Kratko i jasno – Sažet pregled jezičkih promena u srpskoj vojsci

Osnova uspešnosti u lancu komandovanja sastoji se, između ostalog, u jasnoj i nedvosmislenoj komunikaciji. Da bi se bilo koja komanda izvršila uspešno, potrebno je da bude jasna onome ko ju je dobio. Ono što su brojni teoretičari komunikologije obrazlagali u beskrajnim doktoratima, naša vojna praksa sažela je u genijalno jednostavnoj uzrečici – ”kratko i jasno”.

Kad već spominjemo modele komuniciranja i njihove teoretičare (Šenon-Viver, Šram, Gerbner, Džon i Matilda Rejli, itd), da podsetimo na osnovne pojmove koji se često u praksi zanemaruju: informisanje je kada poruka putuje od komunikatora (pošiljaoca) ka recipijentu (primaocu) nekim kanalom (vazduhom, žicom, internetom) i kod njega (recipijenta) se zadržava, pa on po toj poruci postupa.

Komuniciranje je dvosmerni proces – recipijent uzvraća poruku koja može biti u rasponu od najjednostavnije (”razumem!”) do najsloženije (odgovor na postavljeno pitanje ili zahtev).

Tačno i jasno komuniciranje u vojsci je od životne važnosti u svakom trenutku. Razvijano je vekovima u svim oružanim snagama i dovedeno do savršenstva. Razlog je jasan – nerazumevanje može ubiti onoga ko je pogrešno shvatio poruku. Pri tom su razvijani i alternativni načini komuniciranja (znakovni signali, neverbalna komunikacija, kriptovana razmena poruka).

Koliko je jezik vojnika precizan i nedvosmislen neka posluži samo jedan, slikovit primer: od deset ispitanika devet nije uspelo da koncizno objasni razliku između glagola ”izvestiti” i ”obavestiti”. Međutim, već svaki pitomac prve godine srednje škole smesta će vam odgovoriti: ”Mlađi (po činu) izveštava, stariji (po činu) obaveštava”.

Istorija naše vojske je, na neki način, i istorija našeg jezika. To se vidi kako u pravilnicima i službenim aktima, tako i u beletristici. Vrlo lako ćete utvrditi kom periodu pripada pisac koji koristi reči jatagan, kuršum, dušmani, tane, đuvegija, a ko piše o karteču, baražu, reglamentu ili kamerdineru. Isto tako ćete lako razlikovati pisce koji se bave šlemom, pancirom, mašingeverom ili paletuškama, stajankom, soškom, vetruškom. Ovi, najnoviji, koji umesto dobijeno naređenje nazivaju misijom, a umesto neprijatelj koriste skraćenicu opfor (oposity force), takođe su se jezički opredelili. Miodrag Al. Purković je u svojoj studiji ”Srpska kultura srednjega veka” (Himelstir, 1985, izdanje Srpske pravoslavne eparhije za zapadnu Evropu) podrobno opisao svakodnevni život Srba u srednjem veku, pa i njihovo komuniciranje.

Srećemo izraze kao što su boljari, velmože, atisućnici, pedesetnici i desetnici. Ima i čelnika, vladušta i častnika, ali i vladara, župana i vojvoda. Oznake su bile proizvoljne i pod uticajem Vizantije. Mogle su se naći na štitu, šlemu, rukavu, pa i na koplju. Nećemo ići tako duboko u istoriju, jer nema potrebe – ti izrazi su izumrli i koriste ih još samo naučnici. Drugom polovinom XIX veka, formiranjem srpske države i vojske,  vojnički rečnik oslobađa se crkvenoslovenskog nasleđa. To se lako može videti u adaptaciji vojnih termina iz ruskog jezika. Još izvesno vreme  ostaju ruske foneme, ali sa srpskom grafijom: vojeni ministar, odavati čest, itd.

Uvode se i tvore potpuno novi termini koji su zasnovani na tvorbenim mogućnostima samih predmeta, što je predstavljalo pravo jezičko spasenje i revoluciju u odnosu prema jeziku. Tada je utemeljen princip jednostavnosti i slikovitosti, pa stoga ni nepismen srpski regrut nije imao dilemu šta znače reči postroj, vodnik, zapovednik, razvodnik, narednik, usadnik, izbacivač, brisani prostor, borbeni poredak, smaknuti stroj, stajaća vojska, itd.

Prva vojna znanja stiču se tridesetih godina XIX veka u Rusiji, pa su i naši regruti vežbani po ruskim pravilima, pa čak i po ruskim komandama. To potvrđuju i naša vojna pravila i priručnici tog vremena. pojavljuju se reč kao što su дробъ, зводъ, квартира, началникъ,  полковникъ, препятствіє, Подъ прикладъ, приуготовленҍ, вниманіє, огньило, отечество, рота, a zatim i terminološke sintagme (združene jezičke celine): баталiонный командиръ, бойный поредакъ, воєнни началникъ, окончанiє палбе, прекрашченiє палбе, ротни командиръ, ротно ученҍ, ротна острага, itd.

Sve ove reči mogu relativno lako rastumačiti i oni koji ne znaju ruski.To isto možemo videti i u komandama: Скорымъ коракомъ – Маршъ . Пли!  Shodno tome, 1837. godine uvode se oficirski činovi s jasnim ruskim uticajem: прапоршчик, поручник, полукапетан, капетан, мајор, подполковник, полковник, генерал мајор и генерал дивизионер. Napomenimo da je praporšćik (zastavnik) tada bio najmlađi oficirski čin.

Evropeizacijom našeg prostora dolazi do uticaja francuskog jezika. Taj uticaj je kulminirao tokom Prvog svetskog rata kada je sva oprema, ratna taktika i naoružanje bilo francuskog porekla. Tako se u naš vojni rečnik uvode reči kao što su ešelon, avangarda, eskadron, kavalerija, manjež, ordonans, ponton, kamuflaža, ambrazura, kao i većina izraza vezana za rovovske i druge fortifikacije (breša, blindaža, banket, faseta, eskarpa, itd). Treba reći da su neke od tih reči stigle i iz ruskog jezika kojih ih je pre toga usvojio iz francuskog ili nemačkog.

Stižu i reči koje su, zbog ogromnog uticaja Zapadnog fronta, takođe lako našle put i do drugih armija i postale univerzalne – ađutant, brigada, revolver, šrapnel, bunker, tenk, šlem, pancir, itd. Stvaranjem Kraljevine, okosnica vojnog rečnika ostao je srpski vojni izraz pa su komande, obeležja i drugi termini potpuno preuzeti iz njega. Kasnije promene nisu bile izazvane političkim pritiskom već unapređivanjem vojne nauke i tehnike i pojavom novih pojmovnih značenja (tenk, radar, lokator, lanser, itd).

Današnja vojna leksika ima nekoliko svojih izvora i uporišta:

1. Reči iz tradicionalnog narodnog jezika (našeg ili stranog porekla) koje su se uklopile u naš lingvistički sistem i čije termine prihvatamo kao svoje: borba, bojište, vojvoda, vojska, vojnik, zaseda, rat, oružje, ratnik, rov, sila, strelac, logor, stroj, razvod, smena, itd.
2. Leksika užeg terminološkog, strogo vojnog određenja koje u vojnoj primeni imaju drugo značenje: bok (nije deo tela, već deo borbenog poretka), vatra (pucanje), glava (bojeva), leđa (začelje kolone), krilo (flank, deo poretka), pešak (čovek koji služi u pešadiji), saobraćajnica (spoj rovova), donosač (metka), ispad (iznenadni napad), nalet (odsečan napad avionom). Tako su nastale i reči sa prefiksativima – potpukovnik, protivnapad, protivofanziva, kao i složenice – minobacač, minolovac, puškomitraljez, brzometni, itd.  
3. Termini stranog porekla koji su kroz istoriju ulazili u upotrebu pa su tu i ostali, jer nije bilo potrebe za drugačijim: ašovčić, bivak, epoleta, kapetan, major, karteč, komita, lafet, nišandžija, oficir, pištolj, revolver, rezervista, top, fišeklija, špalir, marš, itd.
4. Termini koji su postali internacionalizimi i javljaju se u najvećem broju oružanih snaga na svetu: bataljon, brigada, divizija, general, ofanziva, radar, torpedo, uniforma, laser, itd. Oni se izgovaraju izvorno ili se prilagođavaju našem fonetsko-artikulacionom sistemu kao osnova: minolovac, protivavionski, protivtenkovski, antiradarski, itd.
5. Mnogi termini su sastavljeni od stranih leksičkih elemenata u kombinaciji s našim rečima: avio (polet, puk), aero (miting, čvor), auto (kolona, četa), kontra (ofanziva, obaveštajac), drom (tenkodrom), puško (mitraljez, puškomet, puškarnica) itd.
6. U našoj vojnoj leksici učestvuju i reči koje u istom obliku imaju u drugim oblastima različita značenja. Aktivirati u vojsci znači – uvesti u aktivnu službu, a u neutralnom kontekstu znači – pokrenuti, staviti u dejstvo. Korpus je u lingvistici zbirka tekstova, a u vojsci je velika vojna formacija; operacija (hirurški zahvat) u vojsci znači dejstvo trupa, itd.
7. Ostaje i najređa grupa, atavizmi: reči koje su standardizovane u fazama stvaranja srpske vojske, a danas su praktično zastarele: vojvoda, objavnica (najistureniji deo mrtve straže), kaplar, konačar, ordonans, ađutant, glasnik, barjaktar, pukovnija, itd. Ovde se nalaze i reči stranog porekla koje su korišćene u vojskama koje su se nekada nalazile na našem tlu kao okupatori, a sada su praktično nestale: vahmajstor (narednik, vodnik), gaziluk (junaštvo, hrabrost), katana (konjanik), rotmajster (konjički kapetan, reč došla iz ruskog kao rotmister), hadnać (mađarski carinski službenik), itd.

Među ovim terminima nalaze se i oni koji su zadržali u istom ili sličnom fonetskom značenju i obliku pokazujući dalekovidost onoga ko ih je usvojio: bajonet (баiонетъ), vod(водъ), vojnik(войникъ), voljno! (Вольно),  gotovost, dežurni (дежурный официръ), zapovest(заповѣсть)  zbor (зборъ), kasarna, komanda, komandir (командиръ)] itd, itd.

Terminologija vojnih komandi

U sklopu vojnog rečnika posebno su važne izvršne komande iz mnogo razloga. One se izdaju kako pojedincu, tako i stroju, pa moraju biti potpuno jasne. Pri tom se traži da njihovo izvršenje (ako je reč o stroju) bude unisono, uvežbano i pri tom i elegantno, brzo i delotvorno. Stoga se veliki broj komandi koje imaju dvočlane ili višečlane slogovne konstrukcije izgovaraju s razdelom, a tako se i uvežbavaju: Kada se izgovaraju bez razdela (”Voljno! Mirno! Pali!), onda se ekspiratorni udar (najglasnije izgovoren glas) podudara sa akcentovanim slogom (u ovim primerima ti glasovi su boldirani). Pri tom se vojna leksika služi dogovorenim značenjem izgovorene komande, spajajući predloge ili sufiksative onako kako se u običnom govoru to ne bi radilo (”Ravnaj’s”, ”Razbroj’s”, itd).  Pri tom se vodi računa da broj komandi bude što manji čak i kod najtežih strojevih radnji kakva je, recimo, radnja ”u dvojne redove”. I ratište ima svoje komande ali se njihova primena reguliše u zavisnosti od situacije (svakako ne bi bilo dobro da neprijatelj čuje komandu za napad u isto vreme kada i onaj koji treba da je izvrši).

Kakav je danas jezik u vojsci Srbije? Svako vreme i svaka oblast ima svoju ”modu”, pa nije čudo da se danas sa sredstava masovnog komuniciranja prečesto čuju reči ”narativ”, ”civilizacijski”, ”agenda”, itd. Kod vojske to ide sporije jer raspon starosti njenih obveznika svedoči o tome da su služili vojni rok u različita vremena i s različitim komandama. Vojnik JNA sigurno nije upotrebljavao izraze kao što su ”misija” (umesto operacija), ”perimetar” (borbena prostorija), lociranje (uočavanje), logistika (pozadina); na zadatak su kretale grupe, a ne timovi, dok desetari nisu trenirali mladu vojsku već su je obučavali. Jasno je da Vojska mora da prati najnovija tehnološka znanja i izume, ali i da se prilagođava okruženju i savremenom trenutku, pa stoga ne treba biti preveliki ”purista” kada je uvođenje novih (uglavnom engleskih izraza iz rečnika NATO) u pitanju.