Specijalna vojna operacija i teorije zavere

Svaka društvenа, pa i prirodna pojava mogu biti predmet zavere. Odnosi između nacija, rasa i vera, tajna društva, ”duboke države”, masoni, pandemije, oluje…

Jedno od najpogodnijih područja za razvoj ovih teorija jesu svakako ratovi, njihovi uzroci i posledice. Školovani istoričari mogu sistematično, temeljno i dosledno da objasne zbog čega je izbio neki ratni sukob. To im je posao.

Međutim, ovde se ne bavimo naučnicima, njihovim znanjem, svim onim što podrazumeva metodologija istraživanja društvenih pojava, dragocena naučna disiplina koja ukazuje na koji način treba pristupiti nekom pitanju. Polje naučnog delovanja je poznato i definisano, pa istraživačima ostaje da se drže proverenih metoda i da ih razvijaju, inače bi brzo stekli nimalo laskavu titulu šarlatana.

Šta onda ostaje amaterima, laicima, da bi plasirali svoje teorije? Kako ih uobličavaju, artikulišu i iskazuju? I oni imaju svoju metodologiju. Oni uzimaju iz naučne prakse sve ono što njima odgovara i šta mogu da iskoriste – ali na svoj način. I oni koriste metode kao što su pretpostavka, ekstrapolacija trenda, analitičko-sintetički pristup problemu, pozivanje na izvore (koji njima odgovaraju), najčešće na svoje već objavljene tekstove, fusnote, bibliografiju…

Sve je to i njima dostupno, izgrađeno na pretpostavkama koje su nastale u njihovim umovima. To nije neprihvatljivo jer tako teze i teorije nastaju i kod pravih naučnika. Šta jeste neprihvatljivo?

Svako može da kreira pretpostavku, ali ona mora da prođe kroz naučnu verifikaciju, da bude dokazana ili osporena validnim činjenicama, a ne proizvoljnim zaključcima ili predrasudama, a posebno ne na neznanju. Razlika je veoma suptilna, ali i uočljiva za prave poznavaoce.

Podsetimo na to šta je to teorija zavere. Zbog čega je ona toliko primamljiva za manipulaciju tuđim mišljenjem i kreiranje slika kakve manipulatorima odgovaraju? Opšti pojam za teoriju zavere je konspiracija. Reč je došla iz novolatinskog i predstavlja kovanicu: conspirare – disati zajedno! To znači da bi za pravu zaveru trebalo da zna veoma mali broj ljudi – samo zaverenici.

Pravno posmatrano – svako delo u kome su učestvovala dva ili više lica je zavera, pa se ona smatra jednim od najtežih krivičnih dela; no, ne bavimo se tom, kriminalnom pojavom. U slučaju klasične teorije zavere dovoljan je i pojedinac da pokrene neku temu koja će ustalasati javno mnenje. I to može biti predmet krivičnog gonjenja, ali to je posebno pitanje. 

Šta teoretičaru zavere ”daje za pravo” da to radi? Oni (ima ih i profesionalaca, koji od toga žive prodajući unosno svoje tekstove i knjige; setimo se samo Denikena), smatraju da su ”bogom dani” i da imaju privilegovan pristup posebnim saznanjima ili višem nivou razmišljanja, čime se razlikuju od mase koja veruje zvaničnim izvorima i saopštenjima.

Na nepoverenju prema zvaničnim izvorima bazira se najveći deo takvih teorija.

Psiholozi (i psihijatri) su već sredinom XVIII veka definisali ovu pojavu i stavili je na mesto koje joj pripada. Reč je o socijalnoj patologiji koja je u suprotnosti s naučnim konsenzusom i opšteprihvaćenim metodama.

Teoretičari zavere su, u najvećem broju slučajeva, svesni svojih postupaka. Ima i onih koji su iskreno ubeđeni da su na ispravnom putu, a da svi drugi greše. Ako potražite zavere o NLO videćete koliko ljudi tvrdi da Amerikanci nikada nisu bili na Mesecu, da u Vašingtonu i Kremlju sede savetnici vanzemaljci, da su Kenedi i Hitler još uvek živi, kako u Kući cveća nema nikog, Sadam Husein je imao zvezdanu kapiju, itd, itd.

Zajedničko za sve njih je sledeće:

• Uverenje da je neka tajna, ali moćna organizacija (obično politička po motivima, a represivna po metodama) odgovorna za neobjašnjivi događaj.
• Način korišćenja i tumačenja poznatih činjenica i podataka, ali u skladu s njihovim pretpostavkama ili kako njima odgovara.
• Ignorisanje dokazanih istina, osim ako im ne koriste u postupku stvaranja teorije.
• Otvoreno odbacivanje naučno dokazanih istina bez nuđenja novih dokaza.
• Ubeđenost u svoje stavove i ubedljivost u njihovom iznošenju.
• Korišćenje tautologije  i metoda circulus vitiosus, dvaju osnovnih metoda manipulacije.
• Za neki, po njima sporan, događaj samo oni imaju logično objašnjenje.   

Šta nam je doneo internet i OSINT?

Teorije zavere bile su ranije rezervisane za ljude s naučne ili socijalne margine, ekscentrike, dakle – male grupe, bezopasne same po sebi. Sada su teorije zavere dobile ”pravo građanstva”. Zahvaljujući demokratičnosti intereneta (”piši šta želiš, samo neka bude politički korektno, bez vređanja na bilo kojoj osnovi i bez upotrebe vulgarnih reči”), one su  široko rasprostranjene i sve uticajnije, pa u nekim zemljama mogu biti i preovladavajuće mišljenje, pogotovo ako su zasnovane na ukorenjenim predrasudama. Na internetu se one najlakše plasiraju preko klipova u kućnoj izradi, na kanalu You Tube, preko ličnih blogova, foruma, itd.

No, ni to nije najgore. Na društvenim mrežama neočekivano lako se otkrivaju takvi autori, jer oni, između ostalog, smatraju da je internet pravo mesto za njih i da ih on može zaštiti od demaskiranja. Pri tom ozbiljno računaju da će uvek biti više onih koji im veruju. Gore od toga je što prava opasnost vreba i od profesionalaca. Pisali smo već o ratu na internetu i ratu protiv interneta. Mnoge teorije zavere (vešto dozirane i sročene u timovima eksperata) pažljivo su kreirane u službama kojima je to posao. I teorije zavere jesu jedno od legitimnih oružja. Protiv takvih moraju da se bore i oni kojima je to posao – kontraobaveštajci. I tako – ukrug.

Da li je borba protiv teorija zavere uzaludan posao? Da li boriti protiv njih i kako? Da, treba se boriti, jer se od bezazlenog, pogrešno informisanog ”stada” brzo može stvoriti čopor. Videli smo to već više puta u istoriji. Borba protiv teorija zavere pretpostavlja postojanje otvorenog društva i stalno poboljšavanje analitičkog mišljenja najšire javnosti. U ovoj borbi ne važi pravilo da ”pametniji popušta”. Pri tom treba imati u vidu da je posao borbe protiv takvih teoretičara otežan jer, iako malobrojne, postoje istinske teorije zavere (”Votergejt”, Sporazum Molotov-Ribentrop, itd), ali one su znatno drugačija priča od ovih kojima se ovde bavimo. Da bi ozbiljni naučnici raskrinkali neku teoriju zavere moraju da pokrenu značajan mehanizam prikupljanja podataka, istraživanja, analitike, a većini njih su dostupni samo OSINT podaci…za koje niko ne garantuje da su tačni. Ali, zato kreatori teorija umeju i te kako dobro da njima manipulišu.

Teorije zavere vezane za SVO u Ukrajini

Još pre početka SVO sistematski je stvarano plodno tle za razne manipulacije, kako profesionalne, tako i amaterske, laičke. Najpre na nivou definisanja sukoba Rusije i Ukrajine, odnosno u lingvističkoj ravni: ono što Rusi zovu ”ujedinjenje Krima s Rusijom” zasnovano na referendumu (drugom za 23 godine s istovetnim rezultatom), zapadni deo sveta zove aneksijom, znajući pri tom koliko je velika i presudna razlika ta dva postupka; bombardovanje samoproglašenih republika Donjecka i Luganska zvalo se ATO, odnosno specijalna antiteroristička operacija.

Kada su Rusi započeli SVO, specijalnu vojnu operaciju, zapadne zemlje (uključujući i neka naša sredstva informisanja) to su nazvali agresijom, okupacijom, ratom, itd.

Šta je potom usledilo i nabujalo? SVO i ono što je njoj prethodilo izrodili su neverovatan broj analitičara, teoretičara, znalaca opšte prakse Njima su se ’’po službenoj dužnosti’’ pridružili nekompetentni medijatori, dežurni voditelji programa koji ravnopravno raspravljaju o jutrašnjim cenama na pijaci i o pokretima trupa u istoj emisiji; tu su i dežurni komentatori, kolumnisti, itd.

U sveopštoj larmi zasnovanoj u značajnoj meri na ideološkoj podeli i neznanju, teško je čuti istinske glasove razuma i dopreti do istine, a njih ima i ona, svakako, postoji. Bez obzira na izreku da ”u ratu prvo strada istina”, svi znamo da ona može da nastrada ali ne može da nestane.

Nećemo na ovom mestu spominjati imena i perjanice ove novokomponovane analitike i talasa teorija zavere jer oni to ne zaslužuju; nećemo s njima polemisati, mada su u pobrojanim primerima citirani autori koji imaju ime i prezime. Nema svrhe jer to njima ne vredi govoriti. Navešćemo neke osnovne teze od kojih veliki broj njih polazi. Naše čitalište, shodno svom znanju, pronicljivosti, pa i sposobnosti sumnje, neka samo proceni šta je od toga i koliko istina, a šta ”teorija zavere”.

Napomena:  

Navedene su samo najpopularnije teze. Nijedna od njih nije plod proizvoljnosti ili pretpostavki autora ovog teksta. Sve one su već objavljivane u mnogo širem obimu i uz brojna obrazloženja, tabele, grafikone, itd, itd. I svaka od njih samo liči na ozbiljno promišljanje. Kada se malo zagrebe po površini, lako se vidi koliko je u njima zastupljen manipulativni momenat, površnost i arogantno neznanje. Izvesno je da neke od ovih teza imaju utemeljenje u aktuelnoj politici i da se neke od njih mogu braniti. Problem je to što su i takve teorije često izraz proizvoljnosti pa i ”maštovitosti” njihovih autora.

Sa Zapada stižu teorije zavere po ovom šablonu:

• Rusija i Belorusija su izvršile invaziju na Ukrajinu. Najveća sila sveta, SAD, naterala je Rusku Federaciju i  njenog ”korisnog idiota” Belorusiju, da napadnu Ukrajinu.
• Najveću korist od SVO ima SAD. Ona je podstakla invaziju da bi postigla dva cilja: prvo, htela je da primora Evropu, posebno Nemačku, da poveća svoje rashode za odbranu. Ti zahtevi su godinama stavljani na dnevni red, ali su to Nemačka i druge zemlje EU snažno odbijale. Drugo, želela je da prekine evropsku zavisnost od ruskog izobilja energijom, što iz strateških, što iz ekonomskih razloga.
• Ruska invazija pomogla je Amerikancima da postignu oba cilja. Vrlo retko se dešava u politici da jedan instrument (invazija) ispuni oba konačna cilja.
• Najveća sila sveta ima samo jednu misiju: da ostane najveća sila na svetu jer je lakše popeti se na vrh nego ostati na njemu duže vreme.  
• Pravoslavni Sloveni su pagani i njih treba privesti zapadnim vrednostima.
• SAD će Kinu u budućnosti koristiti za ispunjenje ovih ciljeva.
• SAD su podstakle i ohrabrivale Rusiju da izvrši invaziju, ubeđujući ih da ništa neće učiniti da je spreče. Amerikanci su tražili počinioca i žrtvu i smatrali su da je za pritisak i disciplinovanje EU najpovoljnije da ”prospu benzin”, a onda Rusiji gurnu u ruke kutiju šibica.
• Ukrajina je bila idealan medijum za izvođenje ove američke strateške igre jer nije članica ni NATO ni UN, što bi otežalo ceo poduhvat.
• Rusija je bila savršen počinilac u pritisku na EU. Kina bi bila alternativa, ali je predaleko od Evrope i samim tim isuviše rizična.
• Kina je zasebno pitanje, ali su se SAD pobrinule da ovaj sukob pomogne ostvarivanje njhovih ciljeva u sukobu s Kinom.
• Rusi su imali iskustvo s okupacijom Krima pa ih je bilo lako nagovoriti da budu ”korisni idioti” u službi američke politike.
• Za rešavanje sukoba u Ukrajini biće potrebna diplomatska finoća. Evropa će se u toj diplomatskoj igri najmanje pitati.
• Rusija je bila neodučna u intervenciji u Donbasu i ponašala se kao u Siriji. Tek kad su SAD 16. februara 2022. godine dale dozvolu i stavile do znanja Rusima da neće ulaziti u sukob s njima, Rusi su napali. Rusi su izvršili invaziju koju su planirale i najavile SAD.  
• SAD žele da sve zemlje ostanu male (ekonomske) sile. SVO je zlatna prilika da SAD uguše rusku ekonomiju.
• SVO je poruka Kini šta bi se dogodilo s njenom ekonomijom ako bi se usudila da napadne Tajvan.
• Invazije nisu zarazne. To će reći, SAD ne žele da ohrabre Kinu da napadne Tajvan.
• Jedini ekonomski pobednik SVO su SAD.
• Sve zemlje su prinuđene da biraju stranu. Japan ima i dalje otvorena pitanja s Rusijom, a Indija zavisi od Rusije zbog vojne opreme.
• Kina je najveći gubitnik SVO.
• Turska je u najtežem položaju jer želi da zadrži dobrosusedske odnose i da ne pokvari svoj status u NATO.
• Prvih deset dana SVO proteklo je po planovima SAD i oba njena cilja su postignuta.
• Ova medalja ima i drugu stranu. Onako kako teoretičari zavere pripisuju razne namere i doktrine Zapadu, tako se to radi i s Rusima i kod Rusa. Ruski šablon teorija zavere je sličan, ali zu teze drugačije.
• Glavna, okvirna teorija je hiljadugodišnji rat između Rusije i Zapada koji ima stotine lica i manifestacija.
• Ruski blickrig je pokušaj da se odbrani od puzajućih pipaka NATO koji ima nameru da je najpre pacifikuje, zatim raskomada i uništi.
• Na Zapadu je rusofobija zvanični deo državne politike.
• Zapadne elite poriču ne samo nacionalni suverenitet i međunarodno pravo, već se njihova hegemonija očitava u totalirazmu, despotizmu i aparthejdu. Oni bahato dele svet na svoje vazale, na tzv. civilizovane zemlje i sve ostale divljačko-varvarske tvorevine.
• Zapadni IT giganti šire laži i negativnu sliku o Rusiji. Na to su do sada potrošli  jednu i po milijardu dolara.
• Rusija ne ratuje s Ukrajinom, već s kolektivnim Zapadom.
• Prikaz Ukrajine kao oruđa, depersonalizacija naroda i rukovodstva koji se uvek i samo naziva ”kijevski režim” imaju za cilj poniženje celog naroda i minimiziranje uloge samih Ukrajinaca u vojničkim uspesima.

Ovo je samo deo onoga što svakodnevno možemo čuti ili pročitati. Na eventualne kritike autori odgovaraju paušalno ili delimično, samo u delovima u kojima to njima odgovara i ne ostavljaju mogućnost dijaloga. Jednom uhvaćeni u improvizacijama i spekulacijama, teško se mogu kasnije predstaviti kao sagovornici od kredibiliteta. Reč je o veoma talentovanim manipulatorima ili nepopravljivim mediokritetima. Oni računaju s ”kratkim pamćenjem”, da neka vest traje 24 sata i da je potom potisne sledeća. Ako budu uhvaćeni u raskoraku, oni će se vešto izmigoljiti, pozivajući se na neku novu situaciju.

Pri tom treba imati na umu: glavni problem teorija zavere je u tome što se one ne mogu dokazati pretpostavkama ili sumnjama, već isključivo činjenicama. A njih u takvim teorijama najmanje ima.