Izraelski nuklearni arsenal

Geslo svojih osnivača i zaštitnika, ”Govori tiho i  nosi veliku batinu u ruci” (u punom obliku – “Speak softly and carry a big stick — you will go far.”) Izrael je ne samo prihvatio već ga je i prilagodio sebi, koristeći ga kad god je bio u prilici – a bio je gotovo uvek.

Istorija savremene države Izraela jeste istorija jednog neprekidnog rata. Nezavisno od biblijskih priča, mitlologije, razdvajanju mora, milenijumskih prava, itd, itd, ostaje  činjenica da je ova država instalirana voljom moćnika na uzavrelom tlu Levanta, mestu gde se najotvorenije sudaraju razlike svih vrsta: od rasnih, preko kulturoloških i relgijskih, pa do političkih. Pri tom je u drugi plan potiskivana teorija da cionizam nije isto što i jevrejstvo, i da teritorija Izraela nije samo jevrejska, već i drugih naroda koji su se tu zatekli i stekli pravo suživota.

No, ostavimo to teoretičarima sociologije, politikolozima i istoričarima. Istina je da je Izrael istureni položaj zapadnih sila i njihovih geopolitičkih intereresa, nezavisno od zakletvi na mitološke i kulturološke teorije, pa se on tako i ponaša. 

Ono što je stvarnost, a to je ”batina”, odnosno oružane snage Izraela, pravovremeno je bila tema našeg portala i time smo se već dovoljno bavili. Politika u našim temama nikada nije bila ni osnovno, ni glavno polazište, već jedan od motiva da analiziramo vojno-tehničke aspekte neke teme. Jasno je da bez izuzetno jake zaleđine Izrael bi za kratko vreme bio poništen kao država.

Kad god se dogodi neki sukob, smesta se u blizini obale pojavi udarna grupa brodova američke ratne mornarice sa bar jednim nosačem aviona na atomski pogon.Taj nosač (kao i svaki drugi) na svojoj palubi ima više aviona nego 80% zemalja pred čiju obalu doplovi. No, ni to nije nešto što bi trebalo da iznenađuje, jer s razvojem hiperzvučnih protivbrodskih raketa i dronova i ovakve moćne udarne grupe imaju čime da se bave i brinu. 

Prava briga jeste atomska moć Izraela koja nije javno deklarisana, a jeste predmet nepoznanica i dilema i to veoma ozbiljnih. Mnogi uzimaju zdravo za gotovo podatak da Izrael ima nuklearni arsenal. Da li je stvarno tako, kada je nastao, itd, to jeste tema koju ne treba olako niti proizvoljno tumačti. Pogledajmo stoga, činjenice, mitove, zablude i glasine o Izraelu kao atomskoj sili, odnosno njegovoj atomskoj trijadi. 

Pođimo od formalno-pravnog stanja: član 6 Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT – Nuclear Non-Proliferation Treaty) koji je oformljen 1968. godine, a konačno zaključen 1970. godine,  poziva na ”kompletno nuklearno razoružanje”. Kao jedine legitimne nuklearne sile on priznaje pet stalnih članica Saveta bezbednosti OUN. Tom sporazumu pridružila se 191 država, a potpisale su ga i navedene članice. Njima je dozvoljeno da imaju nuklearno naoružanje zato što su ga ga proizvodile i testirale pre nego što je sporazum stupio na snagu 1967. godine.

Iako poseduju nuklearno oružje, i one moraju da smanje njegovu količinu i  ne smeju zauvek da ga čuvaju. Tako je u teoriji, na papiru. Na papiru mere nadzora sprovodi Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA-International Atomic Energy Agency) sa sedištem u Beču. Kakva je njena faktička moć – znamo. 

Ovde stvari počinju da se komplikuju. Izrael (koji nikada nije potvrdio niti demantovao postojanje nuklearnog arsenala), Indija i Pakistan nikada nisu pristupile NTP, a Severna Koreja se povukla iz tog programa 2003. godine. Prema nezvaničnim podacima smatra se da već od 1967. godine izraelske odbrambene snage imaju nuklearni arsenal koji se procenjuje na 80 do 400 bojevih glava, s mogućnošću nuklearne trijade.

Kako stvarno stoje stvari, da li je uopšte to moguće utvditi? Bojeve glave nisu tenkovi na ledini ili brodovi u luci da se mogu prebrojati tek tako. Da li je reč o blefu, pretnji praznom puškom, tuđem arsenalu na teritoriji Izraela, ili autetničnoj ubojnoj opasnosti?

Izraelski nuklearni potencijal – počeci, fakta i glasine

Ni Izrael ni njegovi saveznici nisu gubili vreme. Ubrzo nakon osnivanja Izrael je pokrenuo svoju vojnu industriju u više pravaca. To je urađeno i sa originalnim nuklearnim programom. Prema službenim izjavama, taj program imao je isključivo miroljubive svrhe radi energetskih potreba na teritoriji siromašnih prirodnih resursa, pa stvaranje nuklearnog arsenala nije ni bilo planirano.

Međutim, ”mačka je vrlo brzo pobegla iz džaka”: kada su već imali na raspolaganju sredstva, pomoć i savetodavce, počeo je ”neoficijelno” rad na atomskom oružju. Svetska javnost počela je da sumnjiči izraelski vojni vrh i naučnike da razvijaju poseban rod borbenih jedinica za ”isporuku” odnosno dejstvo atomskim oružjem. Iskazana sumnja mogla je da znači samo jedno: da su Izraelci već imali u lageru ”s duplim dnom” značajne zalihe nuklearnog oružja ili su bili odlučni na svom putu da ga stvore. Pri tom ne treba zaboraviti da su i glasine legitimno sredstvo ratnog lukavstva i obaveštajnog rada, pa ih tako treba i tretirati.

Takve stvari se nisu mogle sakriti, posebno ne od saveznika koji su ih blagonaklono pomagali u svakom trenutku, ali i vodili računa da se da se mezimče ne otrgne i preraste u nepredvidivu  i nekontrolisanu opasnost. Godine 1952. da bi svemu dali službeni karakter, Izraelci osnivaju ”Izraelsku atomsku energetsku komisiju” (IAEC). Ta komisija je vrlo brzo utemeljila osnovnu organizacionu šemu ustanova, laboratorija i fabrika koje će se baviti realnim projektima u sferi atomske energije.

Izrael sa SAD već 1955. godine zaključuje ugovor o gradnji prve atomske električne centrale. Sada je taj projekt poznat pod nazivom Atomski istraživački centar ”Nahal Sorek”.  Atomska centrala s reaktorom na laku vodu od 5 MW nalazila se u blizini gradova Javne i Palmahim, u blizini reke Sorek. Sredinom 1960. godine puštena je u rad. Službeno, elektrana ”Nahal Sorek” bila je namenjena za proizvodnju električne energije, izotopa za nuklearnu medicinu i sticanje radnog iskustva. S obzirom na vrlo lošu hidrološku i geološku sliku Izraela, to je bilo i logično.

U isto vreme u gradu Dimona građen je drugi atomski istraživački centar koji je počeo s radom 1964. godine. Srce ovog kompleksa bio je reaktor na tešku vodu snage 28 megavata francuskog porekla. Kao i centar u Javni i on je proizvodio električnu energiju, obezbeđujući konitinuirana istraživanja ali i ekspertizu urađenih eksperimenata, što je već bilo korak dalje u istraživanjima.

Već prilikom izgradnje, izraelski nuklearni program suočio se sa žestokim protivljenjem domaćih političara koji su pripadali miroljubivoj, koegzistentnoj struji. Godine 1960. ovi političari osnivaju Komitet za nuklearno razoružanje na Bliskom istoku. Pozvali su vladu da odustane od atomskog programa, a strane države da prestanu sa podsticanjem Izraela u tom pravcu. Njihova reakcija bila je razumna.

Komitet je s pravom pretpostavio da bi pojava nuklearnog oružja u posedu Izraela motivisala arapske države da nađu saveznike i takođe se zabave ovim pitanjem. Takva trka u naoružanju bila bi pogubna za sam Izrael pre svega. Možda bi Izrael uspeo da uništi deo arapskog okruženja, ali je sigurno da bi sam bio sravnjen sa zemljom, pri tom nanevši reonu Sredozemlja i Bliskog istoka nepopravljivu štetu. Na Bliskom istoku kažu: ”Arapi mogu da poginu nekoliko puta, a Izrael samo jednom”.

Prve glasine o bombi

Bez obzira na poslovičnu tajanstvenost u ovoj oblasti, ipak su neke informacije počele da se šire najpre u obliku glasina. Da li je to urađeno svesno, kako bi se domaća i svetska javnost pripremila za rešenost Izraelaca, nije utvrđeno. Međutim, istina je sledeća: dva reaktora, isporučena od strane trećih zemalja, mogli su da proizvode plutonijum za atomskom oružje i to nije moglo da se prikrije. Snažni antinuklearni lobiji i zeleni pokreti po Evropi i svetu dobili su odlično predizborno sredstvo za svoju aktivnost. Izrael nije žurio da demantuje  ili potvrdi ove glasine.

Prema nepotvrđenim izvorima, već krajem šezdesetih godina Izrael je imao nekoliko nuklearnih bombi nepoznatih karakteristika. Čak je razmatrana i njihova upotreba u tada čestim ratovima, posebno Trećem i Četvrtom arapsko-izraelskom ratu. Da li je reč o političkoj odluci, zasićenju ratne prostorije ili nemogućnosti da se bojeve glave ”dostave” dovoljno daleko od Izraela, postignu cilj a ne ugroze šire obezbeđenje, ostaje pitanje.

Pitanje je i kakva bi bila arapska reakcija, ali i reakcija Saveta bezbednosti i izraelskih saveznika. Jedno je nervirati i provocirati Arape, a drugo kontaminirati slojeve atmosfere kojima neumoljiva ruža vetrova raznosi zagađene oblake radioaktivne prašine. Do sredine osamdesetih godina, prema iskustvima nuklearnih zemalja, Izrael je mogao da broj svojih bojevih glava poveća nekoliko puta, sklapajući po nekoliko svake godine. 

Glasine je zamućivala i entropija još jedne pojave:na teritoriji Izraela nikada nije zabeležena nuklearna proba, ali to ne znači da je nije bilo. U septembru 1979. godine u oblasti ostrva Princa Edvarda u Indijskom okeanu sateliti su zabeležili kontaminaciju sličnu vazdušnoj eksploziji nuklearnog oružja mala snage. Za ovaj eksperiment osumnjičeni su Izrael i Južnoafrička Republika, ali dokaza za to nije bilo (?). Međutim, ovakve stvari sve je teže bilo sakriti.

Sredinom osamdesetih godina pojavljuju se novih dokazi vojnog karaktera izraelskog atomskog programa i to vrlo konkretni, iz prve ruke. Bivši saradnik centra u Dimoni, Mordehaj Vanunu (Mordechai Vanunu) rešio je da progovori, ali van Izraela, britanskim novinarima, 1986. godine. Izneo je podatke o naličju eksperimenata vojnog karaktera i pokazao fotografije kao dokaz! Izraelska vlada nije potvrdilo ovu informaciju.

Međutim, ”Mosad” nije sedeo skrštenih ruku. Kidnapovao je M. Vanunu (poznatog i kao John Crossman) u Italiji. Da nije bilo reči o kontraobaveštajnoj igri dokazuje činjenica da je on osuđen je na 18 godina zatvora, od kojih je 11 proveo u samici. Pušten je 2004. godine. Zvanično, optužen je za izdaju državnih tajni, a suđenje je održano iza zatvorenih vrata, pa se ni tu ne može naći konkretan trag da li je osuđen zbog realne izdaje ili nepridržavanja obaveze ćutanja koju je potpisao ulazeći u projekat. Sve to je pojačavalo sve veće ubeđenje da Izrael ima nuklearno oružje.  

Tema o izraelskom nuklearnom programu retko silazi sa naslovnih strana. Opet je na dnevnom redu povodom najnovijih, reklo bi se do sada najsurovijih sukoba. Obe strane opasno krvare i pitanje je čiji će živci pre popusiti. Među članovima Kneseta smesta se našlo više ”jastrebova” koji predlažu da se pitanje sektora Gaze reši najradikalnijom metodom. Međutim, nezavisno od političke odluke, ostaje ona daleko važnija – geostrateška, već spominjana: efekti nuklearne eksplozije, makar bila i male snage, daleko prevazilaze reon na kome je ona izvedena.  

Kakav je zaista stvarni atomski potencijal Izraela? Čime on može da ”dostavi” oružje Sudnjeg dana, a da to ostane lokalnog karaktera? Naravno, pod uslovom da ga stvarno ima.

Zvanični Izrael ne potvrđuje, niti demantuje postojanje da ima nuklearni arsenal i to čini od početka njegovog spominjanja. Na nezvanične i fragmentarne informacije ne može se niko osloniti jer one ne daju ukupnu sliku stanja. OSINT je u u ovom slučaju pod potpunom kontrolom. Prema različitim procenama aktuelnih nuklearnih sila koje u tome imaju iskustva, Izrael bi mogao godišnje da proizvede 150-200 komada nuklearne municije taktičkog nivoa – za teške minobacače, topove, jurišnu avijaciju, ali i balističke rakete uključujući  i torpeda.

”Federacija američkih naučnika” (Federation of American Scientists – FAS) daje realniju procenu da Izraelci ne mogu da pređu gornju granicu od 90-100 bojevih jedinica godišnje. Međutim, postoji i treća (možda i najrealnija procena?) da je Izrael do sredine 2000. godina kompletirao svoje potrebe za tom vrstom municije i da je obustavio dalju proizvodnju. Nema, uz sav trud obaveštajnih službi, tačnih TT podataka, ili se oni iz razumljivih podataka ne objavljuju. Činjenica je da ih neko svakako zna.

Pretpostavka je da Izraelci imaju samo bombe s plutonijumskim pinjenjem. Njihova snaga kreće se od nekoliko desetina do sto kilotona. Mogu se proizvoditi u raznim kalibrima i prilagođavati raznim nosačima, što Izraelcima, sa stanovišta taktičke upotrebe najviše i odgovara. Dve ili tri velike bombe njima ne bi značile ništa, jer bi njima ugrozili i sebe. 

Pretpostavimo da Oružane snage Izraela imaju atomsku municiju. Čime je bogu ”dostaviti” na ciljano mesto? Jasno je da je Izrael sposoban za nuklearnu trijadu, ali zbog teatra ratnih dejstava njihova upotreba ne može se podeliti na stratešku i taktičku. KoV ima balističke rakete ”Jeriho 3”. Nema preciznih podataka o njihovim karakteristikama, osim što se pretpostavlja da imaju domet od 5.000 – 5.500 kilometara).

Reč je o balističkim raketama srednjeg dometa sa ”korisnim teretom” od oko jedne tone. Neki časopisi na zapadu navode da ”Jeriho 3” ima znatno veći deklarisani domet. Šta kažu Izraelci? Po svom običaju, oni tvrde da ove rakete nose samo konvencionalnu bojevu glavu, ali da imaju mogućnost postavke nuklearne bojeve glave.

Kao vazdušni deo trijade smatra se da bojeve glave mogu da ponesu i efikasno izruče višenamenski lovci ”F-15I” i ”F-16I”. Ranije je avijacija takve bombe izbacivala pomoću specijalnog punjenja prepuštajući ih dalje gravitaciji. Sada se u krugovima vojnih eksperata razmatra korišćenje poznate rakete ”Gabriel” u najnovijim modifikacijama, koja uz korišćenje planirajućeg (jedrećeg) leta može da dosegne ne manje od 30 do 35 kilometara, dajući tako vremena posadi da se ukloni na bezbedno rastojanje. 

Ratna mornarica takođe ima mogućnost napada atomskim oružjem. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih RM Izraela dobila je nekoliko dizel-električnih podmornica tipa ”Dolphin” nemačke proizvodnje. Ove podmornice imaju torpedne mehanizme kalibra 650 mm i 533 mm (po drugim izvorima, samo 533 mm) koje mogu da lansiraju poznate rakete ”Harpon”.

Prema opšte poznatoj verziji, Izraelci su razvili modifikaciju ”Harpuna” sa specijalnom bojevom glavom. U zavisnosti od modifikacije, domet može biti od 250 do 280 kilometara. Međutim, ni to nije sve! Izraelci su svoju poznatu raketu vazduh – zemlja ”Popaj” modifikovali za podmorničku upotrebu. Taj model označen je kao ”Popeye Turbo SLCM – Submarine-launched cruise missile”, dometa do 80 kilometara.

Evo nas opet na početku

Da li Izrael ima atomsko oružje do danas za javnost zvanično ostaje nepotvrđeno. Izrael se ponaša kao da ga ima, pri tom negirajući tu činjenicu. Svakako postoje razne verzije koje dolaze u domen teorija zavere i strateških političkih igara u kojima je blef poslednje, ali ne i jedino sredstvo.

Nemoguće je isključiti pretpostavku da su bojeve glave proizvedene i da sada negde ”leže” na borbenom dežurstvu. Isto tako postoje i dijametralno suprotna tvrđenja da je takav gigantski i veoma skup posao nešto što Izraelu ne bi mnogo pomoglo, a potrošlo bi ogromna sredstva. Ako uopšte nemaju atomski arsenal, onda je to istorijski blef i dezinformacija bez presedana.

Ne bi to bilo prvi put u istoriji ratovanja da se protivnik odvraća od napada bilo kontranapadom, bilo dovoljno uverljivom pretnjom o nesrazmerno velikoj šteti koju bi protivnik pretrpeo ukoliko bi napao. Ko god da je ovu operaciju pokrenuo, bio je decenijama ispred svog vremena, jer ovaj tamni vilajet kome se na Bliskom istoku kraj ne nazire, može svašta da izrodi.

Da li je Izrael proizvodio atomsko oružje da bi ga izvozio? Da li su zapadni saveznici ti koji sede kraj komandnih punktova u Izraelu i diriguju svojim, a ne izraelskim bombama? Mnogo pitanja, a odgovor bi mogao biti veoma glasan.