Kako je UÇK postala ”legalna vojska Kosova”

Aneksom 2. Rezolucije UN No. 1244. koja je usvojena na 4011 zasedanju Veća bezbednosi od 10. juna 1999, predviđen je trenutni prekid akcija, demilitarizacija. te transformacija UÇK u Kosovski zaštitni korpus (Kosovo Protection Corps, KPC / Trupat Mbroitese te Kosoves, TMK).

Međunarodna zajednica je brinula o “resocializaciji” bivših boraca i njihovom uklapanju u mirnodopske uslove života i planirane “demokratke institucije vlasti”. Suprotno tome, UÇK je želela da zadrži isključivi uticaj na prostorima KiM u četiri osnovna segmenta: političkom, vojnom, policijskom i – organizovanom kriminalu.

Prvi uspešan korak ka svom cilju UÇK je ostvarila već nakon desetak dana.

Hashim Thaçi je 20. juna 1999. sa komandantom KFOR, britanskim generalom Mike Jackson-om, potpisao Undertaking of Demilitarisation and Transformation, koji je bio u suprotnosti sa rezolucijom 1244 UNSC. Dokumentom je predviđeno preuzimanje potpune kontrole nad snagama UÇK od strane načelnika Vrhovnog štaba (Shtabi i Përgjithshëm, ShP) TMK te supremacija komande KFOR.

Zabranjene su sve akcije UÇK bez saglasnosti KFOR, odnosno, naložena je trenutna obustava vojnih, policijskih, bezbednosnih ili trenažnih aktivnosti na teritorije KiM i u Demilitarizovanoj kopnenoj zoni bezbednosti (GSZ). Zabranjena je upotreba vatrenog oružja i eksploziva, postavljanje mina, kontrolnih punktova, barijera i rušenje objekata. Zabranjeni su napadi i nasilja nad civilima. represalije i kontranapadi (sem u slucaju direktne ugroženosti života) a prihvaćen je i kasniji povratak ograničenog kontigenta oružanih saga Vojske Jugoslavije (VJ) i MUP Srbije (u dogovoru i saradnji sa KFOR).

UÇK se obavezala da poštuje proceduru faze demilitarizacije, transformacije i nadzora, kao i regulisanje njenih aktivnosti. Tačkom f-IV prihvaćeno je da nakon 90 dana (K+90, do 19. septembra 1999. u 24:00) UÇK Amerikancima preda sve vrste naoružanja, te da skine oznake i uniforme. Za prikupljanje i predaju oružja zaduzen je Florin Krasniçi a za sabirni centar određena je bivsa baza VJ, Lukare kraj Pristine. Hashim Thaçi je privatio i paragrafe prema kojima je, u roku od tri dana (do 24. juna), u Prištini trebalo oformiti Joint Implementation Commission (JIC). Komisija bi, uz komandanta COMKFOR, sarađivala sa višim oficirima UÇK i predstavnicima Prelazne civilne administracije UN (UNMIK). Sem toga, kao deo JIC, pri Štabu KFOR ustanovljena je Joint implementation for interrelations with the KPC (TMK).

Tačka b. §25, međutim, bila je u suprotosti sa Rezolucijom No. 1244; predviđala je da se, po uzoru na US National Guard, formira jedna vrsta Armije Kosova. Stvaranje ove formacije je, navodno, trebalo da predstavlja de političkog procesa u određivanju budućnosti KiM a bila je u skladu sa albanskim stavovima iznetim u Rambouillet-u (praktiono, put ka stvaranju nezavisnog Kosova). S druge strane, međunarodna zajednica bila je spremna da, kao krajnju soluciju, privati samo “civilnu, multietnicku, multidisciplinarnu pomoénu trupu” najsličniju Sécurité Civile Francaise.

Različiti stavovi pretili su da kompromituju planove međunarodne zajednice.

Preovladavao je strah da UÇK ne “klonira” u jezgro organizovanog kriminala. S druge strane, bilo je evidentno da se 20.000 do 30.000 naoružanih ljudi ne može bezbolno demilitarizovati.

Ekstremne vođe, u želji da sačuvaju status i strukturu UÇK kao nukleusa buduće regularne armije “nezavisnog Kosova”, pružila je otpor čak i mimikriji u vidu KPC/TMK.

Planu o “Preduzimanju demilitarizacije..” najupornije se suprotstavljala “Drenička grupa”, koja je predstavljala tradicionalno uporište UÇK i Hashim Thaçi-a a za vreme rata kontrolisala je I OZ Drenicu i II OZ Lap. Najblizi Thaçi-jev saradnik, Sami Llustaku, nije želeo da se odrekne ideje o stvaranju “Velike Albanije”. koja se mogla sprovesti samo nastavkom oružanih akcija UÇK. Fatmir Lima “Çeliku” (jedno vreme komandant I OZ Drenica) i Idriz Shabani “Luta”, komandant 151. UÇK brigade “Zahir Pajaziti”, osuđujuci plan o “Preduzimanju demilitarizacije”, iznosili su argument kako je NATO, tokom vazdušne intervencije, obećao transformaciju UÇK u “modernu armiju”, ne spominjuci “demilitarizaciju” i razoružanje. Vebi Krasniqi, komandant 3. bataljona

“Kasterce”, svojim ljudima je tvrdio da je predaja oružja “samo privremena mera”, a Suleiman Selimi je zauzeo stav da buduci Korpus mora predstavljati domicilnu armiju jer je “Kosovo definitivno izvojevalo svoju nezavisnost”. Thaçi i Jackson su najviše problema imali sa Mustafa Rustem “Remi”-jem (bivšim komandantom II OZ Lap) i Ramush Haradinaj-em (bivšim komandantom III OZ Dukagjini). Thaçi je bio primoran da ove ljude, na neki način pridobije za kompromisno rešenje. “Remi” je odreden za komandanta zone odgovornosti RTG-5 (štab u Pristini) novoformirane TMK (bivsa II OZ Llap). Tako je Rustem pod svojom komandom zadržao teritoriju kojom je upravljao i za vreme rata. Uredbom br. 662/99. Mustafa Rustem je postavljen i za generalnog direktora “Elektrokosova” a jedno vreme je komandovao i kritičnom, RTG 6 Karadagh (granici se Preševskom dolinom; niz indicija ukazuje da je upravo “Remi” stajao iza organizovanja i logističke podrske terorističke UÇPMB, koja je bila u nastajanju).

Jedan od najmoćnijih ljudi na KiM, Ramush Haradinaj, nakon 20. juna 1999, izjavio je kako će predati samo zastarelo i neispravno oružje. Da bi ga pridobio za “mirno razrešenje situacije”, Hashim Thaçi je Haradinaja postavio za komandanta RTG-2 sa štabom u Prizrenu (prostori bivše III OZ Rrafshi i Dukagjinit). lako rodom iz Glođana, Haradinaj na ovoj teritoriji nije imao autoritet pa je premešten na dužnost zamenika vrhovnog zapovednika TMK. Ustupci nisu zadovoljili Haradinajeve ambicije, pa je pokušao da ih realizuje osnivanjem sopstvene partije, Aleances per Ardumerine e Kosoves (AAK). Stvaranjem partije. zamišjene kao srednje linije izmedu Thaçijeve

PPDK i Rugovine LDK, Haradinaj je stekao dosta neprijatelja.

Sve veća napetost, koja je proizilazila iz otpora prema Ugovoru od 20. juna 1999. zabrinula je predstavnike međunarodne zajednice; u želji da poboljša političku situaciju, lansirala je niz kontraverznih stavova i izjava. Bernard Kouchner je 8. septembra 1999. “obiasnio” da će buduća armija Kosova biti “civilna snaga”, slična (naoružanoj i uniformisanoi) “americkoj Nacionalnoj gardi”. No, isti politicar je 16. septembra, tokom posete Moskvi, izjavio da se na Kosovu stvara “civilni korpus, isključivo namenjen civilnoj zaštiti i rekonstrukciji, najsličniji francuskoj Sécurité Civile“.

Bez obzira na još uvek nedefinisan stav, International Organization for Migration (IOM) je 15. septembra, uz pomoć Intentional Counselling and Referral Service (ICRS), u 49 kancelaija UÇK započeo propagandne aktivnosti i registraciju potencijalnih članova Korpusa. Trijažom je, od 20.000 prijavljenih dobrovoljaca (uglavnom pripadnika UÇK), zaključeno da postavljenim normama odgovara 18.500. Prema osnovnom planu, Korpus je trebalo da čini 5052 pripadnika, od kojih bi u stalnoj, aktivnoj sluzbi, bilo 3052. U ovaj sastav uračunato je 730 žena, 100 “Bošnjaka” i 10% (500) Srba. Tek 23. aprila 2001. u sasrav TMK primljena su po dva pripadnika srpske i turske nacionalnosti. Ovo je medijski eksploatisano kako bi se dokazao ‘’multietnički karakter Korpusa’’. Sva četiri pripadnika raspoređena su u RTG 6 Karadagh sa sedištem u Gnjilanu. Kako se ova zona nalazila u sektoru MNB-E, odnosno, Task Force Falcon, američki general Kenneth J. Quinlan  je priredio svečanost na kojoj je  zamenik komandanta RTG 6, Imri Iliazi, kao i komandant Joint Implementation for Interrelations, pukovnik Clemson Turregano, ‘’promovisali’’ prve (DVA vojnika!) Srbe u TMK!

Inače, za komandanta Korpusa postavljen je Agim Çeku, kome je Provizorna vlada, avgusta 1999, dodelila čin general-lajtnanta. “Regruti” su dobili provizorne uniforme i ID CARD, a pravo nošenja oružja (ovo pitanje biće detaljno rašćišćeno tek 21. septembra) imali su samo oni kojima je UN policija izdala dozvole (WAC).

Čitav proces odvijao se pod patronatom IOM koji je probitno planirao da u sastav Korpusa inkorporira centralni Štab (CHQ). 5 stalnih, Regional Emergency Responce Units, odnosno, 5 Regional Task Group’s (RTG, u svakom sektoru KFOR po jedna). jednu mobilnu, Rapid Response Unit, te jedinice za podršku.

Problemi oko sporovođenja sporazuma od 20. juna, međutim. nisu bili prevaziđeni. Na sastanku održanom 17. septembra, Agim Ceku je komandantu KFOR i predstavnicima IOM obećao da će UÇK “ispoštovati K+90”. te do ponoći 19. septembra. predati 10.000 “dugih cevi” (ne zaboravimo da je UÇK brojala oko 40.000 boraca, opremljenih streljačkim i teškim naoružanjem). Çeku je. međutim, ponovo pokrenuo pitanje forme i naziva Korpusa, detalja vezanih za posedovanje oružja, insignija i uniformi, te obuke svih 18.500 registrovanih dobrovoljaca. Novi sastanak u proširenom sastavu, zakazan je za 19. septembar. U Pristini, 18. septembra, UÇK je pred oko 50.000 gledalaca priredila “poslednju paradu oslobodilačke vojske”. Na čelu kolone, koja se kretala glavnim ulicama grada do stadiona, nalazili su se načelnik generalštaba, Agim Ceku, te komandant Nacionalne garde, Suleyman Selimi. Ovo je trebalo da bude ceremonijalni raskid sa ratnom proslošću ali i još jedan pritisak na međunarodnu zajednicu. Iako bogato nagraden, Ramush Haradinaj demonstrativno nije prisustvovao paradi. Izgovarao se da je imo “važan sastanak sa visokim oficirima NATO”, što je demantovao portparol organizacije, potpukovnik Robin Clifford. Predstavnici međunarodne zajednice pravi šok su doživeli tek na stadionu. Agim Çeku je u svom govoru izjavio kako se toga dana “zavrsava marš za slobodu ali počinje marš za nezavisnost Kosova i stvaranje sopstvene armije”. Prema recima Hashim Thaçija, ” UÇK je promenila naziv i biće transformisana ali, ostaće jedina sila koja ce štititi gradane Kosova” (negiranje uloga KFOR). Sem toga, izneo je nadu da će “medunarodna zajednica poštovati demokratsku volju naroda na budućem referendumu, te će priznati nezavisnost Kosova i postojanje kosovske armije” Pregovorima vodenim 19. septembra. prisustvovali su Hashim Thaçi, dr Bernard Kouchner i general Wesley Clark (ispred SACEUR). Albanska strana je izjavila da, ipak nije u mogućnosti da ispuni rok o potpunoj demilitarizaciji pa je u 10:00 časova zatrazila produzenje od 48 sati. Bernard Kouchner je 20. septembra parafirao novi document, Regulation No. 1999/8, koji je predstavljao samo okvirnu formu za uspostavljanje Kosovskog zastitnog korpusa. Detalje su razradili Agim Ceku i Mike Jackson. Nakon toga, u posebnim izjavama, Regulation No. 1999/8 verifikovali su Hashim Thaçi (kao vrhovni komandant) i Agim Ceku (kao načelnik staba UÇK). Tako je Kosovski zaštitni korpus oficijelno zaživeo 21. septembra 1999. godine. Agim Ceku je do 2003 godine, između ostalog,  obavljao i dužnost oficira Veze između TMK i Vojnih Snaga Republike Albanije i zamenika komandanta Garde Kosova i Grupe za brzo reagovanje (Rapid Reaction Group).

U strahu da UÇK u poslednjem trenutku ne odustane od sporazuma, komandant KFOR je prihvatio niz kompromisnih rešenja. Jedan od eklatantnih primera je i sam naziv trupe.

Međunarodna zajednica insistirala je na engleskom nazivu, Kosovo Protection Corps (KPC), dok je UÇK zahtevala da se usvoji albanski naziv, Trupat Mbrojtèse te Kosoves (TMK). Suština je bila u igri reči; “mbrojtje” se moglo tumaciti kao “zastita”, ali i kao “odbrana”; tako se Korpus mogao smatrati i embrionom vojnih, odbrambenih snaga budućeg “nezavisnog Kosova”. General Jackson je prihvatio ravnopravno korisćenje oba naziva, što je Albancima ostavilo mogućnost za manipulacije. Prema izjavi portparola KFOR, Robin Clifforda, ovakvim sporazumom bio je zadovoljan jedino general Mike Jackson, i to samo zato što je uopste uspeo da ga sprovede.

TMK se sastojao od Centralnog štaba (CHQ), sa general-lajtnantom Agim Çekuom i Daut Haradinajom na čelu, te šest Regional Emergency Responce Units (približno su odgovarale bivšim operativnim zonama UÇK).

Korpus je imao ceremonijalnu, Gardijsku jedinicu i Rapid Reaction Group, sa Remiz Ladrovicijem i Rexhep Selimijem na čelu, vojnu muziku, 7 centralnih grupa za podršku (za komunikacije, inženjerijske radove, hemijsku i zaštitu okoline, vazdušno osmatranje i izvlačenje, sanitet, transport i snabdevanje) te dva školska centra (“oficirsku akademiju” i trenažni centar).

Prema trećoj tački Ugovora, KFOR je za pripadnike Korpusa dizajnirao nove nove ID legitimacije i uniforme ali bez oznaka činova (počasni čin general-lajnanta imao je pravo da zadrži samo Agim Ceku). “Radi čuvanja tradicije”, ševron i oznaka za kapu bili su izvedeni iz insignija UÇK i iz daljine ih je bilo teško razlikovati.

Naoružanje Korpusa bilo je rešeno posebnim uslovima iz Aneksa. Za čitav TMK odobreno je samo 2000 komada razlicitih tipova oružja: 200 se moglo stalno koristiti za čuvanje objekata i prilikom obavljanja “posebnih” dužnosti, a 1800 se čuvalo u magacinima KFOR. Ovde je, međutim, napravljen niz izuzetaka. Komandni sastav TMK mogao je, uz WAC, koju je izdavao komesar UNMIK policije, nabaviti oružje za “ličnu zastitu” a “Gardiiska jedinica” je prilikom ceremonija nosila petometne repetirke 7,9 mm M48 ili M48A, a Close Protection Units imale su pravo na kratkocevno automatsko oružje (automatski pištolji, automati). Oružje se za porebe obuke moglo izdavati i školskim centrima.

Obuka  pripadnika KPC (Kosovo Protection Corps Training, KPCT) takođe je implementiran od strane IOM. Kako je obuku, koordinirano, trebalo obavljati u Centralnom štabu i svih 6 regionalnih centara. formirani su IOM Management Advisory Teams (IOM MATs).

Predviđeno je da se svih 5052 člana TMK obuči do marta, a da Korpus postane operativan od septembra 2000. godine. Način obuke bio je u koliziji sa deklarativnim stavom da će Korpus biti “multietnicka, multidisciplinarna civilna pomoćna trupa”, zadužena za civilnu i protivpožarnu zaštitu, medicinsku i humanitarnu pomoć i izgradnju i održavanje objekata i infrastrukture. Teret obuke uglavnom su preuzeli Amerikanci. Za ovu svrhu, samo za 2000. godinu, oformili su budžet od 34 miliona tadašnjih nemačkih maraka, a angazovali su privatne kompanije “MPRI-Military Professional Resources Inc” i DAOL-“Dyn Corp Aerospace Operations Ltd“, Alexandria, Virginia.

Da je albanska zajednica imala drugačije planove, pokazalo se već krajem 1999. i početkom 2000. godine. Bilo je jasno da UÇK nije predala ni trećinu naoružanja, pogotovo kada je bilo u pitanju teže i savremenije. Novi komandant KFOR, nemački general Klaus Reinhardt, još veće iznenađenje doživeo je 21. januara 2000, na smotri prvih 40 viših oficira Korpusa. Reinhardt je u stroju zatekao sve oficire TMK sa vidno istaknutim činovima, od kapetana do generala, što je bilo u suprotnosti sa Rezolucijom 1244 i ankesima Undertaking of Demilitarisation. Legalni predstavnici TMK i IAC, na ova način su demonstrirali da Korpus smatraju nukleusom buduće armije “nezavisnog Kosova”. Portparol KFOR je 23. januara formalno osudio ovaj čin, što je ostalo bez efekta. O posebnim odnosima izmedu KFOR i TMK govore izjave americkih aficira – članova Joint Implementation for Interrelations. Pri Vrhovnom i regionalnim štabovima (RTG) TMK nalazio se po jedan oficir za vezu iz sastava KFOR. Ovi vojnici su tvrdili da su formalno podčinjeni komandantu KFOR, ali je njihov pravi šef bio Agim Ceku. Nakon ostavke prištinskog premijera Bajram Kosumija, 2. marta 2006, stranka Aleanca për Ardhmërinë e Kosovë je predložila, a potom i predsednik Kosova, Fatmir Sejdiu, imenovao Agima Čekua za četvrtog premijera posleratnog Kosova. Uz odobrenje Skupštine, general je 10. marta 2006. preuzeo novu dužnost a komandu nad TMK je primio Sylejman Selimi.

Formiranje KBS

Mimikrija u vidu TMK kao snaga sličnih sektorima za vanredne situacije u nekim zemljama sveta, konačno je prekinuta 2008. godine. ”Nezavisnost Kosova” je jednostrano proglašena 17. februara 2008. godine. Članom 126 Ustava samoproglašene republike, koji je stupio na snagu 15. juna, previđeno je formiranje ”Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) kao nacionalnih snaga Republike Kosovo koje mogu slati pripadnike u inostranstvo u saglasnosti sa svojim međunarodnim obavezama”.  KBS (Forca e Sigurisë së Kosovës, Kosovo Security Force, KSF) su trebale da ”štite građane i zajednice Kosova na osnovu zakonom određenih nadležnosti”. Zamišljene su kao ”profesionalne snage koje održavaju etničku raznolikost stanovnika Republike”. U suštini, Hashim Thaçi je u to vreme izjavljivao da se samo planira dvostruko povećanje dotadašnje Grupe za brzo reagovanje (Rapid Reaction Group) i njenu postepenu transformaciju u profesionalnu vojsku od 5000 ljudi.

Prištinski Komitet za bezbednost je saopštio da će TMK/KZK zvanično prestati da postoji 10. decembra 2008. godine. Neki od 2500 pripadnika bivšeg Korpusa su prebačeni u KBS, koji je zvanično oformljen 21. januara a počeo da funkcioniše u junu 2009.godine.

Kosovski predsednik Fatmir Sejdiu je u aprilu 2008. godine izjavio kako se KBS formiraju imajući na umu dugoročne ciljeve integracije u NATO. „Proces je već u toku, a za godinu dana biće uspostavljene nove bezbednosne snage Kosova po standardima NATO“.  NATO je u to vreme upozorio je da taj potez nije povučen u pravo vreme” s obzirom na loše odnose Prištine sa Beogradom kao i da četiri članice Alijanse ne priznaju nezavisnost Kosova. Nakon što je zakon o osnivanju KBS ipak usvojen, generalni sekretar Jens Stoltenberg je izjavioda “žali” zbog te odluke i da “sve strane moraju da obezbede” da ona “neće dalje povećavati tenzije u regionu”. EU je takođe saopštila da se protivi zakonu o transformaciji snaga bezbednosti u vojsku. „Kao i NATO, EU nastavlja da deli stav da mandat KBS treba da se menja samo kroz inkluzivan i postepen proces u skladu sa kosovskim ustavom“, rekao je portparol EU za spoljne poslove.

No, SAD i Velika Britanija su podržale ovaj potez. Američki ambasador na Kosovu, Filip Kosnet, proslavio je glasanje, rekavši da je tranzicija KBS istorijska i da će „SAD podržati profesionalni razvoj i organizacionu evoluciju KSB, koji mora da igra pozitivnu ulogu za Kosovo i region“. Politički značaj formiranja KBS u afirmaciji nezavisnosti Kosova proizilašao je iz ukaza predsednika SAD Džordža Buša, kojim je od 19. marta 2008. godine dato ovlašćenje za isporuku oružja Kosovu. U saopštenju se navodilo da Kosovo ispunjava uslove za dobijanje savremene opreme i komunalnih usluga od strane SAD. Odluka je u suštini označavala vojnu saradnju i  najavila je preokret u karakteru razvoja KBS. Tri godine kasnije, 5. aprila 2012, državna sekretarka Hillary Rodham Clinton jeposle razgovora sa premijerom Hašimom Tačijem u Vašingtonu izjavila da će Sjedinjene Države pomoći Kosovu da se pridruži Evropskoj Uniji i NATO: „Čvrsto verujem u nezavisnost i teritorijalni integritet Kosova i u njegovu težnju da postane punopravni partner u međunarodnoj zajednici i član Evropske unije, a na kraju i NATO. Sjedinjene Države će nastaviti da podržavaju Kosovo i rade sa Evropskom unijom na rešavanju otvorenih pitanja koja postoje između Kosova i Srbije“.

Odobreni budžet za vojsku prema Zakonu br. 04/L-029 za 2012. godinu iznosio je 35,801,832 €. Zakonom je bilo predviđeno da KBS imaju do 2500 uniformisanih aktivnih pripadnika i 800 rezervista. Preko 1400 oficira i vojnika je regrutovano iz bivšeg Kosovskog zaštitnog korpusa, dok je drugi deo regrutovan direktno iz civilnog društva. 

Konačno, 9. jula 2013. Severnoatlantski savet je proglasio KBS potpuno operativnim, što znači da su one navodno u potpunosti bile sposobne da izvršavaju zadatke koji su im dodeljeni u okviru svog mandata. Nakon proglašenja pune operativne sposobnosti, NATO je nastavio da podržava razvoj KBS koji je u to vreme brojao ukupno 2200 pripadnika. Podrška je sprovođena preko NATO Liaison and Advisory Team (NLAT) NLAT se sastojao od oko 30 vojnih i civilnih lica koja su profesionalni razvoj KSB pomagala savetima i podrškom u različitim oblastima kao što su izgradnja kapaciteta, obuka i vođstvo.

Integracija u evroatlantske strukture je, kao što smo videli, bio jedan od ključnih ciljeva Kosova i MKSB. Da bi se ovo postiglo, prištinsko Ministarstvo je sve vreme blisko sarađivalo sa članicama NATO i KFOR. Glavna svrha ove međunarodne saradnje je bila da omogući Kosovu i KBS da učestvuju u regionalnim i međunarodnim bezbednosnim organizacijama. Finansijska, obuka i savetodavna podrška NATO i drugih zemalja je bila veoma važna za uspostavu i razvoj KBS skladu sa standardima NATO.

KBS su bile raspoređene na devet lokacija širom Kosova. Većinu kasarni za smeštaj ovih vojnika trebalo je rekonstruisati, popraviti ili izgraditi nove. Neki od projekata finansirani su od strane NATO povereničkog fonda. Svi važniji objekti završeni su do kraja 2012. Prištinsko ministarstvo finansiralo je neke infrastrukturne projekte, koji su povećali sposobnosti KBS za predviđene misije. 

 KBS je odabrao naoružanje i opremu prema NATO standardima. Prva vrsta streljačkog naoružana nabavljena za KBS bile su jurišne puške 5.56 mm HK G-36. 

Ovde je važno napomenuti da Sjedinjene Države sve vreme aktivno podržavaju kako KBS, tako i kosovske policijske snage. U junu 2021. SAD su KBS predale 5 oklopnih transportera M1117. Osim toga, SAD su već prebacile oklopna vozila HMMWV u ovu delimično priznatu balkansku zemlju. Kosovo je 2019. godine dobilo pošiljku od 27 vojnih vozila u okviru vojne pomoći SAD, a još 24 vozila kupljena su o trošku delimično priznate kosovske vlade. Komandant KBS je tada istakao da su podaci o količini i ceni opreme trenutno tajni.

Oružane snage Kosova su  30. avgusta 2021. u vojnoj bazi nedaleko od Prištine prikazale 55 oklopnih vozila M1117 HMMWV koja su dobijena kao donacija od SAD. Oklopna vozila su uručena na svečanosti u Prištini, koju su organizovali Ministarstvo odbrane i Generalštab Kosovskih bezbednosnih snaga, uz učešće predsednice Kosova Vjose Osmani-Sadriu i premijera Albina Kurtija. Kosovu je koncern AM General uručio  i tri taktička oklopna vozila 4×4 Bastion. a ove godine je nabavljeno i 5  turskih dronova Bairaktar ​​TB2.

Konačno, KBS su 2019. godine i de facto transformisane u regularnu vojsku iako nisu promenile naziv. 

Tako je, mimo svih međunaronih ugovora i rezolucija, Kosovo dobilo svoju vojsku. Koliko zaista ima nekog značaja isključivanje Kosova sa vežbi Defender Europe 2023, u vreme kada su one praktično završene i kada je praktično izostao samo tehnički zbor u Prištini, ostaje tek da se vidi. Takođe, ostaje otvoreno pitanje da li će nešto od opreme i naoružanja korišćenih na vežbi, možda ostati na Kosovu.