Ko nije proveo izvesno vreme u kasarni taj stvarno ne zna šta je vojska, odnosno trupa. Zgrada za dugotrajan smeštaj vojnika i vojnog osoblja. U zavisnosti od razvijenosti OS, njene brojnosti i formacije, kasarne mogu biti od nivoa čete do puka, odnosno brigade.
Ređe se u jednom kasarnskom kompleksu može naći veći sastav (divizija i sl). Načelno, svaka kasarna je ”grad u malom” i ima sve neophodne uslove za samostalan, autonoman život i dejstvo.
Kasarna ima, pored zgrada za stanovanje koje moraju biti uslovne i po standardima za tu vrstu objekata, još mnoge prostorije posebne namene: magacine borbene i neborbene opreme i hrane, kuhinju, trpezariju, sportsko-rekreativne objekte, ambulantu ili malu bolnicu, vojnički klub (sa bioskopsko-pozorišnom salom), biblioteku, vešeraj s kupatilom, kantinu, štabski kompleks, garaže za borbena i neborbena vozila, stražaru, zatvorske prostorije, deponiju, svoju energanu za grejanje i električnu energiju, svoj izvor vode ili bazen-cisternu, benzinsku stanicu, radionice svih vrsta, ”pistu” za postrojavanje (često sa binom), itd. U velikim kasarnama (bazama) zapadnog tipa, koriste se čak i ”šatlovi” za prevoz s jednog kraja na drugi.
Tek kada dođe do neke krizne situacije (karantin, povećana borbena gostovost) onda se vidi da je to u potpunosti autonomni kompleks. On mora da pruži propisani konfor i uslove za smeštaj, obuku i održavanje borbene gotovosti sastava koji se u kasarni nalazi. Na taj način obezbeđuje se fizičko i psihičko zdravlje, pa prema tome i borbena gotovost. To su vrline kasarne kao celovitog, zaokruženog stambeno-borbenog sistema.
Ono što je mana – neko možda ne voli da deli prostoriju s još dvadeset ili pedeset ljudi, ali to je najmalnji problem. Kasarne su veliki, uočljiv, nepokretan cilj. Stoga se u slučaju ratne opasnosti ili rata one napuštaju, a uz njih ostaje minimalno obezbeđenje da ne bi došlo do krađa i raznošenja dragocenog invetara. Na Zapadu se sada za kasarnu koristi naziv hostel.
Odakle joj ime?
Imenica kasarna je u vrlo sličnim oblicima stigla od najveće armade starog sveta – Latina. Arma (oružje) evoluiralo je u imenicu caserna, da bi fonetski oblik dobila u imenici caserma (složenica od reči casa-kuća i arma-oružje). Odatle je stigla u nemački kao kaserne, a zatim preko poljskog (kazarma) u ruski (казарма) i u druge slovenske jezike kao prilagođenica. Englesko govorno područje koristi imenicu Barracks, Francuzi – Caserne militaire, a Španci ih zovu Cuartel (milicia).
One i jesu izum prve velike, organizovane imperije kakvo je bilo Rimsko carstvo. Dotadašnje horde ili vojske okupljale su se po pozivu, pa je njihov smeštaj bio ili po kućama ili pod šatorima tokom pohoda. Rimljani su po brojnim provincijama sagradili zgrade koje praktično do danas nisu izmenile svoju funkciju. Već tada je kasarna imala sve što je potrebno za samostalni život – smeštajne uslove, vežbaonice, pekare, zanatske radionice, kovačnice, terme, itd. Krajem XVII veka, razvojem trupe i potrebom za stalnim sastavom koji bi relativno brzo reagovao, počinje i procvat kasarni.
U Pruskoj su vojničke porodice živele u zasebnim gradićima oko kasarne. Interesantno je da se takav model danas primenjuje u savremenim OS Ruske Federacije, gde su kasarne istovremeno i baze za stanovanje porodica, čime se učvršćuje veza i jedinstvo trupe. Sličan model primenjuju i Amerikanci, gde kasarne (baze) vremenom postaju mali gradovi, jer u njima ostaju da žive i penzionisana vojna lica i osoblje.
Kako je kod nas počeo trupni život, za koji je kasarna bila jedan od preduslova? U ovoj oblasti nisu Prusi bili ti koji su ponudili rešenja, mada se za njih smatra da su očevi trupnog života. Velika Otomanska imperija takođe je imala izuzetno razvijen i razgranat vojni potencijal. Njene trupe su se nalazile na dva, pa i na tri kontinenta, te su za svoje dugoročne potrebe morali da prave kasarne. To se dešava već u XIV veku i to baš za janičare. Njih je trebalo od prvog koraka učiti i navikavati da im je kasarna jedini dom.
Neke ideje od Turaka preuzima čuveni graditelj i otac fortifikacije Voban (Sébastien Le Prestre de Vauban 1833-1707) čije se građevine ili građevinski uzori mogu naći i na Balkanu. Prve kasarne on je projektovao (bolje rečeno, prilagođavao je prostorno) u tvrđavama, više vodeći računa o njihovoj odbramenoj funkciji, nego o samom kvalitetu života. Zaista, živeti u lagumima ispod nekoliko metara zemlje ili cigle nije baš bilo najzdravije. Stoga su Francuzi već krajem XVIII veka počeli da prave kasarne po njegovom modelu, ali van tvrđava koje su u to vreme bile degradirane kao sredstvo odbrane zahvaljujući pojavi moćne artiljerije.
U to vreme kasarne su bile nekonforne, neuslovne, čak i nehigijenske, pa je mortalitet vojnika bio nedozvoljivo visok. Englezi su posle Krimskog rata formirali specijalnu komisiju (Barracks Commision) kako bi utvrdili tačno situaciju. Ona je bila gotovo katrastrofalna, jer je mortalitet bio gotovo dvaput veći nego u građanstvu. Tamo gde je trebalo da budu bezbedni, vojnici su najviše stradali. Smesta su izdata odgovarajuća uputstva i tada nastaje prekretnica ne samo u Britaniji, već i širom sveta. Stoga se i vrlo pažljivo biralo mesto za izgradnju kasarni. One moraju biti na ocednom tlu, blizu saobraćajnica i naseljenih mesta, na pozicijama odakle ih je lako braniti ili teže napadati.
Šta se događalo kod nas, u periodu stvaranja države i vojske?
Godine 1808. jedan bataljon i baterija srpskih ustanika bili su smešteni u donjem delu beogradske tvrđave, u prostorijama koje su podignute u vreme Eugena Savojskog. Naši graditelji su ih prepravili, doterali i prilagodili svojim potrebama. U oslobođenim gradovima, u naletu proterivanja Turaka, vojska se, u nedostatku kasarni, smeštala po kućama, konacima i mehanama.
Prva kasarna u Beogradu izgrađena je 1837. godine u Paliluli (sada najvećoj beogradskoj opštini). U levom krilu te zgrade bila je i garnizonska bolnica. Već 1840. podižu se kasarne u Gornjem Milanovcu, Valjevu, Pirotu, Požegi i Knjaževcu. Kasarne su u to vreme pravljene i kao odbrambena utvrđenja, pod uticajem Vobanovih iskustava, ali i zbog nestabilne vojno-političke situacije.
Svaka od njih morala je da ima i sopstveni izvor vode ili cisternu, za slučaj opsade, a čest je bio slučaj da se kopaju dugi tuneli sa skrivenim izlazima za slučaj evakuacije. Još uvek se mogu naći zgrade iz perioda početka prošlog veka koje su imale sistem limenih krovova sa kojih se sakupljala kišnica za tehničku vodu.
Vrste kasarni
Kasarne XX veka građene su na dva osnovna načina: monumentalne kasarne i kasarne sa odvojenim zgradama. Monumentalne kasarne mogu biti četvrtaste, linearne u jednom traktu (sa eventualno dva krila, kakve su zgrade u Gardijskog brigadi) i četvrtaste rastavljene (sa kvadratnim dvorištem i malo otvorene, sa razmakom, na uglovima.
Ovaj poslednji tip predstavlja prelaz ka novijoj praksi građenja četvrtastih, rastavljenih kasarni. Primer takvih ”blok kasarni” su posleratne kasarne u Valjevu, Požarevcu i drugim garnizonim mestima. U takvoj kasarni su izgrađene zgrade kao u gradskom naselju. Pravilo je da rastojanje između zgrada bude približno jednako njihovoj dvostrukoj visini, radi izbegavanja posledica bombardovanja i manje štete.
U novije vreme kao obavezan deo prostora u kasarni prave se i parking mesta, ali i podzemne garaže koje su istovremeno i skloništa. I savremene kasarne imaju sve one zgrade, objekte i pomoćne prostorije kao i one pre vek i po ili dva.
O lokaciji kasarni već smo naveli nekoliko reči. Pored prirodnih geodetsko-morfoloških i klimatskih uslova (pravac ruže vetrova, udaljenost od zagađivača, itd), sve više do važnosti dolazi i mogućnost njihovog proširivanja jer se podižu zahtevi u standardu određivanja korisne površine po čoveku i vozilu. U visoko industrijalizovanim zemljama kasarne se prave čak i modularno – sklapaju se od gotovih elemenata koji se kasnije mogu skloniti, preseliti, prodati, itd.
Tendencija koja nije izazvana arhitektonskom modom jeste da kasarne ne budu više od dva sprata jer se mogu brže napustiti, održavati, itd. Načelni problem svih zgrada paviljonskog tipa je promaja i nedovoljan broj mokrih čvorova. Izuzetak su zgrade za ratno vazduhoplovstvo koje mogu biti i trospratne, sa povećanim konforom, jer je reč o specijalizovanom, dragocenom profesionalnom sastavu. Nezavisno od toga ko koristi spavaonice, između kreveta mora da bude dovoljno prostora da se sobni sastav postroji za smotru, postave kasete za odeću i opremu, itd.
Daleki rođaci i preteče kasarni su srednjovekovni gradovi i tvrđave. Uz njih su nicali i pomoćni fortifikacijski objekti – karaule (turski – karawul, karaghul), stražare koje su služile za čuvanje mostova, tunela, ulaza u tvrđave i kasarne.
U tvrđavama su karaule koje su podešene za odbranu nazivane kordegarde. One su imale kaponir koji je na krovu imao platformu za stražara i sredstva za uzbunjivanje. Manje karaule nazivane su kulama, a duž Panonije čardacima. Sve u svemu, kasarna je nadživela svoje rođake, upravo stoga što je najveći broj proživeo u miru svoj građevinski vek, ”ugostivši” nebrojano mnogo vojnika.
