Junkersovi zaboravljeni projekti: Kako bombardovati SAD?

Nijedan konstruktor neće napraviti namerno loš proizvod. Uvek se polazi od ambicioznog i objektivnog projektnog zadatka… u koji se umešaju političari, volunteri i mnogi drugi, manje vidljivi, a uticajni i nekompetentni likovi.

Mnogo izvrsnih svetskih konstruktora, pa i nemačkih, doživelo je poniženje tako što ih je neko terao da prave nemoguće stvari, ili ignorisao njihovu struku. Nezaobilazno ime u istoriji vazduhoplovstva, Hugo Junkers, pored brojnih uspešnih modela, napravio je i tri kojih bi se rado odrekao. On je u gradu Desau (Saksonija-Anhalt) osnovao fabriku još početkom XX veka.

Prva kompanija – ”Junkers & Co”  proizvodila je kotlove, rashladne uređaje i ventilacione sisteme. I danas je ona aktivna kao deo koncerna ”Boš”. Kada je počeo Prvi svetski rat, kompanija je videla svoju šansu u novom oružju – avionu. U to vreme to je za njih bila dečja igračka kad je reč o proizvodnji.

Pred početak Drugog sv. rata ona je već postala najveća nemačka kompanija za proizvodnju aviona, moćnija od ”Meseršmita”, ”Henkela”, ”Foke Vulfa” i drugih proizvođača. Stigla je između dva rata i da započne saradnju sa Sovjetskim Savezom!

Godine 1922. potpisan je sveobuhvatni dogovor o poslovnoj saradnji koja je podrazumevala izgradnju proizvodnih kapaciteta u SSSR, otkup licenci, itd. Međutim, ugovor su Sovjeti raskinuli 1926. godine jer nisu bili zadovoljni tempom i dinamikom saradnje. Proizvedeno je svega 170 primeraka  lakog putničkog aviona Ju F-13.

”Junkers” je proizveo 53 različita modela(!) od kojih su svakako najpoznatiji  ”Ju 87 Stuka” i ”Ju-52” . Ovaj drugi imao je više nadimaka. U SSSR su ovaj višenamenski avion (putnički, transportni, bombarder) zvali ”Тётушка Ю – tetka Ju” i ”Čelična Ana”; Španci su ga zvali ”Pava” (ćurka), a Jugosloveni ”Julka”. 

U ovom tekstu ćemo posvetiti pažnju avionima koji su bili plod nerealnih ambicija, avanturizma nacističkog vrha, pa i konstruktorskih muka. Predstavljaju udžbenički primer megalomanije i odsustva poštovanja struke. Sasvim je sigurno da su projektovanje ovakvih aviona inicirale partijske vođe, a ne ozbiljni konstruktori.

Ju-290

Sve je počelo razvojem modela ”Ju-90” koji je bio zasnovan na bombarderu ”Ju-89”, koji nije ušao u serijsku proizvodnju. Naručioci nisu odustajali, pa je konstruktorski biro pristupio projektovanju aviona ”Ju-290”, koji nije nepoznat ljubiteljima avijacije.

Kao da su nacistički lideri planirali od danas do sutra, kako se situacija menjala na ratištu. Tako je i nastao i ovaj avion, strateški mornarički izviđač. Prvi put je poleteo 16. jula 1942. godine s motorima ”BMW 801A” sa hidrauličnom utovarnom rampom na zadnjem delu, kakva je standard na transportnim avionima već decenijama. Proizvođen je dve godine. Po jednim izvorima napravljeno je 52 aviona, po drugim 65. Nemci su ga zvali ”Leteći ormar”. 

Po tipično nacističkom običaju da sami sebi zagorčaju život, i ovako mali broj primeraka imao je deset modifikacija. I u tim varijantama bilo je modifikacija u vrsti motora, naoružanju, broju članova posade, nameni, broju proizvedenih primeraka, što je sve bilo noćna mora za logistiku kako u aerodromskim radionicama, tako i u fabrici. 

Ako je za utehu proizvođaču, ovaj avion se ”naratovao”. Korišćen je kod Staljingrada, a u januaru 1943. godine dva primerka ”Ju-290A-1” ušli su u sastav teškog transportnog odreda ”LTS 290” u Sredozemlju, gde su i uništeni.

Korišćeni su i radi otkrivanja konvoja u Atlantiku, pa su u avgustu 1944. godine povučeni u Nemačku. Jedan ”Ju-290A-6” preleteo je u Barselonu gde su ga Španci koristili sve do 1956. godine. ”Ju-290A-4” završio je kod Amerikanaca na ispitivanjima, a zatim u muzeju, a jedan je korišćen u Čehoslovačkoj kao putnički avion.

Imao je posadu od čak devet članova. Masa praznog aviona bila je 24.000 kg, a normalna poletna masa iznosila je 40.970 kg, uz maksimalnu masu od 45.000 kg. Pogonila su ga četiri zvezdasta 14-to cilindrična motora ”BMW 801G” snage 4 x 1.700 KS. Maksimalnu brzinu od 493 km/h postizao je na visini između 5.000 i 6.000 metara.

Ekonomična brzina mu je bila 360,5 km/h. Tankovao je 21.003 litara goriva i s tom količinom je mogao da doleti do 6.148 km. Praktični plafon leta bio je 6.000 metara. 

Sve varijante su bile naoružane do zuba raznim modelima, od ”MG 151/20”, preko ”MK 103” do ”MG-131”. Mogao je da ponese do 3.000 kilograma bombi ili tri vođene bombe ”Fritz X”, torpeda ”F5 W”, ali i revolucionarnu, prvu u svojoj klasi, jedreću (planirajuću) bombu ”Henschel HS 293”. Imao je i radar ”FuG 200 Hohentwiel”. Koristili su ga Nemačka, Španija i Čehoslovačka. 

”Junkers – 290Z – Zwilling”

U odnosu na ovaj model, ”Ju-290” izgleda i deluje kao svaki drugi serijski avion. Međutim, ovaj ”dvostruki junkers” je stvarno posebna, možda i jedinstvena pojava u istoriji vazduhoplovstva.

Zamišljen je kao strateški izviđač, teški bombarder i nosač vođenih protivbrodskih raketa. Ideja je bila veoma jednostavna, što se na crtežima može odmah i videti: spojiti dva tela ”Ju-290A” sa zajedničkim centroplanom, ali da se pri tom zadrže standardne konzole horizontalnog repa.

Pogonska grupa sastojala se od osam radijalnih motora ”BMW 801D”, od kojih su se četiri nalazila u centroplanu. Odbrambeno oružje bilo je, po običaju, bogato zastupljeno: u nosnom i repnom delu svakog trupa nalazile su se instalacije sa po četiri mitraljeza kalibra 13.2 mm. Pored toga, instalirano je i pet daljinski upravljanih kupola sa po dva topa kalibra 20mm. Ali, ni to nije sve!

Na desnom trupu, gledajući odozgo, bio je postavljen minijaturni podvesni lovac ”Me-328” s dva pulsirajuća reaktivna motora. Umesto ”parazita” mogla je da se stavi još jedna (šesta) kupola s dva topa kalibra 20 mm.

Nemačko ministarstvo vazduhoplovstva (Reichsluftfahrtministerium – RLM) zahtevalo je maksimalni dolet od 11.000 kilometara, pri minimalnom trošku projektovanja i izrade prototipova, što je predstavljalo gotovo nedostižan cilj.

Delimično zbog dužine razvoja (godinu dana), kao i nekih drugih razloga, gospoda iz Ministarstva na kraju su odlučila da je bolja varijanta poraditi na šestomotornom ”Ju-390”. Inače, ovaj ”dvostruki Ju-290” imao je impresivne dimenzije: razmah krila bio je 60 metara, dužina 28 metara, visina 6,9 metara, a poletna masa 90.000 kilograma. 

”Junkers Ju 390”

Kako je izgledao i za šta je planiran naslednik nesuđenog dvostrukog junkersa? Ovaj model nije bio rezultat brzoplete odluke, ali kao ilustracija Hitlerovog avanturizma i štetočinstva jeste idealan.

Još pre nego što su SAD ušle u rat (pod još uvek neistraženim okolnostima), Nemačka je planirala da napravi avion koji će moći da bombarduje istočnu obalu SAD. Istina, to je bio prvi ikada izgrađeni interkontinentalni bombarder.

Dopunska namena mu je bila prevoz teškog tereta i izviđanje atlanskih ruta konvoja između SAD i Velike Britanije. Koliko je Hitleru bilo važno da bombarduje SAD (bez ikakvog efekta, doduše), govori podatak da su u konkurenciji za projekat ”Amerika bomber” bili ”Messerschmitt Me 264 Amerika”, ”Focke -Wulf Ta 400” i ”Heinkel He 277”, trošeći dragoceno vreme i resurse onda kada su im životno važni bili lovci, u čemu su bili odlični.   

Kako je tekla ova utakmica? Kompaniji ”Foke Vulf” se žurilo i predložila je nadogradnju putničkog aviona ”FW-200” i to je bilo odmah odbačeno. ”Meseršmit” je predložio potpuno nov dizajn. Zahvaljujući velikom autoritetu glavnog konstruktora, on je odbačen tek posle prvog poletanja prototipa.

Ostao je ”Junkers” sa oznakom ”Ju-390”. I oni su se poneli kao ”Foke Vulf”, dograđujući ”Ju-290”, ali to više nikome nije smetalo. Glavna razlika bila je u zapremini rezervoara i broju motora, jer je novi avion imao dva motora više. Prvi let dogodio se 20. oktobra 1943. godine i odmah je naručeno 24 komada.

Proizvedena su svega dva aparata kada je narudžbina stopirana polovinom 1944. godine. Ovaj avion ”proizveo” je i jednu teoriju zavere – da je u probnom letu doleteo do Njujorka. Nikakvih dokaza, osim ličnih izjava bez materijalnih izvora prve, ili bar druge vrste nema. Amerikanci pobijaju ovu tvrdnju, mada ne spore da je avion imao tehničku mogućnost da doleti i da se vrati.

Međutim, on je mogao da nosi samo jednu bombu, pa se smatra da je reč o projektu koji je služio da se Njujork napadne atomskom bombom. Kako god, ova tvrdnja nije dokazana, bez obzira što se povremeno pojavljuje na raznim avio-portalima koji se mogu uporediti s ”Trećim okom”.

Avion je opsluživala posada od 10 članova. Bio je dug 34,20 metara, a raspon krila je bio impresivan – 50,3 metra. Površina krila od 254 m² omogućavala mu je da krstari gotovo jedreći uz veliku uštedu goriva. Za tu vrstu aviona imao je respektabilnu maksimalnu brzinu – 505 km/h, s plafonom od 6.000 metara i doletom od 9.700 kilometara.

Sve to postizao je uz pomoć šest zvezdastih motora ”BMW 801D”. Često ovih dana čujemo imenicu nacizam. Osim holokausta i namere da traju hiljadu godina, možete da pomislite i na ovakve projekte.