Latentan, gotovo zaboravljen sukob već decenijama održava status kvo na trećem po veličini ostrvu Sredozemnog mora. Pisati o istoriji Kipra i njegovom trenutnom statusu je sekundarna tema, pa ćemo, u skladu s tematikom našeg portala, najviše pažnje posvetiti vojnoj operaciji koja je dovela do sadašnjeg statusa.
On je, da u najkraćem podsetimo sledeći: Kipar (grčki Κύπρος; turski Kıbrıs), je zvanično Kiparska Republika ((грч.Κυπριακή Δημοκρατία; tur. Kıbrıs Cumhuriyeti). Nezavistan je od Ujedinjenog Kraljevstva od 1960. godine, a od prvog maja 2004. je član EU.
Posle turske invazije 1974. godine ostrvo je podeljeno na četiri dela: Kiparsku republiku na jugu, tursku republiku Severni Kipar (priznata samo od Turske) na severu, Zelenu liniju (zonu) OUN koja deli ostrvo i dve baze koje su Britanci zadržali posle proglašenja nezavisnosti Kipra. Tako trenutno stoje stvari, uz niz povremenih predloga razrešenja situacije od strane različitih organizacija i političkih grupa.
Turska se prvi put pojavljuje na Kipru 1570. godine za vreme Selima Drugog. Ubrzo su s njega i zvanično proterali Veneciju (1573. godine). Posle Rusko-turskog rata (1828-1829) Grčka stiče autonomiju nad ostrvom, a 1830. godine Londonski protokol priznaje nezavisnost grčke države nazvavši je Kraljevina Grčka.
Posle više diplomatskih igara i finesa, Britanci koriste Prvi svetski rat da petog novembra 1914. godine anektiraju Kipar kao koloniju.Zvaničnim proglašenjem za koloniju Krune, 1925. godine, počinju sve otvoreniji sukobi, neslaganja pa i oružane pobune. Situacija poprima razmere ozbiljnog konflikta kada 1955. godine grčki patrioti osnivaju oranizaciju EOKA (nacionalna organiazija kiparskih boraca).
Situacija se još više zaoštrava posle Drugog svetskog rata kada su Turci sve otvorenije zagovarali podelu (turski – Taksim) ostrva, bez obzira na to što je muslimana bilo manje od petine i što su živeli po celom ostrvu, ne predstavljajući nigde većinsku zajednicu ili enklavu.
Tajno, posle Grka, 1957. godine oni formiraju svoju borbenu grupu ”TMT” (Turska organizacija odbrane); članovi su sebe prozvali mudžahedinima. Za simbol su uzeli sivog vuka, važan element turske mitologije i panturcizma. Britanija ih je smesta podržala.
Pravi problemi počinju 1960.godine kada Britanci odlaze s Kipra, ali zadržavaju dve vojne baze, Akrotiri i Dekelija na jugu i jugoistoku, pri čemu one zauzimaju oko tri procenta ostrva. Svi poznavaoci savremene istorije saglasni su u tome da su Britanci, po ko zna koji put, na teritoriji neke od svojih kolonija, opet ostavili nacionalno-religiozne i teritorijalne mine. Kipar je, nažalost, jedan od najočiglednijih dokaza za to.
Kako je došlo do daljeg razgorevanja sukoba?
Tokom pregovora Britanije, Grčke i Turske, Kipar je podeljen na dve zajednice – grčku i tursku; na ostrvo su stigle male, gotovo simbolične oružane snage Grčke i Turske. Prvi predsednik bio je arhiepiskop Makarios.
Da bi izbegao sukobe s Turcima, on je prihvatio nezavisnost Kipra kao alternativu savezu s Grčkom. Prema tadašnjem ustavu dve zajednice su bile samoupravne. Postojala je etnička kvota 70:30 u organima vlasti i 60:40 u oružanim snagama.
Potpredsednik je po ključu bio Turčin s pravom veta na pitanja spoljne politike, a ministar inostranih poslova Grk. Pravo veta Turci su imali i u poreskoj politici. Niko nije bio time zadovoljan. Grci su hteli prisajedinjenje s Grčkom, a Turci sa Turskom.
Počelo je sve očiglednije naoružavanje dveju zajednica, pa je u novembru 1963. godine Makarios predložio reformu ustava, što je turska strana odbila i izašla iz svih organa vlasti.
Počinju otvoreni sukobi
Već u decembru dolazi do žestokih sukoba, poznatih pod nazivom ”Krvavi Božić”. Turci su dugo pripremali ovaj napad, ali su ih Grci spremno dočekali. Situacija je izmakla kontroli, počeli su pogromi, linčovanja, skrnavljenje svetinja, paljenje celih naselja, pa su Turci pobegli u muslimanska sela na severu ostrva.
Došlo je do neobične situacije – mogućnosti da zarate dve članice NATO! Britanija je predložila da se kao mirnovne snage angažuju jedinice NATO, a Kipar je to odbio. Na zasedanju Saveta bezbednosti OUN Britanija je otvorila to pitanje; međutim, Makarios je istog dana na istom savetu saopštio da imaju pouzdane informacije kako se Turska sprema za invaziju na ostrvo.
Savet je doneo rezoluciju br. 186 četvrtog marta 1964. godine kojom se omogućava dolazak mirovnih snaga (”plavih šlemova”) na ostrvo. Njih su uglavnom sačivanjavali Britanci i tamo su do danas, uz postepeno smanjivanje broja angažovanih vojnika. Oni nisu zaustavili konflikt.
Pored toga, 1967. godine, pod izgovorom da se bore protiv komunističko-anarhističke opasnosti, vlast u Grčkoj preuzimaju ”crni pukovnici” i počinje vojna diktatura, u suštini fašistički režim. SAD i Britanija na to su zažmurile jer im je bilo najvažnije da Grčka bude protiv SSSR i komunista. Za to vreme situacija na Kipru postajala je sve gora.
Vojna hunta organizuje 1974. godine državni udar na Kipru, podržavana od strane paravojske grčke zajednice – Kiparske nacionalne garde koju su predvodili grčki oficiri. Zbog čega su to uradili? Stariji čitaoci pamte da je najveća partija Kipra, Napredna partija radnog naroda (po ideologiji komunistička), tesno sarađivala sa Sovjetskim Savezom i Istočnim blokom.
CIA je podržavala suprotnu struju, grčke nacionaliste i Vašington je dao ”zeleno svetlo” za upad Turske na Kipar. Makarios je doznao o tim planovima i pozvao Atinu da osudi nacionaliste i povuče svoje oficire iz Kiparske garde, što je vlast u Atini ignorisala.
Štaviše, imali su nameru da ga ubiju. On je zbačen 15. jula 1974. godine, a od smrti ga je spasilo bekstvo u Pafsku mitropoliju, odakle su ga evakuisali britanski vojnici. Pučisti su proglasili ”Grčku republiku Kipar”. Makarios je uspeo da 19. jula na zasedanju Saveta bezbednosti predstavi svoje viđenje događaja i okrivi Grčku za destabilizaciju na Kipru, ali točak je već bio pokrenut.
Operacija ”Atila”
Pod izgovorom da bi ujedinjenje Grčke i Kipra dovelo do masovnog etničkog čišćenja, Turska pokreće svoju akciju koju je službeno nazvala ”Operacija podrške miru na Kipru” (!). U prvom talasu, 20. jula 1974. godine, iskrcalo se 10.000 turskih vojnika, a zatim je kontingent povećan na 40.000 vojnika uz podršku 200 tenkova, velike količine artiljerije i oklopnih sredstava, kao i učešće RM i RV.
Smatra se da je tokom invazije Turska angažovala do trećine svojih kopnenih snaga, uključujući i elitne jedinice padobranaca. Grci su mogli da suprotstave najviše 14.00 ljudi i 34 tenka ”T-34/85”. Izveštači tog vremena navode da su ti tenkovi značajno usporili napredovanje turskih snaga, ali da ih je bilo malo.
Turci su mogli da biraju gde će se iskrcati, s obzirom na datu situaciju. Nacionalna garda Kipra nije bila dorasla ovakvom napadu, pa su Turci blokirali sve luke i zauzeli jedan aerodrom u Krini koji je bio napušten, kako bi prebacivali urgentna pojačanja.
Kako su tekle borbe?
Prvi desant izvršen je na plažu Pentemili kod luke Mersen, na severu ostrva. Prvog dana flota je iskrcala pešadijsku brigadu jačine tri i po hiljade ljudi, 12 topova i 20 oklopnih vozila iz sastava 50. pešadijskog puka i puka morske pešadije. Tenkove tog dana nisu mogli da iskrcaju.
Turski oficiri su odlično znali šta rade jer na tom mestu nije bilo nikakvih snaga. Na putu prema Pentemili, kako bi presekli put ka Nikoziji, lako su odbili neorganizovane napade grčkih bataljona, koristeći i avijaciju. Dan kasnije, 21. jula, nije došlo do značajnijeg prodora i pomeranja.
Međutim, 22. jula desantiran je drugi talas – tenkovska četa sa 17 tenkova i motostreljačka četa sa oklopnim vozilima. Desantom je komandovao general-major Bedretin Demirel, komandant 39. divizije. U jedanaest sati pokrenut je napad na istok u pravcu Kerineje. Odlučnim i odlično organizovanim napadom probijena je odbrana 33. grčkog bataljona posebne namene, a druge jedinice koje su bile na bokovima turskog prodora nisu mogle da zaustave Turke i povukle su se.
Sledećeg dana Turci su ušli u Kerineju gde su izgubili nekoliko oklopnih vozila. Armada je zatim nastavila po planu u reon Bogaza gde joj se pridružila oružana grupa turskih Kiprana koji su tu dočekali i turske padobrance, stvarajući tako otpornu tačku koju je bilo nemoguće savladati.
Ova operacija pokazala je i značajnu slabost u koordinaciji vidova turskih Oružanih snaga. Na osnovu loše protumačenih izviđačkih poruka iz vazduha, pomešali su svoje i grčke brodove koji su krenuli 20. jula iz priobalja ostrva Rodos. Turci su noću izgubili s radara grčke brodove koji su se vratili na Rodos.
Uz ratno lukavstvo (lažni radio-saobraćaj Grka iz Pafosa), Turci su pomislili da se ostrvu približava grupa grčkih borbenih brodova i komanda je naredila napad. Dan kasnije, 21. jula 48 aviona krenulo je u napad. Međutim, i turski i grčki razarači bili su iste klase, a u Ratnom vazduhoplovstvu su bili ubeđeni da u tom reonu nema turskih brodova.
Napali su svoje brodove koji su bili veoma ozbiljno oštećeni. Poginulo je 77 turskih mornara, a 42 preživela spasili su Izraelci. Pretpostavlja se da su razarači oborili tri aviona.
Primirje
Ovakva situacija nije mogla doneti ništa dobro grčkim Kipranima koji su mogli da očekuju pomoć samo od matice Grčke, uz jalove apele međunarodne zajednice, raznih saopštenja i osuda. Vojna hunta je samo nekoliko sati posle desanta objavila opštu mobilizaciju.
Premijer Adamantios Andrukopulos osudio je akciju Turske nazvavši je ”flagrantnim kršenjem međunarodnih dogovora u vezi s Kiprom” i najavio da će Grčka ”po svaku cenu zaštititi svoja zakonska prava i nacionalne interese”.
Turska i Grčka su tog momenta bile, praktično, na samoj granici rata. Pravi pokretač rata, SAD, dozirano su blokirale konflikt ne dozvoljavajući RV i RM Grčke da pomogne Kipru, a u isto vreme vršeći pritisak na obe države. Nikos Sampson, vd predsednika Kipra, podneo je ostavku i predao je svoja punomoćja Glafkosu Kliridisu, koji je tako postao četvrti premijer Kipra.
Međutim, 24. jula u Grčkoj se događa još jedan državni udar! Ovaj put, pala je vojna hunta, režim ”crnih pukovnika”, pošto su u Vašingtonu zaključili da više nema komunističke pretnje. Tako kiparski Grci više nisu mogli da računaju ni na čiju pomoć, posebno ne Atine. Do sredine avgusta Turci su zauzeli trećinu ostrva.
Ova operacija biće zapamćena i po ratnom lukavstvu potomaka Odiseja. Kod Skilure se 15. avgusta dogodio neobičan teknkovski sukob kada su Turci pokušali da osvoje Famagustu, vekovima najveću kiparsku luku (sada pod turskom vlašću).
Posada grčkog trofejnog tenka M-47, zaplenjenog od Turaka, pod komandom narednika Konstantina Drososa, izmešala se s turskim strojem i neočekivano, iz neposredne blizine počela da dejstvuje, zaustavivši napad Turaka.
Efekat je bio neverovatan! Grci su uništili sedam turskih tenkova, a još jedno ili dva oklopna vozila uništila je artiljerija. Pri tom je hrabri narednik izvukao svoj tenk bez štete i žrtava. Kada su 18 avgusta Turci stigli do linije ”Atila”, koju je kao granicu predložila turska vlada, Ankara je objavila da prekida operaciju. Manje čarke nastavile su se do kraja avgusta.
Dobitnici i gubitnici
Grci s Kipra izgubili su oko dve i po hiljade ljudi (poginuli, nestali u akciji, ranjeni), 12 tenkova i 46 topova (neki su bili ostavljeni, a neki uništeni od strane turske avijacije). Grci iz matice izgubili su nešto više od trista ljudi i četiri aviona.
Zajedno s građanskim licima ukupni grčki gubici iznosili su od četiri i po do šest hiljada ljudi, što do danas nije utvrđeno.
Turci su izgubili oko 1.700 vojnika, od kojih je većina bila u elitnim padobransko-desantnim i specijalnim jedinicama. Pored toga uništeno im je 26 tenkova i 24 topa (uglavnom od tenkova i kontrabatiranjem), jedan razarač i 14 aviona. Ukupno je, s građanskim licima s ostrva, stradalo do tri i po hiljade Turaka.
Da li se isplatilo?
Turci su okupirali oko 37% teritorije i ostrvo je definitivno bilo podeljeno. Ni to nije sve. Tokom etničkog čišćenja koje je izvršila turska vojska izbeglo je oko 200.000 Grka, što predstavlja preko 89% stanovništva teritorije koju su Turci zauzeli.
Nisu se samo na tome zadržali već su organizovano preseljavali kiparske Turke iz južnog, grčkog dela, u svoj, ”oslobođeni”. Tako su oni rešili pitanje do tada etnički izmešanog stanovništva, veštački stvorivši novu celinu.
Ni ”zelena linija” nije usrećila previše Grke jer ona, kao tampon zona preseca glavni grad, Nikoziju. Do početka osamdesetih obe strane su pokušavale, uz pomoć OUN, da nađu kompromis. Lideri dve zajednice potpisali su saglasnost da osnuju zajedničku državu od dva regiona, kao federativnu republiku.
Ta ideja nije dugo živela jer je turska zajednica 1983. godine ozvaničila samoproglašenu Tursku Republiku Severni Kipar koju je, kako smo naveli, priznala do sada samo Turska.
Skupština OUN rezolucijom br. 541 osudila je taj korak i pozvala na poštovanje suvereniteta, ne priznajući nikakvu drugu državu osim Republike Kipar, koju pak Ankara ne priznaje.
Poslednji koji je nešto pokušao u rešenju ovog konflikta bio je generalni sekretar OUN Kofi Annan 2002. godine, čiji je plan Republika Kipar odbacila.
Ako su vam mnogi termini iz ovog teksta poznati i zvuče aktuelno, u pravu ste i svakako se nećete začuditi izvlačeći poređenja i paralele, mada nijedan ratni sukob nije isti.
London, a zatim i Vašington, po ko zna koji put su pokazali svoju veštinu u stvaranju dugoročnih konfliktnih žarišta čije se trajanje meri decenijama. Pri tom su Britanci čak i zadržali svoje baze na tom ostrvu. Takva politika kolonijalnih sila koje su bile prinuđene da napuste kolonije ranije se zvala ”izaći na vrata, a vratiti se kroz prozor”.
Grci sa Kipra, što zbog nesloge, što zbog datih okolnosti koje smo naveli, nisu uspeli u vekovnoj želji da objedine grčki nacionalni prostor. Turci jesu rešili svoj strateški zadatak, specijalnu vojnu operaciju uspešno su izveli, ali ništa nisu kapitalno dobili globalno gledajući.
Pri tom su vrlo jasno i nedvosmisleno pogazili potpisane obaveze kao članica NATO, rešavajući samo svoje nacionalne interese. Na taj način i sam NATO sve ove godine mora s mnogo više opreza da nastupa na tom terenu, što je priča koja dotiče i ovu novu, aktuelnu Specijalnu vojnu operaciju koja se dešava u Ukrajini. Tu, osim skraćenice, mnoge sličnosti prestaju.
Dobar clanak! Da li je osvajanje Kraljevine Srbije od Turaka u srednjem veku bila takodje specijalna vojna ooeracija-SVO?
Мистел, хвала што сте издвојили време да прочитате овај текст. Питање нисам најбоље разумео. Колико је познато, Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године. Ако мислите на османска освајања у средњем веку, то је друга прича. Они су освајањем Угарске стигли на праг Централне Европе.