Prvi pancer Trećeg rajha; Nastanak nemačke tenkovske škole

U filmu ”Gvozdeni krst” pukovnik Brant, rezignirano pita svog ordonansa: ”Šta ćemo raditi kad izgubimo ovaj rat?”. Kapetan Kizel, rezervni oficir, itelektualac, umoran od svega, neformalno i pomalo odsutno odgovara: ”Pripremaćemo se za sledeći…”.

Taj mentalitet nije slučajan. Razvoj ideja o blickrigu počeo je odmah nakon završetka Prvog svetskog rata o čemu smo već pisali. Do toga je trebalo doći, a tenkova nije bilo. Prema Versajskom sporazumu vojska je bila ograničena na 100.000 pripadnika, vazduhoplovstvo je raspušeno, a razvoj tenkova zabranjen. Versajski period Nemačke i njeno snalaženje ostaje da obradimo u posebnom tekstu, ali ovde napomenimo da je blickrig uspeo u početnoj fazi između ostalog i zbog toga što su pobednici spavali na lovorikama.

Uzalud je poljski general Stanislav Maček, komandant 10. motorizovane brigade, pripremio upozoravajući, neobično temeljan i sistematičan (u haotičnim vremenima poraza) izveštaj i analizu nemačkog načina napada. Ispostavilo se da taj dragoceni izveštaj (koji su Nemci pronašli prilikom zarobljavanja Glavnog štaba), Francuzi nisu ni otvorili! 

Nemci su se temeljno, tajno pripremali za novi rat i novu raspodelu moći. To su činili u svim segmentima naoružanja, a tenkovi su bili jedan od prioriteta. Kako su tekla istraživanja i kako  je nastala prva pancer-vedeta?

Prvi tenkovi, ”Pz. Kpfv. I” i ”Pz.Kpfv. II” nazivani su tenkovima za obuku. To su bili tipični laki tenkovi (tankete) koji su tridesetih godina bili naoružani neočekivano slabo – samo mitraljezima. Međutim, koncept vozila koji su Nemci smislili poslužio je za istovremeni razvoj daleko ozbiljnijih i ubojitijih sredstava. Tenk ”Pz.Kpfw.I Ausf.A.” bio je prvi serijski tenk predviđen za upotrebu u borbi.

Pored njega, Nemci su razvijali i ostale klase tenkova, čemu ćemo se posebno posvetiti. I oni su imali konspirativna imena (Grose traktor i sl).  Prvobitna ideja bila je da taj tenk ne prelazi težinu od 15 tona. Nemci su 1928. godine shvatili da im pored srednjeg tenka treba i laki, pa je koncipiran ”Kleintraktor” (”Mali traktor”). To je bilo vozilo od šest tona s agregatom od 60 KS, maksimalne brzine 40 km/h i s topom od 37 mm. Odmah je bilo jasno da je motor slab za tražene performanse, pa su u Odeljenju za razvoj 26. maja 1928. promenili parametre, a projekat nazvali ”Leichtraktor” (”Laki traktor”).

Koncern ”Krup” koji je bio nosilac projekta, radio je i na drugim borbenim vozilima. U oktobru 1927. godine počeli su razvoj podvozja, samohodne šasije koja je bila nazvana ”Motorlafette”. Nešto kasnije menjaju mu ime u ”LSK” (”Leichte Selbstfahrkanone” – laki samohodni top). Vozilo je ličilo na  ”Kleiner Sturmwagen” (malo jurišno vozilo), model koji su u Krupu razvili tokom Prvog svetskog rata. U njemu je, za razliku od ”Malog traktora” motor bio pozadi, a upravljačko odeljenje napred. Nazirao se koncept koji je do danas neizmenjen. Bio je naoružan ili protivtenkovskim topom 37 mm, ili pešadijskim topom 75 mm.

Konzervativni krugovi su gotovo godinu i po dana raspravljali o toj promeni, a onda je Krup dobio ugovor da proizvede dva prototipa. Razvoj i prototipovi koštali su gotovo 170.000 tadašnjih maraka. Iako je započet kasnije u odnosu na ”Laki traktor”, stigli su na poligon u isto vreme. Težina ”LSK” povećana je sa projektovane četiri i po tone na gotovo pet i po pa je kompletno vozilo težilo gotovo osam tona. Krup je imao iste probleme kao konkurenti sa ”Lakim traktorom”, posebno u vezi sa amortizerima. Posle samo 84 kilometra, vozilo je vraćeno proizvođaču kako bi stavio novi hodni deo. Ni to nije moglo pa su projekti obustavljeni.

Međutim, uloga ove utakmice bila je izuzetna u istoriji razvoja nemačkih tenkova. Koncept je bio revolucionaran i tražen je način da se materijalizuje. ”Mali traktor” se stidljivo spominje prvi put 14. februara 1930. godine, mada se sumnja da je početo s njim mnogo ranije. Reč ”traktor” je, naravno, bila tu iz razloga maskiranja projekta. Iako je on trebalo da bude po deklarisanom zahtevu izviđačko oklopno vozilo, već tada je imao mesto za municiju i gusenični deo kao način kretanja.

Planeri u vrhu armije nisu imali mnogo poverenja u svoje inžinjere i bili su vrlo nestrpljivi. Još ova dva primerka nisu otišla na poligon, a u Šestom odeljenju za oklopna vozila i motoristiku Odeljenja za naoružanje Rajhsvera ponudili su da jednostavno otkupe engleski traktor ”Karen-Lojd”. Hajnrih Knipkamp, glavni projektant ”Lakog traktora” je nešto posumnjao, pa je brzo napravio drveni model budućeg tenka. On je predstavljen drugog juna 1931. godine i bio je veoma različit od tenka koji znamo kao ”Pz.Kpfv. I”. Njegov motor i menjač bili su napred, a pogonski točkovi pozadi. Pošto nije bilo mesta za kupolu, top od 20 mm nalazio se u kutiji kupole koja se mogla ukloniti. Posadu su činile tri osobe: vozač koji je sedeo levo, komandir koji je bio i nišandžija na desnoj strani, i punilac. Donji stroj trebalo je da bude sastavljen od deset točkova. Usledila je prilično zamršena konkurentska utakmica i nadmudrivanje s predstavnicima vojske. Vojska je kao smernicu u razvoju novih tenkova nametnula Vikersov traktor ”Karden – Lojd” koji je kod Engleza nizom prepravki ”militarizovan” u laki tenk ”Mk VI” s kojim su Englezi dočekali Drugi svetski rat.

Tako su Englezi nehotice motivisali Nemce da kreiraju originalne tenkove druge generacije, dok su italijanski bili osnovani na engleskom dizajnu. Kako Englezi ne bi ništa posumnjali, Šesto odeljenje Uprave za naoružanje preko trećih lica je organizovalo kupovinu traktora ”Karden -Lojd”. Prvi traktor stigao je na poligon Kumersdorf januara 1932. godine. Pokazalo se da je Knipkamp bio u pravu što je žurio, jer je ovaj traktor bio perspektivniji za razvoj nego nemački dizajn. Ti traktori su po rešenju šasije potpuno odgovarali engleskom amfiijskom tenku ”VCL 1931”. Vrlo sličan traktor poslužio je Sovjetima da razviju svoj amfibijski tenk ‘?T-33”. 

Istine radi, teba reći da se Nemci nisu bavili, kao Sovjeti, pukim kopiranjem. Opšti principi rasporeda uzeti su od engleskog traktora, delimično vešanje i gusenice ”skeletnog” dizajna. Konačno, specifikacija za novi ”Klajn traktor” odobrena je 31. septembra 1931. godine, a inicijator tog projekta bio je ”Krup”. Prema novim zahtevima donji stroj sastojao se od četiri točka prečnika 500mm, a peti je bio lenjivac. Poluopružno vešanje podsećalo je na ”Karden – Lojd”, ali nije bilo kopija. Prvi primerak izašao je iz fabrike 29. jula 1932. godine sa serijskim brojem 8.000. Ličio je na smanjeni ”LSK” (”Leichte Selbstfahrkanone” – laki samohodni top), sa primesom engleske tehnologije. Bez obzira na povećanu težinu, vozilo je postiglo brzinu od 42 km/h.

Na testovima u Vinsdorfu nemački ”traktor” pokazao se nadmoćnim u odnosu na engleski uzor. General Osvald Luc (Oswald Lutz), zadužen za motoristiku Rajhsfera, odmah je tražio najmanje pet ”LSK” sa oružjem, odnosno nadgradnjom. Treba zapamtiti taj datum – 12. oktobar 1932. godine. Tada su se Nemci definitivno okrenuli naoružanoj platformi ”traktora”, pa je tenk postao glavna i jedina opcija. Već u junu razmatrana je mogućnost ugradnje dva mitraljeza u rotirajućoj kupoli. To je bilo upravo ono što je general Luc želeo! 

Vozilo je koristilo snažniji agregat ”Krupp M 302” od 56 ks, a pri obrtajima od 2.600/min. isporučivao je 60 KS. Prototip je napravljen od običnog čelika, da bi već u junu 1933. godine napravljen trup od punog oklopa koji je mogao biti testiran granatiranjem. Dva metaka iz PT pušaka kalibra 7,9 mm probila su oklop, pa je on podebljan sa osam na trinaest milimetara. Porše je konsutrisao torziono vešanje koje fabrika nije prihvatila. Tako se dogodilo da Šveđani na svom ”Landsverku L-60” budu prvi koji su stavili takvo vešanje. 

Uspeh je bio potpun! U aprilu 1933. godine, još pre nego što je probni primerak sišao s trake, general Luc naređuje da početak velike serijske proizvodnje krene prvog aprila 1934. godine. Odlučeno je da se pored ”Krupa” u proizvodnju uključe i druge firme: ”Rainmetall-Borsing”, ”MAN”, ”Henšel”, ”Dajmler Benc” i ”Grusonverk” (podružnica ”Krupa”). Iz očiglednih razloga ”Krup” je bio najaktivniji u podeli budžetskog kolača, pa je prvog jula najavio spremnost da potpiše ugovor za proizvodnju prve serije od 150 tenkova. Tada se prvi put pojavljuje lažna oznaka  ”La.S” (Landwirtschaftliche Schlepper – poljoprivredni tegljač-traktor). Krup je smanjio svoj udeo i omogućio i drugim fabrikama da više zarade u ovom poslu.

Prvi serijski tenkovi počeli su da stižu u kasarne 20. januara 1934. godine. Od probne verzije prilično su se razlikovale. Bile su duge četiri metra, teške četiri tone, sa jačim agregatom ”Krupp M 305”, snage 60 Ks. Bez obzira na usputne probleme, rad na prvoj partiji tenkova ”1.Serie /La.S” pokazao je nešto što je obaveštajcima pobedničkih sila promaklo, a imalo je veliki uticaj na buduće događaje: prvi pur je pokrenuta masovna serijska proizvodnja, ali to nije bilo sve: izvršena je standardizovana disperzija proizvodnje na više fabrika, što se pokazalo izuzetno značajnim za vitalnost nemačke industrije u ratnim godinama, pod bombama saveznika. 

Kreće masovna proizvodnja ovog ”prvenca”. Dok je u proizvodnji šasije ”Krup” manje-više zadržao monopol, sa naoružanjem je bilo drugačije. Za početak, osnovnu verziju s topom od 20 mm koja se pojavila oktobra 1932. godine, armija je počela da odbacuje, jer je počela da ubacuje trećeg člana posade, što se pokazalo neophodnim tokom obuke i eksploatacije. ”Krupova” varijanta sa dva mitraljeza i kupolom je izvesno vreme dobro prolazila u trupi.

Međutim, u martu 1933. koncern ”Dajmler Benc” nudi svoju verziju kupole i vojska je nju prihvatila. Krupova je bila manja i nije nudila nova rešenja. Četvrtasta, pod pravim uglom, kupola nikako nije nudila mogućnost rikošeta, a i otvor iznad glave vozača bio je prilično čudan. ”Krup” je stigao da napravi još 20 takvih primeraka. One su se izvesno vreme nalazile na modelu ”1.Serie /La.S”. ”Dajmler Bencovi” inžinjeri ponudili su mnogo otporniju kupolu, sa osmougaonim oblikom i bočnim panelima pod uglom. Pri tom je šest od osam panela imalo i vizire, što je omogućilo znatno veću preglednost. Krov motornog prostora koji je konstruisao ”Dajmler Benc” podignut je nešto više i pod uglom. To je povećalo zapreminu, olakšalo hlađenje, ali i  zaštitu od vatre. Nije stoga čudo što su se u Armiji odlučili za ovu nadogradnju.  

Zbog ovih promena proizvodnja prve serije je odložena, što je pomerilo planove i za drugu seriju koja je bila od početka planirana ne samo kao gusenična platforma, već kao potpuno celovit, laki pomoćni tenk. Početna porudžina od 150 ”2.Serie/La.S” samo se povećavala kako je razvoj davao sve bolje rezultate. Tome je doprineo dolazak nacista na vlast, ali još više je potražnji doprinelo uverenje Armije da je konačno dobila nešto što je ličilo na moderan, konkurentan laki tenk.

Već u januaru 1934. porudžbina se povećava na 200, a sredinom jula na 300 tenkova, da bi odmah potom kupac naručio hiljadu novih ”La.S”! Fabrika u Esenu je odustala, pa je ”Krup” svoju filijalu ”Grusoneverk” u Magdenburgu kompletno usmerio na proizvodnju tenkova. Ova fabrika je proizvela 205 tenkova sa serijskim brojevima 9000-9205, 27 komada sa brojevima 9207-9233 i 81 komad s brojevima 9235-9660. ”MAN” je dobio ugovor za 160 tenkova ”2. Serie/La.S” sa serijskim brojevima 9501-9910. ”Hešnel” je takođe dobio lep komad posla, jer je uradio 150 tenkova sa brojevima 10001-10150.

Konačno, pokretač svih ovih promena, ”Dajmler Benc” proizveo je 115 tenkova serijskog broja 10301-10415.  Najbolje je prošao upravo ”Dajmler-Benc” pošto su kupole pravljene samo u toj fabrici. Druga serija je ponovila dizajn prethodne, ali glavna razlika bila je pojava ojačanog prednjeg guseničnog valjka, što je nakon ugradnje kupole povećalo opterećenje. Posle svih ovih prepravki, od originalnog koncepta ”Kleintraktora” gotovo da ništa nije ostalo.

U čemu se ogledala razlika? Umesto trotonskog vozila sa tri sedišta i automatskim topom od 20 mm, dobili su tenk sa dva sedišta, težine 5,4 tone naoružan s dva mitraljeza ”MG-13”.  Iako još uvek vođen kao tenk za obuku, istina je da je Rajhsver dobio rasan, moderan laki tenk otporan na streljačku vatru. Šta je radila konkurencija? Britanci su pravili tankete sličnog oružja, ali su bili inferiorni u odnosu na nemačke po pitanju okolopa i vatrene moći. Svi nemački primerci imali su radio-stanice, standard za sve oklopne formacije, što je u to vreme bilo veoma retko. Nemci su veoma brižljivo čuvali od pogleda javnosti ova vozila, tako da niko nije stigao da se zapita – čemu u trenažnim vozilima ovako napredna oprema.

U avgustu 1935. godine usledila je nova porudžbina – 150 tenkova ”3. Serie /La. S”.  I ta serija je podeljena među dotadašnjim proizođačima. Tada je tenk ”La. S.” dobio oznaku ”MG Panzerwagen” i indeks ”VS. Kfz. 617” (eksperimentalno vozilo 517). Ova oznaka nije dugo potrajala. U oktobru je zamenjena oznakom ”MG Kampfwagen”, a u novembru ”MG Panterkampfvaben”. Iz vozila treće serije uklonjeni su nepotrebni viziri na desnoj i zadnjoj strani kupole, a stranice su ojačane. Ojačani su i svi točkovi. Poslednja serija ovog modela bila je ”4.Serie/La.S”. Naručeno je 175 jedinica, a ”MAN” je izašao iz proizvodnje.

Na tenkovima četvrte serije proširen je pristupni otvor menjačkoj kutiji i ojačano je podvozje. Ukupno je u serijama od druge do četvrte proizvedeno 1075 tenkova, umesto naručenih 1.300. U aprilu 1936. godine ovi tenkovi dobili su konačnu oznaku ”Pz. Kpfv.I (MG), sa indeksom ”Sd. Kfz 101” (specijalno vozilo 101). Tokom rada došlo je do niza promena. Do početka Drugog sv. rata tenkovi su dobili redizajniran ususnik vazduha na poklopcu motora, instalaciju sa bacačima dimnih granata, a šasija je blago modernizovana. 

Iako je ”La. S” bio mnogo bolji od svojih prethodnika i predstavljao prvi zaista masovno proizvođeni nemački tenk, on nije bio bez nedostataka. Prosečna težina u odnosu na početni model povećana je za jedan i po put, pa je motor od 60 KS bio nedovoljan. Razvijane su modifikacije sa snažnijim motorom. Serija ”Pz. Kpfv. II Ausf.A” imala je, kao svaki početni model svoje ”dečje bolesti”. Glavni problem bilo je naoružanje. Zastareli koncept pešadijskog tenka (tankete) sa podršku s mitraljeskim naoružanjem kompromitovan je već u Španiji. Nemačka vozila pokazala su se nemoćna protiv republikanskih ”T-26” (sovjetskog porekla), a PT topovi su ih masovno uništavali. Isto to se dogodilo tokom napada na Poljsku.

Uprkos tome, zbog nedostatka oklopnih vozila, mali broj ovih tenkova korišćen je i u Afričkom korpusu 1941. godine. Konačno, vratili su se na svoj početak – s njih su uklonjene kupole i korišćeni su kao trenažni tenkovi, onako kako su pod maskom predstavljani na početku svoje karijere. Takve konverzije bile su česte već 1937. godine kada je nemačka armada raspolagala sa znatno naprednijim srednjim i teškim tenkovima. Treba, kao kuriozitet, spomenuti i jedno specijalno vozilo razvijeno na osnovu tenkova prve serije.

Već u martu 1934. godine ukazala se potreba za komandnim tenkom. Kod proizvodnje tenkova druge serije uočeno je da nedostaje komandno vozilo budući da su formacijski tenkovi imali radio-stanice. Vozilo koje je dobilo oznaku  ”Leichte (Funk) Panzerwagen” (lakooklopljeno radijsko vozilo) razlikovalo se od standardnog tenka po tome što je umesto kupole imalo fiksnu nadgradnju unutar koje se nalazila ojačana radio-oprema. Ukupno je napravljeno 18 takvih jedinica.

Sada to vozilo deluje kao igračka, ali ako bolje zagledamo savremena oklopljena izviđačka vozila (uglavnom točkaše) videćemo da se u taktičkom smislu i nameni nisu daleko odmakla. Dokaz da je nemački industrijski potencijal bio na dobrom putu.

Evo prilike da se podsetimo jednog vica koji je tih godina bio aktuelan, a sasvim sigurno se odnosi i na ovaj ”traktor” i nemačka dovijanja da tajno naoružaju svoju vojsku: 

Razgovaraju dva radnika o svojim majstorskim iskustvima pa jedan kaže: ''Radim u fabrici igračaka i sklapam kolica za decu...a na kraju smene uvek nekako ispadne puškomitraljez''.