Vlasti u Ukrajini još uvek pokušavaju da se pridruže NATO-u, ali ulazak u alijansu im ne bi obezbedio više pomoći nego što trenutno uživaju, čak i ako se pozovu na često spominjani član 5.
Ukrajinske vlasti su više puta pozivale Zapad da Ukrajinu prime u NATO. Međutim, čak i kada bi se Ukrajina prihvatila, to se ne bi mnogo razlikovalo od onoga što se trenutno radi, ocenjuju međunarodni mediji.
Rašireno je mišljenje da član 5 Severnoatlantskog ugovora nedvosmisleno obavezuje članice NATO-a da pruže vojnu podršku u slučaju da jedna od njih bude napadnuta.
Međutim to nije baš tako, prema američkim akademicima, pravnim stručnjacima i zakonodavcima.
Šta zapravo kaže član 5?
„Stranke su saglasne da će se oružani napad na jednog ili više njih u Evropi ili Severnoj Americi smatrati napadom na sve njih, i stoga su saglasne da, u slučaju takvog oružanog napada, svaka od njih u vršenju pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu priznato članom 51. Povelje Ujedinjenih nacija, da se pomogne stranci ili stranama koje su napadnute, preduzimajući odmah, pojedinačno i zajedno sa drugim stranama, mere koje se smatraju neophodnim, uključujući korišćenje oružane sile, u cilju uspostavljanja ili održavanja bezbednosti severnoatlantskog područja“.
Međutim, član 11 dalje objašnjava da odredbe ugovora „sprovode Strane u skladu sa svojim odgovarajućim ustavnim procedurama“.
Član 11: “Ovaj Ugovor će biti ratifikovan i njegove odredbe će biti stavljene na snagu u skladu sa ustavnim postupkom svake od Strana”.
Član 5 ili 4?
Ne dovodi svaki napad na teritoriju neke članice NATO ili na njene vojnike automatski do aktiviranja solidarne odbrane.
Kada su sirijske trupe u graničnom području sa Turskom napale vojnike te članice NATO, predstavnici saveza signalizirali su Turskoj da u tom slučaju aktiviranje člana 5 nema izgleda na uspeh, a dali su i “opravdanje”.
“Turska ima drugu najveću vojsku u sklopu NATO i bila bi u stanju sama da se odbrani od takvih napada”. Do sada je u slučaju Turske bilo samo konsultacija o pretnji, prema članu 4 Ugovora o NATO.
Član 5 Severnoatlantskog ugovora ide, međutim, i dalje. U završnoj odredbi piše:
„Pre svakog oružanog napada i svih mera preduzetih u vezi s tim, odmah mora biti obavešten Savet bezbednosti. Takve mere će prestati kada Savet bezbednosti preduzme mere potrebne za ponovno uspostavljanje i održavanje međunarodnog mira i bezbednosti.“
NATO bi, dakle, ako bi zaista preduzeo korake protiv Rusije, akciju morao da prijavi Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. A Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti – i ima pravo veta.
Jezik ugovora zapravo znači da je na državama članicama NATO-a i njihovim zakonodavnim telima da odluče da li i kako da požure u pomoć svojim partnerima, komentarišu mediji.
Šta kažu politolozi?
„Moguće je da SAD i druge zapadne zemlje ostanu podalje od sukoba koji uključuje NATO zemlju, a da ne moraju da krše svoje obaveze u vezi sa savezom“, nedavno su napisali profesor političkih nauka sa Univerziteta Emory Dan Reiter i Brian Greenhill, vanredni profesor političkih nauka na Državni univerzitet u Njujorku u Albaniju za The Conversation.
„Jezik sporazuma NATO-a sadrži rupe koje omogućavaju državama članicama da se drže podalje od ratova drugih članica u određenim situacijama“, navodi se.
Politolozi ističu da dok ugovor predviđa mogućnost upotrebe vojne sile u slučaju spoljnog napada, on „ne sadrži jasnu definiciju šta je zapravo ‘oružani napad’”. Ranije je to omogućavalo NATO-u da tvrdi da čin nasilja nad članicom nije nužno „dovoljan“ da se definiše kao „oružani napad“, primećuju akademici.
Prema Reiteru i Greenhillu, članice NATO-a su se “zvanično pozvale na član 5 samo jednom” nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. na Svetski trgovinski centar i Pentagon, pomažući Vašingtonu da patrolira svojim nebom od sredine oktobra 2001. do sredine maja 2002.
Međutim, većina država članica NATO-a odlučila je da ne šalje trupe u Avganistan kada su SAD objavile rat talibanima. Akademici ističu da države NATO-a koje nisu učestvovale u Vašingtonskom „ratu protiv terorizma“ nisu ni viđene kao prekršioci sporazuma o alijansi, niti sankcionisane niti izbačene iz alijanse.
Štaviše, članice NATO-a su koristile pitanje geografije da bi se klonile sukoba svojih saveznika, kažu akademici.
Prošlog juna, američki senator Rand Pol pokrenuo je pitanje zajedničke odredbe o odbrani člana 5 kako bi naglasio da „napad na jednog je napad na sve“ ne izaziva automatski odgovor američke vojske.
„Ustav daje Kongresu isključivo ovlašćenje da odredi gde i kada šaljemo svoje sinove i kćeri da se bore. Ne možemo tu odgovornost preneti na predsednika, sudove, međunarodnu organizaciju ili naše saveznike“, rekao je Pol.
A po kom osnovu se taj član 5 aktivirao u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Srbiji?
Mozda Nato kasnije posalje Milogorce,Kurto Albance,Bugare itd ,ko topovsko meso racuna jeftini vojnici,kasnije ogradi se od njih,ce kaze sami otisli ko dobrovoljci,mozda to racunaju ko clan 5.
Jao onom koga USA brani a EU hrani. Znači od čl.5 NEMA NIŠTA.
Clan 5 se upravo primenjuje u Ukraini. Da Poljska ili Nemacka hipoteticki udju u rat sa Rusijom isti bi postupak bio od strane NATOa kao sa Ukrainom. Kada bi doslo do dejstava sa atomskim bojavim glavama, tada bi bila primenjena neka razlicita taktika i strategija, ali u Ukrainskom slucaju NATO nebi uzvratio, nego bi samo naucio lekciju i stvorio bi se cvrsti mir,koji bi trajao nekoliko decenija.
Nemoj lupati. U Ukrajini se jedino oružje šalje. Kakav član 5, kakvi gluposti. NATO da je mogao protiv Rusije u Ukrajini krenuo bi.