uz mogućnost da eliminiše jedinicu ne veću od bataljona.
Međutim, u ovom slučaju nije reč samo o vojno-tehničkim parametrima jer vojska i nije pravo merilo stoga što je opremljena i uvežbana da preživi i takav napad. Moralna, politička šteta od korišćenja taktičkog nuklearnog oružja bila bi nepovratna i višestruko veća od žrtava i materijalnog razaranja.
U tom slučaju mnoge države koje sada podržavaju na ovaj ili onaj način Rusku Federaciju u njenoj SVO, verovatno bi okrenule leđa Rusiji ili bi značajno zahladneli odnose. Pošto apriori (lat. a priori) svi odbacuju mogućnost totalnog nuklearnog rata, ostaje nam da zaključimo: ne bi bilo dobro ni za koga da u realnoj situaciji proverava posledice takvog poteza.
Malo je stvarnih i detaljnih podataka.
Inače interesantan tekst, hvala.
Ime,
Ovoliko podataka je dostupno javnosti. Deo arhive iz Centralnog arhiva MO RF je i dalje pod pečatom. Recimo, nema dostupnih podataka koliko je ljudi učestvovalo, koliko vozila, da li je bilo posledica i kakvih, itd. Razlozi su, pretpostavljam, razumljivi.
Tekst sam objavio jer je dugo kružila priča da su Sovjeti ”naoružali” zatvorenike i koristili ih u vežbi. Ne verujem da bi to uradili ni u najcrnje vreme ”štraftbataljona”.
Hvala na izdvojenom vremenu i utisku o tekstu. Pošto posedujem bogatu građu, trudim se da što više podataka iznesem.
Hvala gospodinu Iviću na izuzetno zanimljivom tekstu o jednom možda malo poznatom segmentu istorije Hladnog rata. Uostalom, ne treba da zaboravimo da je jednom već razmatrano korišćenje taktičkog nuklearnog oružja u jeku postojećeg sukoba-desilo se to za vreme Korejskog rata, kada je proslavljeni američki general Daglas MakArtur eksplicitno tražio od Trumana, tadašnjeg američkog predsednika, dozvolu za upotrebu nuk. oružja, kako bi zaustavio prodor regularnih kineskih jedinica koje su se uključile u rat na severnokorejskoj strani. Bio je to, u izvesnom smislu, potez očajnika, ali Trumanova reakcija predstavlja rečito svedočanstvo koliko je suštinski tačan zaključak izrečen u poslednjem pasusu autorovog teksta: očigledno svestan političkih, moralnih i svih drugih posledica, Truman ne samo da nije dao odobrenje za upotrebu nuk. oružja, nego je komandanta savezničkih snaga u Koreji ekspresno smenio! A taj njegov potez zaslužuje tim veće divljenje kada se razume istorijski kontekst-to je bilo vreme (početak 50-ih godina prošlog veka) kada su SAD imale apsolutnu premoć u nuk. naoružanju, a sam Truman je bio i ostao JEDINI čovek u istoriji koji je ikada naredio upotrebu atomske bombe. Jedina situacija u kojoj je takođe potegnuto nuk. oružje bila je i ostala kubanska raketna kriza (oktobar 1962.).
Međutim, priroda pojedinih komentara me prosto tera da ponovim zaključke koje sam već jednom napisao, komentarišući tekst o potencijalnom globalnom nuklearnom sukobu. Pojedini komentatori kao da izražavaju sumnju u razornu prirodu takvog sukoba, dovodeći u pitanje zaključke do kojih je došla nauka. Kao argument se često navode poprišta dva japanska grada, Hirošime i Nagasakija, koji su bili i ostali, nadajmo se, jedini gradovi koji su pretrpeli atomsko bombardovanje, ili Černobilj, kao mesto najteže mirnodopske nuklearne nesreće u istoriji. Ne želim da se ponavljam, ali moram da podvučem još jednom: ovi događaji jednostavno NE MOGU da se porede po svojim posledicama sa globalnim termonuklearnim sukobom, u kojem bi, po svoj prilici, bilo oslobođeno nekoliko hiljada megatona razorne snage u roku od svega par sati! Kao što sam već rekao, nije stvar u kratkoročnim efektima, kao što je vrtoglavi broj civilnih žrtava ili potpuno uništenje infrastrukture za proizvodnju energije (bilo zbog direktnog, fizičkog, uništenja, bilo zbog EMP-elektromagnetni puls). Nije stvar čak ni u povećanim nivoima radioaktivnosti, koje bi uslovilo oporavak postojećih ekosistema tek za nekih milion godina. Glavni problem leži u globalnim, dugoročnim posledicama, koje bi izazvale masovno izumiranje, a to su: gotovo potpuno uništavanje ozonskog sloja i naravno, nuklearna zima. Naučnici koji su došli do ovih zaključaka nisu to učinili zbog nekakve potrebe da nas plaše kao da smo mala deca, već zato što su ih njihova sopstvena istraživanja (ekstrapolacija rezultata o masovnim izumiranjima do kojih je dolazilo u geološkoj prošlosti, o čemu postoje paleontološki dokazi) dovela do toga: čovečanstvo jednostavno ne može da preživi globalni nuklearni rat. Posredi je ogromna, kvalitativna razlika u odnosu na ono što se desilo u Japanu, tako da bilo kakvo poređenje između ovih situacija jednostavno ne stoji.
Iskreno se nadam da nikada nećemo imati prilike da saznamo ko je u pravu. Jer, globalni nuklearni rat može da se desi samo jednom…A posle će biti suviše kasno da se preformuliše statistika.
Gospodine Borivoje, odavno nisam pročitao komentar sa tolikom dozom objektivnosti i nepristrasnosti, a da oslikava stvarno stanje globalne politike “šalje” poruku onoga što nas čeka u budućnosti…
Nažalost, uzimajući u razmatranje tekst članka, Vaš komentar i trenutnu situaciju u svetu, bojim se da će se čovečanstvo u budućnosti boriti za nešto više od slobode. Mislim da će to biti, čak, pravo na život. Nadam se da grešim.
G. Borivoje,
Sve čestitke za odličnu, upozoravajuću dopunu. Pedantno, precizno, pregledno i, nadam se, svima jasno.
Kad je reč o vežbi koju sam opisao, ona je bila simbolična, jer moć te bačene bombe ni slučajno nije ekvivalent nečemu što sada postoji u arsenalu. Pitanje je da li bismo uopšte stigli da vodimo Četvrti svetski rat motkama i kamenjem, kako je rekao Ajnštajn. Saglasan sam, bilo bi to kraj razumnog života na planeti. Opstale bi bube, lišajevi, i slične genetski otporne (i nevažne) tvorevine.
Hvala još jednom za izdvojenu pažnju da prokomentarište tekst, ali i za odličnu dopunu.
Zahvaljujem Vam se, g. Iviću, što ste pažljivo pročitali moj komentar, što je verovatno zahtevalo vreme i trud, s obzirom da je znatno duži od tipičnog komentara na ovom portalu. Inače, nemam šta da dodam, osim, možda, jednog citata, koji se pripisuje Karlu Seganu. On je bio poznati astronom i još poznatiji popularizator i komunikator nauke, a uzgred budi rečeno, jedan je od koautora originalnog naučnog rada o nuklearnoj zimi. Sasvim u skladu s tim, budući da je takođe bio i veliki humanista (jedan je od retkih zapadnjačkih naučnika koji je za sve vreme Hladnog rata aktivno sarađivao sa sovjetskim kolegama, rušeći tako političke barijere), mnogo je govorio o posledicama nuklearnog sukoba. Jedna od njegovih izjava koju najviše pamtim je da bi najgora posledica eventualnog globalnog nuklearnog sukoba bila, zapravo, psihološka: “Svest o civilizaciji uništenoj bez ikakvog razloga. Saznanje da smo to mogli da sprečimo, ali ipak nismo to učinili.”
Jedna druga njegova izjava, poetski sročena, kao da predstavlja vapaj, poziv u pomoć: “Čuli smo obrazloženja (o trci u naoružanju-prim. aut.) koja su dale supersile. Znamo ko govori u ime nacija. Ali, ima li nekoga da progovori u ime čitavog ljudskog roda? KO GOVORI U IME PLANETE ZEMLJE?”
Боривоје,
Сагласан сам. Сматрам, штавише, да је он био већи визионар од Ајнштајна. Пре неколико вечери гледао сам веома маштовит филм (између реалности и СФ) ”Контакт”. На крају филма само је писало ”Карлу”. Сасим довољно.
ПС
Ваш коментар је за свако поштовање јер тиме изражавате и разумевање за аутора. Овде има разних коментара, неки су и кафанског типа (такав је портал, не можемо нити желимо икога спречити да покаже ”шта зна”), а Ваш је садржајан и користан.
Да искористим прилику и допуним: знамо број ангажованих војника, али не знамо структуру, што је пресудно! Не знамо коју су претходну обуку прошли, да ли је неко на вежби повређен и колико их је остало здравих после 20 година. Да ли је неко обављао редовне прегледе на њима…Све су то питања чији су одговори још увек под ”грифом секретности”.
Sve to sa nukl.oružjem je jako sumnjivo. Mislim da su te priče da 6 puta mogu da unište svet i da radijacija ostaje 4 mlrd.godina izmišljotina u cilju kontrole stanovništva strahovima. Evo i u tekstu se lepo vidi da na mestu eksplozije nema povišene radioaktivnosti, u Černobilu ljudi sve od tada do danas žive, ti koji nisu verovali sistemašima i ostali, ista stvar u Japanu. Navodno se rađaju puno sa defektima od toga, tako su nas sistemaši kroz svoje medije laži i uzaludne škole , srećom na Yt možemo da vidimo da na ulicama Japana nema povećani broj ljudi sa 6 nogu i 48 ruku. Petar Čelik je izneo mnogo podataka o tome a i neki drugi i skloniji sam da verujem ljudima koji ne veruju u državne narative;države su najveći neprijatelji čovečanstvu, skupa sa državnim religijama to je najveće zlo s kojim nažalost živimo.
Eto objašnjenja zašto život nije zamro u Japanu posle dve atomske bombe, čak ni u mestima direktnog udara (Hirosima i Nagasaki).
Problem će nastati kada kauboji uspeju da organizuju veći skup većih NATO paktaških država poput Poljske, Rumunije, Nemačke i možda i Turske istovremeno u napad na Rusiju, tada Rusija da bi zaštitila svoju vojsku od scenarija 2.sv.rata-da na kraju “balade” ponovo kauboji diktiraju mir, jednostavno MORA da upotrebi razorne bombe i rakete, gde?, po “centrima odlučivanja”, rekli su to, a to je Brisel, Ramštajn itd.i time da preuzme inicijativu u razaranju neprijatelja a u isto vreme sa svojim podmornicama da diktiraju kaubojske poteze prema EU i tu očekujem da iz EU neće smeti kaubojski oficiri da lansiraju odmazdu jer sledeći potez Rusije bi tada bio je glavni centar odlučivanja-Pentagon; ruske podmornice bi tukle Jeloustoun, obale…Kauboji će ratovati konvencionalno do zadnje EUropskog topovskog mesa i to će funkcionisati kolko god je bizarno na 1.loptu jer svi lideri EU su njihovi plaćenici i oni će izvršavati samoubistvo EU naroda kao i Zelenski što čini, jer kauboji se moraju kockati EUropom jer je u pitanju njihova hegemonija i novac onih koji vladaju u USA, zato mislim da će rat trajati dugo, biće konvencionalan do samog kraja kada se potroše narodi JI EUrope tj.nove članice, do tada će se Nemačka naoružavati, i kada se i oni uključe, rekao sam, konvencionalno staje i kreće ruski uranijum. To je verovatno oko ’30-te. Do tada će biti spaljene sve armijice Rumunije,Bugarske,Baltičke,Hrvacke,Slovenske, jer ruski vojni kompleks radi punom parom a u Ukr.se ide sporo jer čuvaju svoju vojsku za EU.